...Из Рогатице изађе усташка војска на Стрмац. Ведра октобарска ноћ спустила се на село. Дођоше до куће Бошка Зорановића. Уперише кроз прозор светло батеријске лампе.
-Отвори Перо! - викну Ибрахим Золота, усташа,први комшија и најбољи пријатељ Бошка Зорановића, који је са Бошковог бунара увек узимао воду за своју кућу.
-Отвори, болан, не бој се, ја сам твој пријатељ, комшија Ибрахим! - дозива Бошковог оца и удара кундаком од врата.
-Ма, шта ћете ноћас, нећу ником да отварам! -јави се старац.
-Отвори, комшија, слободно! Ја ти гарантујем да ти неће фалити длака са главе!
Перо Зорановић приђе вратима и откључа резу. Врата се нагло отворише и лупише о зид. Ибрахим удари старца кундаком у прса. Старац јаукну и паде на под. Иза леђа усташе Золоте тринаестогодишња девојчица Стоја Зечевић, која се налазила у гостима код деде и бабе, родитеља своје мајке, подвуче се под кревет и приљуби се уза зид. Њена баба Мара виде како дете шмугну под кревет и седе на под испред кревета да је заклони телом.
Ибрахим Золота извуче нож из корица и стаде бости Перу по стомаку. Старац јаукну, ухвати оштрицу ножа руком и расече руку.
-Зашто, Ибрахиме? Зашто, побогу брате? Били смо добб...рре...коом...
-Зато што си Србин, Перо!!! - говори му и боде га ножем по стомаку. Старац кркља и грчи се, али му Золота и даље говори:- Био си добар комшија. Увијек си ми, бр`те, даво волове да орем њиву... А сад` ће постати моји, и волови и ова кућа, и твој бунар са водом...
Ибрахим се окрену усташама.
-Туците му жену да да дукате, има дуката!... -викну извлачећи нож из Периног стомака. Крв шикну и попрска га по лицу. Он опсова и окрену главу. Љут због крви која га је попрскала, забоде старцу нож у лице испод ока.
-Ова кућка не да дукате! - говори усташа и удара старицу кундаком у прса.
Ибрахим Золота закла старца и приђе старици.
-Ћекај, даће она мени. Ми смо ћесто пили заје`но кахву у њеној кући. `Ајде, Маро, дај ми дукате да те не кољем! - виче стављајући јој нож под грло.
У углу собе, на другом кревету, усташе су притисле Анђелку, танковијасту тридесетогодишњакињу, тамне пути и црне косе, жену Бошка Зорановића. Стргоше јој одећу са тела и стадоше у ред један за другим.
-Не дирај ми снају! -врисну старица и исколачи очи. Ибрахим спусти нож на старичина прса и просече јој дојку.
-Јооој, мајко моојаа! -јаукну старица и задрхти јој цело тело у грчевима. Ибрахим Золота јој просече и другу дојку. Провуче јој руке унакрсно кроз сисе и закла је. Подиже се од старице и приђе Анђелки, гледа свог комшију Рагиба Јашаревића како је стеже испод себе.
-Је ли ти лијепо, комшинице?- пита Анђелку и смешка се. Анђелкино јаукање пређе у врисак. -Уживај, уживај-говори јој и посматра Рагиба.
-Који си јој по реду? - упита га.
-Ћетврти!
-Пет, шес`, седам...седамн`ес! - броји Ибрахим Золота. - Ја сам осамн`ести, задњи - викну.
-Хахахаха!
-Хохохохо!- смеју се и гуркају један другог.
Усташе изађоше из куће и одоше у муслимански део села.
Стоја Зечевић извири испод кревета. Дрхтећи од страха, извуче се напоље. На зиду се лампа гаси. Нестаје петролеја. Девојчица допуза до кревета на коме је лежала Анђелка.
-Ујна, ујна - зајеца девојчица и прислони лице уз Анђелкино голо тело. Љуби је по лицу и кваси сузама.
Пред зору ноћ запараше светлеће кугле, пролећу испред проора и на тренутке осветљавају собу. Борба протутња према Рогатици. Војска Радомира Нешковића потисну усташе.
-Командир чете Бошко Зорановић утрча у своју кућу. Језа му надиже косу и замагли вид.
У кућу уђе Радомир Нешковић. Погледа у лешеве, разливену крв по патосу и згрози се.
-Ох, Боже, шта чиниш са српским народом! - викну и нагло изађе из куће. Застаде пред вратима и седе на један пањ. Око њега се окупи војска.
-Одреди десетину бораца да помогне Бошку око сахране родитеља - рече Јови Планинчићу.
Муслиманске породице из села нису успеле да побегну у Рогатицу са усташама. Четничка војска сакупи народ у једну кућу и постави стражу пред вратима.
Стоја Зечевић се умири. Престаде да јеца и приђе Бошку.
-Ја, знам, ујко, ко је закло бабу и ђеда - говори му.
Бошко Зорановић пригрли девојчицу, помилова јој лице и пољуби је.
-Реци ми, душо, све што знаш - замоли је.
-Зове се Ибрахим Золота, и рече све што је чула, уз то рече- Баба му је казала: "Ибрахиме. ми смо комшије, све смо ти из ове куће давали. Што нас кољеш?", а он је, потом, закло.
-`Ајде у собу, душо. Легни и покушај да заспиш. Оставићу фењер упаљен да се не плашиш - рече јој и упали лампу у којој је досуо из флаше петролеја. Девојчица уђе у собу, скиде окрвављену сукњу и подвуче се под јорган.
-Слободно спавај! Нема више усташа. Оћерали смо их - рече и изађе из собе. Угледа војнике како у другој соби, осветљеној лампом, чисте крв са патоса. У углу собе леже, прекривени белим чаршавом, његови масакрирани родитељи.
Напољу је свитало. Бошку Зорановићу опет дође Радомир Нешковић.
-У кући Ибрахима Золоте, усташе који ти покло родитеље, има муслимана. Пођи да их видиш - рече Бошку. Бошко се окрену, узе машинку у руку и пође са Радомиром. Стигоше до куће. Отвори врата и стаде на праг. Погледа по народу.
-Аман, спаси, Бошко!
-Спаси нас, тако ти вјере, комшија!
-Аман јараби, ми смо добре комшије, спаси нас, Бошко! - вичу жене и тискају децу уза се.
Модро Бошково лице дрхти, стеже га нешто снажно у срцу, нагна га да подигне руке са машинком, али се окрену у задњи час и цео рафал сручи увис, у небо.
-Алах ће ти платити добром - чу речи из куће.
-Платио ми је ваш Алах, мојој мајци и оцу и жени - рече, окрену се Рдаомиру и викну:
-Пусти народ кућама.
Радомир пође са Бошком.
-Фала ти- тихо му рече. Бојо сам се да те не понесе освета. Доћи ћу поподне на са`рану.
(крај)
Немојте се заваравати, жене, деца и фамилија Ибрахима Золоте, да су биле у прилици исто би поступале према својим комшијама. Нема ту разлике. Турчину кад крв узаври, а увек узаври, лаковерни Србин страда.
Мени је мој ђед оставио две реченице у аманет. Запамтите је обавезно! Нећете погрешити!
1."Једног Турчина стави на муке, а другог угости што најбоље можеш као највећег пријатеља, што ти мисли онај на мукама, то ти мисли и онај што га гостиш.
2."С тобом једе и пије, а све мисли како да те закоље".
А то о добрим комшијама, пријатељима турцима, баталите. Видели сте горе како су се србске комшије односиле према муслиманима, а како муслиманске комшије пре Србима. На жалост, због таквог милосрђа су нам "Золотине"сребреничке, комшије, у мушке и женске, дошле главе коју смо платили животима.
Живео Ратко Младић!
