(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
HLADNO JE
Večeras nema harmonikaša
da me isprati s posla
u ovo veče rominjajuće kiše.
I njemu je sigurno preko glave više
promrzlih prstiju da svira
iako ponekog stegnutog prolaznika
ume harmonika u srce da dira
I ispod mantila tiho zatrepere
note što daje ih staro srce bez mere.
Večeras nema harmonikaša
da dan mi uz njegove zvuke
odpleše od muke
korakom lakim
sve tiše....i tiše...
čuje se muzika
zamenjuje je koraka mojih zvuk
a onda muk.
Pisano ove jeseni.....baš kada su počeli hladni dani....u sećanje na nekog meni dragog ....na čoveka koji me je svako veče ispraćao s posla...ime mu ne znam, ali ime nije ni važno....to je tek reč sa kojom nas neko doziva.Nadam se da ćemo se videte s proleća kada za stare ruke bude dovoljno toplo da bez muke mogu milovati svoju ljubljenu.
Večeras je zaista vlažno ledeno.....ali navikla sam na njega...a na lepo se čovek časkom navikne....celo leto i jesen je tu, svake večeri, nekad i ujutru......znam, hladno je .... da li sam sebična ako kažem da mi nedostaje?….
PS Laku noć i dobro jutro blogeri.....
Ljiljo
