- Poruka
- 255
Piše: Sonja Biserko
Od šestoro optuženih samo je Milan Milutinović oslobođen jer je, kako je sud obrazložio, „u praksi (Slobodan) Milošević, ponekad nazivan Vrhovnim komandantom, koji je posedovao stvarna komandna ovlašćenja nad VJ tokom kampanje NATO”.
Najznačajnija presuda u ovom slučaju odnosi se na Nikolu Šainovića jer implicira i odgovornost Slobodana Miloševića. Naime, kako stoji u presudi, on je bio „jedan od najbližih i najpoverljivijih saradnika (Slobodana) Miloševića,“ kao i „jedan od ključnih učesnika tog zajedničkog (udruženog zločinačkog) poduhvata”. Prvi put od početka procesa pred Haškim tribunalom dokazana je odgovornost za udruženi zločinački poduhvat koji je trebalo da omogući stvaranje Velike Srbije.
Prvi put dokazano je i učešće vojnog vrha u udruženom zločinačkom poduhvatu presudama generalima Vladimiru Lazareviću i tadašnjem načelniku Generalštaba VJ Dragoljubu Ojdaniću, kao i generalu Nebojši Pavkoviću. Oni su proglašeni krivim za komandnu odgovornost i zločinačke posledice koje su iz tog proizašle. Reč je o državnom teroru koji je imao za cilj prisilno premeštanje albanskog stanovništva sa Kosova, kako bi se održala kontrola nad teritorijom.
Presuda za Sretena Lukića, koji je bio „de facto komandant snaga MUP na Kosovu od sredine 1998. do sredine 1999. godine, te da je bio spona između dejstava MUP na terenu na Kosovu i opštih politika i planova uspostavljanih u Beogradu” svedoči o sadejstvu policije i vojske i političkog vrha.
Međutim, ova presuda ima aktuelni značaj u kontekstu delovanja srpskih vlasti, i posebno diplomatije, prema Zapadu kada je reč o Kosovu. Naime, i prethodna i ova vlada su tretirale Kosovo kao jedan od ključnih ucenjivačkih aduta u odnosima sa Zapadom, prvenstveno sa EU i SAD. Vrednost ove sudske odluke je i u tome što najzad dokumentuje politiku državnog terora na Kosovu i objašnjava NATO intervenciju 1999. godine. Aktuelne vlasti koje su prema Kosovu zadržale isti odnos kao i sve prethodne od 1990, ovu presudu treba da tretiraju kao poruku da je nezavisnost Kosova neupitna.
Ona će, istovremeno, imati uticaj i na mišljenje Međunarodnog suda pravde, pred kojim je Srbija inicirala postupak za ocenu legalnosti nezavisnosti Kosova.
Možda je ovo trenutak da aktuelne vlasti naprave stvarni diskontinuitet sa prethodnim načinom na koji se Srbija odnosila prema novoj realnosti, pa i nezavisnosti Kosova. Stalna medijska kampanja protiv Albanaca i drugih naroda bila je nastavak ratne politike drugim sredstvima, koja nije uzimala u obzir činjenice i novonastalu regionalnu konstelaciju. U slučaju Kosova, to se odnosi na njegovu podelu.
Promena odnosa prema Albancima doprinela bi stabilizaciji celog regiona, bržem integrisanju Srbije u EU ali i – što je možda najvažnije – boljem položaju srpske zajednice na Kosovu.
http://www.e-novine.com/sr/stav/clanak.php?id=23179
