Gubici Wehrmachta u Jugoslaviji '41 ?

[Koča]

ANTIOSOVINSKE DELATNOSTI RASINSKOG KORPUSA I PARTIZANA NA PODRUČJU KRUŠEVAČKOG RATNOG OKRUGA (1941-1944)-POREĐENjE

Još jedan bitan segment na sagledavanju ratnog odnosa komunista i četnika na području Kruševačkog ratnog okruga i njihovog doprinosa ili nedoprinosa Antifašističkoj koaliciji jesu i borbe i stradalaštvo protiv okupacionih snaga, to jest od okupacionih snaga.
Pošto se ranija istoriografija iz petnih žila trudila da piše o ovoj, svakako zahvalnoj temi, prikazujući partizane kao antifašiste, a četnike kao kolaboracioniste, partizane kao prekaljene borce protiv okupatora, a četnike kao čekaoce signala iz Londona, red je da podrobnije sagledamo i taj segment i donesemo neke preliminarne zaključke.
Na početku je potrebno napomenuti sledeće-samo ako se držimo mnogih sačuvanih dokumenata što okupacionih, što četničkih, što kvislinških, ovo poređenje će biti toliko ponizno za partizansku stranu, da će zaista ispasti komično koliko partizanski doprinos u borbi protiv fašizma, barem što se tiče teritorija gde je delovao Rasinski četnički korpus, nije praktično ni postojao.
Tako ćemo analazirati period od ustanka do početka bitke za Srbiju, što će reći do početka maja 1944. godine, kada je okupator, koji je već počeo da gubi stavljen u drugi plan i od jednih i od drugih.

Što se tiče ustaničkih akcija 1941. godine, napada na Kruševac, napada na okolne okupatorske garnizone, sabotaže i sl. stavar je jasna. Komunistička i partizanska izdaja je bila toliko velika da je kao što smo već naglašavali partizansko rukovodstvo za ovo zaslužilo u najmanju ruku vojni sud zbog izdaje zajedničkih sporazuma, neizvršenja postavljenih zadataka, pisanja nerealnih izveštaja, nepomaganja četnicima u najtežim situacijama i sl.
Nemci su slučajno bombardovali Vojni Zavod "Obilićevo", nastala je eksplozija koja je pogodila jednog nemačkog vojnika i jednog partizana. Oboje su ranjeni, ne u borbama već u eksploziji i oba su preminula zbog ranjavanja. Borbe kod Obilićeva praktično i nije bilo. To su svi gubici i komunista, a i okupatora u borbama vođenim u ovim krajevima.
U drugoj godini okupacije, ovo je postajalo još izraženije, s tim što komunisti zbog stvarne situacije nisu smeli da napadnu u propagandi Rasinski korpus i potpukovnika Keserovića zbog ugleda koji je i korpus i njihov komandant uživao, pa su se rešili da napadaju Nedićevce i u propagandi i na terenu i da tako vode svoju „antifašističku borbu“. Međutim, njihove tesne veze sa okupatorima što smo već videli, a pogotovu kada su njihovi ljudi vodili Nemce na Goču da napadnu Gordićeve četnike, pa reakcija Trsteničke brigade streljanjem tih izdajnika, rezultovali su da se pominju prve „četničke žrtve“ izvešene, naravno „klanjima“, radi boljeg efekta kod Vrhovnog Štaba i radi boljeg materijala za propagandu preko „Slobodne Jugoslavije“, a i kod saveznika. Kao što smo videli, major Filipović je jasno stavio da su vodiči postreljani, a ne poklani, a šta više i Keserović je na suđenju govorio za streljanje ovih ljudi na njegovoj teritoriji, a što je tužilac Minić prihvatio.
Naravno, razlozi tih streljanja nisu zanimali komuniste. Samo im je bio cilj da skupe još brojke ubijenih od strane Rasinskog korpusa, da te ljude oglase antifašističkim žrtvama koje ubijaju kolaboracionisti i ništa više.
Jedina komunistička akcija iz 1942, ako se ona može tako podvesti jeste odveđenje nemačkog vojnika iz okoline Brusa u novembru što je rezultovalo kako smo preko plakata videli streljanjem i komunista i četnika u srazmeri-pola-pola.
Akcija Bugara na Velikom Jastepcu u junu i julu 1942. koja se obilato opisuje u pojedinim knjigama je takođe jedna od takvih propagandnih kategorija pošto je represalijama bilo zahvaćeno ne samo partizansko već i četničko simpatizerstvo jer su bugarske vlasti želele da očiste te krajeve i od jednih i od drugih. Odnosno, stradali su svi zatečeni nedaleko od Gorskog, tačnije partizanskog štaba kao njegovi pomagači i doušnici, a što jasno ima i u bugarskim dokumentima koji planiraju akcije na čišćenju teritorija i od jednih i od drugih jer kako kažu „ugrožavaju prugu“.( IaN, fond „VARIE“, dok br.123/1-34.)
Što se tiče sabotaža, one nisu kod komunista ni izvođene jer njihovo železničko osoblje nije ni postojalo na železničkim stanicama u Kruševačkom okrugu, dok je Rasinski korpus kao što smo već videli imao čak i „Saobraćajni odsek“ kao zasebnu obaveštajnu komandu, a o ilegali na Železničkoj stanici u Nišu-povezanu sa Kruševačkom ilegalom i da ne govorimo.
Prema tome, dok je Rasinski korpus kao što smo videli, i to samo prema delimično sačuvanim dokumentima napadao okupatorske trupe, a i one njega više od 25 puta, komunisti su praktično prespavali 1942. godinu u ovom okrugu. Razlog je jasan. Njihova minorsnost, revolucionarni teror i nemogućnost da opstanu je bio faktor broj jedan.
Ni u sledećoj godini se nešto bitno nije izmenilo osim što je poraslo streljanje komunističkih simpatizera u Kruševcu zbog pojedinih akcija, a od koje su mnoge, kao što su napadi na pruge i rušenja mostova bili „četnička krivica“, a ne partizanska.
No, ipak, u prvim mesecima, kao u vreme njihove sprege sa Gestapoom na pronalaženju i markiranju Keserovićevih ljudi, počela je i jača propagandna borba protiv Rasinskog korpusa i prve optužbe za nepostojeće zločine, kvislinštvo, sprege sa Bugarima i sl. Nemci još nisu dotaknuti, ali će i oni biti na redu u jesenjim pamfletima.
Tako su pojedini mesni rukovodioci toliko pisali nerealne i iskonstuisane izveštaje s ciljem da odobrovolje svoje više instance i održe nekakvo jedinistvo, da je zaista porazno ako se ona uporede sa četničkim i okupatorskim dokumentima. Kao jedan od mnogobrojnih ovakvih izveštaja, navešćemo jedan iz sredine juna 1943. kada se tvrdi da je Keserovićevih četnika bilo 300, a ne više od 1.500 kako stoji u Keserovićevim depešama i u kvislinškim i okupatorskim izveštajima, a što smo već videli.
(Milan Borković, Istočna Srbija u ratu i revoluciji 1941-1945 (zbornik dokumenata), Knj.1 (1941-1943), Zaječar, 1981, str.334)

No, prvo da vidimo jedan od ređe realnijih izveštaja o borbama četnika i okupatora u Moravskom kraju koji je nekom zabunom ipak ostao nedirnut i neuništen. Izveštaj je pisao početkom januara 1943. Nedeljko Karajičić-Milisav:

„Ja se još nisam prebacio na onu stranu Morave. Čak ni vezu (nisam uspostavio). U toku ovih dana bilo je jurnjave po Moravi. Dražinovci se sukobili sa S.D.S i okupatorom i poginuo je Miletić, komandant Dražin. Do toga je došlo zabunom i uglavnom podvalom. Ceo narod govori o tome kako su Nemci jurili po polju za Draž(inovcima), a žandarmi ih čuvali sa sobom i skupa sedeli u zasedi oko dva dana..."
(Milan Borković, Istočna Srbija u ratu i revoluciji 1941-1945 (zbornik dokumenata), Knj.1 (1941-1943), Zaječar, 1981, str.264)

I ovaj izveštaj pokazuje jednu od tačnijih situacija. Izveštaj je pisao Štab 2. Južnomoravskog odreda 5. 7. 1943. gde kaže:

5. U Rasinskom kraju iako imamo nekih veza sa drugovima iz OK Niš (zanimljivo da tamo nije postojao čak ni PK Kruševac,a kamoli OK, pa je sve preko Niškog išlo-prim.AD), a koji nam javljaju da je situacija nepogodna za nas pošto mnogi idu kod Keserovića i kažu da se bori protiv okupatora i da je već uništio jedan nemački voz pun vojnika i zaplenio mnogo oružja kojim se četnici naoružavaju, mi i dalje odvlačimo naše ljude da idu tamo i da se pridružuju Dražinovcu Keseroviću. Mi smo već pisali da Keserovića i njegove četnike rasklinkavamo i pariramo im u propagandi, ali je ipak naš uticaj tamo dosta slab. Pobegla su nam takođe još 10 borca i otišla kod Keserovića koji, kako se priča mobiliše za predstojeću borbu protiv Nemaca koja će početi 29. ovog meseca.“
(Istorijski arhiv Leskovca, f. NOB, k.1. dok.br. 12/1. Izveštaj 2.JMO o situaciji na području Toplice, Kosanice i Jablanice od 5.7.1943)

Zanimljivo je to da su komunisti posle rata obilato pisali da su oni pozdravljali sve one koji su želeli da se bore protiv fašizma, a u istinu su ovakve ljude stopirali da idu u tu borbu i da se bore u regularnoj vojsci, a što nam pokazuje i ovaj sačuvani izveštaj.

Pa ipak, i pored ovih realnijih izveštaja postoje kao što smo spomenuli i nerelani, kao na primer onaj koji je pisao Karajičić nešto kasnije, verovatno opomenut da pazi šta će napisati:

 

[Koča]

„SDS nosi zelene uniforme, kokardu i engleske ili holandske puške, sa ograničenim brojem patrona. Svi oni su ustvari predratna žandarmerija. Koncem leta i početkom jeseni Nemci su počeli sa „zamenjivanjem“ (ovo je stavljeno baš pod znacima navoda jer se ne radi ni o kakvoj zameni već o razoružavanju i hapšenju četnika koji su osumnjičeni da su Mihailovićevi ljudi-prim.AD) četničkih što je ustvari razoružavanje i rasturanje. Pohapsili su niz ozloglašenih četničkih vojvoda od kojih su neke odveli u logor (Gordić, Kimić i dr-naravno namerno se stavlja „dr“ jer im je broj abnormalno veliki što Karaičić ne sme da prizna-prim.AD)...“
(M.Borković, n.d, str.283)
Naravno, Gordić je pogubljen što komunisti neće da priznaju, a Kimiću je sudbina ostala nepoznata.
Ovakvi izveštaji nisu bili kontraproduktivnio za komuniste. Naprotiv, nemačko fokusiranje na Mihailovićev pokret je i delimično uslovio da komunisti ojačaju kako-tako, a ne kako su pisali, da je komunističko progonstvo od okupatora uslovilo da se Mihailovićev pokret konsoliduje tamo gde ga nije bilo, ili gde je bio slab. Sve je okrenuto, ali ipak priznato na koga se to okupator okomio.
Za nas je zanimljiv izveštaj Karaičića od 18. jula 1943, tačnije u vreme kada se Rasinski korpus borio po čitavom Kruševačkom okrugu protiv Nemaca, Bugara i Ljotićevaca. Evo samo delića koji je vezan baš za Kruševački okrug:

„U Kruševačkom okrugu, Dražinovci su nam 100 poklali žena, dece i ljudi, pošto narod od Dražinovih „crnih trojki“ (ovde ima neke nelogičnosti i to je sumnja da je ovaj izveštaj štimovan jer je gramatički netačan-prim.AD), sve u crno zaviše; Moravom plove leševi bez glave, narod gore drhti od njih nego od okupatora...“

(M.Borković, nd., str.355)
I dalje:

„Keserović je izdelio svo njegovo ljudstvo u brigade od 20-25 četnika i poslao ih na razne terene i to naše ljude jure do uništenja. Dražinovci vrše prisilnu mobilizaciju. U tome im pomažu ljotićevci.“(M.Borković, n.d, str.358)

Naravno, nećemo previše obraćati pažnju na ove nameštene cifre „poklatih žena i dece“, na gramatičku nepismenost, na montirani tekst i na „pomoć ljotićevaca Keserovićevim četnicima“ jer smo dobro videli kako su ih „pomagali“, već ćamo ga sravniti sa još nekim izveštajem o tom Kruševačkom okrugu iz istog meseca. Tako OK za Niš saopštava krajem jula 1943. sledeće:

„Obaveštavamo Vas da se Keserović zakrvio sa Ljotićevcima i okupatorima i od Kruševca do Kraljeva sve puca.“

(IAN, fond Niš, k.3. dok.br.1/1)

Nelogičnosti izveštaja su lako uočljivi a u stvari to je bila propaganda i ništa više. Tako se ona i moraju gledati. Postojali su i realni, ali su prevagu ipak odneli oni-folklornog karaktera. Ovde se takođe jasno uočava i nedostatak vojničkog pogleda na situaciju, brojnost neprijatelja, akcije, odmazde i sl. To kod komunista nije ni postojalo.
Međutim, i pored ovih glagoljivih tekstova, nigde makar da se spomene neka akcija partizana na okupatora i makar neki simboličan uspeh u Kruševačkom okrugu.
No, ovakva komunistička propaganda nije jenjavala. Šta više, kako su meseci odmicali, samo se širila i još više se konstruisalo, a realni pogledi na svet su načisto otpali. Po svemu sudeći došle su direktive iz vrha.
Tako u periodu najžešćeg aktiviranja Rasinskog korpusa u borbama protiv ljotićevaca i okupatora septembar-oktobar 1943. godine, partizani su opet počeli po starom.
U izveštaju Okružnog Komiteta KPJ za Niš od 7. oktobra 1943. koji je potpisao politički komesar Ozrenskog partizanskog odreda, Radomir Vojinović-Nahod stoji:

„ Rasinski odred isto imao je borbe sa Keserovićem, razvukao je dobro po bagri i on oduzeo 3 ili 4 mašingevera, dosta municije i nešto mašinki.“
A zanimljivo je i ovo:

„Mi smo napali udružene Dražinovsko-bugarske snage 18.8 kod Kuline u ubili smo 2 izdajnika i zaplenili 2 puške i nešto municije“
(M.Borković, n.d, str.445)

Pored opet nekih stilskih grešaka da vidimo kako je to Rasinski odred „razvukao po bagri“, kako nabojito prikazuje politički komesar.
Naime, 5. oktobra 1943. godine, kao što smo već pisali Rasinski korpus se tukao sa Bugarima kod sela Ribara, ali se zbog dolaska kažnjeničke ekspedicije iz pravca Kuršumlije i Prokuplja morao privremeno povući. U tom povlačenju, smešteni iza busija i u zasedi, Rasinski odred je napao četnike i kao što smo već pisali ranjen je samo redov Arsić, a nešto oružja je zaplenjeno u povlačenju, među njima i ti mašingeveri. Dakle, tako je Rasinski odred „razvukao po bagri“, čekajući da vidi šta će najpre Bugari uraditi, a potom stupio u dejstvo. Ako nije poznato komesaru Ozrenskog odreda, ovo je sadejstvo jer su partizani isto tako mogli da napadnu Bugare i olakšaju položaj Rasinskom korpusu, ali naravno, to se nikada nije moglo ni desiti. Zna se da je svaka antiosovinska akcija četnika uslovila partizanskim napadom s leđa na četnike. Ne mali broj primera iz četničkih izveštaja o tome govori, a Ribare su samo jedan od njih.
Međutim, u svom slatkorečivom izveštaju, komesar odlazi još dalje. Uzima četničku sabotažu na žalezničkoj stanici kod Lužana, pripisuje partizanima ali ga u tome demantuju nemački ukupni gubici koje su četnici preko svojih stanica javili Vrhovnoj Komandi, a ona saveznicima. Da vidimo i taj deo:

„Pre nekoliko dana naši drugovi sa Jastrebca su izvrnuli transportni voz 103 kod Lužana. Prevrnuto je 8 vagona sa 50 i više mrtvih i ranjenih Nemaca.“
(M.Borković, nd,str.446)

Čudno je to kako komesar sa Ozrena ne zna za tačan datum diverzije jer Lužani nisu toliko udaljeni od Ozrena. Čudno je to da se partizani sa Jastrepca spuštaju čak do Lužana i dižu kompoziciju u vazduh, a da to ne čine npr. Ozrenski partizani. I čudno je to da ne znaju rezultate akcije već naklapaju izveštaj od 50 i više mrtvih i ranjenih koje su verovatno preko seljaka čuli.
Mi smo govorili o toj akciji i ko je nju izveo. O njoj je pisao Majkl Liz i Dejvid Martin, a takođe o tome govore i nemačka dokumenta i kažnjavaju ovu akciju streljanjem DM pristalica na Bubnju o čemu smo takođe govorili.
A što se pak tiče onog drugog izveštaja nije se radilo ni o kakvom napadu komunista na „udruženo Dražinovsko-bugarske snage“ kod Kuline zato što su tada ljotićevci sa Bugarima napali i zarobili engleskog majora Nila Selbija, begunca iz Keserovićevog štaba i još 2 četnika-pratioca, a zatim su se Deligradski četnici razleteli po Kulini u pokušaju da ga otmu iz ruke kvislinga i okupatora i puškarali se s njim. Selbi je odveden za Niš, pa na Bubanj i tu mu se završila njegova pustolovina i njegova neposlušnost koja ga je na kraju stajala glave jer nije slušao šta mu oficiri govore već je radio na svoju ruku. O tome smo takođe dosta objasnili u delu „Saveznička klopka za Rasinski korpus“.
No, druga je stvar ako su komunisti možda po ovom izveštaju malo potpomognuli okupatora i kvislinge (napali u leđa četnike što ne bi bilo prvi put-prim.AD), ali to se već mora drugačije tretirati, samo ne borbom. Onda je moguće da su ubili ovoliko ljudi i pokupili im naoružanje i municiju. Četnici su išli da spasu neposlušnog Selbija, a komunisti da obezbede pozadinu okupatorima koji su ga odveli. Tako su oni pomagali savezničku antifašističku borbu i saveznike koji su ih avgustovskih dana već obilato pominjali preko Radio Londona.

Zbog svega ovoga, da vidimo preko dokumenata pregled svih antiosovinskih akcija partizana 1943. i delimično 1944. godine u Kruševačkom okrugu i okupatorske odgovore.
Za početak, nije zgoreg da napomenemo da je Rasinski partizanski odred brojao po sopstvenim priznanjima komunista sredinom 1943. godine 80 ljudi svrstanih u dve čete.
(M.Borković, nd,str.446)

 

[Koča]

19. januara je kao što smo videli u Kruševcu streljano 5 pristalica DM i 5 komunista zbog akcije četnika na železničkoj stanici Stopanja koju nisu našli okupatori od koga je u istinu počinjena, dok je tri dana kasnije zbog ubistva dva načelnika streljano je u Kruševu 10 komunista i 5 pristalica DM; 12. februara je zbog partizanskog delovanja u Kruševcu streljano 55 komunista, a zbog četničkog, kao što smo videli 20 pristalica DM. Jednu sedmicu kasnije, 19. 2. komunisti su napadnuti od Nemaca u Slatini i izgubili su 11 ljudi, dok su nemački gubici bili 2 poginula. (IAN, MF.7, sn.154).
U martu nije bilo nikakvih akcija na terenu protiv komunista, ali je bilo streljanja zbog četničkih akcija na prostoru Goča i Rasine. Tako je zbog bugarskih gubitaka u Kruševcu 8. marta streljano 10 talaca koji su osumnjičeni da su pristalice komunista, a dva dana kasnije 40 talaca osumnjičenih zbog komunističkog delovanja i isto toliko četničkih. Zbog ubistva delovođe i kmeta krajem marta streljano je još 15 komunista u Kruševcu. 12. aprila je zbog ubistva jednog delovođe streljano u Kruševcu još 5 komunista, a 12. maja zbog četničkog napada na železničku stanicu kod Novog Sela gde je jedan stražar poginuo 5 komunista i 5 četnika. (AVII, NA, 41 C—6/1023-4).
U junu se nešto više pooštrio talas represalija nad komunistima, ali su zbog njihovih akcija trpeli i četnici. Najpre je bugarska obaveštajna služba otkrila komunističku delatnost u Kruševcu i izvršila veće hapšenje. 28 osuđenih komunista je streljano 8. juna u Kruševcu, ostatak na Bubnju, a 25. juna zbog pogibija stražara streljano je još 30 komunista u Kruševcu.
(IAN, 7/160),
Potom su komunisti napali intendantsku nemačku službu na putu Kruševac-Brus kod sela Suvo Rajkovići i ubili 8, a ranili 7 Nemca. (K.Nikolić, Ratni plakat, str.235)
Odgovor je ubrzo stigao. Najpre su delovi 1. bugarskog okupacionog korpusa sutradan krenuli u potrazi za komunistima i pri tom ubili 8 partizana, a 6 zarobili nešto južnije od Kruševca, da bi zatim, naravno, nastavili da čiste četnički teren i vodili borbe sa 1. Rasinskom brigadom kod Lazarice o čemu smo već pisali (IAN,7/121).
29. juna Nemci na Bagdali streljaju zbog komunističke akcije i 162 četnika sa 162 komunista (pola-pola) iako ni 2% nije tih ljudi bio partizanski orijentisan, a ima i nekih krupnih grešaka gde se pripisuju neki četnici kao komunisti, kao i simpatizeri. Recimo, više od 50 streljanih iz Bivolja i Čitluka nisu bili nikakvi partizanski simpatizeri već su im se deca nalazila kod Keserovića ili bili njegovi kuriri. Takođe i predstavnik demokratske stranke Milojko Kovilija iz Kraljeva nije bio nikakav komunistički aktivista već predstavnik Političkog odbora u Kraljevu koji je sarađivao sa potpukovnikom Keserovićem, dok kapetan Živić koji je istaknut na plakatu nije bio nikakav komunistički instruktor Rasinske bande, tj.Rasinskog odreda već je bio običan radnik u vojnom zavodu Obilićevo, Aleksandar Radulović iz Vitanovca nije bio partizan već Keserovićev četnik, koga su najpre komunisti zarobili, a potom ga zarobili i Nemci sa partizanima prilikom akcije, odveli ga kao komunistu u Kruševcu, mada nema dokaza da je on prešao njima, i streljali, dok su njegovi postreljani na Banjici kao simpatizeri DM nekoliko dana kasnije itd. S druge strane, na plakatu su istaknuta i dva četnička komandanta bataljona kod kojih nema grešaka: narednik Ivan Radovanović je bio komandant 3. bataljona 1. Trsteničke brigade, narednik Ognjanović je bio komandant 5.bataljona 2. Trsteničke brigade, a Miloje Đurić je bio redov-borac, glavni Keserovićev kurir na relaciji Gorski Štab-Kruševac. Nemci su odlično znali koga će da streljaju. Majsner je odlično znao da će dobro potresti četnike Keserovića preko komunističke akcije iako je odlično znao da su delikt počinili komunisti a ne četnici, što su nedićevski izveštaji odmah zabeležili. Tako je Majsner naredio, a kasnije i potpisao plakat. Pre toga, Bugari su uhvatili i streljali 7 partizana 28.juna takođe na Bagdali. (IAN, 7/160).
Posle ovog nepotrebnog pokolja, nije bilo nikakvih akcija u Kruševačkom okrugu do kraja godine. Ista je stvar je bila i 1944. godine. Tek su komunisti napali nemačke slušaoce i pitomce nedaleko od Lomnice u noći između 12/13. aprila 1944. i pri tom ubili kako oni pišu 119 Nemaca koje su oni prebrojali!. No, kasnije su se pojavile nove cifre od 14 poginulih, 42 ranjenih i 38 nestalih, da bi ih Nemci konačno zacementirali na najverovatnijih: 2 poginula i 3 teško ranjena. (List „Pogledi“, broj 200, 31.mart 1997, str.7; IAN 2/345)
Zbog ovih gubitaka verovatno i nije vršena odmazda u Kruševcu jer je bilo nepotrebno ubijati nevine ljude za 5 poginula i ranjena. Zbog jedne od retkih sabotaža u Kruševcu je 12. juna streljano je 10 komunista. (IAN 2/395)
To su bile sve aktivnosti komunista protivu okupatora i okupatora protiv komunista sve do ulaska Crvene Armije u Srbiju. Međutim, i tada, komunistima nije ni na pamet padalo da nešto sami preuzmu protiv okupatora već su se i po dokumentima fokusirali na četnike Dragutina Keserovića u nameri da ga potisnu tamo gde nikada nisu mogli da dođu do izražaja.
Žalosno je da komunisti nemaju ni planove borbe protiv okupatora, direktive dok je, kao što smo videli, kod Rasinskog korpusa to postojalo i direktiva str.pov.br. 448 se i te kako sprovela s privim danom septembarske mobilizacije, pa i znatno ranije.
Evo jednog komunističkog dokumenta iz septembra 1944. gde jasno stoji ko je njihov glavni neprijatelj u vremenu kada Nemci već odstupaju iz Srbije.
Potpisan od potpukovnika Ratka Sofijanića, privremenog komandanta 22. divizije, 5.9.1944, ovaj dokument pored ostalog kaže:

„...U svakom slučaju gde god se pojave četnici aktivno i brzo raditi, razbijati ih i onemogućavati im mobilizaciju ljudstva. IMATI STALNO U VIDU DA SU NAŠI GLAVNI NEPRIJATELjI U OVOJ SITUACIJI ČETNICI I NEDIĆEVCI, DA IH TREBA NEMILOSRDNO PROGANjATIMA GDE SE ZA TO UKAZALA PRILIKA...“ (sve podvukao A.D).
(A.Dinčić, Čegarski korpus Jugoslovenske vojske, neobjavljeni rad)

Dakle, dok četnici Rasinsko-Topličke grupe korpusa presecaju prugu Kruševac-Stalać i napadaju okupatora na svim mestima, dotle komunisti misle kako da unište četnike, a na okupatora i ne misle.
Iz svega ovoga, naš naslov jeste krajnje komičan jer ovog poređenja i ne može biti ako se konsultuju dokumenta, ali je ipak neophodan kako bi se objasnio i ovaj segment.
Potpuno je nepotrebno više praviti bilo kakve paralele antiosovinskih delatnosti četnika i komunista u Kruševačkom okrugu s obzirom da je više nego jasno na čijoj strani je prednost. A o ljotićevcima ne treba ni govoriti.
Ono što je pukovnik Keserović i Rasinski četnički odred, pa korpus naneo Osovini za samo jedan mesec, to komunisti nisu mogli da nadoknade sve do ulaska Staljinovih tenkova, pa čak i tada, a njihovi navodi o 1000 ubijenih Nemaca, na hiljade poginulih pripadnika Princ Eugen divizije, saradnji Nemaca i četnika protiv njih, artiljeriskoj podršci četnicima od strane Nemaca, o nemačkim tenkovima iza kojih su se kretali četnici su krajnje nerealni izveštaji, šta više vrlo bezobrazni i nepošteni jer su tada samo gubili od Rasinskih, Topličkih i Jatrebačkih četnika čim bi se sukobili, a pravdali se nemačkom pomoću četnicima radi alibija i pokrića za poraze. To su izveštaji propagandne kategorije-svojstvene agitpropu i njegovim informativnim glasilima koji ne gledaju kako jeste, nego kako misle da treba da bude. Još je nedostajalo u prilog ovoj propagandi da se piše kako su četnički komandanti vozili nemačke tenkove, a Nemci im davali instrukcije gde da se kreću ili da su četnici bili u nemačkim avionima i bombardovali partizane.
Prema tome, više je nepotrebno trošiti reči na komuniste i partizane i njihovog doprinosa antifašističkoj borbi u Kruševačkom okrugu. Na kraju, i gubici od okupatora su im dugo vremena bili daleko niži od četničkih, što u streljanim, što u poginulim na prvim borbenim linijama. To je fakat.
Ako je bar zbog nečaga Staljinistički sud u Beogradu morao da oslobodi pukovnika Keserovića to je barem trebao da učini ako sabere osovinske gubitke i onih 10 i više porušenih mostova koje su služili Nemcima, a to sve postoji u dokumentima., a ne da ga oglašava kao „izdajnika i kolaboracionistu“. Iz ovog poređenje vidi se da to i nije za poređenje i da je jednom rečju smešno, a ujedno i žalosno.

Aleksandar Dincic

 

[Halix]

Oslobodjenje Krusevca

Ratne događaje u okupiranoj Srbiji možda najubedljivije od svega objašnjavaju dve fotografije nastale u Kruševcu 14. oktobra 1944. godine, u razmaku od svega nekoliko časova.

Na prvoj fotografiji, snimljenoj oko podneva kraj spomenika Kosovskim junacima, vidimo četnike Deligradskog korpusa kako ulaze u grad tek oslobođen od Nemaca. Četnici su na kamionima koje su zaplenili od Nemaca prilikom oslobođenja Ražnja, 10. oktobra. I među četnicima i u masi naroda atmosfera je vesela - prigodna danu oslobođenja.

Na drugoj fotografiji, snimljenoj na istom mestu oko 16 časova, vidimo prvu partizansku jedinicu koja je ušla u Kruševac pošto je Staljinova vojska prethodno razoružala četnike koji su savladali Nemce. Ovde je atmosfera potpuno drugačija: nema veselja, nijedne podignute ruke, nijednog buketa cveća...

Tako, samo ove dve fotografije su dovoljne da demantuju hiljade stranica koje je Dobrica Ćosić napisao o četnicima i partizanima u kruševačkom kraju. U Ćosićevoj verziji, četnici su klali narod svake noći, zbog čega su bili omraženi i malobrojni, a opstajali su samo uz pomoć okupatora, dok su, s druge strane, partizani navodno bili prava narodna vojska...

Ove bande koje opisuje Kramer komunisti inače smatraju svojim najboljim trupama: to je bila 2. proleterska divizija.

Dalje u svom izveštaju pretpostavljenima Kramer opisuje situaciju neposredno uoči 14. oktobra 1944, navodeći:

- Učestvovao sam u nekoliko četničkih prepada na naciste. Lično sam video kako nožem ubijaju stražare. Gledao sam takođe likvidiranje dva nemačka vojnika koji su tom prilikom zarobljeni, a koji su bili optuženi za zločine protiv civilnog stanovništva.'

Bili su to pripadnici 7. brdske SS divizije ‘'Princ Eugen'', koja je svoju prvu borbu imala upravo protiv Keserovićevih četnika oktobra 1942. godine. Tom prilikom, u operaciji ‘'Kopaonik'', esesovci su ubili oko 700 civila pod optužbom da pomažu ‘'bandite Draže Mihailovića''.

U zoru 14. oktobra 1944. u Keserovićev štab dolazi komandant Deligradskog korpusa major Vlastimir Vesić, u pratnji jednog sovjetskog oficira. Deligradski korpus je uspostavio vezi sa Sovjetima 10. oktobra pošto je oslobodio Ražanj od Nemaca. Od tada su Vesićevi četnici nastupali kao sovjetska prethodnica. Dogovoreno je da se od Nemaca u Kruševcu zatraži bezuslovna predaja, ali oni su to uskoro odbili. Kramer piše kako je onda sovjetski oficir rekao da će ‘'u roku od jednog sata postaviti topove na položaj''. Kramer ga je upozorio na ‘'stradanje žena i dece'', predloživši da ‘'zauzme varoš sa četničkim gerilcima''. Sovjetski oficir se složio: ‘'U redu, daćemo vam dva sata da svršite posao'', rekao je. Kramer nastavlja: ‘'Tako su četnici napali Nemce, savladali ih, i pukovnik Keserović, ruski major i ja ušli smo u varoš, praćeni ruskim trupama.''

Prema Keserovićevom izveštaju, u napadu na Nemce u Kruševcu 14. oktobra poginulo je 17 četnika, dok su 23 bila ranjena. Među ranjenima bio je i kapetan Boža Božović iz Kruševca, koga su četnici preneli u njegovu kuću. Videvši u kakvom je stanju, komunisti su ga kasnije, kada su osvojili grad, poštedeli. Nikada se nije potpuno oporavio i preminuo je 1956. godine (ima spomenik na gradskom groblju).

Prema Kramerovom izveštaju, četnici su u Kruševcu zarobili oko 1.500 Nemaca i dosta ratnog materijala. Sve zarobljenike predali su Sovjetima. Među zarobljenicima se našao i potpukovnik Fon Ševaleri, koji je, ne znajući šta se dešava, sleteo na kruševački aerodrom.

Deo Nemaca uspeo je da se povuče prema Kraljevu, pod zaštitom tenkovske jedinice koja je prethodne večeri bila poslata iz Kruševca u Stopanju. Nemački tenkisti išli su u pomoć ogromnoj železničkoj kompoziciji, koja je odvlačila opremu iz Kruševca, ali kasno su stigli: četnici su je već bili savladali, uz obostrane velike gubitke.

U međuvremenu, Kruševljani su formirali odbor za proslavu oslobođenja i svečani doček oslobodilaca. Glavnom ulicom, kroz špalir, najpre su išli četnici Deligradskog korpusa, na kamionima, a onda su nastupale sovjetske trupe na zapregama, pa sovjetska pešadija (52. streljačka divizija). Sovjetski oficir je bio ‘'oduševljen dočekom naše vojske i ogromne mase naroda'', navodi Keserović u pomenutom izveštaju. Ovaj sovjetski oficir je rekao Keseroviću i Krameru da će se četnici smatrati regularnom vojskom a partizani razoružati, jer ‘'pripadaju grupi trockista''.

Na prvoj slici narod Kruševca sa sveštenikom Dušanom Vesićem, na ostalim Keserovićevi četnici sa američkom i sovjetskom zastavom i na poslednjom Keserović i Elsford Kramer po oslobođenju Kruševca

Sa okićenog balkona hotela ‘'Pariz'' građanima su se obratili sovjetski oficir, američki poručnik i pukovnik Dragutin Keserović. ‘'Živeo kralj Petar!'' - uzviknuo je Keserović na kraju svog govora, a sovjetski oficir je to ponovio...

Međutim, uskoro se sve promenilo. Crvenoarmejci su uhapsili poručnika Kramera i smestili ga u istu ćeliju sa Fon Ševalerijem. Kramera su odveli u Sofiju i tek tu ga pustili. Većina četnika rasinsko-topličke grupe korpusa, Deligradskog i Varvarinskog korpusa, zarobljena je i odvedena u logor u Paraćinu. Sa oko 2.500 boraca Keserović se povukao na zapad. Prva grupa partizana ušla je u Kruševac popodne 14. oktobra. Komunisti su odmah počeli da hapse i ubijaju ‘'narodne neprijatelje''. Od pre nekog vremena, svakog oktobra drži se pomen žrtvama komunizma u kruševačkom kraju, a tom prilikom sveštenici čitaju oko 700 imena ubijenih.

Pa kako to da su cetnici oslobodili sve te gradove a na kraju izgubili rat?To je stvarno za Riplija!Pobili toliki broj Nemaca,oslobodili sve te gradove,i izgubili rat?!Jedinstven primer u svetu,zar ne???

 

[Stgt0711]

i opet ste uspeli da unistite jedan thread!

 

[Gost118]

Obrisala sam posljednjih nekoliko strana...
Ajde dalje...

 

[Mrkela83]

Nema sta dalje... Ne znamo gde smo stali lol