Гвоздени пук

Страшна тајна о српском официру - између стадиона Звезде и Партизана
299659328_5323773841039869_1413378886258413127_n.jpg

На око 200 метара од наша два највећа стадиона налази се оно што би требало да се налази у свим српским уџбеницима историје. Али, док се та прича не нађе тамо, ево је овде.
Причу сам, још давно, објавио на Патреон страници књиге "Гвоздени пук", коју сам писао и делио бесплатно захваљујући дародавцима. А сада је та прича и овде, јер.. кад неко чува леђа Гвозденом пуку, вредан је хвале.
Али, и не само због тога. О, никако само због тога.
Ову причу су последњих година почели да причају неки дивни људи. Можете да је чујете ако пронађете Јована Коцмановића, младог историчара који вози чамце око Голупца и отима од заборава чудесне детаље из наше историје, причајући их онима које превози.
Можете ову причу да нађете и исписану пером Игора Гојковића у "Одбрани", али... можда је још важније - да ову причу и ви почнете да делите онима које знате.
Важна је.
Почиње у Неготину. Наизглед мало место, али овом народу је подарио тај град и многе великане. Хајдук Вељка. Стевана Стојановића Мокрањца. Ма, многе друге. Чак и неке спортисте које људи знају. Рецимо... Репрезентативни голман Предраг Рајковић тамо је рођен, а део каријере провео је на "Маракани". Ту, у близини Звездиног стадиона, а малтене на пола пута од Партизановог налази се Улица пуковника Бацића.
И то је све што постоји у мапама београдским о њој. Просто, "Улица пуковника Бацића".
Да питате многе пролазнике знају ли што се та улица баш тако зове.. тешко да ће вам рећи.
А морао би свако у овој земљи да зна зашто је баш то име дато.
Живојин Д. Бацић је у поменутом Неготину рођен 1872. Немојте да мислите одмах "У, па то је било давно", средњи син му је преминуо 1996. Али, нећемо овде нашироко о синовима, ни о Евгенију, одликованом поручнику и пилоту-ловцу, ни оном Браниславу што је живео до краја 20. века, а био и шеф кабинета министра за физичку културу у овдашњој краљевини. Не, ову причу о Живојину Бацићу, пуковнику српске војске испричаћу вам уз помоћ двоје Француза.
За један део приче задужена је Марсела Тинер, за други Анри Барби. О Србији и Србима писали су током Великог рата и јунак наше приче је њиховим перима остао описан тако - да бисмо то и ми садашњи морали да знамо.
Бацић је завршио Војну академију 1897, па Вишу школу Војне академије, био је ађутант и у пуку, и у дивизији, а од 18. априла 1908. постављен је за ађутанта Краља Петра.
Када је Србија, са савезницима, кренула да протерује освајаче из Отоманске империје с Балкана 1912, Живојин Бацић је био командант 5. прекобројног пука. То је онај пук који је био део српске војне формације познатије као "Ибарска војска" која је ослободила Нови Пазар. Бацић је у јуришима на Немањин Рас подизао морал војницима јер се налазио у првом реду претходнице, а на брду Дебељак је јунаштво платио и озбиљном раном у нози, после које је, због свега урађеног, 6. априла 1913. постао пуковник српске војске.
Старешине, а и подређени, примећивали су да иако није довољно залечио рањену ногу - током лета 1913. у Другом балканском рату, против Бугара, "исувише се истиче лично" (у првим редовима) приликом опсаде Видина, али то је ништа наспрам онога што се десило у Првом светском рату.
Тај Велики рат дочекао је као командант својих Неготинаца. Био је на челу 13. пешадијског пука другог позива, а тај пук, "Хајдук Вељко", имао је прилично тешке задатке. Рецимо, када је Гвоздени пук, с остатком Моравске дивизије првог позива трпео страшне губитке код Лајковца (где су се најтеже борбе водиле на брдима Човка и Враче брдо), тај део Друге армије морао је да буде повучен, а управо је Бацићев пук, са преостала два из Тимочке дивизије другог позива, послат да штити одступницу Моравцима који су једва стајали на ногама од језивих борби.
Похвала за војнички рад има разних, од оних усмених, до одликовања, али када неко дође да "чува леђа" чувеном Гвозденом пуку, и то тако да га званични лист Ратног пресбироа Врховне команде опише речима "Да би се могла оценити Бацићева храброст, требало је тада видети колико је неустрашивости и присебности заповедао свом пуку", онда... онда је то можда и најбољи увод у оно што следи.
Тимочани су свој задатак јуначки обавили, али уз страшне губитке. Више није било живог или за строј способног активног официра. Ниједног. Све је резервни кадар морао да преузме. Враћени су у своју, Трећу армију, након оног помагања Другој, али су после страдања, што раније код Текериша, што тада код Жупањца, прошли и кроз нову Голготу: марш им се, ка селу Липље, одвијао кроз, како је Гојковић писао "полусмрзнуту каљаву воду", преноћишта су била "без икаквог заклона, под ведрим небом, из кога бију ветар и мраз" што је "убијало и последњу енергију, чак и код старешина". У депешама Треће армије упућеним Врховној команди у јесен 1914. све се ово наводило, али и реченица "Једини који није био подлегао овом разорном утицају (повлачења и то у нељудским условима) био је 13. пук..."
 
А онда... Тито.
Да, онај Тито, Јосип Броз. Јер, у причу сада улази 25. домобранска загребачка пјешачка пуковнија.
И не само она, већ пет пукова аустроугарске војске који су кренули на тачку за коју је најтежи задатак у животу добио 13. пешадијски пук другог позива, под командом Живојина Бацића.
Наиме, како се током оног што у Србији зовемо "прва, дефанзивна фаза Колубарске битке" дешавало да су Аустроугари претили да потпуно здробе изморене, израњаване и муницијски неконкурентне наше претке (нарочито када се о артиљерији ради), постојало је неколико критичних тачака које су се морале одбранити да би се извео план Живојина Мишића за чувени противудар. Мишићева замисао да се уместо константног пружања отпора на целој линији фронта армије којом је командовао - та армија повуче, одмори, окрепи, па уз муницију која се чекала сваког часа, крене у противнапад, била је могућа САМО ако се на кључиним местима зауставе продори Аустроугара који би ту замисао спречили да се реализује. А најкритичнија тачка за тај план била је код Љига, на ушћу реке Качер.
И, иако је Бацићев Тринаести пук другог позива (у војним књигама ћете уместо "први позив", "други позив" или "трећи позив" виђати римске бројеве, па, ето, да знате за убудуће, да је "Тринаести пук II" исто што и "Тринаести пук другог позива") последњи стигао у своју Трећу армију након што је помагао Гвозденом пуку и Моравцима, и иако је стигао десеткован, одмах је упућен "усиљеним маршом" (што, у преводу на модерни језик значи - без одмора, у пуној ратној опреми, малтене трком) у село Моравце.
Тамо је и стигао 28. новембра, и то у четири ујутру, по мраку, суснежици, блату до гуше. А с друге стране реке Љиг, ка њима су кидисала три пуна аустроугарска пука. Па и онај у коме је био старији водник Јосип Броз.
У Бацићев пук стигле су две наредбе. Прва, да се заузме врх брда Камаљ (идете ли аутопутем "Милош Велики" код петље Љиг на мапи можете да га нађете као "Чот, к. 275"), а друга да се положај држи 24 сата. Дакле, прво ка селу Бабајић протерати Аустроугаре који су већ прешли реку Љиг, а онда остати ту како се зна и уме - да би се остатку Мишићеве армије дало преко потребно време да се окрепи.
Али, како протерати трипут јаче од себе?
И како онда на том месту опстати 24 сата, када ће се сва сила поробљивача баш на тебе усмерити?
Уз Живојина Бацића, његови преостали, измучени, смрзнути, гладни али решени Неготинци из Тринаестог пука II су уз јуриш и бомбе заузели врх Камаља.
А онда су непријатељи кренули са свих страна на њих. Не само она три аустроугарска пука, већ и још два.
Трчао је Бацић на лево крило, јер више није било живих официра. Рањен је у руку, али је одбио да буде одведен лекарима, далеко од борбене линије. Сам је себи превио рану. Па је потом отишао да помаже центру, који је био притиснут свим силама. Ту је пуковник рањен у ногу. Два највернија помоћника, његови ордонанси, носили су га, јер и уз ону стару, незалечену рану, више није могао лако сам да се креће.
Али је и даље командовао, ту, међу својим војницима. Резервни официри су му говорили да више не могу да се одрже положаји, да преостали војници морају да се повуку, али их је он и даље храбрио. Био са њима, раме уз раме. Када му је други пут речено да су скоро опкољени и да је последњи тренутак да се крене у повлачење речено му је и да је задатак испуњен:
Држали су тај положај и више од 24 сата.
Легенда каже да је својим војницима тада рекао "Ви сте се понели као хероји. Пођите. Ја остајем. То је моја наредба."
Оно што није легенда, је оно што су забележили Аустроугари.
На њих је све време пуцано с положаја на коме је био Тринаести пук II. Када су на тај положај избиле прве јединице освајача - те претходнице су остале запањене: виделе су само пуковника Живојина Бацића и његова два верна ордонанса, која нису желела да га напусте. Официр који је командовао аустроугарском јединицом викнуо је српском пуковнику:
"Где је 13. пешадијски пук?!"
"Тринаести пук сам ја!", одговорио је, смешећи се, пуковник Бацић.
"Предајте се!", узвикнуо је онај аустроугарски официр.
Пуковник Бацић је дигао свој револвер:
"Није допуштено вређати српског пуковника предлажући му да се преда", а онда је почео да пуца на окупаторе.
На њега је одговорено плотуном и пуковник Бацић је, као и његови ордонанси, пао.
...
Активни аустријски поручник Шмелцер, ког су две недеље касније заробили Срби у незадрживом јуришу наших предака којим је Колубарска битка и решена, открио је да је, како то пише у обавештењу 3324 које је 6. децембра Трећа армија упутила Врховној команди "да је пуковник Бацић, опкољен од непријатеља, позван да се преда, али је напуштен од својих војника давао отпор испаливши све метке револверске. Погођен је са два метка у трбух".
Тинерова и Барби су забележили да је Бацића у болници обишао командант аустроугарског 15. корпуса, генерал Михаел фон Апел, који га је питао зашто се није предао у оној ситуацији, а Живојин Бацић му је одговорио:
"Зато што се један српски пуковник никада не предаје!".
Фон Апел се истог часа обратио лекарима: "Овај човек је јунак, морате све да учините да га спасете!".
Али, нису успели.
Аустроугари су овог јунака приче - уз присуство изасланика свих пет пукова који су јуришали на брдо Камаљ које је израњавани Бацић са својим малобројним, измрзлим, уморним и гладним војницма херојски бранио, сахранили уз све војне почасти.
Тај лепо уређени гроб су потом пронашли српски војници, уредили га је још лепше, опело је одржао отац Петар Шундић, пуковски свештеник 13. пука, а онда је тај гроб почео да бива право мало место ходочашћа за мештане Љига и околине. И... ту би ова прича првобитно објављена на Патреон страници књиге "Гвоздени пук" (https://patreon.com/gvozdenipuk - путем које су дардоваци помагали и помажу да се поменута књига штампа и бесплатно дели), могла да се заврши.
Али...
Нешто ипак мора да се дода.
Спомен-костурница која је на месту погибије овог јунака почела да се гради, како би ту биле смештене кости свих српских војника које су у околини дали животе за слободу, није била завршена до избијања Другог светског рата. Када се тај рат окончао, потоњи патријарх српски а тада епископ жички Герман, донео је одлуку да започета грађевина постане храм Светог Јована Крститеља. То је у дело и спроведено 6. октобра 1957, када је постављена и табла:
"Овде почива пешадијски пуковник Живојин Д. Бацић, командант 13. пука Хајдук Вељко II позива који је славно погинуо 14. новембра 1914. бранећи Отаџбину са својим пуком на положајима околине Љига. Нека његова херојска смрт буде пример покољењима. Слава му!".
И, док у поменутом храму почивају кости јунака ове приче, који је носилац Споменице 1912 & 1913, али и медаље Краља Петра Првог, ордена Белог орла петог реда и Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда, док о њему прича ових дана хуји Дунавом, док за њу сада почињу да знају и они који не живе у пуковниковој улици између наша два стадиона, да упамтимо још нешто.
Не причу, него стихове једне песме.
Записала их је у француском "Малом журналу" 14. децембра 1915. Марсела Тинер, бележећи стање српске војске и народа током албанске голготе (која је и почела инвазијом на Краљевину Србију и оном нестваном одбраном Београда о којој сада пишем књигу) :
"Од тог времена (Колубарске битке и херојства Живојина Бацића) српски народ чува са пијететом успомену на храброг пуковника.
Можда, у овим болним данима (децембра 1915), на црногорским и албанским планинама његов народ још пева:
"Нек' је Аустријанаца хиљаде и хиљаде, пуковниче Бацићу...
Ти си сам,
али - ти си Србија..."
----
Није пуковник више сам.
Овог часа смо се сви договорили - да више није сам.

Дарко Николић​

 
The Austro-Hungarian Fifth Army was an Austro-Hungarian field army that fought during World War 1.

The Fifth Army was formed in 1914 as part of Austro-Hungarian mobilization following its declaration of war on Serbia and Russia. The Fifth Army was put under the command of Gen. Liborius Ritter von Frank. Between August and December 1914, it fought in the Serbian Campaign and suffered such enormous casualties that it was disbanded on 27 December 1914.
 
The Sixth Army was formed in 1914 and the Austro-Hungarian mobilization following its declaration of war on Serbia and Russia. The Sixth Army was put under the command of Gen. Oskar Potiorek, who also was commander of the entire Balkan Front. Before the start of the invasion of Serbia Potiorek demanded that all the Serbs be removed from its units. Between August and December 1914, the 6th Army fought in the Serbian Campaign and suffered such enormous casualties that it was disbanded on 27 December 1914.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top