Poli46
Stara legenda
- Poruka
- 77.185
Iako su priče koje poznajemo još od prvih sačuvanih tekstova uvek govorile o bitkama,
osvajanjima, samoodbrani, nemanima protiv kojih se morao boriti čovek, te se stoga
veličalo junaštvo, upravo je odvajanje velikih junaka i opisivanje njihovih podviga
ukazivalo na činjenicu da se oružja hvatao samo onaj ko je za to bio na određeni
način predodređen.
Ubica je nekad za hladnokrvno ubistvo morao da ima poseban psihofizički sklop,
nešto što bi se moglo nazvati kombinacijom genetske, biološke predodređenosti i
uslova u kojima se ličnost razvijala.
Ono što nam nudi novija literatura (uznemiravajuće knjige s kraja XIX, zatim literatura
čitavog XX veka, a pogotovo romani pisani u XXI veku u koji smo tek zakoračili), jeste
prikaz razvoja određenog potencijala koji bilo kog, naizgled mirnog i uklopljenog,
građanina (koji nikad nije imao nikakvih problema sa zakonom) može dovesti u poziciju
da hladnokrvno ubije drugog čoveka, bez afekta ili potrebe za samoodbranom.
Mihajloviča Dostojevskog, prikazuje nam jedno planirano, razumski pravdano i teoretski potkovano ubistvo.
Student, nihilist Raskoljnikov, nakon „smrti Boga“ razmišlja, čak i piše tekstove o čoveku
koji se može uzdići nad masom drugih, prosečnih ljudi. Takav čovek ne mora da poštuje
ista pravila koja odvajkada važe za većinu „običnih“, slabih ljudi. On planira ubistvo,
razumom važe i premerava razloge za i protiv: razum mu odobrava smaknuće nepotrebne
i nemoralne starice. Njegov motiv nije novac (iako ga on navodi kao motiv), jer nakon
ubistva mladić uopšte ne poseže za sakrivenim plenom.
U knjizi su najjeziviji upravo oni delovi u kojima njegova „teorija“ o velikom čoveku
pokušava da racionalizuje izvršenje ubistva (tog i svakog drugog). Protivteža tim
momentima su ljubav, žrtvovanje za druge, porodični odnosi, nesebično prijateljstvo,
poverenje.
Iako razumski ne podleže pod pritiskom griže savesti, postoji nešto dublje – podsvest,
ili su to arhivirani ostaci vaspitanja, veza sa porodicom koja je očuvana.
Ljubav prema nekome „radi“ unutar njegovog duha i izaziva bunilo. On se ne može
prepuštati plemenitim osećanjima, budući da je podigao ruku na drugo ljudsko biće.
On mora prvo okajati svoj postupak.
osvajanjima, samoodbrani, nemanima protiv kojih se morao boriti čovek, te se stoga
veličalo junaštvo, upravo je odvajanje velikih junaka i opisivanje njihovih podviga
ukazivalo na činjenicu da se oružja hvatao samo onaj ko je za to bio na određeni
način predodređen.
Ubica je nekad za hladnokrvno ubistvo morao da ima poseban psihofizički sklop,
nešto što bi se moglo nazvati kombinacijom genetske, biološke predodređenosti i
uslova u kojima se ličnost razvijala.
Ono što nam nudi novija literatura (uznemiravajuće knjige s kraja XIX, zatim literatura
čitavog XX veka, a pogotovo romani pisani u XXI veku u koji smo tek zakoračili), jeste
prikaz razvoja određenog potencijala koji bilo kog, naizgled mirnog i uklopljenog,
građanina (koji nikad nije imao nikakvih problema sa zakonom) može dovesti u poziciju
da hladnokrvno ubije drugog čoveka, bez afekta ili potrebe za samoodbranom.
Raskoljnikov
Jedan od najvećih romana ruske i svetske književne baštine, Zločin i kazna FjodoraMihajloviča Dostojevskog, prikazuje nam jedno planirano, razumski pravdano i teoretski potkovano ubistvo.
Student, nihilist Raskoljnikov, nakon „smrti Boga“ razmišlja, čak i piše tekstove o čoveku
koji se može uzdići nad masom drugih, prosečnih ljudi. Takav čovek ne mora da poštuje
ista pravila koja odvajkada važe za većinu „običnih“, slabih ljudi. On planira ubistvo,
razumom važe i premerava razloge za i protiv: razum mu odobrava smaknuće nepotrebne
i nemoralne starice. Njegov motiv nije novac (iako ga on navodi kao motiv), jer nakon
ubistva mladić uopšte ne poseže za sakrivenim plenom.
U knjizi su najjeziviji upravo oni delovi u kojima njegova „teorija“ o velikom čoveku
pokušava da racionalizuje izvršenje ubistva (tog i svakog drugog). Protivteža tim
momentima su ljubav, žrtvovanje za druge, porodični odnosi, nesebično prijateljstvo,
poverenje.
Iako razumski ne podleže pod pritiskom griže savesti, postoji nešto dublje – podsvest,
ili su to arhivirani ostaci vaspitanja, veza sa porodicom koja je očuvana.
Ljubav prema nekome „radi“ unutar njegovog duha i izaziva bunilo. On se ne može
prepuštati plemenitim osećanjima, budući da je podigao ruku na drugo ljudsko biće.
On mora prvo okajati svoj postupak.
