Suđenje trojici pripadnika OVK: Fatmir Ljimaj je komandovao masakrom i streljanjem stotine Srba, kad su, u krvavom piru, deci sečene uši i silovane devojčice – zašto ga niko u Hagu o tome ništa ne pita?
• Masakriranje, silovanje i streljanje oko stotinu Srba, u selu kod Lipljana, jula 1998. godine, “nezanimljivo” je za Tribunal
• Krečana – krematorijum, bila je samo stotinu metara od štaba gde je komandovao Fatmir Ljimaj, kome se sada u Hagu sudi zbog drugog zločina, zbog ubistva devetoro Srba i 12 Šiptara u Lapušniku
• Haški proces, “zaobilazeći Klečku”, treba od svetske javnosti da sakrije činjenicu da je separatistička paravojska u Srbiji, jula 1998. godine, dakle, za vreme mira, kidnapovala i streljala stotinu Srba, civila.
Početak suđenja pripadnicima OVK Fatmiru Ljimaju, Isaku Musliju i Hajredinu Baljaju, još jednom pokazuje da je Tribunal u Hagu okrenuo leđa pravdi. Trojici predvodnika šiptarske paravojske haški tužilac na teret stavlja ubistvo samo devetorice Srba, 12 Šiptara i još jednog građanina Kosmeta, u selu Lapušnik kod Glogovca, od maja do jula 1998. godine i na taj način ih praktično amnestira za pet puta strašniji zločin.
Šta se, onda, može očekivati od kraja ovog procesa, prvog povedenog protiv ma kog iz OVK pred Tribunalom u Holandiji? Zamagljivanje istine drvetom od kojeg se ne vidi šuma cilja na to da se prikriju zločini, zločinci i njihovi staratelji, a Srbi ostanu jedini krivci.
Kad je već bio komandant štaba u selu Klečka, zašto Fatmir Ljimaj ne bi i odgovarao za ono što se tamo dogodilo?
– Ako je do pravde, onda bi bilo dovoljno da haški istražitelji i tužioci Ljimaju postave samo još jedno pitanje: pošto ste bili komandant štaba OVK u selu Klečka kod Lipljana, i pošto je na stotinu metara od vašeg štaba pronađena krečana – krematorijum sa ljudskim kostima, recite nam ko je pobio i spalio te ljude, ma koje da su nacije i vere bili? – kaže nam Miodrag Surla (40), svojevremeno zamenik okružnog javnog tužioca u Prištini, koji je vodio tužilački deo postupka u slučaju sela Klečka.
To selo bilo je poslednja tačka na životnom putu oko stotinu Srba, streljanih i spaljenih u julu 1998. godine, o čemu je međunarodna zajednica znala i što su potvrdili srpski istražni i sudski organi.
– Ono pitanje Ljimaju se ne postavlja zbog toga što postoje čvrsti dokazi da su Srbe, kidnapovane u Orahovcu, odvedene u Mališevo i smeštene u policijsku stanicu, dan pre odvođenja u Klečku i streljanja, posetili pripadnici Međunarodnog crvenog krsta – veli Surla, koji danas radi kao zamenik okružnog javnog tužioca u Čačku.
Sve se, ukratko, svodi na to da se od svetske javnosti, jednom za navek, sakrije činjenica da je separatistička paravojska u Srbiji, jula 1998. godine, dakle za vreme mira, kidnapovala i streljala stotinu Srba, civila. Taj događaj velika je smetnja za kasniju priču o navodnoj represiji srpske policije i vojske nad nedužnim Šiptarima na Kosmetu.
Posle masakra u selu Klečka, štab OVK bio je razbijen akcijom srpske policije i ubrzo su, na kraju jula 1998. godine, uhapšena braća od stričeva iz Mališeva, Ljuan i Bekim Mazreku, obojica rođeni 1978. godine. (Tada su imali samo 20 godina)
Napad OVK na Orahovac trajao je od 17. do 22. jula 1998. i na kraju je kidnapovana grupa od 43 meštanina, mahom Srba, među kojima je bilo i nekoliko Šiptara. Odatle su odvedeni u Mališevo i zaključani u zgradu policije koju je, u to vreme, držala OVK.
– Na suđenju rođacima Mazreku, održanom 2001. (?) godine u Nišu, iskaz je dao i svedok srpske nacionalnosti, ali je, zbog bezbednosti, javnost bila isključena sa tog dela pretresa. Svedok, žena, izjavila je da je, kao zatočenik u Mališevu, videla u dvorištu vozilo Crvenog krsta, ali niko od humanitaraca nije dolazio u prostoriju gde je bila ona sa snahom i njenom trinaestomesečnom bebom. Čula je, takođe, jauke iz donje prostorije, gde su bili smešteni muškarci kidnapovani u Orahovcu – priča tužilac iz tog postupka Miodrag Surla.
Na osnovu svedočenja te Srpkinje, zna se da su svi utamničeni iz Mališeva, nekoliko dana kasnije utovareni u autobus i povezeni prema selu Klečka, pored puta za Prištinu. U toku transporta, OVK je ženu, snahu i bebu, i još dve kidnapovane Srpkinje sa troje dece, pustila iz vozila. Proveli su nekoliko dana u jednoj napuštenoj kući, a zatim otpešačili do, 20 kilometara udaljene, Đakovice, spasavajući žive glave.
Kidnapovani muškarci su one noći transportovani dalje, sve do Klečke.
Svedokinja je, takođe, izjavila da je u Mališevu, tamnujući danima u policijskoj stanici, videla Jakupa Krasnićija, portparola OVK. Dakle, u Mališevu, gde je kasnije napravljen onaj čuveni snimak koji ovekovečuje američkog izaslanika za Balkan Ričarda Holbruka, dok sedi sa svojim domaćinima izuven.
Sudbinu svih tih mučenika, a na spisku su 94 osobe, odredili su Mazreku i slični. Rođaci iz Mališeva opisali su da je štab OVK u tom velikom selu imao 200 članova, da se jedinica nazivala “Ljumi” i da su pojedinci išli u Albaniju na vojnu obuku.
Kao jedan od direktnih aktera svih događaja, Ljuan Mazreku priznao je svoje zločine i detaljno opisivao krvave događaje iz Klečke.
Njegov rođak Bekim je, 2. septembra 1998. godine, u pritvoru, zahtevao da ga istražni sudija naknadno sasluša, navodeći:
“Pre nekoliko dana imao sam loš san, priviđali su mi se civili koje sam video na streljanju. Uznemirio sam i ostale koji su sa mnom u zatvorskoj sobi i odlučio da ispričam šta se stvarno desilo. Od tada se ne osećam dobro, imam osećaj da ću da poludim”, izjavio je Bekim Mazreku u zapisnik, plačući. Potom je opisao kako su im komandant Fatmir Ljimaj, Ganija i Jakup Krasnići naredili da pucaju u vezane ljude, sa razdaljine od deset do petnaest metara.
Koji dan posle masakra, policija i istražni organi iz Prištine pronašli su u selu Klečka krečanu – krematorijum sa ljudskim kostima, kao i bunkere u kojima je boravila šiptarska paravojska OVK. U njima su našli omote za dnevna sledovanja hrane, dopremljena iz SAD.
Okružni sud iz Prištine, na pretresu u Nišu, osudio je Ljuana i Bekima Mazrekua na po 20 godina zatvora, zbog krivičnog dela terorizma. Zato što su, po navodima tužioca, Ljuan marta, a Bekim maja 1998. godine, u Mališevu postali pripadnici terorističke bande, pod nazivom “Ljumi”, kao dela terorističke organizacije koja sebe naziva Oslobodilačka vojska Kosova, pa su u nameri ugrožavanja ustavnog uređenja i bezbednosti SRJ, preduzeli akte nasilja, kojima je stvoreno osećanje nesigurnosti kod građana, na taj način što je prvookrivljeni Ljuan sa više drugih pripadnika bande učestvovao u napadu na grad Orahovac od 17. do 22. jula 1998. godine, prilikom kojeg su ubijeni meštani Anđelko Kostić i Rajko Nikolić, a istovremeno kidnapovana 43 lica koja su najpre odvedena u Mališevo, a zatim, zajedno sa otetim licima iz drugih mesta, odvedeni u selo Klečka, u Opštini Lipljan, i time činili grupu od oko 100 kidnapovanih ljudi, gde su najpre mučeni i gde je Ljuan silovao jednu devojčicu srpske nacionalnosti, starosti između 12 i 15 godina, a jednom dečaku, starosti oko 8 godina, odsekao uvo, dok je Bekim silovao više ženskih osoba srpske nacionalnosti, nakon čega su njih dvojica, sa još 18 drugih pripadnika bande, izvršili masovno streljanje mučenih i masakriranih lica, umišljajno ih lišavajući života. Posle presude, rođaci Mazreku su otpušteni iz našeg zatvora, na osnovu sporazuma Čović – Hakerup, i čim su prebačeni u Prištinu, odmah su pušteni na slobodu. Zatim su u štampi objavili feljton, tvrdeći da su bili drogirani za vreme istrage, ne objašnjavajući kako je mogućno da, ako je već tako, oba u istrazi nezvanično ispričaju identične priče.
Vrhovni sud Srbije je, krajem 2002. godine, ukinuo presudu protiv rođaka Mazreku i predmet vratio na novo suđenje, kojeg nema. Patolozi iz Finske, uključeni u istragu oko masovnog streljanja civila u selu Klečka, uzeli su krv od rodbine nestalih iz Orahovca, kako bi analizom DNK utvrdili identitet žrtava, ali nikada nisu dostavili nalaz.
Masakr u Klečkoj
Ljuan Mazreku priznao: naredili mu da siluje, on silovao, naredili mu da strelja, on streljao
Kada su bile borbe, ja sam stražario na vrh brda, na ulasku u Orahovac, u rovovima. Imao sam pregled i video da je naša vojska ubacila ljude u putnička vozila i kamione i krenuli su put Mališeva. Kad sam završio sa stražom, zajedno sa ostalima došao sam u štab u Mališevo i video da su tu bila oteta lica iz Orahovca. Žene, deca, Srbi i Albanci. Bilo je oko sto ljudi, koji su ubačeni u dva autobusa i povezeni prema selu Klečka...
... Ovo je bilo u mesecu julu 1998. godine, tri ili četiri dana pre nego što je srpska policija oslobodila Mališevo. Kada su krenuli autobusi, Ganija Krasnići je rekao da i mi moramo da idemo u to selo. Dok smo išli tamo, videli smo prazne autobuse kako se vraćaju i kad smo stigli na jedno brdo na izlasku iz sela, gde je bilo šume, Ganija je rekao da tučemo i maltretiramo oteta lica. Video sam dosta dece od osam godina pa naviše, devojaka, žena...
... Ganija je uzeo tri devojčice, poveo malo sa strane i silovao. Hisni Kiljaj je uzeo jednu između 12 i 15 godina, čuo sam iz gomile da je neko doziva imenom Jovana, bila je to neka starija žena, ali ne znam da li joj je majka. Hisni je rekao da je držim dok je on siluje, a posle je naredio i meni da je silujem, što sam i učinio...
... Ne sećam se kako je bila obučena, jer kada sam je silovao nije imala odeću, pošto je pre toga Hisni sve skinuo sa nje. Plakala je i vrištala dok smo to radili i nešto uzvikivala na srpskom, ali ne znam šta, ne razumem taj jezik. Devojčice koje je silovao Ganija takođe su vrištale, a ovi sa strane su gledali i plakali. Zatim je Ganija naredio da se odvoji sa strane sve što je žensko i da se siluje. To smo učinili...
... Onda je naredio da ih masakriramo. Odvojio je jednu ženu i muško dete od osam godina i rekao da ih masakriram. Prvo nisam hteo, a onda mi je rekao da moram, pa sam detetu odsekao jedno uvo, a ženu nisam dirao. Video sam da je Ganija jednoj ženi iskopao oči i odsekao obe ruke iznad šaka, pa odsekao i uši. Posle toga naredio je da se postrojimo i da ih streljamo...
... Nas je bilo oko dvadeset, a zarobljenih oko stotinu, svima su bile vezane ruke pozadi. Jedan, koga smo zvali po nadimku Tigar, komandovao je – vatra – i svi smo počeli da pucamo. Pucali smo dok smo imali municije. Vojnici koji nisu bili u stroju prišli su grupi streljanih, proveravajući da li je neko ostao živ. Ako jeste, onda su oni iz automatske puške pucali i ubijali. U grupi otetih veći deo bili su Srbi, a manji Albanci. Ni jedno lice nije ostalo da nije bilo maltretirano ili masakrirano. U stroju iz kojeg smo pucali, bio je i Bekim Mazreku – naveo je u svojoj izjavi Ljuan Mazreku iz Mališeva.
http://www.srpskenovineogledalo.co.yu/pub/43/pravda.htm
