Herman Melvil

[Baudrillard]

Herman Melvil je želeo da napiše roman o mahnitom lovu na grozomornog kita tokom okeanske plovidbe, međutim, veći deo Mobija Dika napisao je na kopnu, u dolini, na farmi, u rasklimatanoj kući gde je živeo sa ženom, sestrama i majkom, u Valdenu porodičnog čoveka. Farmu je nazvao Streloglava (Arrowhead), po brazdama koje je ostavljao njegov plug, i pisao je u sobi na spratu, s pogledom na planine u daljini i, nešto bliže, na polja bundeve i kukuruza, useve koje je sejao kako bi nahranio životinje, „moje prijatelje, konja i kravu“. U štali, voleo je da ih posmatra dok jedu, naročito kravu; voleo je način na koji pomera vilice. „Radi to veoma nežno i bogobojažljivo“, napisao je iste godine kada je na njegovom stolu stajala knjiga Prirodna istorija ulješure. Na vratima sobe za pisanje ugradio je bravu. Kraj srca je nosio harpun; koristio ga je kao žarač.

Ništa nije izvesno kada govorimo o Hermanu Melvilu. Ovog leta navršava se dvesta godina od njegovog rođenja i sto godina od ponovnog interesovanja za njegovo delo. Rođen 1819, umro 1891, zatim zaboravljen, ponovo je otkriven tek 1919, skoro ceo vek nakon rođenja. Otada, njegova slava nema granica, njegova reputacija spokoja, njegov život privatnosti. Njegovi spisi su objavljeni, napomene u knjigama digitalizovane, svakodnevne navike popisane, svaki pokret je zabeležen, svi govori izanalizirani, svaka stranica sa ušima skenirana i aploudovana, nalik senu spremljenom u ambar. A ipak, kako je Endrju Delbanko napisao u umešnoj biografiji Melvil: svet i delo (2005), „potraga za privatnim Melvilom obično je vodila u ćorsokak“.

Na putu za taj ćorsokak nalazi se ambar, i on je u plamenu. Melvil nije želeo da njegovi papiri budu sačuvani. „Imam rđavu naviku da uništavam gotovo sva svoja pisma“, priznaje. Spaljivao je svoje rukopise. Bežao je od fotografa: „Idite dođavola i vi i vaša dagerotipija!“ U Pjeru; ili nedoumicama, nastranoj autobiografiji ili, ukoliko je ne shvatite ozbiljno, raspamećujuće smešnom gotskom trileru smeštenom u fikcionalizovanu Streloglavu i objavljenom 1852 – manje od godinu dana nakon Mobija Dika – grozničav, manijakalni Pjer, pošto je sebe upropastio, a familiji naneo ljagu, razmišlja o svom legatu:

Do sada sam prikupio uspomene i suvenire iz prošlosti; divio sam
se svakoj zaostavštini; brižljivo slagao pisma, vlasi kose, parčiće
ukrasnih traka, cveće, i hiljadu i jednu sitnicu koju ljubav i sećanje
misle da posvećuju:– ali gotovo je s time zasvagda!

U nastupu gneva, Pjer potom uništava portret svog oca, čupajući platno iz rama, umotavajući ga u svitak i polažući u „pucketavi, šuškavi plamen“, iako ga, dok gleda kako se pretvara u gar, obuzima panika: „Iznenada, za jedan tren, oslobodivši se stega vatrenog kovitlaca, kroz buktinju i dim delovalo je kao da izuvijan portret mučno zuri u njega s izrazom preklinjuće strave.“ Međutim, potom grozničavo razgleda po sobi tražeći još stvari za spaljivanje.

Otrčao je ponovo do fioke, grabio je nepregledne svežnjeve
porodičnih pisama i sve vrste najrazličitijih uspomena na papiru,
bacao ih je jednu po jednu u vatru. „Tako, i tako, i tako!...
Sada je svršeno, i sve je pepeo!“

Korišćenje prepiske za potpalu donekle je ukorenjeno u Melvilovoj porodičnoj tradiciji. Pojedini među Melvilovim neuglađenim rođacima zemljoposedničkih aristokrata, neuračunljivih pomoraca, bankrotera-spletkaroša i sumornih udovica uništili su pisma koja je pripovedač uputio majci, kao i sva ona adresirana na braću i sestre. Jedna njegova nećaka bacila je svu prepisku između njenog oca i ujaka u vatru potpaljenu na Streloglavoj i, iako je Melvilova udovica čuvala zapise svog muža u limenoj kutiji, a među tim papirima su bili i njegovi neobjavljeni rukopisi (Bili Bad, sklonjen u tu kutiju, objavljen je tek 1924), Melvilova pisma upućena ženi je, najverovatnije, uništila njihova ćerka, koja je odbijala da izgovori očevo ime, po svoj prilici zato što je, prema pojedinim izvorima, Melvil bio lud. Elizabet je ponekad tako mislila, a kritičari tako kažu, iako je teško sa sigurnošću utvrditi adresanta, zbog surovosti ocene, ali i stoga što je smisao bio taj da su Melvilove priče uvrnute. „HERMAN MELVIL LUD“, bio je naslov danas čuvenog prikaza Pjera. „N. B. Nisam lud“, piše Melvil u postskriptumu iz kasnijeg životnog doba.

Možda i nije bio lud, ali je patio u najzabitijim odajama svog uma. Nakon što je napisao Mobija Dika i pošto je počeo da piše Pjera, napisao je, u Streloglavoj, Hotornu: „Verujte mi, nisam lud!“, i kako bi mu se velika želja ostvarila kada bi imao „fabriku hartije postavljenu u jednom kraju kuće, te beskrajnu rolnu tabaka koja se odmotava duž mog stola; i duž tog beskrajnog tabaka bih pisao hiljade, milione – milijarde misli“. Morao je da piše. Želeo je da ljudi čitaju njegova dela. Nije mogao da podnese da bude viđen. Njegov portret u uspravnom stavu mučno zuri u nas s izrazom preklinjuće strave.

Radnju Pjera pokreće dolazak pisma, koje Pjeru, u bašti, u tmini noći bez meseca, uručuje mračna osoba, pokrivena kapuljačom:

„Za mene!“, uskliknuo je nerazgovetno Pjer, misleći
na čudnovatost susreta, „smatram neobičnim čas
i vreme predaje vaše pošte!“
Reč je o pismu Pjerove sestre, kitu njegovog Ahaba.

„Pisma šaljite direktno u Pitsfild, naslovljena na Hermana“, Melvilova sestra Avgusta obaveštava korespondente nakon što se preselila u Streloglavu da živi sa njim. Melvilu je pošta dostavljana iz poštanske stanice u selu Berkšir blizu Pitsfilda, na njegovom konju Čarliju, koji je takođe i odnosio poštu nazad. „Herman upravo ide u grad i moram da nagnam nalivpero da pojuri“, izvinjava se Avgusta

Avgusta Melvil je najrevnosnije pisala Melvilova pisma, uloga koju joj je verovatno dodelila majka. („Najbolje bi bilo da Hermanova pisma pišeš četvrtkom.“) Najveći deo života je provela uz brata – nikad se nije udala – radeći kao prepisivačica, što ju je dovelo u poziciju prvog čitaoca. „Herman je upravo prošao kroz sobu: ’Kome to pišeš, Gas?’“ Takođe, ona se pojavljuje u njegovim retkim sačuvanim pismima. „Moja sestra Avgusta me moli da kako vama tako i gospodinu Hotornu prenesem njene najlepše želje“, napisao je Melvil Sofiji Hotorn, Natanijelovoj ženi.

Herman Melvil je rođen 1819. u Njujorku, njegova sestra dve godine kasnije. „Herman i Avgusta brzo napreduju glede rasta i govora“, napisala je njihova majka Marija Gensvurt Melvil u pismu bratu 1824. godine. Nalik Pjeru Glendeningu, Pjeru iz Pjera, i po očevoj i po majčinoj liniji vodili su poreklo od heroja Američke revolucije Tomasa Melvila (Thomas Mellvill, Hermanova majka je dodala „e“ na kraju prezimena), učesnika Bostonske čajanke, i Pitera Gensvurta, heroja opsade tvrđave Stenviks. „Rodoljubi iz revolucije su u srcu svakog Amerikanca na prvom mestu“, napisala je Avgusta u jednom školskom eseju. Kada su Herman i Avgusta imali 12 odnosno 10 godina, umro im je otac, poremećenog uma; Herman je gledao kako gubi razum, i takođe, tada ili kasnije, do njega su stizale glasine o vanbračnoj sestri, a sve to isto je zadesilo i Pjera.

Nakon očeve smrti, Melvil je napustio školu i otišao da radi kao knjigovođa, provodeći tokom leta nedelju dana na farmi svog strica blizu Pitsfilda. Godine 1839, kao nepuni dvadesetogodišnjak, Melvil je otišao na more, na trgovački brod, poput Ismaila, a zatim se prijavio za rad na kitolovcu. Spoznao je svet i sazreo među nepoverljivim ljudima. „Steži! steži! steži!“, piše on u Mobiju Diku, u sceni kada potiskuju gromulje iz kitovog ulja. „Stezao sam spermacet dok se i sam nisam smešao s njim; stezao sam taj spermacet dok me ne obuze neka čudna vrsta ludila; i ja uhvatih sebe kako nesvesno stežem ruke svojih saradnika u njemu, smatrajući pogrešno njihove ruke za ta prljava zrnca.“1 Godine 1842. pobegao je na jedno ostrvo u Južnom Pacifiku, gde je oko mesec dana živeo među Polinežanima, koje je zvao Tajpijima, da bi se potom prijavio na australijski kitolovac, a zatim na Nentaketer, vrativši se u Sjedinjene Države 1844, pun sumanutih morskih priča i očajnički žudeći za književnim znanjem. Pjer čuva primerak Hamleta i Danteov Pakao na svom pisaćem stolu. „Preplivao sam biblioteke“, piše Melvil. Čitanje delova Mobija Dika je poput gledanja vatrometa u kom svetlucaju vergilijevske rimske sveće, iskre Starog zaveta i šekspirovske rakete ispaljene istovremeno, šišteći i fijučući; čitalac ima osećaj da će inspicijent svakog trena razneti sebi prst. Ukoliko se za njegovu pirotehniku može reći da je isuviše razmetljiva, erudicija koja ju je iznedrila stečena je napornim radom. Ipak, tu osobenost Mobija Dika posmatrali su kao zaluđenost: „Stil je manijakalan – mahnit poput Martovskog Kunića.“

Melvilove prve dve knjige – Tajpi, objavljena 1846, i Omu, 1847 – jesu pripovesti o putovanjima, ubedljive avanturističke priče, koje su od mladog i naočitog pisca načinile zvezdu, ne samo zbog krepkosti kojom odišu, pedeset nijansi morske pene, kvaliteta koji se ne iscrpljuje u njegovim opisima polunagih Polinežanki, poput Fejaveje iz Tajpija: „Njene punačke usne, kada ih osmeh razdvoji, otkrivaju zube zaslepljujuće beline; a kada se njena rumena ustašca otvore usled izliva radosti, liče na mlečnobelo seme ‘arte’, voća iz doline, koje ih, kada se rascepi napola, otkriva polegnute u redovima na obe strane, utisnute u bogatu i sočnu kašu“ – već, takođe, prekrivaju i samo more, te pacifički vetar duva „nalik probuđenoj ženi“. Sve se to događa i Pjeru; on blistavo debituje kao književni mezimac ljubavnim sonetom „Tropsko leto“.

Melvil je Tajpi posvetio Lemjuelu Šou, predsedniku Vrhovnog suda u Masačusetsu, ocu Elizabete Šo, žene kojom je nameravao da se oženi, Avgustinoj prijateljici. Nakon venčanja, 1847, njujorške novine su objavile sledeću zabelešku:

Gospodin HERMAN TAJPIJU OMU MELVIL je
nedavno stupio u zakonitu bračnu zajednicu sa
mladom damom iz Bostona. Čestita napuštena
FEJAVEJ će nesumnjivo morati da se uteši
optužujući ga za verolomstvo.

Mladenci su se smestili u Njujorku, iznajmljivali su kuću od para Lizinog oca. Lizi, neiskvarena koliko dobrostojeća, imala je mnogo toga zajedničkog sa Pjerovom voljenom Lusi. Melvilov stariji brat Gejsvurt umro je 1846, ostavljajući Melvilu da brine o porodici. Njegovu kuću su uskoro do vrha popunili njegov brat, četiri sestre, zaova i njegova majka Marija, koja je sa Hermanom živela veći deo svog udovištva, iako je on u svakoj prilici pokazivao prezir prema njoj. Ona na jezoviti način evocira Pjerovu obudovelu majku, bogobojažljivu i dominantnu Mariju, čija neprirodna privrženost sinu – ona ga oslovljava sa „brate“, a on je zove „sestrom“ – ukazuje na incest, i to dvostruki (i majka–sin i brat–sestra!).

Melvilovi su proveli leto na farmi blizu Pitsfilda, mestu koje je Herman smatrao svojom „prvom ljubavlju“. Njegov um bibliotekara-klasifikatora, nalik lineovskom sistemu, u Mobiju Diku, u poglavlju nazvanom „Cetologija“, podelio je, „kitove u tri osnovne Knjige (podeljene u glave)... I – Folio kit; II – Oktavio kit; III – Duodecimo kit.“2 Delbanko je Melvila smatrao većim Njujorčaninom od bilo kog drugog američkog pisca, toliko većim da čitanje beskrajno digresivnog Melvila „deluje kao bazanje i tumaranje po gradskoj ulici“. Ipak, polja takođe kipte i kuvaju i grakću i krešte. Tokom vožnje u vagonu koji je krenuo sa Pitsfildske vozne stanice, Melvil je nažvrljao imena svih vrsta trave koje je znao: bela rosulja, trstika, svračica, oštrica, busika. Jednom prilikom je pisao Hotornu o ležanju u polju po letnjem danu: „Kao da iz nogu niču izdanci u zemlju. Kosa je lišće pod tvojom glavom. To je sveobuhvatan osećaj.“ Nijedno mesto nije više voleo, čak ni more.

Melvilovi su ostali u gradu manje od četiri godine, Lizi je 1849. nosila prvo od četvoro dece, Malkolma (ime je Avgusta, porodični istoričar, pronašla u porodičnom stablu), dok se Herman okrenuo od putopisa ka fikciji. Zamarala su ga pitanja o istinitosti Tajpija i Omua, osećao je da ga vernost činjenicama sputava. „Počinjem da osećam nesavladivu odbojnost prema njima; i žudim za ukrašavanjem svojih krila perjem kako bih poleteo“, objasnio je. Međutim, kritičari su prezreli, a čitaoci odbacili njegovo prvo ispovedno fiktivno delo, Mardi, primoravajući ga da napiše još dve knjige u narednih nekoliko meseci, Redburn (1849) i Beli-kaput (1850). Svom tastu je objasnio: „To su dva posla koja sam uradio zbog novca – bio sam na to primoran, kao što drugi muškarci testerišu drvo.“

Probitačnije je Melvilovu prozu podeliti na pomorsku i nepomorsku nego na faktografsku i fiktivnu. U prvoj podeli, ako izuzmemo Fejavej, koja je realna koliko i sirena, gotovo da i nema žena, dok u drugoj podeli postoji jedino „velika, opasna žena“ ili, kako je Džon Apdajk rekao, Melvilova žena, majka i sestre su slepljene u jednu figuru.

„Žene nisu mnogo naklonjene moru“, rekao je Melvil Sofiji Hotorn. Međutim, imao je mnogo čitateljki; u ranim danima, padale su u nesvest zbog njega. The United States Magazine and Democratic Review u jednom broju iz 1849. preporučio je i Srca i domove Sare Elis (poredeći ga, sa simpatijama, sa Vašarom taštine) i Melvilov Bredbern („gdin Melvil je još jednom trijumfovao kao najzanosniji pripovedač o okeanu“). Avgusta Melvil je, nakon čitanja Elisine knjige, smatrala da su njeni likovi neuverljivi. „Da li je iko čuo za čoveka poput gdina Ešlija, i za ženu poput njegove supruge, i za takve devojke poput njihovih pet kćerki? – Niko, osim gospođe Elis.“ Ona je bila vrsta čitateljke koja guta avanture. „Da li ste čitali Berberina, novu knjigu doktora Meja?“, pitala je prijateljicu. „Pročitala sam je u dva maha, ali možda je to zbog toga što je život u Maroku za mene bio potpuna nepoznanica, i možda me je zbog toga potpuno obuzela.“

Melvil je 1849. otputovao u London da pregovora o ugovorima sa izdavačima i da kupi knjige, a među njima je bila i Frankenštajn Meri Šeli – koja se završava ludom okeanskom ekspedicijom. Na povratku u Njujork sinula mu je ideja o njegovoj golemoj knjizi. „Ova knjiga će biti pripovest o avanturi, zasnovana na divljim legendama u Južnim lovištima ulješure“, najavio je. Knjigu pod nazivom Kit počeo je da piše u Njujorku, najverovatnije odeljak u kom Ismail deli krevet u gostionici Pauter in sa lovcem na kitove za kog veruje da je kanibal: „Kad se probudih ujutru, oko svitanja, nađoh Kvikvegovu ruku prebačenu preko mene najljubaznije i najnežnije. Maltene da pomislite da sam mu ja žena.“3

Godine 1850, gotovo bez pisanog traga i potpuno bez novca, Melvil je kupio 64 hektara zemlje i preselio ženu, dete, Avgustu i, tako redom, majku i ostale sestre u Pitsfild. Streloglava je danas muzej. Kuća, podignuta 1783, renovirana je i ispunjena Melvilovim drangulijama: Marijinim kredencom, Lizinim stočićem za šivenje, Hermanovim harpunom. U Hermanovoj i Lizinoj spavaćoj sobi s obe strane krevetskog postolja nalaze se vrata koja vode u tri skučene sobe. U tim sobama, s druge strane zida u odnosu na njihovo uzglavlje, spavale su Melvilove majka i sestra. Na vratima nema ključaonica i jedini način da se dođe do njih bio je kroz Hermanovu i Lizinu spavaću sobu. Sličan jezoviti raspored nalazimo u Pjeru.

„Ovde, na selu, imam osećaj kao da sam na moru, sada kada je tlo potpuno prekriveno snegom“, piše Melvil iz Streloglave u decembru 1850. godine. „Gledam s prozora ujutru kad se probudim kao što bih gledao kroz brodski prozor na Atlantiku. Moja soba izgleda kao kabina broda, čak mi se čini da ima previše jedara, mogao bih da se popnem na krov i namestim dimnjak kao krmu.“

Lizi je najverovatnije dojila Malkolma kad je Melvil počeo da piše Mobija Dika, u kom Ismail krišom posmatra, nedaleko od „Pikvoda“, kako ženke kita doje svoje mladunce, koji, „kao što čovekovi mladunci, dok sisaju, hoće mirno i ukočeno da gledaju u stranu od sise, kao da vode dva različita života jednovremeno“.4 Međutim, najveći deo vremena tokom kog je Melvil pisao Mobija Dika Liz je bila trudna.

Zarobljen svojim preduzećem, poput Ahaba u njegovoj kabini, sa ženama kao svojom posadom, Melvil je osećao da drži čitavu knjigu u glavi; pitanje je bilo kako je staviti na papir. „Čupanje knjige iz mozga“, napisao je prijatelju, „nalik je pipavom i opasnom poslu čupanja slike iz rama – morao bih da sastružem čitav mozak ne bih li do nje dopro uz sav oprez – a čak ni tada slika nije vredna tolikog truda.“ Budio se oko osam ujutru i pisao do pola tri po podne, kada je pravio pauzu koju bi koristio da jede i da nahrani konja i kravu. Prezirao je prekidanje: „Herman je, nadam se, stigao bezbedno kući nakon što je mene i moje kofere tako prostački izbacio u depo“, napisala je njegova razljućena majka. „Odjurio je kao da mu život visi o koncu.“

Svakoga dana, na palubi „Pikvoda“, Ismail je žudeo da osmotri Ahaba, sa drvenom nogom napravljenom od kitove kosti. Najzad, u 28. poglavlju, kapetan se pojavljuje:


Izgledao je kao čovek istesan iz debla, preko koga
je vatra projurila i oštetila grane, ali ih nije sagorela,
niti je oduzela ijedan komadić njihove stare velike snage.
Njegova celokupna visoka i široka prilika izgledala je
kao od valjane bronze salivena i uobličena u neki
nepromenljivi oblik,u kakav je Čelini salio Perseja.
Kad pođete od njegove sede kose, pa nastavite pravo dole,
jednomstranom njegovog zagasitog, opaljenog lica i vrata,
dok se ona ne izgubi u odelu, vidite jednu tanku modro-beličastu
belegu. Ličila je na onu upravnu pukotinu koju ponekad
grom načini na pravom, dostojanstvenom stablu kakvog
visokog drveta kad udari u njega cepajući, pa mu ne
odvali ni jednu jedinu granu, ali oljušti koru i izbrazda
drvo od vrha do dna, pre nego što uleti uzemlju, a ostavi
drvo i dalje zeleno, živo, ali žigosano.5

Rupa od pola palca bila je izbušena u dasci na krmenom priponu. „Njegova je koštana noga bila utvrđena u toj rupi: jedna ruka mu je bila dignuta i držala je za priponu, a kapetan Ahab je stajao ispravljen i gledao pravo napred preko pramca koji je stalno ponirao u vodu.“6 To je verovatno najbolji ulazak na scenu u američkoj književnosti. On je nalik jednoj stvari, nalik je drugoj, ili trećoj, četvrtoj ili čak petoj. Idite dođavola i vi i vaša dagerotipija! Proza, čoveče! Poezija! Filozofija! Suoči se sa samim đavolom! „Jer Ahab je bio kan palube, kralj mora i visoki gospodar levijatana.“7 Melvil je koristio zaoštrenu kosku kao nalivpero. Želeo je da njegov delokrug bude poput kita koji prekriva svet.

Svakog dana Avgusta Melvil je prepisivala stranice koje je njen brat napisao dan ranije, posao koji je sputavao njenu čitalačku aktivnost: „Čeznem za časovima dokolice tokom kojih bih mogla da zadovoljim svoja književna interesovanja.“ Posao je prekidao pisanje pisama: „Herman je ušao sa još jednom hrpom za prepisivanje i nervozno traži da mu to dam što je pre moguće.“ Povremeno je kovala planove o pisanju nečeg vrednijeg od pisma. „Zaista verujem da bih u ovom trenutku mogla da napišem sonet“, ispovedila se zadivljena prizorom Beršajera. „Tvrdim da je ovaj predeo čak i mene prozaičnu načinio poetičnom.“ Prijatelj ju je podsticao da piše o odlascima na tavan kod Melvilovih: „Gas, zamisli da napišeš roman potkrepljen činjenicama.“ Međutim, Avgusta je živela u svetu u kom je ženski um, za razliku od nogu, bio omeđen. U trenucima kada je njena imaginacija bila na korak od prekoračenja stega, ona ju je zauzdavala, na primer kada je odbila da opiše san koji je
sanjala, uz objašnjenje: „Bio je odveć neobično tužan, odveć neobuzdano žalostan, za tvoje uši – i odveć silovito fantastičan i prozračan za moje nalivpero.

Lizi je 22. oktobra 1851. rodila dečaka po imenu Stenviks. Pojavljuju se prve kritike Mobija Dika. „Previše đubreta“, piše jedan kritičar. „Besmisleno ekscentričan; neobuzdano bombastičan.“ „Manjkava koliko jedna knjiga uopšte može biti“, ona nosi obeležja „neupitnog genija“, to je bila najpovoljnija ocena. „Kapetan Ahab je zadivljujući lik“, međutim, „čak bi nas i Hamletovo ili Magbetovo blistavo društvo zamorilo kad bi o njima bilo napisano koliko gospodin Melvil piše o Ahabu.“ Knjiga je bila preduga, Levijatan. Bila je preambiciozna, nasilna sa „rđavim premazivanjima naslaga knjiškog znanja i misticizma.“ Previše ovoga, previše onoga. „U njegovom ludilu nema postupka; i moramo bezuslovno reći da je glavni motiv dela promašaj, a samo delo neumetničko.“ Jednostavno, svega je bilo... previše.

U kasnu jesen te godine, Melvil je, planirajući Pjera, odlazio u šumu da obara stabla kako bi nasekao drva za potpalu. Kod Lizi se na levoj dojci pojavila iznurujuće bolna infekcija, ali ona nije odbila bebu od sise. (Bol ju je toliko izbezumljivao da su na zidu kraj njene strane kreveta morali da okače čaršav da visi, jer joj se vrtelo u glavi od cvetnih tapeta.) Pojedini među najpoznatijim Melvilovim biografima izneli su neumesne sudove kad je reč o njenoj bolesti. Heršel Parker komentariše situaciju kada Melvil odvozi Lizi u Boston da poseti doktora: „Sigurno je to uradio zle volje. Već mu je bilo previše što je morao da prekida pisanje Mobija Dika da bi vozio sestru Helen i majku u depo. Sada je morao da prekine pisanje što je neprestano iziskivalo snažnu koncentraciju u dužim periodima.“ Endrju Delbanko opisuje nedaću koja je zadesila pisca zbog Lizine bolesti: „Možda jedina stvar koja se sa sigurnošću može reći o Melvilovom bračnom životu jeste da kad god je u Pjeru obrađivao seks kao književnu temu, doživljavao je seksualno odbacivanje.“ Sto mu gromova.

Tokom godina života na Streloglavi, dok su se Sjedinjene Države približavale građanskom ratu, Melvil je napisao Mobija Dika (1851), Pjera (1852), Priče s pjace (1856), zbirku kratkih priča među kojima su i „Pisar Bartlbi“ i „Benito Kereno“, kao i Poverljivog čoveka (1857). Pisao je epiku; pisao je priče. Usmeravao je čitaočevu pažnju ka stravičnim delima pomoću jezičkog majstorstva i nezasitog apetita za alegoriju, naročito kad je reč o belini. Raskrstio je sa svetovnim; rasklapao kuće; rasporio imperijalizam; sažaljevao je kita; oterao misionare. Pisao je o ženama kao da nikada nijednu nije upoznao

Ralf Elison je jednom prilikom primetio da je Melvil shvatao rasu kao „suštinski problem američke svesti, simbol stanja čoveka“, shvatanje koje se izgubilo po završetku perioda rekonstrukcije, kada je američka književnost odlučila da ignoriše „problem Nigroa“, potiskujući ga „u podzemlje američke svesti“. Elison je smatrao da ne može svako da se bavi temom rase. Jednostavno ga je kopkalo to što, kada pisac ima potrebu da prikaže jedno ili dvoje crnih ljudi, „do vrha natopi svoje nakazne i nadmene slike Nigora, nalik smradnim telima davljenika“. Upravo tako izgledaju žene kod Melvila. Zanjišu se i potonu.

Pismo koje je Pjer dobio na početku romana, dok je naizgled bio upleten u incestuozni odnos sa majkom i na korak od prosidbe Lusi, šalje mu njegova davno izgubljena sestra Izabel. Ona mu priča svoju životnu priču. Ukoliko Mobi Dik duguje Frankenštajnu, sa Pjerom je to slučaj još u većoj meri, s pričom u priči u vidu Izabeline autobiografije. „Nikada nisam upoznala običnu majku“, kaže na početku. Priseća se stare, oronule kuće gde su se prema njoj ophodili kao prema životinji, nije podučavana govoru, nije imala svest o tome da je ljudsko biće. I nikada nije u potpunosti postala ljudsko biće; ona je prelepi idiot: „Nisam ništa razumela, Pjer.“

Osećajući odgovornost za svoju poludivlju sestru, ali ne želeći da nanosi bol voljenoj majci otkrićem postojanja vanbračne ćerke, Pjer odlučuje da izlažira ženidbu sa Izabel, i oni žive zajedno kao muž i žena. (Njuton Arvin, koji je izgubio posao nakon hapšenja zbog homoseksualizma, sugeriše da je incest u Pjeru bio maska za drugačiji tabu, Melvilovu neizrecivu ljubav prema muškarcu.) Pjerovo bogatstvo propada i on postaje pisac; Izabela postaje vredna sekretarica. Na kraju se i Lusi useljava kod njih.

Nakon ranog uspeha knjige Tropsko leto, Pjer je odlučio da napiše „obimno sveobuhvatno delo, na čije brzo uobličenje su ga nagnala dva silovita motiva – goruća želja da ponudi svetu nešto što je smatrao novom, ili barem nesrećno osporavanom Istinom; i izgledna pretnja da će ostati bez cvonjka“. To je, takođe, zadesilo i Melvila. Nakon Tajpija i Omua, njegove knjige su se loše prodavale. Zapao je u još veće dugove. „Ono što najviše želim da pišem, ukleto je – neće se isplatiti“, žalio se Hotornu. „Međutim, kad se sve sabere, da pišem na drugačiji način ja ne mogu. Iz svega toga nastaje jedna papazjanija, moje knjige su krpeži.“ Predvideo je svoju sudbinu: „Iako sam napisao jevanđelja za ovaj vek, umreću u kaljuzi.“

Melvil je Mobija Dika i Pjera doživljavao kao blizance, budući da svaka od njih produbljuje psihološke ponore, „još uvek duboko i sve dublje“. Pre nego što je sačinio zaplet Pjera, pročitao je Anatomiju melanholije, izdanje sa oznakom – „A. Melivl“ – lični primerak njegovog oca, prodat na aukciji, nakon što mu je otac umro umobolan. Melvil je bio progonjen. Bio je osuđen. Raspadao se. Dok je stigao do kraja pisanja Pjera, Mobi Dik je doživeo neuspeh. U završnom poglavlju Pjera, izdavač koji objavljuje romane glavnog lika šalje mu pismo:


GOSPODINE: Vi ste prevarant. Pretvarajući se da za nas
pišete popularne romane, dobijateod nas novac unapred,
dok naše mašine štampaju tabake bogohulne rapsodije
Nakon nekoliko krajnje nelogičnih pasusa, Pjer, Lusi i Izabela umiru na gomili, u šekspirovskom stilu.

„Pjer ili dvosmislenosti možda je najluđa proza dosad napisana“, kaže jedan kritičar, smatrajući verovatnijim da je u pitanju produkt „ludnice nego tihog skloništa u Berkšajeru“. Godine 1860, znajući razmere Melvilove nesolventnosti, njegov tast je uknjižio imanje na Lizino ime. Melvil za života nije objavio više nijedno prozno delo. Godine 1863. prodao je Streloglavu bratu Alenu. Pre nego što se preselio natrag u Njujork, gde se zaposlio kao carinski inspektor, potpalio je lomaču.

U proleće 1867, godinu dana nakon što je Melvil objavio prvu zbirku poezije, Bitke-parčići, malo je falilo da ga žena, prestrašena, napusti. Lizina familija je skovala plan za njeno kidnapovanje i umalo je bio sproveden u delo; Avgusta je verovatno bila umešana u taj poduhvat. Lizi nikada nije otišla. Kasnije te godine, Malkolm Melvil, osamnaestogodišnjak, pucao je sebi u glavu, u svojoj spavaćoj sobi, u roditeljskoj kući. Nakon sahrane, Lizi i Herman su otišli u Streloglavu, gde su, uz dimnjak, okačili ilustraciju iz Izgubljenog raja.

Avgusta Melvil je umrla u aprilu 1876, u 54. godini života, u kući svog brata Toma u Staten Ajlandu, od posledica nečega što ukazuje na rak pluća. (Lizi kaže da je Avgusta dugo patila od „žiličastog tumora“, ali nije nikome pričala o tome jer je osećala sramotu.) U januaru je počela da malaksava od bolova, i krenula je u grad kako bi se smestila kod Hermana i Lizi kada joj je stigla poruka da je Melvil odbio njenu posetu jer je bio prezauzet pripremom svoje epske poeme Klarel za slanje izdavaču. Bio je pometen. „Zaista strahujem od toga da bilo ko bude uz mene, plašim se da bi se mnogo uznemirio“, poverila se Lizi. Klarel je objavljena u junu, prošla je nezapaženo, i tek su u skorije vreme kritičari, među kojima i Helen Vendler, počeli pohvalno da pišu o njoj. Melvilov izdavač ju je dao u staru hartiju.

Herman Melvil je umro u Njujorku 1891, u 72. godini. „Ako ćemo pravo, čak je i njegova generacija dugo mislila da je on umro“, piše u jednom njujorškom nekrologu. Po razmerama posthumno dobijenog kritičarskog priznanja, retko koji pisac može s njim da se meri.

Avgusta Melvil nikada nije napisala roman o životu među Melvilovima, ali je sakupljala rukopise, među kojima se nalazi i pet stotina pisama koje je poslagala u dve kutije, koje su se nakon njene smrti nalazile u kući Gejnsvurtovih. Najzad, neko ih je premestio u štalu. Tu su se nalazile tokom osamdesetih godina 19. veka, kada ih je pronašao jedan trgovac antikvitetima. Završile su Njujorškoj javnoj biblioteci. Prošle godine, biblioteka je kolekciju preimenovala u Spisi Avguste Melvil. Kutije se još uvek nalaze u biblioteci. Liče na sanduke moreplovaca.

Na Streloglavoj, u podrumu Melvilove kuće na farmi, današnjoj arhivi, nalazi se i jedno pismo koje je Avgusta napisala u maju 1851, u trenutku kada je njen brat bio blizu svršetka pisanja Mobija Dika, a ona pri kraju prepisivanja rukopisa. Roman joj se svideo. „Ova njegova knjiga pobudiće veliko interesovanje, čini mi se“, napisala je: „Veoma je dobra.“

Polje na kom je Melvil uzgajao bundeve i kukuruz za konja i kravu sada je divlja livada, prepuna ljubičica, perunika, krasuljaka, detelina, bergamota, divljih šargarepa, grahorica i mišjakinja. Melvilova stabla jabuke još uvek su tu, gotovo ogoljena. Staja gde su on i Hotorn odlazili kada su želeli da se odvoje od dama pretvorena je u suvenirnicu gde možete kupiti majicu sa natpisom „Zovite me Ismail“. Vajfaj mreža nosi naziv Pikvod, ali ne znam lozinku. Neke stvari nisu za javnost.

Džil Lapor

 

[Baudrillard]

Mobi Dik: ep o neuhvatljivom

Ali kad nečija vera postane odista pomama, kad se pretvori u pravo mučenje i, na kraju krajeva, pretvori ovu našu zemlju u gostionicu neugodnu za stanovanje, onda je, mislim, krajnje vreme da se ta osoba odvede na stranu i da se stvar pretrese s njom. (Herman Melvil, Mobi Dik)

Dosadno jednoglasne književnih kritičara, spokojno pomirenih nad činjenicom da je Mobi Dik (Moby Dick, 1851) Hermana Melvila najveći i najznačajniji američki roman ikad napisan, postalo je opšte mesto do te mere da sve manje ističe, a sve više obesmišljava i ukida značaj ovog dela, svodeći ga na monumentalni i nedodirljivi spo- menik, okružen barikadama sazdanim od nebrojenih tomova kritičkih panegirika.
Mobi Dik, međutim, nipošto nije zaslužio sudbinu okamenjene svete krave američke književnosti. Jer, ovo delo verovatno jeste najznačajniji roman među onima koje su u devetnaestom veku potpisali američki autori, ali nije samo to. Melvilov Mobi Dik je američki ep, delo kome u istoriji američke literature pripada status kakav u svojim nacionalnim književnostima imaju Ilijada, Mahabharata, ili Ep o Gilgamešu – delo koje, dakle, ne predstavlja krunu, već temelj nacionalne književnosti.

Mobi Dik je američki ep iz nekoliko ključnih razloga. Najznačajniji među njima ogleda se u činjenici da ovo delo suštinski otelovljuje neke od najznačajnijih američkih mitova: pre svih mit o prostoru, tačnije o osvajanju prostora. Ovaj mit je u američkoj književnosti gotovo neizbežno povezan s motivom konkretnog putovanja ili lutanja u stremljenju ka cilju koji je često nejasno, još češće pogrešno, a najčešće ni na koji način određen, cilju koji upravo zahvaljujući svojoj maglovitosti izrasta u simbol metafizičke čovekove potrage za smislom i suštinom života. Dalje, osim po svojoj mitopejskoj prirodi, Mobi Dik je ameriki ep i po forme u kojoj je opredmećen. Ovaj roman, naime, predstavlja za američku književnost karakteristično, žanrovski mešovito delo, kome nije lako odrediti preovlađujuću generičku osnovu: naturalistički realizam, melodramatičnost i spektakularnost svojstvena avanturističkom žanru, te pesnički zgusnuta i uzvišena simbolika, prepliću se u žanrovskoj neuhvatljivosti Melvilovog remek-dela. To remek-delo je, čini se, po mnogo čemu presudno odredilo pravac i tok razvoja američkog romana. U prilog takvoj tvrdnji, dovoljno je ukazati na to da je Mobi Dik najavio, a po svoj prilici i utemeljio jedan od najtipičnije američkih književnih žanrova − žanr „drumskog romana”, čija se razvojna linija može pratiti kroz neke od najznačajnijih romana američke književnosti: od Mobi Dika, preko Keruakovog romana Na drumu (On the Road, 1957) i Nabokovljeve Lolite (Lolita, 1955), do Objave broja 49 (The Crying of Lot 49, 1966) Tomasa Pinčona. Drum koji se gubi u nesagledivoj daljini za Dina Morijartija, Hamberta Hamberta, Edipu Mas i mnoge druge junake velikih američkih romana poprište je beskrajnog stremljenja ka nedohvatnom cilju, potrage za nedokučivim smislom ljudske egzistencije.

Ahabov drum je počina, a sanjani cilj – sveta. Međutim, njegova želja da se osveti veliko belom kitu koji ga je obogaljio odgrizavši mu nogu, mnogo je više od puke žudnje za osvetom. Osveta pretvorena u cilj života dovodi u pitanje, ili otvoreno negira neke od osnov- nih hrišćanskih principa. Štaviše, faustovski hiperbolizovan egocentrizam ne dopušta Ahabu − ma šta on govorio u pojedinim trenucima – da prihvati, makar i delimično, bilo koji pogled na svet izuzev vlastitog. Takav kakav je, on nema nikakih obaveze ne samo priema opšteljudskom ili hrišćanskom sistemu vrednosti, već ni prema etičkom kodeksu pomorca. Zastrašujuće izobličeno lice hipertrofiranog egoizma, međutim, polako počinje da dobija ljudske, a onda i nadljudske crte, sa narastanjem čitaočeve svesti o pravom smislu Ahabove borbe. Ahab je faustovski lik ne samo po svom suprotstavljanju svakom obliku kolektivne svesti ili morala, već i po mitskim dimenzijama borbe koju vodi. Nema velikog epa čiji glavni junak nije izrastao u mitski lik; Mobi Dik je veliki ep i po tim merilima.

Ahabova borba osuđena je na poraz – istina, veličanstveni poraz – zbog toga što nije reč samo o borbi protiv morske nemani, ma kako strašna ona bila sama po sebi. Mobi Dik je istovremeno inkarnacija one vrhovne moći kojoj se jednonogi kapetan suprotstavlja odbacivanjem svakog vida etike, ali i otelovljenje nepojamno silne snage prirode, shvaćene na metafizički način saglasan stavovima Melvilovih savremenika Emersona i Toroa. Pogledi na svet dvojice istaknutih transcendentalista, sredinom devetnaestog veka izuzetno uticajnih mislilaca, nisu mogli ostati bez odjeka u svesti pisca koji je, iako ometan svojom snažnom privrženošću nihilizmu, bez prestanka tragao za novim tumačenjima i objašnjenjima čoveka, prirode i univerzuma. Melvil u Mobi Diku velikim delom istražuje prirodu Emersonovog koncepta Nadduše, ali pod senkom Toroovog upo- zorenja da kosmos možda i nije ono- liko dobronameran koliko to čovek u svojoj iskonskoj naivnosti podra- zumeva.

Rat koji vodi Ahab, dakle, rat je s prirodoj u onom najšire filosofskom, pa i metafizičkom smislu tog pojma. Taj se rat odvija u arhetipskim kategorijama praelemenata vode i zemlje, svetlosti i tame, dirljive ljubavi i bezumne mržnje; ta bitka kosmičkih razmera besni u mikrokosmosu brodske palube i utrobe broda. U njemu je čovek, pritešnjen nepreglednim nebom i bezobalnom vodom, primoran da se suoči s najskrovitijim dubinama vlastitog bića, prisiljen da se uhvati u koštac s utvarom koju Melvil naziva “neuhvatljivim fantomom života”. Takva titanska borba, po svojoj uzvišenoj uzaludnosti svojstvenoj unapred izgubljenim bitkama, dostojna je antičkih tragedija, pa se kao takva mora okončati stradanjem dostojnim vlasti- te veličine.

Naravno, takva borba mora biti ispričana ništa manje dostojnom pričom. “I samo ja jedan utekoh da ti javim”, kao da se, rečima iz biblijske Knjige o Jovu pravda pripovedač Ismail pred kraj romana, osećajući da uloga pripovedača možda i nije bila njegov svesni izbor. On je zapravo neko ko je bio odabran da ispriča priču, jednu od onih malobrojnih priča koje su veće od života i veće od svake svesne umetnosti, i koje kao takve nepogrešivo pronalaze pravi, prirodan način da budu ispričane. Njihova verodostojnost seže izvan granica racionalnog rasuđivanja, pa poput Hamleta, Raskoljnikova ili Leopolda Bluma, Ahab i Ismail zasenjuju i gotovo čine nevažnim svog tvorca: oni postoje sami po sebi, slobodni i superiorni u odnosu na bilo koju banalnu, “objektivnu” stvarnost. Time je ostvaren san – ponekad i noćna mora – mnogih pisaca: delo se otima umetniku i počinje da živi po sopstvenim unutrašnjim zakonitostima. Mobi Dik je, dale, ne samo pritča u kojoj junaci tragaju za spoznajom onog višen smisla postojanja, već i priča koja, ne manje uzbudljivo, traga sama za sobom. U više od sto poglavlja romana, čitalac prolazi kroz galeriju stilova koja se može meriti sa onom u Džojsovom Uliksu: Mobi Dik govori mnoštvom različitih jezika u rasponu od žestokog mornarskog slenga, preko romantičarske poetičnosti i naučnog diskursa do tona biblijskih propovedi. Ogromnu snagu te jezičkostilske polifonije nije moguće opisati; ona se mora osetiti u neposrednom susretu s Melvilovim magnum opusom. Odista, poetski naboj romana neodoljivo pleni počev od legendarne prve rečenice, “Zovite me Ismail”, koja svojom rezigniranom škrtošću nagoveštava da je svejedno ne samo kako se ko zove, već i to šta čovek jeste, odnosno šta misli da jeste. Ista, zapravo, sve veća pesnička tenzija i višeznačnost oseća se u opojnom krešendu kroz čitav roman, kroz apokaliptičku tutnjavu ljudi i bogova, do sasvim dostojnog završetka u kome brod “…kao Satana, nije hteo da potone u pakao dok ne povuče sa sobom jedan živi deo neba i stavi ga sebi na glavu kao šlem…” U toj impresivnoj poetskoj slici zajedno nestaju u dubinama dobro i zlo, raj i pakao, bogovi u koje se uzdao Ismail i demoni koje je u svojim užasnim kletvama zdušno prizivao kapetan Ahab.

Putovanje je okončano. Podjednako ubedljivo, Ahab se uverio u moć mržnje, a Ismail u snagu ljubavi; podjednako ubedljivo, obojica su spoznala besmisao svojih ideja − vodilja. Mnogo više nego raznolikošću stilova i oblika pripovedanja, Mobi Dik je svoje prve čitaoce zbunio tim zavodljivim i opasnim potiranjem svih utvrđenih sistema vrednosti. Zbog toga je u kritičkim reakcijama na roman dugo preovladavala zbunjenost; zbunjenost pred delom čija se veličina nepogrešivo oseća, ali ju je teško racionalno odrediti. Iz takvor osećaja neredko izrastva i gnev kritičara zbog vlastite nemoći, pa je u dobroj meri karakteristična ocena jednog od njih, koji je zaključio da je roman Mobi Dik “manijački – lud kao martovski zec – roman koji izobličena lika trabunja i vrišti kao neizlečivi ludak”. Moderna umetnost, međutim, naučila je čitaoce da se racionalnim objašnjenjem ne sagledava uvek na najbolji način smisao umetničkog dela, te da se u sumanutosti sveta lišenog Boga i razuma ponekad mora progovarati “vriskom neizlečivog ludaka”.
Ima nagoveštaja da bi dvadeset prvi vek tu vrisku mogao još bolje da razume.

Zoran Paunović

 

[Baudrillard]

Svojom odvažnom estetskom lepotom i zastrašujućom snagom Mobi Dik je zavredio visokocenjeno mesto i kao roman i kao izuzetan kulturni dokument. Nijedan roman u Evropi nikada nije bio tako stran i sadržao tako neukrotivu energiju. Malo je, ipak, romanesknih junaka koji su upečatljiviji, originalniji i bolje osmišljeni od kapetana Ahaba. Zaplet Mobi Dika je euripidski u svojim mračnim, talasastim obrisima, a sa mnogim najboljim proznim delima deli večito bogat i neodoljiv odjek hodočasničke pripovesti i priče o potrazi. Njegove veze sa Homerom, Danteom, Banjanom, Servantesom, Geteom i Smoletom jesu očigledne zato da bi se mogle primetiti i da bi se u njima moglo uživati. Ne postoje, međutim, romani ili pripovesti o potrazi koji su tako neprestano dramatični kao Mobi Dik, čiji su tvorci toliko skloni upućivanju, simbolizmu, propovedanju, ismevanju i ironiji, čije su struktura i radnja toliko nabijene podacima, navodima, praktičnim (i nepraktičnim) savetima, argumentima i prekrasno privlačnom, opčinjavajućom visokoparnošću.

Kao najveće i najekscentričnije književno delo stvoreno u Sjedinjenim Državama, Mobi Dik opšti na toliko različitih nivoa i putem tako brojnih načina da je gotovo neopisiv ili nerazumljiv. Njegov pisac je, međutim, retko kada u svom životu, barem spolja gledano, bio neobičan kao i njegovo remek-delo. Herman Melvil je rođen u Njujorku 1819. kao treće dete i drugi sin roditelja koji su poticali iz istaknutih, izuzetno blisko povezanih porodica; ipak, osmoro dece Melvilovih i njihova majka udovica proživljavali su finansijsku nesigurnost, selidbe i stalnu zabrinutost, a sve se to nastavilo i u Hermanovom životu dugo nakon njegove ženidbe. Uvek je bio bistar, preduzimljiv mladić. Iako je njegovo obrazovanje bilo ograničeno, nekoliko godina je obavljao razne činovničke i nastavničke poslove, potom je putovao širom zemlje, da bi se konačno ukrcao na nekoliko prekookeanskih plovila. Godine 1841. služio je na kitolovcu „Akušnet“; kasnije je bio mornar na mnogim drugim brodovima, između ostalih i na američkoj ratnoj fregati „Sjedinjene Države“. Sve do 1844, prema tome, Melvil je putovao svetom, sabirajući iskustva, utiske i vrednosti iz moreplovačkog života i egzotičnih mesta koji će oplemeniti njegovo pisano delo dugovečnom temom i osobenošću.

Melvil se nakon toga skrasio na kopnu, i čini se da je započeo karijeru profesionalnog pisca ponajviše zbog toga što nije mogao da zarađuje za život ni na jedan drugi način. Njegove prve knjige (Tajpi, Omu i Mardi), povrh toga, bile su uglavnom opisi neverovatno bogatih putovanja, uglavnom po Tihom okeanu, i stoga su nastale kao prirodan pisani nastavak Melvilovog moreplovačkog života. Izgleda da je za takve pripovesti postojalo tržište, pa je Melvil, nakon što je počeo da piše, shvatio da je taj posao relativno unosan, da ne kažemo i uspešan. Oženio se, dobio dete 1849, kada je i počeo da radi na Mobi Diku, kojeg je završio u drugoj polovini 1851.

Kada se ta knjiga pojavila, ostvarila je, izgleda, tek skroman uspeh. Dakako da ga nije ohrabrila da ikada više napiše nešto slično, premda je Melvil nastavio da objavljuje eseje, romane i poeziju sve do svoje smrti 1891. godine. Kao veoma poznatom piscu svog doba, Melvilu su se divile i takve književne ličnosti kao što su Natanijel Hotorn (kome je Mobi Dik i posvećen) i Henri Longfelou. Iako dete svog vremena – Mobi Dik je, na primer, uronjen u žestoke društvene i političke rasprave iz krizne 1850. godine koje su prethodile Građanskom ratu – Melvil je, paradoksalno, bio predodređen da mu ostane suprostavljen. Mobi Dik je nestao sa književne scene još za vreme Melvilovog života i nije se zaista vratio kao stalno prisutan pred široku publiku sve do sredine 1920-ih kada je ponovo otkriven. Od tada uživa u uspehu kao nenadmašno književno delo, što, u suštini, i jeste.

Veliki broj Melvilovih biografa, poput Liona Hauarda, Njutna Arvina i Majkla Pola Rogina, naglašava potpuno američku prirodu njegovog života i dela: njegove nespokojne meditacije o puritanskoj i porodičnoj prošlosti, ali i pripadnost njima; polemike o zakonskim i političkim sporovima (poput ropstva, indijanskog nasleđa i odnosa Amerike sa ostatkom sveta); Melvilovu problematičnu poziciju pisca u relativno novoj republici čija književna tradicija još uvek nema obličje i prepoznatljivost. Sve je ovo, svakako, tačno i izuzetno zanimljivo. Međutim, kao što sam ukazao, Mobi Dik jeste i knjiga suprostavljena samoj sebi kao romanu. To ništa manje ne vredi ni za Melvila kao Amerikanca, budući da obim, prekomerna ambicija i ogromna energija ove veličanstvene priče o lovu na Belog kita, svojom neizmernom snagom, prevazilaze nacionalne, estetske i istorijske granice. Pretpostavljam da je tačno ako se kaže da je samo jedan Amerikanac mogao napisati Mobi Dika, ako podrazumevamo da je jedino čudesno nadaren pisac kakav je bio Melvil mogao takođe biti, kao Amerikanac, opsednut dometima ljudskih mogućnosti. On je u Mobi Diku dočarao susret između smele, sirove i samovoljne sile i neuhvatljive, a opet beskrajno privlačne i potpuno tajanstvene sudbine. Što konture i svrha lika kapetana Ahaba – kvekera, moreplovačkog kapetana iz Nove Engleske i tragičnog junaka – postaju jasnije, to ga više privlači čudovišni albino kit, a ceo sukob između njih dvojice, naizgled, sve teže je shvatiti kao istorijsku, nacionalnu i egzistencijalnu epizodu.

Kada se ovako sagleda, Mobi Dikov Melvil neobično podseća na Džozefa Konrada, anglopoljskog pisca Srca tame (1902), tog jezivog romanesknog odjeka velikog američkog epa o lovu na kitove. I Konrad i Melvil su pisci koji su bili nespokojni u svom radnom okruženju, čija su istraživanja perifernih, nepoznatih ili egzotičnih oblasti, zapravo, bila rizična putovanja od svega rutinskog i normalnog, koja su prerasla u ispitivanje uglavnom nepoznatih granica njihovih svetova. Kao takva, prema tome, njihova najradikalnija dela jesu osporavanje samog postojanog identiteta, u Konradovom slučaju evropskog i „belog“ sveta svog doba, a u Melvilovom američkog i nepotpuno ustrojenog sveta mlade republike. Razlika između njih je u tome što je Konrad u Srcu tame pisao o staroj imperijalnoj kompaniji koja dolazi da eksploatiše „novu“ afričku teritoriju, dok je Melvil pisao o novom poduhvatu u kojem se „Pikvod“ otiskuje da otkrije veoma star svet večnih mora o kojem se mnogo toga pisalo.

Jedna još zanimljivija sličnost koja povezuje Melvila sa Konradom jeste čudnovatost i neuobičajena nepravilnost njihovih idioma. Iščitavanje obojice predstavlja iščitavanje engleskog, ali retko kada je engleski bio sateran u takve samosvesne, promenjive i nepredvidive izgovore. Konradov izraz proizlazi iz pisanja na stranom jeziku koji je mukotrpno naučio sa dvadeset godina, a potom primenio za opisivanje egzotičnih i vrlo često gotovo neopisivih iskustava, kao na primer u ovom odlomku:

„Reč ’slonovača’ odzvanjala je u vazduhu, kroz šapat, kroz uzdahe. Čovek bi pomislio da se oni njoj mole. Kroz sve to provlačila se crta sulude pohlepe, kao zadah kakve lešine.“

Melvilova proza – a svakako i sve u vezi sa Mobi Dikom kao revnosno izvajanim delom književne umetnosti – govori o osobi koja se uvek udaljava od očekivanog ili poznatog. Na jedan veoma dubok i dirljiv način, stoga, putovanje „Pikvoda“ u Mobi Diku nalik je Melvilovom sopstvenom putovanju po jeziku i formi, daleko od običnog života, u alternativni domen vizionarske mašte i potpuno novog stremljenja. To je lako uočljivo u pasusima poput ovoga:

„Sve što dovodi do bezumlja i muči, sve što pokreće talog sa dna stvari, sva istina sa pakošću u sebi, sve što kida mišice i zgrudvava mozak, sve što je lukavo satansko u životu i u misli – sve zlo, za mahnitoga Ahaba, bilo je vidljivo oličeno i postalo praktično napadljivo u Mobi Diku. On je gomilao na kitovu belu grbu zbir sveg opšteg besa i mržnje koje je njegova celokupna rasa osećala od Adama do danas, a onda, kao da su mu grudi stupa, on je tucao u njima koru svog vrelog srca.“

Danas znamo da je Melvil počeo da piše Mobi Dika kao priču koja je umnogome zavisila od njegovih mladalačkih iskustava iz lova na kitove. On je taj ukrašeni autobiografski modus, naposletku, dobro i unosno iskoristio u svojim ranijim delima. U jednom trenutku priče, međutim, obuzela ga je neobičnija, a do danas i tajnovitija, tema, upravo slična načinu na koji kapetan Ahab, nakon noćnog ukrcavanja na „Pikvod“, ostaje skriven u mnogo sledećih poglavlja, a potom se pojavljuje da bi u potpunosti dominirao sledom događaja. Drugi pokušaj, koji kritičari ponekad nazivaju drugim Mobi Dikom, zahtevao je potpuno različitu i mnogo uzvišeniju prozu, koju je Melvil naknadno uneo u ono što je već bio napisao. Postojeći tekst Mobi Dika proistekao je iz Melvilovog kalemljenja i ponovnog pisanja te dve verzije, sa njihovim raznim odstupanjima i nedoslednostima za koje se on nije nikada do kraja pobrinuo. Balkington, na primer, pripada prvoj verziji u kojoj je trebalo da ima značajnu ulogu. U konačnom tekstu on se nakratko pojavljuje, a potom nestaje. Izgleda da su te očigledne omaške, začudo, pojačale Melvilov sveukupni utisak.

Tako ovaj roman ostaje priča o „Pikvodu“ i njegovoj raznorodnoj posadi, ali i metafizička potraga za apsolutnim, kao i preopširno, često pedantno predavanje o tehnikama lova na kitove, naučnoj disciplini cetologiji i istoriji kitolovaca i kitova. Ali to nije sve. Mobi Dik obiluje aluzijama na Melvilovo iščitavanje „starih knjiga“, kako ih je on dirljivo nazvao. Raspon koji je prikazao u svojoj prozi je zadivljujući, baš kao i nebrojeni odjeci najvećih pisaca koje je poznavao, bilo ranijih bilo tadašnjih. Prvo na šta se poziva, svakako, jeste Biblija kralja Džejmsa, a potom i na pisce uglavnom iz sedamnaestog veka – Miltona, Banjana, Tomasa Brauna i Šekspira – koji potiču iz istog velikog kulturnog perioda kada je engleski jezik bio najsnažniji i najpoetičniji. Bliski savremenici poput Bajrona, Tomasa Karlajla, Ralfa Valda Emersona, Aleksandera Kinglejka i Hotorna ostavili su izrazito jak utisak na Melvila. Uz to, razne vrste putopisa, moreplovačka literatura, savremene političke rasprave i govori koje je Melvil gutao na svom unutrašnjem, meditativnom putovanju u koje se pretvorila usamljena kompozicija Mobi Dika, stopili su se sa klasičnim piscima koje je on duboko uvažavao.

Prepoznatljiva Melvilova crta u celoj knjizi jeste njegovo stremljenje ka rečitosti koju mu je njegova neizmerna načitanost dala u izobilju. Ali kao i mnogo toga drugog, rečitost u Mobi Diku nikako nije rutina. Preuveličavanje, nezgrapni humor i često groteskna retorika ne upućuju na veoma obrazovanog čoveka, već na pisca koji neprestano pokušava da zadivi svoju publiku na načine koji odgovaraju brojnim protivrečnim mestima, prikladnim i za obuzimanje pažnje posmatrača i za bestidno impresioniranje na javnom nastupu. U ta mesta ubrajaju se propovedaonica, amfiteatar, gostionica, mornarske kabine, politički skupovi, akademske učionice – svugde gde su ljudi navikli da se okupljaju i zabavljaju bučno ubedljivim, ponekad i razuzdanim govorom. Najveći deo toga je monolog, odnosno, jedan govornik drži slovo i nadglasava sve druge. Sve to se, po mom mišljenju, stalno kreće, smenjujući, uz veliku snagu i neobičan efekat, jednu vrstu utiska sa drugom. Evo primera:

„Moja je pretpostavka ova: taj mlaz nije ništa drugo do magla. A sem drugih razloga, ja sam na ovaj zaključak nateran i razmišljanjima koja se odnose na veliku urođenu dostojanstvenost i uzvišenost potovu; ja ga ne smatram običnim, praznim stvorenjem, utoliko pre što je neosporna činjenica da ga nikad nisu našli u plićacima niti blizu obala, kao ponekad sve druge kitove. On je težak i dubok. Ja sam ubeđen da sa glava svih teških i dubokih stvorenja, kao što su Platon, Pir, Đavo, Jupiter, Dante itd, uvek odilazi neka poluvidljiva para dok oni misle neke duboke misli. Dok sam sastavljao jednu malu raspravu o večnosti, ja sam iz radoznalosti postavio ogledalo preda se, i nije mnogo prošlo, a ja sam video kako se u njemu ogleda neko neobično zapleteno vijuganje i talasanje iznad moje glave.”

Ovo je skoro pa neuspešno, jer toliko je dug put od ozbiljnosti početka do rečenica gde „težak i dubok“ prerasta u „teških i dubokih“, nakon čega sledi veoma raznovrstan spisak, pa lažno herojsko poređenje koje se razvija između pota i govornika, kao pisca „jedne male rasprave o večnosti“ sa „nekim neobičnim zapletenim vijuganjem i talasanjem“ iznad glave. Ovde se oseća silazak sa uzvišenih na prizemne teme, ali ima i velike bojazni od neizvesnosti, kao da Melvil nije mogao da nastavi bez digresije ili komične samosvesti. Dobijamo iznenadnu promenu okruženja – orator se premešta sa predavačke katedre u kafanu. Iz ozbiljnog učenjaka ili mudraca on se pretvara u pripovedača neverovatnih priča. Te promene se skoro neprestano odvijaju u romanu, ali umesto da izluđuju, one pružaju veliko zadovoljstvo, kao i čulno uzbuđenje pri čitanju Mobi Dika.

Razlog tome je psihološke prirode. Melvil nas poziva da podelimo ispredanje pripovesti čije iščitavanje uzrokuje bojazan i neizvesnost, jer su njene glavne niti neucrtane i bez presedana. Kada stigne do poslednje potere, Melvil svodi svoju prozu na nivo koji je neophodan za sudbinski sudar Ahabove opsesivne manije sa snagom i besom Belog kita. Odbacuju se svi nepotrebni manirizmi i tropi – sukob se razotkriva do svoje ogoljene suštine. Istovremeno, međutim, kao da odlaže vatreno uzbuđenje koje donosi ključni susret u romanu, Melvil tumara unaokolo, poput samog „Pikvoda“, posmatrajući, učeći, eksperimentišući, smejući se, razmišljajući i pripremajući se, sve vreme osećajući neumitni, vrebajući pritisak Mobi Dika sa kojim se mora sukobiti i suočiti.

Premda se većina digresija koristi za izbegavanje i odlaganje neumitnog, one donekle proističu iz Melvilove osobene pripovedne ličnosti, onoga što ona smatra da čini i kako i gde se predstavlja u istorijskom svetu. Mora se, naravno, krenuti od Ismaila, pripovedača u prvom licu. On nam se neposredno obraća već na samom početku, izgovarajući možda najčuveniju uvodnu rečenicu iz velikih proznih dela: „Zovite me Ismail.“ A njegov život i podvizi – u celibatu, uzvišeni, melanholični, usamljeni i razigrani, smešteni na rub samoubistva – uokviruju pravu obznanu priče, ali je ne sadrže u potpunosti. Ismail je svedok većine događaja u Mobi Diku, mada ne može da bude sa Ahabom i Starbakom, ili nasamo sa Ahabom, za vreme tih strastvenih, šekspirovskih, dramatičnih dijaloga i monologa. U takvim trenucima, kao i tokom neobuzdanih izliva eruditivnosti u romanu, sam Melvil često preuzima tok pripovedanja podržavajući Ismaila.

Ova neobična dvojnost u pripovedanju, kojom Melvilov glas dopunjava Ismaila kao glavnog pripovedača, odnosi se i na Melvilov pojam romanopisca i na smisao priče o Mobi Diku. Prvo da razmotrimo potonje. Veliki deo razmetljivosti i hvalisanja u tonu pripoveda-nja, kako se roman razvija, ima za cilj da uspostavi presudnu važnost lova na kitove u Nantaketu kao privredne grane, avanture i dostignuća. Istina je da se za to mogu pronaći primeri i kod drugih naroda, ali pripovedač tvrdi da nijedan kitolovac nije tako velik i važan kao onaj iz Nantaketa, koji se vrlo gromoglasno slavi u četrnaestom poglavlju „Nantaket“. Melvil tu pojašnjava da je lov na kitove za Nantaket, a i njegovu priču, ono što su imperije za Britaniju, Rusiju i druge velike centre moći.
Ismail u izuzetno bremenitom pasusu kaže:

„Neka Amerika doda Meksiko Teksasu i složi Kubu iznad Kanade; neka Englezi pritisnu svu Indiju i neka na Sunce udare svoju blistavu zastavu; dve trećine ove vodozemne lopte pripadaju Nantakećaninu. Jer, more je njegovo; ono je njegova svojina kao što je carevina careva; ostali pomorci imaju pravo da prolaze njime. Trgovački brodovi su samo produženi mostovi; a naoružani brodovi su samo plovne tvrđave; čak i gusari i gusarski brodovi, mada plove morima kao što razbojnici hodaju drumovima, samo pljačkaju druge brodove, druge delove zemlje kao što su i sami, a i ne pokušavaju da izvuku svoje izdržavanje iz samo bezdne dubine. Jedino Nantakećanin živi i baškari se na moru; on jedini, po biblijskim rečima, silazi na njega u brodovima, i preorava ga tamo-amo, kao neko svoje naročito poljsko dobro. Tu je njegova kuća; tu obavlja on svoj posao koji ni Nojev potop ne bi mogao da prekine mada je progutao sve one milione u Kini. On živi na moru kao prerijski tetrebi na preriji; krije se između valova, pentra se na njih kao što se lovci divokoza pentraju na Alpe. Godinama on ne zna za kopno, tako da kad najzad dođe na njega, miriše mu ono kao neki drugi svet, čudnije nego što bi Mesec mirisao jednom stanovniku Zemlje.“

Imperije su obeležje savremenog sveta; ranije pominjanje „Aleksandara“ (Makedonskog i ruskog) dopunjava Ismailov osećaj u ovom pasusu da svet dele preduzimljivi osvajači. Kao relativan novajlija u borbi za imperijalnu prevlast, Amerika mora da postavi sopstveni, ali upadljivo drugačiji, zahtev. Dok druge imperije vladaju kopnom, Amerika traži neprikosnovenost na vodi, a dok drugi moreplovci koriste okeane kao puteve od jedne obale do druge ili kao poprište za ono što čine na kopnu (na primer, haranje) samo Amerikanci, naročito Nantakećani, žive na moru i od njega. Sve to je diskurs novopridošlih imperijalista, koji grade manje-više potpun, nezavisan oblik života na moru, toliko nezavisan da će samo kopno vremenom postati stran i neobičan element. Ismail zahteva imperijalni poduhvat čije će osobine moći da obezbede Amerikancima iz Nantaketa alternativna sredstva preživljavanja, ali i mogućnost ostvarivanja istinski drugačijeg, čak avangardnog, dostignuća.
Te preuveličane izjave o američkoj potrazi za svetskom neprikosnovenošću jesu, naravno, šaljive i treba ih iščitavati uglavnom u estetskom kontekstu. Niko, međutim, nijedan Amerikanac niti neamerikanac, koji je pročitao ovaj izvanredni roman, nije posumnjao da je u takvim odlomcima i u Ahabovoj grandioznoj potrazi Melvil veoma precizno uočio nit imperijalnog motiva koji se postojano provlači kroz istoriju i kulturu Sjedinjenih Država. Daleko od pojednostavljenog i uprošćenog, diskurs američke posebnosti koji Melvil tako snažno predočava u veličanstveno energetičnoj dikciji Mobi Dika, počinje puritanskom „misijom u divljini“, a nastavlja se doktrinama poput Manifesta sudbine, „obezbeđivanja sigurnosti u svetu zarad demokratije“ i „povlačenja crte“. Ona je nadahnula vojne i ekonomske pohode koji su razorili, a potom težili da obnove Aziju, Latinsku Ameriku, države u Tihom okeanu i Evropu. Američka posebnost je, pre svega, odvela državu od „belačke naseobine do svetske hegemonije“ (kako je to V. Kirnan sročio), bez predrasude o svom moralnom žaru ili opiranju da promeni sliku o sebi kao nepobedivoj sili na strani dobra u svetu. Melvilov doprinos je u tome što on predočava to korisno dejstvo, ali i pogubnost američke prisutnosti u svetu, pokazujući i njene samoopčinjujuće pretpostavke o svom sudbinskom značaju.

Takva tumačenja umnogome se slažu sa samim Ismailom, koji ne samo da je moreplovac na nantakećanskom brodu, već odbačeno siroče i „isolato“. Simbolizam obdarenog i prokletog neprestano obigrava oko njega. Pored otpadnika, brodolomnika i mornara koji sačinjavaju posadu „Pikvoda“, Ismail je, stoga, daleko od imitacije kopnenih imperijalista; njegova osionost je potpuno drugačija i ekstremna, sa malo ograničenja i zapreka. Deluje da je Melvil ambivalentan i paradoksalan kada se radi o izuzetnosti ili tipičnosti kitova. Oni bi, s jedne strane, trebalo da predstavljaju Ameriku, mladu imperiju koja počinje da zauzima svoje mesto među drugim svetskim imperijama. S druge strane, pošto je Melvil toliko nastrojen da pokaže da su oni drugačiji – a time i prinuđeni da budu sve različitiji kako se priča razvija: razlika ima unutrašnju sklonost da se pojačava i udaljava od „istovetnosti“ – njegovi zahvati u romanu, „koji podstiču na razmišljanje“, još više udaljavaju Ahaba, Ismaila i „Pikvod“ od normalnosti, a to ih zapravo udaljava od ljudske zajednice, ili čak razumevanja.
Deo snage Mobi Dika – i Melvilovog junaštva kao pisca – potiče od svesne odluke da se ne reši u celosti ova apsolutno suštinska nedoumica. Korisno je podsetiti se da su se, na primer, evropski romani oslanjali na sličnu antitezu. Bilo da su u pitanju Ema Bovari ili Robinzon Kruso, prozni protagonisti bili su tipični pripadnici buržoazije i neuobičajeno, čak ekscentrično drugačiji u isto vreme. Za njih nije bio prosečan, porodični život, odnosno prihvatljiva karijera advokata ili računovođe. Svekolika svrha klasičnog realističkog romana bila je da se pokaže da njegovi junaci i junakinje pripadaju prepoznatljivoj društvenoj formaciji, ali takođe i da znatno odstupaju od nje. Usled njihove energije i odstupanja (realistički roman je, napokon, veoma konzervativna forma), velikim romanesknim junacima dodeljuje se jedna od dve prilično uobičajene sudbine – ili ponovo postanu deo društva, kao u romanima Džejn Ostin koji se redovno završavaju brakom i imetkom; ili naprosto umiru, pošto, kao sirota Ema Bovari, ne mogu da se prilagode.

Melvilovi likovi moreplovaca u Mobi Diku, zapravo, čine istrajno osmišljavanu i osvedočenu američku alternativu obrascu evropskog romana, za koji se mora reći da je takođe u vezi sa jednim imperijalističkim poduhvatom (Kruso je kolonizator, mnogi Dikensovi i neki Balzakovi poslovni ljudi su trgovci na Istoku, Berta Mejson iz Džejn Ejr je sa Kariba, brojni likovi Ostinove imaju veze sa mornaricom i kolonijalnom trgovinom, Takerijev Džozaja Sedli je nabob... Spisak je veoma dug). Za Melvila, ipak, američko društvo nije bilo tako stabilno, uspostavljeno i ustanovljeno kao evropsko. Za svakoga iz tog društva, čak i za one koji nisu bili doseljenici, lako se moglo utvrditi doseljeničko poreklo. Kao što je Henri Džejms rekao u svom sjajnom, kratkom i blagonaklono pokroviteljskom traktatu o Hotornu, Amerikanci su nužno svesni „nepripadanja evropskoj porodici, svoga mesta na obodu civilizacijskog kruga umesto u njegovom središtu i oglednog elementa koji još uvek nisu odbacili u svom velikom političkom poduhvatu“. Nemajući „suverena, dvor, ličnu odanost, aristokratiju, crkvu, sveštenstvo, vojsku, diplomatsku službu, zemljoposednike, palate (...) književnost, romane, sportsku klasu – ni Epsom ili Askot“,1 Džejms kaže da američki pisac mora da se osloni na humor ili znatno ograničen pastoralni stil, najpogodniji za opisivanje „šetnji u prirodi i vožnji kočijama“.

Melvil je bio suviše ambiciozan za tako prefinjen i bezazlen domen. Njegov roman će nanovo ustanoviti romanesknu formu ukoliko to bude potrebno i postati potpuno američka varijanta evropskog obrasca. Njegovi junaci će biti dvostruki izgnanici, Amerikanci u begu iz Evrope i iz Amerike. Njihov vođa Ahab će prkositi gotovo svim najvećim, najuzvišenijim, a stoga i nečovečnim normama. Njegovo držanje je uvek ceremonijalno, herojsko i neizmerno dostojanstveno dok poput visokog satanističkog episkopa osveštava harpun u ime Đavola. Nezadovoljna osnivanjem alternativnog, svemuškog domaćinstva na brodu, „Pikvodova“ posada će preokrenuti ceo svet zbog čega će Melvil ponovo napisati celu istoriju naše planete iz perspektive lova na kitove. Kao što je rekao u jednom laskavom prikazu Hotornove zbirke Mahovine iz stare svešteničke kuće (Mosses from an Old Manse), napisanom dok je radio na Mobi Diku, Amerikanac je mogao da bude osoben genije, premda pun „puritanske tmine“ i „snage crnila“. Dovodeći tu uzvišenu raspravu do zaključka, Melvil koristi Hotorna da uspostavi kulturnu nezavisnost Amerike i to čini sa zapanjujuće osionom, provokativnom nadmenošću.

„...nijedan američki pisac ne treba da piše kao Englez ili Francuz; neka piše kao čovek, jer onda će biti sigurno da piše kao Amerikanac. Manite nas ove bostonske primese književnog dodvoravanja Engleskoj. Ako iko mora da se dodvorava, neka to Engleska čini, a ne mi... Dok se žurno pripremamo za međunarodnu političku prevlast koja nas proročanski iščekuje na koncu ovog stoleća, mi smo u književnom smislu žalosno nepripremljeni za nju... Hrabro prezrimo sva oponašanja... I negujmo svaku verodostojnost... Istina je da je, po našem mišljenju, ovo pitanje nacionalne književnosti otišlo predaleko kad se radi o nama, tako da na neki način moramo postati nasilni, inače će nam ovaj trenutak umaći ili će nadmoć ostati daleko iza nas, pa ćemo je jedva i moći zvati našom.“

Ovo su jake reči koje su od male pomoći u objašnjavanju energije, da ne kažemo demonizma, Ahabovog lika, tog bezbožnog čoveka nalik bogu. Premda „Pikvod“ predstavlja američko odstupanje od evropske imperijalističke norme, sam njegov zapovednik je kriminalizovano (Ismailova reč za njega je „uzurpator“) odstupanje od odstupanja. Mobi Dik, stoga, daje čitaocu umnožavajući niz alternativa onome što su omogućili evropski romani. Svi Melvilovi alternativni likovi i sve situacije jesu potvrda individualnosti, kao i pokazatelj zajedničkog identiteta. Ahab je Ahab, i stanovnik Nantaketa; posada „Pikvoda“ je izuzetno raznolik skup pojedinaca i slika američkih rasa, klanova i religija; ovaj roman sadrži opsesivno ličnu kao i nacionalnu putanju.

Umesto da je reši, Melvil zapravo održava tu napetost što duže može – „Pikvod“ nastavlja svoj put do konačnog susreta sa Mobi Dikom, sukobljava se sa morskom nemani i strada od nje. Ismail se vraća na samom kraju, uglavnom da bi potvrdio da je siroče i verovatno da bi zabeležio svoj iskaz. Ali snažno motivisana i monumentalno nekonvencionalna patnja u ovom romanu zahteva dalje razmatranje. Veliki deo toga u njemu čini borba unutar ograničenja i protiv njih – Ahab želi da ubije Belog kita koji je otelotvorenje svega što ga mori. Melvilova sopstvena proza deli taj isti nepraštajući nagon dok dovodi istoriju, stvarnost, ličnost, pa čak i kosmologiju pred svoj monomanični pogled. Stav koji Melvil najbolje zastupa kao romanopisac jeste nepokolebljiva sveobuhvatnost, kao što i pristaje nekome ko ne samo da odgovara Ahabovoj monomaniji, već – u vidu Ismaila, poslednjeg preživelog člana „Pikvodove“ posade i Melvilovog pripovedačkog alter-ega – može i da nadživi samog samoubilački nastrojenog kapetana.

Kažu da u prva dva čina prve i opravdano zaboravljene opere Ričarda Vagnera svi junaci ginu, zbog čega u trećem činu ostaju jedino raspevani duhovi. Neka vrsta iste neobuzdane i sveobuhvatne energije jezdi i Mobi Dikom, a najupečatljivije se predočava u Ahabovoj mahnitoj potrazi za Belim kitom. Niko ne može odvratiti ili sprečiti Ahaba da osudi sve oko sebe na istu grozničavu opsesiju. Ahab sebe poredi sa vozom u kojem je njegova „duša ižlebljena da juri“; čak i on priznaje da je to „pomamljena pomama“, što je opažanje koje daje nebičnu snagu često ponavljanoj tvrdnji da „Ahab je Ahab“.

Kada sam ranije rekao da je Mobi Dik, poput Srca tame, osporavanje koncepta stabilnog identiteta, imao sam na umu tu kombinaciju maničnog samotraženja i zatiranja. Ahab nikada neće prestati da bude Ahab, a činjenica da on nije samo opskurni čudak, već i veličanstveni junak koji je i potpuni vladar na „Pikvodu“, zapravo je Melvilov način da pokaže neku vrstu prilično pomahnitalog izvršnog duha. S. L. R. Džejms, izuzetni karipski istoričar i esejista, kaže u Moreplovcima, otpadnicima i izgnanicima (Mariners, Renegades and Castaways) da Ahab predstavlja industrijskog magnata koji stremi američkoj moći i uspehu. Melvil se, ipak, takođe divi Ahabu i vidi u njemu ubedljiv primer novog imperijalizma kojeg pripisuje Sjedinjenim Državama. Postoji jasna logika, međutim, u Melvilovoj dramatizaciji činjenice da, kada se otpočnu osvajanje, traženje identiteta i čvrsto stremljenje nekom veličanstvenom cilju, onda se ne mogu postaviti stvarne granice. Mislim da smisao toga zatim postaje da se ne mogu pritiskati kočnice na tom ogromnom teretnjaku, niti očekivati da stvari ostanu iste. Energija oslobođena u takvoj sili diskretno preobražava sve, jasno i očito do ispunjenja, pa čak sve do smrti ili potpunog uništenja. Čitati Mobi Dika znači biti preplavljen Melvilovom strašću za eliminisanjem kompromisa, prihvatljivih rešenja, bilo čega slabijeg od krajnje želje da se ide napred. Premda uglavnom govori o jednom brodu, njegovom zapovedniku i posadi, takođe je tačno da Melvil darežljivo daje naznake da je ovaj roman američka nacionalna pripovest, neka vrsta znamenja patrije.

Ali čemu, napokon, toliki obim, ta gotovo gigantska masa, za nešto što je, naposletku, prozno delo? Nameće se veliki broj mogućnosti. Jedna je da Melvil nije samo romanopisac, već i nepopravljivi zanesenjak. Naučio je od Karlajla, a možda i Svifta, da ako svoju temu vidiš iz osobene tačke gledišta, onda moraš da odeš dalje i celu ljudsku istoriju sagledaš iz tog ugla. Doslednost u osnovnoj priči o lovu na kitove u Mobi Diku značila je da je Melvil morao sve da joj dosledno i prilagodi. Voda je, stoga, univerzalni element sveta, njeni najveći heroji bili su mornari i ribari, i tako dalje. Mobi Dik je kosmologija, a „Pikvod“ ne samo Nojeva barka već uža porodica, baš kao i Jejl i Harvard. Melvil pretvara odsustvo društvenih institucija u Americi, koje je zapazio Henri Džejms, u priliku da izgradi potpuno novo kvazidruštvo. Sa svojim kompletnim tečajem iz lova na kitove i njegove istorije, Mobi Dik jeste najveći priručnik u američkoj književnosti. On, poput Hemingvejevog dela Smrt po podne (Death in the Afternoon), spaja autodidaktično sa filozofskim, stvarajući svojim zanosom ogroman opseg. Podela kitova, rasprave o belini i strategiji, istraživanja istorije, legendi, predanja i učenja i njihove rekonstrukcije čine Mobi Dika nešto manjim od sveobuhvatne epistemologije, od knjige koja savetuje kako treba razmišljati, u kojoj Melvil spaja neizvesnost i dovitljivost bilo kog velikog otkrića sa neuporedivom virtuoznošću.

Drugi razlog za prihvatljivu, čak neophodnu zgusnutost ovog romana jeste taj što je ovo, kao što sam rekao, knjiga o prelaženju granica, snažnom upiranju i prekoračivanju ograničenja. Ahab se razlikuje od Starbaka i Staba, na primer, zato što, za razliku od njih, uvek traži „niži sloj“. Površine za njega postoje da bi se išlo ispod njih, pravila da bi se kršila, a autoritet da bi mu se obraćalo sa gordošću i jednom vrstom prezrive oholosti. To što je Ahab čovek koji pati zato što je s tugom ostavio mladu ženu i porodicu da bi tragao za ličnom opsesijom čini ga još verodostojnijim, možda i više čovekom, ali ne manje divom. Izmrcvarenog tela, podbunjenog ludačkom svetošću i čistotom potrage za Mobi Dikom, on je kao tumarajući Filoktet – on svakoga privlači i svakome je potreban, a istovremeno sve u izvesnom smislu odbacuje, pa čak i prezire.

Ali ogromnost Mobi Dika je, mislim, važan vid Melvilovog sopstvenog gorostasnog temperamenta kao pisca. Čini se da je on u ovom romanu omogućio pun izraz svojim najličnijim i najopasnijim mislima, iako se retko odriče prozne discipline koju je izabrao za svoja pripovedna pregnuća – same potrage za kitom. Čitajući Mobi Dika, stiče se utisak da je Melvil zašao tamo gde bi se vrlo malo drugih usudilo da ide. Otuda su se pojavile razne vrste tumačenja Ahabovih stremljenja i značaja Belog kita: svađa sa Bogom, neposredan sukob sa podsvešću, iskustvo čistog zla, nespokoja, straha itd. Sve te teze su ubedljive, a naravno pobuđuje ih na neki način i Melvil za koga samo postojanje jednog Ahaba i jednog Mobi Dika obezbeđuje pogodnu priliku za proricanje, viziju svetske istorije i blisko povezivanje genijalnosti i ludila. Po svojim nepreglednim prostranstvima i Melvilovom rasplamsanom, originalnom stilu, Mobi Dik je (deluje glupo da se to kaže ovako) o celom svetu. On rado obuhvata sve, ostavljajući nižim oblicima postojanja sitnice poput rešenja, nedoslednosti, pa svakako i procenjivanja posledica tako ogromnog i potresnog iskustva.

U Mobi Diku postoji, naposletku, neka vrsta nepažljivosti koja je, mislim, jedan od najbitnijih ključeva za objašnjavanje njegove impozantne veličanstvenosti. Uporedo sa drugim velikim umetnicima devetnaestog veka poput Balzaka, Vagnera i Dikensa, Melvil stvara novi svet. Za razliku od većine njih, međutim, on je više usredsređen na izgrađivanje tog sveta nego na njegovo poboljšavanje ili održavanje. Zato je njegov svet u Mobi Diku tako izvanredno neplodan, neobnovljiv i momački, tako pomno, neoprostivo muški. Žene i porodice se ostavljaju. Lov na kitove je delatnost koju u potpunosti obavljaju muškarci. Ahab, Mobi Dik, Ismail i svi ostali jesu muškarci, od kojih neki, poput Kvikvega, ponekad igraju ulogu žena. Zapanjujuće je uočiti da su sve Melvilove aluzije na Orijent – i prisustvo ljudi poput Fedale i njegovih Parsi saradnika – takođe muževne; tu nema harema, ni bašti čulnih zadovoljstava. Ako Ahabova potraga ima nešto zajedničko sa Faustovom, onda njegova Grečen nije Jelena već grubo, dečački imenovani mužjak (Melvilov uzor je bio legendarni pot Moča Dik). Vrlo je ganutljivo na kraju, stoga, kada „Pikvod“, nazvan po jednom istrebljenom indijanskom plemenu, tone poput mrtvačkog kovčega sa celom posadom, ostavljajući Ismaila da ga spase „Rahela“, „koja je pobožno krstarila“. Kao što mnogi kritičari tvrde, junaci Mobi Dika, otpadnici, moreplovci, izgnanici i siročad, jesu mikrokosmos Amerike, ali Amerike koju Melvil vidi na veoma pristrasan, namerno iskrivljen i ekscentričan način u kojem se odstupanje zemlje pojačava jednom vrstom manijakalne promišljenosti.

Ahab ne razmišlja o šteti koju nanosi sebi ili „Pikvodu“. Poslednji gest u ovoj pripovesti je prkosan – Taštego zakucava jastreba na vrh jarbola dok satanski brod i njegova posada tonu u ništavilo. T. H. Lorens je 1922. napisao izuzetno pismo jednom svom prijatelju, u kojem je pisac Sedam stubova mudrosti (Seven Pillars of Wisdom) priznao da je „sakupio na polici ,titanske’ knjige (obeležene veličinom duha, odnosno ,uzvišenošću’ duha, kako bi to Longin nazvao) i to: Braću Karamazove, Zaratustru i Mobi Dika. Moja ambicija je da napišem četvrtu na engleskom.“ U drugim svojim pismima Lorens je opisao te „velike“ knjige i kao umetničke promašaje „kojima nedostaje arhitektura, ravnoteža delova, povezanost, aerodinamičnost“; dodao je da su to „knjige u kojima su pisci uzleteli poput raketa i eksplodirali“.

Šta god mi mislili o Lorensovom ličnom doprinosu toj selektivnoj, ali uglednoj kolekciji nedarežljivih, zahtevnih i plahovitih knjiga, njegove primedbe su pronicljive, a izbor prideva, „titanske“, izvanredan. Titani su bili vrsta grčkih božanstava čije je pokolenje prethodilo poznatim olimpijskim bogovima kao što su Zevs, Apolon i Hera. Najčuveniji pripadnik ove najranije i neustrašive skupine bio je Prometej, čija je hrabrost darovala ljudima vatru, a njemu donela Zevsovo večno kazneno mučenje. Melvil nekoliko puta sa divljenjem upućuje na Ahaba kao prometejskog junaka. Roman i protagonisti dele istu veličinu i nepromišljenost – njihovo zajedničko ostvarenje putem spektakla i drame može se dosegnuti samo jednom; neponovljivo je. Uprkos prizorima gnevne smrti i žalosti koji zatvaraju roman, međutim, ne smemo zaboraviti i dalje postojeću životnost samog Mobi Dika koji zauvek otplivava iz vida. Kitova neodrediva energija i moć potcrtavaju ovaj roman u istoj meri kao i Ahabova tragično večna potraga. Melvil uspeva da održi ta dva elementa u večnoj antitezi. Oni žive jedan od drugog, ali u međusobnom opiranju – Prometej prkosi Zevsu i lešinaru koji se hrani njegovom jetrom ne lomeći mu duh. Lepota je u tome što, kad zatvorimo knjigu, shvatamo da kit zavisi od čoveka koliko i čovek od kita, a da ni za jednog nema spasenja niti spokoja.

„Prema tebi se kotrljam, kite, što sve razaraš, ali ne pobeđuješ; do kraja ću se nositi s tobom; iz sred srede samoga pakla jurnuću da te probodem; iz mržnje pljujem svoj poslednji dah na tebe. Potopi sve mrtvačke sanduke i sva mrtvačka kola u jedan zajednički vrtlog! I pošto nijedan od njih ne može biti moj, vuci u komadićima dok te još gonim, mada sam vezan za tebe, ti prokleti kite! Eto, ja bacam koplje!“

Edvard V. Said - Predgovor knjizi Mobi Dik

 

[Lada]

Mobi Dik – Herman Melvil

Mnogi su odustali pre kraja ove knjige zbog njene obimnosti, ali to ne umanjuje njen značaj u književnosti i opštu referentnost. Sada imate dovoljno vremena da se zajednom sa kapetanom Ahabom upustite u lov na čuvenog belog kita, prateći kako on dovodi u opasnost celu svoju posadu, dok polako gubi um.

 

[Lada]

Herman Melvil (Herman Melville) je pre vek i po napisao po istinitoj priči roman Mobi Dik. Ipak, malo ga je izmenio u odnosu na realnost.

Prava priča se odigrala 1820. kitolovcu Essex koji je plovio Pacifikom. Jednog dana, tri drvena čamca koje su koristili u lovu, bila su u akciji. Odjednom, ugledaše ogromnog kita. Bio je veliki kao njihov brod, možda i veći. Odjednom, kit pojuri prema brodu i udari u njega… Talasi dobro uzdrmaše čamce. Zatim kit ponovo udari u brod. Zatečeni ribari mogli su samo gledati kako njihov brod polako tone. Bili su sami, u nekoliko brodova, na sred okeana, hiljadama kilometata od svakog kopna. Bez ikakvih naprednijih sistema navigacije. Znali su otprilike svoju poziciju, ali to im nije značilo previše…
Kada su se pribrali, shvatili su da imaju dve opcije… Najbliže kopno bilo je ostrvo, udaljeno oko 1500 km. Bilo je teško pogoditi ga, ali uz malo sreće, bilo bi sve ok. Ipak, postojao je još jedan problem – verovalo se da na tom ostrvu žive ljudožderi. Nisu znali zasigurno, ali više mornara je čulo tu informaciju. Zavladala je panika. Alternativa je bila obala Južne Amerike, ali ona je bila četiri puta dalje, više od 5000km daleko. Kopno je doduše, bilo bliže, ali nisu mogli protiv struja i vetra.

Dvadeset ljudi u tri čamca odlučili su se za duži put… Naredne dane su proveli pokušavajući da skupe i spasu što je više moguće zaliha za put, ali nisu imali previše uspeha. Svakako ne dovoljno. Čamci koji nisu bili predviđeni za duža putovanja počeli su da propuštaju, nevreme je činilo svoje. Mnoštvo najrazličitijih problema spopalo je ovu nesrećnu družinu, ali ipak, u trenutku kada su bili na izmaku snaga, ispred njih se pojavi malo nenaseljeno ostrvo. U pitanju je bilo ostrvo Henderson. Par dana su imali da poprave čamce, dođu sebi, a bilo je i nešto hrane, pre svega biljaka, ptica, riba i rakova. Imali su i mali izvor pijaće vode. Ipak, nedelju dana kasnije, uvideli su da su u problemu. Hrane gotovo da je nestalo, i bilo je jasno da moraju dalje. Trojica su ostala, ostali su se podelili.

Otisnuli su se na put sa nešto hrane i nadom. Posle mesec dana tokom jednog nevremena čamci su se razdvojili… Mornari su od umora jedva primetili šta se dešava. Hrane i vode je nestalo. Sunce je pržilo po ceo dan. Nije moglo više… Počeli su da umiru. Oni koji su ostali živi, počeli su da piju urin i morsku vodu. Bilo im je još lošije. U bunilu, počeli su da jedu svoje mrtve. Na jednom od čamaca izvlačili su slamku ko će biti žrtvovan. Preživeli su opstali zahvaljujući ostacima svojih saboraca.

Od 20 mornara, četiri meseca kasnije kada su ih konačno pronašli samo pet je preživelo. Kada su ih pokupili, krenuli su u potragu za onima koje su ostavili na ostrvu. Stigli su u poslednjem trenutku. Ukupno osmorica.

Zbog straha od onoga što bi moglo biti, postane nebitno šta jeste. Plašili su se ljudoždera, a na kraju su to i sami postali.

 

[Baudrillard]

HERMAN MELVIL, PISAR BARTLBI, BEOGRAD, LOM 2017, PREVOD S ENGLESKOG FLAVIO RIGONAT

Iako odnos književnosti i filozofije ume ponekad neprijatno da se približi incestu – kao odnos Ulriha i Agate u Muzilovom Čoveku bez svojstava – do prekoračenja granice, zapravo, nije došlo nikada. Bez obzira što ističu iz istog izvora, iz običnog jezika (a ne tehničkog, ne formalizovanog jezika kao, recimo, matematika), bez obzira što se, ponekad, učini da razlike među njima nema, nikada se nije dogodilo da pomešamo književnost i filozofiju. Kad god vrstan filozof poput, recimo, Petera Sloterdijka, pokuša (na nesreću) da napiše roman, to bude čista katastrofa: dosadno, banalno, bespotrebno. I obratno. Čak je i Tolstoj uprskao, ni manje ni više nego u Ratu i miru, kad je, u završnom poglavlju, pokušao da filozofira: dosadno, banalno, bespotrebno. Ali postoji u tom odnosu konstituivan paradoks. Dobra filozofija, ne hoteći da bude književnost, ume da proizvede književne učinke, kao što velika književnost, ona književnost koja ne objašnjava nego, naprosto, pripoveda, ona književnost koju će Prust lucidno i s ironijom nazvati površnom, upravo ono pisanje koje nema druge brige do jezika i koje, opet prema Prustu, ne traži dublje razloge (ali do njih stiže silinom jezičkom zamaha), upravo ta i takva književnost proizvodi snažne filozofske učinke. Pisar Bartlbi, remek-priča Hermana Melvila iz 1853. godine, 170 godina već ne da mira filozofskim duhovima, a da, u istom, zapravo u onom najvažnijem, bude besprekorna, velika umetnost.

Priča je koliko jednostavna toliko i zapanjujuća. Advokat na Volstritu, kome ide dosta dobro, zbog naraslog obima posla zapošljava pisara Bartlbija. Osim prepisivanja Bartlbijev zadatak je da sravnjuje prepise s originalima i, kako to već biva u nevelikim firmama – gazda plus četvorica uposlenika – svako ponekad uskoči da uradi nešto što, strogo uzev, nije u opisu njegovog posla: da ode po ručak, pomogne kolegi i tome slično. Bartlbi je upravo savršen pisar: pedantan, brz, posvećen poslu, tih. I sve je u najboljem redu dok gazda ne zamoli Bartlbija da, zajedno s njim i drugim pisarima, ne sravni prepis s originalom. Umesto da to uradi, onako kako to rade i njegove kolege, Bartlbi odgovara, krajnje ljubazno i nepokolebljivo, da "radije ne bi" i bespogovorno se povlači iza paravana, na svoje radno mesto. Gazda, ali i kolege, najblaže rečeno su zapanjeni. Kada advokat zatraži objašnjenje za takav postupak Bartlbi mu, jednako ljubazno i jednako nepokolebljivo, odgovori da "radije ne bi" pružio objašnjenje. Posle tako nečeg očekivalo bi se da Bartlbi dobije otkaz istog trenutka, ali to se ne dešava jer se tako besprekoran pisar, ipak, retko pronalazi. Iako je ovaj incident uneo izvestan nemir u mirnu atmosferu kancelarije, nadalje se sve odvija uobičajenim tokom sve dok, svojim ljubaznim "radije ne bih", Bartlbi ne odbije i sledeći zahtev – na primer da odnese spise u sud (jer svi drugi su zauzeti), ili ode po hranu. Sa svakim novim Bartlbijevim "radije ne bih" nervoza u advokatskoj kancelariji narasta, a jednoga dana gazda primećuje da Bartlbi više ne radi ni ono što je, do tada, radio savršeno: prestao je da prepisuje. Na gazdin uljudni poziv da počne da radi Bartlbi će, naravno, odgovoriti da "radije ne bi". Sada bi se, naravno, očekivalo da Bartlbi (najzad) dobije otkaz, ali to se, iz razloga u koje ovaj osvrt neće da ulazi, neće dogoditi. Valja pomenuti, ipak, da je gazda vrlo korektan i dobar čovek, dakle nije obična kapitalistička svinja koja svoje uposlenike satire od posla za male pare, već se prema njima odnosi s poštovanjem i razumevanjem, a ovi su sasvim zadovoljni njegovim ophođenjem, novcem i uslovima rada. Do kraja ove nevelike Melvilove pripovetke dolazi do urnebesnih preokreta, rasplet duboko uznemirava, a čitalac, sve i da nema nikakvog sluha za filozofiju, ne može da ne ostane najdublje zapitan pred tim šta mu se, upravo, dogodilo, šta mu je to Melvil, veliki pisac, napravio, i šta je to Bartlbi, taj bezazleni, čudni, beskrajno tihi čovek uradio, e da se čitalac sad oseća tako ushićen velikom književnošću i tako poražen posle bitke koju nije ni znao da bije?

U čemu je stvar?

U Melvilovom majstorstvu, pre svega. Značenja priče su, međutim, u rukama tumača: filozofa, teoretičara književnosti, lingvista, pisaca, pozorišnih ljudi. Iako će Žil Delez na svoj brutalno direktan način da kaže kako je ovo "silno smešan tekst" – na trenutke je zaista urnebesno – ono što će mu najviše privući pažnju upravo su jezik i politički potencijal priče. Nijanse Bartlbijevog "radije ne bih" (I would prefer not to i I prefer not to, a ne uobičajenije I had rather not) stvaraju pometnju ne samo u advokatovoj kancelariji i u glavama junaka, već izvrću uvrežene jezičke intuicije i unose nemir u čvrsti poredak značenja i ophođenja. A politika u svom plemenitijem, a ne šibicarskom značenju, upravo jeste to: unošenje nemira u skorele, korumpirane poretke. Politika jezika, u ovom slučaju, meša se s potencijalom političke borbe. (Još je Aristotel primetio da je jezik, kao zajednička stvar, uvek političan.) Ekstremni levičari će, prirodno, da se zakače za simboliku Volstrita i otpor mrskom kapitalizmu, dok će oni koji znaju o čemu govore politička značenja da potraže u snazi pasivnog otpora (Agamben će, takoreći, pokušati da izvede politički program iz Bartlbijevog primera). Silna koplja lome se na tom mestu: Bartlbi, jasno je, pruža otpor. On će čak da odbije da se iseli iz prostorija kancelarije u koju se, bez ičije dozvole (takoreći ju je džentrifikovao), uselio. U stvari, da budemo precizni, on "radije ne bi" da napusti kancelariju. Nije, međutim, odlučeno kome se on i zbog čega suprotstavlja. Pasivnost u politici osetljivo je držanje. To nedelovanje kao delovanje ume, kao u slučaju srpskih "belih listića", da dovede do katastrofe. A opet, sve i da se sporimo o političkim dometima ove Melvilove majstorije (dočim je njena književna nosivost nesporna i neprevaziđena), Bartlbijeva se formula sasvim efikasno može primeniti na političke šibicare: kad krenu da šetaju kutijice ispod kojih se krije kuglica zlata vredna (za glupe i naivne), za početak je dovoljno mirno odvratiti: "radije ne bih".

Ivan Milenković

 

[Baudrillard]

Bolje je ne uspeti u originalnosti, nego uspeti u oponašanju. Onaj koji nikad nije imao neuspeha, ne može biti velik. Greška je pravi test za veličinu.

Herman Melvil