Моје најјаче оружје је језик…
Дугачак, може куглу земаљску да опаше.
Оштар, бритак, бриткији од сабље. Ког он посече ту ни трава не ниче.
Док сам била клинка, страшно сам желела да будем мушко. Па кад ме неко изнервира, онако баш поштено, да могу да га пребијем…Мушки…
Али, Бог ми није дао снагу коју имају мушкарци, али ми зато даде језик…тј. језичину…
Штећете, свако добије понешто, а ја језик …као савршено оружје…
У недостатку физичке снаге, а када ми неко стане на жуљ, то моје оружје је делотворније и од тенковске дивизије…
Ако мислите да измишљам, варате се…
Сви они који су ме довели до усијања, до страшног беса, знају да говорим истину…
Мој језик у комбинацији са погледом који „убија“ доводи до безусловне предаје тренутног „противника“…
Е сад…оно што не ваља, што никако није добро, је што тај мој дугачкииииииииии језик мој мозак не може увек да исконтролише. Па тако, у тренуцима када ми дође моја жута минута, уопште не размишљам…Из мене излети и што мислим и што не…Најгори изрази које сам икада чула / уопште нисам знала да сам их запамтила/ крену да куљају из мене…има ту и увреда, и псовки најгорих могућих, и ко зна чега све не…а најгоре, најгоре од свега је то што ја, после када се смирим, уопште не знам одакле сам извукла све то, уопште нисам планирала да ишта кажем / паметније је прећутати, знам / али…шта ћу када ми је језик почесто бржи од памети…
Кад све прође, кад се цунами мог беса стиша, будем тужна…нарочито ако сам ту лавину речи сручила на мени драге особе…и заплачем…али, онако тајно, да нико не види сузе издајице…
И да…нисам вам рекла да сам висока метар и жилет, да сам тешка ко џак цемента, да увек носим вртоглаво високе потпетице, да сам / тако други кажу / оличење женствености….а овамо језичина од хиљаду метара, псовке кочијаша и поглед хладнокрвног убице…
Шта да вам кажем…у неколико речи, ја сам вам драги моји ХАОС НА ШТИКЛАМА…
Луна
Дугачак, може куглу земаљску да опаше.
Оштар, бритак, бриткији од сабље. Ког он посече ту ни трава не ниче.
Док сам била клинка, страшно сам желела да будем мушко. Па кад ме неко изнервира, онако баш поштено, да могу да га пребијем…Мушки…
Али, Бог ми није дао снагу коју имају мушкарци, али ми зато даде језик…тј. језичину…
Штећете, свако добије понешто, а ја језик …као савршено оружје…
У недостатку физичке снаге, а када ми неко стане на жуљ, то моје оружје је делотворније и од тенковске дивизије…
Ако мислите да измишљам, варате се…
Сви они који су ме довели до усијања, до страшног беса, знају да говорим истину…
Мој језик у комбинацији са погледом који „убија“ доводи до безусловне предаје тренутног „противника“…
Е сад…оно што не ваља, што никако није добро, је што тај мој дугачкииииииииии језик мој мозак не може увек да исконтролише. Па тако, у тренуцима када ми дође моја жута минута, уопште не размишљам…Из мене излети и што мислим и што не…Најгори изрази које сам икада чула / уопште нисам знала да сам их запамтила/ крену да куљају из мене…има ту и увреда, и псовки најгорих могућих, и ко зна чега све не…а најгоре, најгоре од свега је то што ја, после када се смирим, уопште не знам одакле сам извукла све то, уопште нисам планирала да ишта кажем / паметније је прећутати, знам / али…шта ћу када ми је језик почесто бржи од памети…
Кад све прође, кад се цунами мог беса стиша, будем тужна…нарочито ако сам ту лавину речи сручила на мени драге особе…и заплачем…али, онако тајно, да нико не види сузе издајице…
И да…нисам вам рекла да сам висока метар и жилет, да сам тешка ко џак цемента, да увек носим вртоглаво високе потпетице, да сам / тако други кажу / оличење женствености….а овамо језичина од хиљаду метара, псовке кочијаша и поглед хладнокрвног убице…
Шта да вам кажем…у неколико речи, ја сам вам драги моји ХАОС НА ШТИКЛАМА…
Луна
a ja uvek gledam te na štiklama...blagoteleće
baš to...bravo
.gif "nono2 :nono2:")
виде ли ти моју слику...хоћеш да те претворим у жабу