Takođe mi je poznato da je prilikom zauzimanja Ljiga zarobljen Marko Olujić i Pipan koji su automobilom išli na Ravnu goru. Pipan mi je podneo izveštaj da je uhvaćen sa Olujićem i s njime zajedno streljan. Međutim, on nije pogođen, uspeo je da se pritaji. Došao je k meni na Ravnu goru. On bi bio streljan nego su nemački bombarderi baš u momentu streljanja bombardovali partizane i partizani su se sklonili od bombardovanja, Olujića i Pipana napustili su skinuvši im samo lance sa ruku. Tako je Pipan Olujića, koji je bio pogođen u grudi, odneo u jednu seljačku kuću, a on produžio na Ravnu goru. Rekao mi je da je Olujić ponovo nađen i ubijen.
Ja sam zbog ovoga protestovao kod partizana i kada sam sa maršalom Titom vodio razgovore pozvao sam Pipana da opiše ovaj slučaj, utoliko pre što je Pipana poznavao doktor Jovanović, koji je bio u ljiškoj grupi. I uprkos protestu nisam dobio nikakvo objašnjenje.
Ja imam utisak da posle likvidaeije Olujića nije k meni dolazio doktor Jovanović, nego da je došao jedan visok mlad čovek koji je nosio ime Minić. Ne sećam se ni da mi je i on, Minić, pokazao prepis dokumenta koji je nađen kod Olujića, niti uopšte da se po tome razgovaralo. Pitanje Olujića i Pipana ja sam postavio i na sastanku sa maršalom Titom u Brajićima, gde je sam Pipan sve ispričao."8
Govoreći o ubistvu Milana Blagojevića, Mihailović je, očigledno, izbegavao da kaže istinu. Njemu je bilo vrlo dobro poznato da je Blagojević bio jedan od organizatora narodnog ustanka u Šumadiji i komandant Prvog šumadijskog partizanskog odreda. Radi osvete zbog ubistva žandarmerijskog majora Marka Olujića, koji je bio u službi izdajnika Milana Nedića, Mihailović je lično naredio kapetanu Vučku Ignjatoviću, komandantu Požeškog odreda da ubije Blagojevića, i to neposredno posle sporazuma zaključenog u Brajićima.
Ignjatović je iskoristio priliku kada se Blagojević, noću između 28. i 29. oktobra 1941. godine, vraćao vozom iz Užica za Šumadiju. Njegovi četnici su Blagojevića silom izvukli iz voza u Užičkoj Požegi i posle zverskog mučenja ubili iste noći.
O mučkom ubistvu Milana Blagojevića Španca "Borba", organ KPJ, tih dana je pisala: "Drug Milan Blagojević pao je kao žrtva onih slugu okupatora koji su razbijali narodnu borbu i u datom času joj zabili nož u leđa."9
P oktobarskim događajima i sastanku u Brajićima, kao i o onome što se posle toga dogodilo, Dragiša Vasić mi je juna 1943. godine pričao:
"U toku oktobra, naši odredi su zajedno s partizanskim vodili neprekidne borbe protiv neprijatelja. Međutim, iz dana u dan dolazilo je do sve krupnijih međusobnih incidenata koji su se, sve češće, završavali i ubistvima. Ovakvo stanje pretilo je obustavljanjem zajedničke borbe protiv okupatora, kome su počela da pristižu sve znatnija pojačanja.
U nekoliko pisama upućenih komandantu, komunisti su isticali potrebu novog saslanka između Tita i njega, na kome bi se raspravili dotadanji incidenti i donele odluke za preduzimanje mera za sprečavanje novih. U pismu je isticana i potreba sklapanja novog sporazuma.
Posle kraće diskusije, komandant je prihvatio moje mišljenje da će, s obzirom na partizanske postupke, naročito one oko rušenja stare i stvaranja sopstvene vlasti, bilo kakvi sporazumi ostati samo puka formalnost. Zato je ponuđeni sastanak odbio, a za rešavanje raznih međusobnih incidenata on je uputio u partizanski štab u Užice svoga oficira za vezu. Bio je to kapetan Mitić. Preko njega, komandant je zahtevao od partizanskog štaba da mu dostavi formulisane predloge za sklapanje ponuđenog sporazuma.
Kada je primio predloge, komandant je za vođenje novih pregovora s partizanskim štabom ovlastio kapetana Mitića.
Očigledno nezadovoljan ovakvim našim stavom, izraženim u momentima kada se situacija na frontovima počela okretati u korist neprijatelja, Tito se odlučuje da lično dođe i na drugi sastanak s komandantom. Ovaj ponovni, ujedno i poslednji, susret održan je 26. oktobra u selu Brajićima.
Dan pre sastanka komandanta s Titom u Brajićima u naš štab, na Ravnu goru, stigli su Ostojić, Lalatović i engleski kapetan Hadson. Dolazeći iz Kaira, oni su nam preneli i prve poruke naše vlade. Istina, poruke su bile usmene i veoma oskudne, ali se iz njih ipak moglo zaključiti da se vladini stavovi ne razlikuju od naših, naročito u odnosu na komuniste.
Za mene je bila osobito značajna poruka koju su nam preneli Ostojić i Lalatović, a koju im je, pred polazak iz Kaira, dao general Bogoljub Ilić. Suština ove poruke je bila da ne stupamo u preuranjene akcije, nego da oprezno stvaramo tajnu organizaciju i da izaberemo nama odane ljude koji će u datom trenutku biti sposobni da, kao sreski načelnici, obezbede našu vlast i red u zemlji do dolaska vlade. Pored toga, savetovao nam je da svim sredstvima nastojimo da komuniste stavimo pod našu komandu.
Sličnu poruku preneo nam je i Hadson, samo što nam je on otvoreno rekao da se borba mora voditi u interesu Jugoslavije, a nikako da to bude borba komunista za Sovjetsku Rusiju.
Pored ostaloga i ove poruke su znatno doprinele da odbijemo komunistićke zahteve koje su njihovi delegati izneli na sastanku u Brajićima 26. oktobra 1941. naročito one koji su se odnosili na stvaranje zajedničke komande i neke nove vlasti.
I na ovome kao i na prethodnim sastancima, najviše vremena utrošeno je oko međusobnog optuživanja i insistiranja na smenjivanju pojedinih komandanata. U izvesnim momentima, ja sam se toliko nervirao da sam bio prinuđen da napustim sobu u kojoj smo razgovarali. Tada sam iskreno zažalio što smo komandant i ja sprečili potpukovnika Pavlovića u pripremama atentata na komunističku delegaciju, a kapetanu Vučku Ignjatoviću zabranili izvršenje već pripremljenog atentata na Tita.
Na kraju razgovora, koji su trajali celo popodne, ipak Je postignut neki sporazum s komunistima, ali samo po onim tačkama koje su nama konvenirale i išle u prilog ostvarenju naših ciljeva. A glavni oilj svih naših pregovora i sporazuma s komunistima bio je da ih stavimo pod našu komandu. Ako ne milom, onda silom.
Neposredno posle odlaska komunističkih delegata iz Brajića dugo sam razgovarao s komandantom o njegovim utiscima sa sastanka i o situaciji uopšte. Na osnovu onoga što smo jedan drugome ispričali, tvrdio sam mu da je sukob s partizanima neizbežan i da do njega neće proći još mnogo vremena.
Nekoliko dana posle sastanka s predstavnicima partizanskog štaba u Brajićima, na Ravnu goru je došao Vučko Ignjatović. Tražio je komandanta, ali je on bio momentalno odsutan. Posle njegove izjave da se radi o hitnoj stvari, Pavlović ga je doveo kod mene. Prilično uzbuđen počeo je da mi niže optužbe protiv partizana. Tvrdio je da se neki njihovi odredi pripremaju da nas napadnu. A zatim je energično izjavio da je zbog toga doneo čvrstu odluku da ih on prvi napadne. Planirao je da napad izvede u centar njihove Republike — na Užice. Iz oficirske torbice je izvadio već pripremljenu zapovest za napad i, objašnjavajući mi je, tražio je moju saglasnost da ga izvede.
Bez ikakvog dvoumljenja, u odsutnosti komandanta, naredio sam Ignjatoviću da odmah krene u napad na partizane. Ovo moje naređenje bilo je i u duhu poruke naše vlade, koju smo samo dva dana ranije primili radio-vezom."10
Tako su četnici doneli odluku da najzad otvoreno udare na partizane. A prva zvanična poruka emigrantske vlade, upućena 28. oktobra 1941. godine Mihailoviću, glasila je: "Nj. V. Kralj i kraljevska vlada preduzimaju sve potrebne mere da vam se što pre pruži sva potrebna pomoć. Pitanje povoljno rešeno. Pripreme u toku. Stoga sačekajte i savetujte svima strpljenje i uzdržavanje od prenagljene akcije... Sad se ne izlagati, već saćekati odavde nalog za akciju.
Održavajte ilegalne veze sa našima u Bosni i Crnoj Gori. Preduzmite mere: za manevrisanje u cilju prebacivanja iz ugroženih mesta u krajeve van neprijateljskih dometa ...
Do daljnjeg znaka za zajednički rad, bez krajnje potrebe ne izazivati neprijatelja. — Simović."11
A kako je Draža Mihailović primio Vasićevu naredbu Ignjatoviću, datu neposredno posle sastanka u Brajićima i sporazuma o saradnji? Evo šta o tome kaže sam Vasić:
"Kada sam obavestio komandanta da sam u njegovo ime odobrio napad na partizansku republiku, on se blago osmehnuo i rekao: 'To ste dobro uradili, potpuno se slažem s Vama. Krajiije je vreme da prekinemo sa avanturom u koju su nas komunisti uvalili i koja može skupo da košta i nas i ceo srpski narod.'"12
Prispela poruka emigrantske vlade bila je za Mihailovića od velikog značaja. Njome su on i njegov štab bili priznati kao eksponenti i predstavnici ove vlade, koji će sprovoditi njenu politiku u zemlji i primati od nje, a samim tim i od saveznika, svu pomoć i podršku. Ali značaj ove poruke za Mihailovića ogledao se u tome što je ona, u njegovim rukama, predstavljala dokument za pravdanje planiranog obračuna sa partizanskim sna-gama koje su bile protivne jednoj ovakvoj politici, izraženoj kako u dotadašnjem Mihailovićevom stavu, tako i u prispeloj poruci.
Da bi iznenađenjem postigao što bolji efekat, Mihailović je naređenje za opšti napad na partizanske odrede izdao već 1. novembra 1941. godine, samo pet dana po sklapanju sporazuma u Brajićima. Glavni cilj napada bilo je Užice, gde se nalazio Vrhovni štab POJ.
...ne verujem sta pisu...bas to...
