Nemam kućnu pomoćnicu, niti ikada želim da je imam.
Ja brate mili volim da čistim, obučem trenerku za trening, istu onu u kojoj i džogiram, pustim muziku do daske i udri! Ribanje je sjajno za kanalisanje negativne energije, ja najbolje i najlepše sredim stan kada sam ljuta i besna.
Što mi sobe više cakle, tim pre sam ranije više bila doktor Džekil.
Kada završim pospremanje, polako se vraćam u kožu gospodina Hajda.
Osim toga, ne mogu da zamislim da na to što mogu brzo i lako sama da dajem novac koji bih pre mogla da potrošim na neki kurs ili da ponovim opremu stamenog prostora (nameštaj, tehniku), sebe (odeća, obuća), putovanje i sl.
A povrh svega, da mi neko ima pristup svakom kutku stana, ne bih imala poverenja. Meni je tokom rođendanske žurke pre nestala majčina zlatna burma iz mesta koje treba izbunariti da bi se našla, tako da - Ne, hvala, sve i da mi treba. A ne treba mi.
Kućne pomoćnice su korisne i potrebne samo za stare i/ili osobe koje ne mogu fizički da postignu održavanje higijene kuće, a da se time ozbiljno ne umore do stepena kada to predstavlja njihovo zdravstveno ugrožavanje.
Za zdravu, pravu osobu opravdanja nema. Za svakakve gluposti se nađe vremena, naći će se i da se usisa i prebriše prašina. Ako je prostorija uredna, 15 min. za to je puna kapa.
, da neko po potrebi ide u nabavku Jer ako bih mogla da izbacim iz dnevnih obaveza prljave sudove, ves, peglanje i nabavku, onda bih radije obavljala ovo sto preostane (naravno, zajedno sa ukucanima) nego da mi se neko muva po kuci. Naravno, od toga nema nista...
