Koncept građanstva Evropske unije uveden je zaključenjem Mastrihtskog sporazuma 1992. godine. "Građanin unije" je svako lice koje ima državljanstvo jedne od dražava članica Evropske unije. Građanstvo Evropske Unije ima suplementaran karakter, to jest ono dopunjuje, a ne zamenjuje nacionalno državljanstvo. Prava i obaveze građanina Unije ne obuhvataju sva prava i obaveze koje su svojstvena državljanima država članica, pa se zato ne sme poistovećivati građanstvo Unije i državljanstvo država članica Unije.
EU građanstvo sadrži i obuhvata određena prava i privilegije unutar unije. U većini delova unije građani EU imaju ista prava kao i svojoj matičnoj zemlji članici. Ta prava uključuju:
- pravo slobodnog kretanja i prebivališta na tertoriji EU;
- aktivno i pasivno biračko pravo, to jest da biraju i da budu birani kao kandidati na lokalnim izborima i izborima za za Evropski parlament bez obzira na to u kojoj državi članici imaju prebivalište;
- pravo na diplomatsku i konzularnu zaštitu u drugoj državi izvan EU;
- pravo pisanja predstavki odnosno peticiji i pritužbi pred Evropskim Parlamentom.
pravo na obraćanje ombudsmanu ili pravo pisati(postavljanja pitanja) drugom organu Unije na jednom od službenih jezika Unije(kao i na odgovor na istom);
' pravo pristupa dokumentima Evropskog Parlamenta, Evropske Komisije ili Evropskog Saveta pod određenim uslovima;
- slobodu pojedinca od imigracione i pasoške kontrole;
- pravo da se prijave za rad u bilo kom sektoru (uključujući državni sektor, osim u poslovima odbrane).
Zemlje članice Unije imaju zajednički izgled pasoša tamno crvena boje sa nazivom zemlje članice, nacionalni grb i natpis "Evropska unija" (na službenom jeziku članice).
Amsterdamski ugovor koji je stupio na snagu 1. maja 1998. godine proširio je korpus prava građana Unije i predvideo zaštitu od dikriminacije po osnovu polne, rasne ili etničke pripadnosti, religijskog ubeđenja ili uverenja, inavaliditeta, starosne dobi ili seksualne orijentacije.
Koliko li smo mi daleko od svega ovoga?
