Претходници Хазара Турци (Гоктурци) ступају на историјску позорници 551 или 552.године када је Бумин из владајућег турског клана Ашин повео побуну на крајњем истоку против моћног Роуран каганата, те на рушевинама ове иперије успоставили још моћнији Турски (односно Гоктурк како се чешће назива) каганат.
Турски (Гоктурк) каганат се брзо ширио на запад, ступио у савез са Сасанидима против још једне доминантне силе на средњем истоку Азије, Хефталита, године 557. У чувеној бици код Букаре скршена је моћ Хефталита а Турци настављају ширење на запад успостављајући односе са Византијом.
Око 584.године огрона турска империја се подијелила на Источнотурски и Западнотурски каганат.
Ембрион будућег Хазарског каганата почео је да се формира послије 630.године осипањем, касније и распаом Западнотурског каганата.
У међувремену у Кини на власт ступа динатија Танг која ће до 649.године урушити моћ Источнотурског каганата, Турци прихватају кинеског цара за кагана а предузеће и кампању против Западнотурског каганата и успоставити контролу над путем свиле, штоје водило посебно послије пораза туркијских племена 657.године урушавању и Западнотурског каганата.
На развалинама овог царства, појављују се двије нове номадске државе, Стара Велика Бугарска под Кубратом, из клана Дуло, и конфедерација туркијских племена која се у историји појављује под именом Хзазари.
У борби за превласт на том простору Хазари су превладали и успоставили каганат, а Бугари крећу у бјежанију у три правца од којих ће у историји највећи траг оставити крак предвођен каном Аспарухом који ће на простору Мезије и Тракије успоставити моћну државу.
Негдје око 670. године, већ је конституисан Хазарски каганат, који постаје најзападнија држава насљедница огромног Гоктурк Каганата након његовог распада
Како написах, Хазари нису били један народ већ конгломерат степских углавном туркијских народа, владајућа елита из клана Ашин као и у каснијим периодима код туркијских или монголских народа, бјеше релативно мала група која се етнички и лингвистички разликовала од потчињених народа.
Каганат бјеше централизована држава, каган је на располагању имао сталну војску од око 7-12.000 ратника, која би се, по потреби, могла умножити неколико пута новачењем нових ратника потчињених племена.
Простор којим је каган управљао насељавало је не мање од 25 до 28 етничких група, племена која су плаћала данак и по потреби давала ратнике за војне походе.
Областима су управљали административни службеници звани тудуни .
Нема пуно рукописа који би дали бољи увид, претпоставља се да је и сама владајућа елита састављена од девет кланова, који и сами ејаху етнички хетерогени.
И међу сталежима, кастама постојала је разлика, социјална, могуће и расна између “Бијелих Хазара“ (ак-Хазари) и “ Црних Хазара“ (кара-Хазари). Арапски хроничари оставили су рукописе да су бијели Хазари били запањујуће љепоте, са црвенкастом косом, бијелом кожом и плавим очима, док су црни Хазари били тамноцрвени, на ивици тамне црне боје.
Византијска дипломатска политика према степским народима углавном се састојала у томе да их подстиче на међусобну борбу, поткупили би и искористили те народе или конфедерације степских племена, Западнотурски каганат, Аваре, Оногуре, Бугаре, Хазаре, Печењезе и да ратују против других номадских народа или против Сасанида или Арапског калифата и да буду чувари продору дргих народа којиби билипотенцијалнаопасност на границама царства.
Византинци су Хазарију називали Туркија , а до IX века су Хазаре називали “Турцима“. Током периода и послије опсаде Цариграда 626. године, Ираклије је тражио помоћ (између осталог и са наумом да спријечи спајање два напријатеља, аварско-склавенског савеза са сјевера и Персије са истока) преко изасланика, а на крају и лично, од кагана Западнотуркијског каганата, пославши му поклоне и обећавши брак са Епифанијом. Каган је прихватио понуду, послао велике снаге и опустошио Персијско царство, означивши почетак трећег персијско-турског рата. Заједничка византијско-турска кампања бјеше успјешна, 627,године освојен је Тифлис (данашњи Тбилиси), каган је оставио византијском цару око 40.000 ратника који се у неким рукописима поистовећује са Хазарима, што треба узеети са резервом, пошто су Хазари појављују на историјској позорници тек након фрагментације Гоктурк каганата послије 630.године. Сасанидска Персија се никада није опоравила од разорног пораза и турске инвазије, послије неколико вијекова пашће пред арапском инвазијом.
Хазарски каганат 820.године, подручје директне хазарске контроле тамноплавом, сфера утицаја љубичастом.
Када су се Хазари појавили као сила, Византинци су такође почели да склапају савезе са њима, династичке и војне. 695. године, посљедњи хераклијански цар , Јустинијан II након што је осакаћен и свргнут, протјеран je у Херсон на Криму, одакле око 705.године бјежи и добија уточиште код хазарског кагана Бусира Главана који му даје састру за жену, која мијења име у Теодора.
Бусиру је византијски узурпатор Тиберије III понудио мито да убије Јустинијана, спашава га Теодора, Јустинијан бјежи и добија уточиште код бугарског кана Тервела који му помаже да поврати пријесто. У међувремену је изгладио односе са Бусиром, а хазарска принцеза Теодора бива крунисана као Августа.
Касније је цар Лав III (владао 717–741.) направио савез са Хазарима у сврху кординације акција против заједничког непријатеља, муслиманских Арапа,у склопу савеза је насљедника и будућег цара Константина V (владао 741–775), оженио хазарском принцезом по имену Тзитзак , 732. године, која по преласку на хришћанство, узима име Ирена.
