Granice ponosa

sokvisnja:
Dragi forumasi, bas nesto razmisljam o ponosu kao vrlo pozeljnoj osobini.

Medjutim, gde su granice ponosa i da li je ponos uvek pozeljan? Koliko su ljudi spremni da idu protiv sebe i svojih osecanja, jer su preponosni:

- da priznaju gresku
- da oproste
- da prvi naprave korak
- itd...

Da li ste nekada presli preko ponosa? Da li smatrate da je ponos uvek dobra stvar? Do koje granice treba ici protiv osecanja zarad ponosa?
Kliknite za proširenje...

Ovo nabrojano nema veze s ponosom nego sa egom i sujetom.

A da odgovorim, sve po zasluzi.
Nekima i ne priznajem, niti oprastam, niti pravim prvi korak, a za neke cu uciniti sve.
 
Ja sam druga krajnost, prelazio i oprastao preko svega, rekoh ljudski je, grese ljudi, budi covek, i onda me je hebo kako je ko stigao, jer ljudi su takvi (zaista retko, skoro nikad se ne menjaju), pokazes ljudskost, popustljivost, toleranciju, obruse se kao lesinari, ne svi, ali vecina.
Rekao sam sebi da necu oprastati vise, pa videcemo kako ce se to pokazati, ne znam, mislim da sam cak postao i ogorcen i da zelim da neke ljude koji su me zavrnuli da ostavim na cedilu, cisto da im pokazem (a i sebi prvenstveno) da necu da oprastam i zaboravljam vise, jer nemam vajde od toga.
Ispadnes dobrica, postenjacina, zasto, sta imas od toga? Da se drugi ogrebe o tebe, i da radis na svoju stetu. Od sada svakom prema zasluzi, i nema vise zutih kartona, samo crveni, jednom zahebes, sigurno ces ponovo.

Verovatno je bolje biti skotina neko heban.

E sad, da li se isplati duriti se zbog neceg sto je bilo pre, lupam sada, 2 godine i drzati se principa, terati inat, ne prelaziti preko onog sto je bilo (cak iako vise nismo ljuti), ne znam.
 
Cru*:
Ovo nabrojano nema veze s ponosom nego sa egom i sujetom.

A da odgovorim, sve po zasluzi.
Nekima i ne priznajem, niti oprastam, niti pravim prvi korak, a za neke cu uciniti sve.
Kliknite za proširenje...

Malo je ovo konfuzno formulisano. Podrazumeva se da neko verovatno ima neke zasluge od ranije, ali je ucinio nesto protiv cega se tvoj ego,sujeta, ponos buni. Jer da nije tako, dileme neme. Ili ako nemas osecaja, zasto se tu uplice ponos? Onda nije ponos vec nezainteresovanost.

Ponos je kada u sustini nesto zelis, hoces, osecas, ali da to ucinis ti ne da neki tvoj povredjeni ego, strah od odbijanja, prosto ne mozes da predjes preko ponosa, nekog loseg dela, povrede. Ali ta povreda nije ugasila tvoje osecanje.

- - - - - - - - - -

Lollol:
Ja sam druga krajnost, prelazio i oprastao preko svega, rekoh ljudski je, grese ljudi, budi covek, i onda me je hebo kako je ko stigao, jer ljudi su takvi (zaista retko, skoro nikad se ne menjaju), pokazes ljudskost, popustljivost, toleranciju, obruse se kao lesinari, ne svi, ali vecina.
Rekao sam sebi da necu oprastati vise, pa videcemo kako ce se to pokazati, ne znam, mislim da sam cak postao i ogorcen i da zelim da neke ljude koji su me zavrnuli da ostavim na cedilu, cisto da im pokazem (a i sebi prvenstveno) da necu da oprastam i zaboravljam vise, jer nemam vajde od toga.
Ispadnes dobrica, postenjacina, zasto, sta imas od toga? Da se drugi ogrebe o tebe, i da radis na svoju stetu. Od sada svakom prema zasluzi, i nema vise zutih kartona, samo crveni, jednom zahebes, sigurno ces ponovo.

Verovatno je bolje biti skotina neko heban.

E sad, da li se isplati duriti se zbog neceg sto je bilo pre, lupam sada, 2 godine i drzati se principa, terati inat, ne prelaziti preko onog sto je bilo (cak iako vise nismo ljuti), ne znam.
Kliknite za proširenje...

Verovatno je u pitanju mera. Ne mozes biti ni previse popustljiv a ni previse strog. Neka sredina.
 
...sve zavisi od situacije i ko je u pitanju...pa rema tome mogu da budem ponosna ili sujtena...

...nekad mi se cini da nisam ni jedno ni drugo,, a nekad sam svesna da sam preterala...ono mogla sam da budem malo manje
sujetna...ili nisam bas morala da budem toliko ponosna....
 
Nina:
Razlika je u tome sto je samopostovanje emocionalna zrelost..
Kliknite za proširenje...

i tu ima razlike
emocionalna zrelost nije isto sto i inat
a linija bude tanka
ponosan je covek onaj koji sebe vidi kao velikog u sopstvenom radu i dostignucima, na tome treba da se gradi ponos
samopostovanje je kada stojis iza sebe reci ili svojih dela osecanja i emocija
a ego...ego je ono sto osecamo radimo i kakvi smo a ne priznajemo nista osim toga, pa je ponekad i sebicnost
 
sokvisnja:
Dragi forumasi, bas nesto razmisljam o ponosu kao vrlo pozeljnoj osobini.

Medjutim, gde su granice ponosa i da li je ponos uvek pozeljan? Koliko su ljudi spremni da idu protiv sebe i svojih osecanja, jer su preponosni:

- da priznaju gresku
- da oproste
- da prvi naprave korak
- itd...

Da li ste nekada presli preko ponosa? Da li smatrate da je ponos uvek dobra stvar? Do koje granice treba ici protiv osecanja zarad ponosa?
Kliknite za proširenje...

Ponos jeste odlicna stvar ako ga dozivis kao unutrasnji pritisak, nesto sto te obavezuje da dajes sve od sebe da budes bolji i da na svim poljima postignes vise, da sebi ne dozvoljavas sinte slabosti, neke manjkavosti karaktera, kukavicluk...
A ono u sta se ponos obicno pretvara je bas to, nametanje i sebi i drugima neke predstave o sebi koja nema vise nikakve veze sa tobom, nekakvo natezanje koje je samo sebi svrha, ponos radi ponosa, gordost radi gordosti.
Ako ne prastas, to valjda cinis zato sto smatras da to dalje nema nikakvog smisla jer je za tebe izgubilo vrednost koju je imalo, ili te je nesto previse povredilo, ili necija bezobzirnost prelazi sve granice i van pameti je oprostiti mu, sta god... Ako je razlog samo ponos, meni to zvuci infantilno, cak i nekako isprazno.
Te vise volim ljude koji znaju da oproste i nacine prvi korak i da priznaju gresku i da sagore gde treba na svakom polju emotivnom, profesionalnom.., a i da budu ponosni gde treba. Kada pomesaju gde treba voditi bitku, to je pre znak da ponosa i nema tu preterano.
 
brankich:
Te vise volim ljude koji znaju da oproste i nacine prvi korak i da priznaju gresku i da sagore gde treba na svakom polju emotivnom, profesionalnom.., a i da budu ponosni gde treba. Kada pomesaju gde treba voditi bitku, to je pre znak da ponosa i nema tu preterano.
Kliknite za proširenje...

Svi više vole takve ljude ali je pitanje koliko su i sami takvi .....
 
he ..
kad je prepozna ondaK je kasno :)


inache ..
ponosna sam na strast koju nece niti jedan vlak izbaciti iz koloseka .

volim ponosne ljude, ali samo one koji ponos ne zbrkaju sa sujetom ..
ne prashtam, kakve to veze ima sa ponosom?
zaboravljam , da ..
recikliram ...da..
volim ..da ..
oh ih ah
zabluda?
uvek nova
i to je ok
cao zene , aj sad na kuvanje :)
 
sokvisnja:
Dragi forumasi, bas nesto razmisljam o ponosu kao vrlo pozeljnoj osobini.

Medjutim, gde su granice ponosa i da li je ponos uvek pozeljan? Koliko su ljudi spremni da idu protiv sebe i svojih osecanja, jer su preponosni:

- da priznaju gresku
- da oproste
- da prvi naprave korak
- itd...

Da li ste nekada presli preko ponosa? Da li smatrate da je ponos uvek dobra stvar? Do koje granice treba ici protiv osecanja zarad ponosa?
Kliknite za proširenje...

nema druge nego da mu prva pridjes
inace sama s mackama I flauta
 
sokvisnja:
Dragi forumasi, bas nesto razmisljam o ponosu kao vrlo pozeljnoj osobini.

Medjutim, gde su granice ponosa i da li je ponos uvek pozeljan? Koliko su ljudi spremni da idu protiv sebe i svojih osecanja, jer su preponosni:

- da priznaju gresku
- da oproste
- da prvi naprave korak
- itd...

Da li ste nekada presli preko ponosa? Da li smatrate da je ponos uvek dobra stvar? Do koje granice treba ici protiv osecanja zarad ponosa?
Kliknite za proširenje...

cesto prelazim preko ponosa, kada procenim da mi to ide u korist. Sto se tice osecanja, ne kalkulisem, i jako retko sam ponosna toliko da bih ispustila lepe trenutke koje mogu propustiti. Priznajem greske, cinim prve korake, izvinim se... Cesto radim i na svoju stetu, ali mi je lakse da prastam svima, nego da se inatim
 
sokvisnja:
Dragi forumasi, bas nesto razmisljam o ponosu kao vrlo pozeljnoj osobini.

Medjutim, gde su granice ponosa i da li je ponos uvek pozeljan? Koliko su ljudi spremni da idu protiv sebe i svojih osecanja, jer su preponosni:

- da priznaju gresku
- da oproste
- da prvi naprave korak
- itd...

Da li ste nekada presli preko ponosa? Da li smatrate da je ponos uvek dobra stvar? Do koje granice treba ici protiv osecanja zarad ponosa?
Kliknite za proširenje...

u tom smislu nije
postoji nekoliko osoba u mom zivoticu,s kojima ta vrsta blokatora ne postiji skoro uopste
znam ih,znaju me,i iskreno verujemo u dobre namere ovog drugog,ili bar u iskrenost+prihvatanje kakvi jesmo,u smislu uzmi ili ostavi,uzela sam,e pa ceo paket a ne samo sto volim
postoje ljudi s kojima je neophodno da se izdignem,zastitim,i dam im do znanja sta dolazi a sta ne u obzir,s njima igram tu igricu,ne moze drugacije
 
Ovako apstraktne teme je najbolje svesti na primjere. Da li je dobro za nekoga ako ne zeli iz ponosa da se obrati za pomoc? Sta je dobio time, nista. Traziti pomoc ili uslugu nije nesto ruzno naprotiv plemenito je pomogati, dakle inicira se nesto dobro. Ako posmatras na ovaj nacin lako uvidis da sve zavisi od motiva ili radnje koju ponos blokira ili proizvodi, on sam po sebi nije ni dobar ni los vec zavisi od kontexta u kojem se javlja.
 
NajboljaDrugarica:
u tom smislu nije
postoji nekoliko osoba u mom zivoticu,s kojima ta vrsta blokatora ne postiji skoro uopste
znam ih,znaju me,i iskreno verujemo u dobre namere ovog drugog,ili bar u iskrenost+prihvatanje kakvi jesmo,u smislu uzmi ili ostavi,uzela sam,e pa ceo paket a ne samo sto volim
postoje ljudi s kojima je neophodno da se izdignem,zastitim,i dam im do znanja sta dolazi a sta ne u obzir,s njima igram tu igricu,ne moze drugacije
Kliknite za proširenje...
:zag:
 
Ponos proistice iz samopostovanja, to nije arogancija.. Ljudi koji se bora za svoja prava, protiv drustvene nepravde, koji su posteni, radni, vredni i treba da se ponose time.

Treba se ponositi i time da si spreman da priznas svoju gresku kada je primetis, a ne da teras svoje kao mazga.

Dakle, priznavanje greske nije suprotno ponosu, naprotiv.
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top