Duša
Kad se čovek rodi, baaba mora otići u opštinu, il’ u crkvu, jer se to mora prijaviti kod matičara, il’ kod pope. Tako svi budu ravnopravni, jer na taj način, bez obzira šta ko uradi za života, svako od nas ostavi trag da je postojao. Pred Bogom svi smo jednaki, a i država kaže da o tom vodi računa. Ja mislim da je to državi važno samo zbog planiranja, da bi znala kol’ko škola i radnih mesta treba otvoriti, kolk’o će imati prihoda i troška, a na kraju, treba voditi računa i tom kol’ko će parcela trebati, kad obavimo pos’o na zemlji. Sve se to planira. Biće da i Bog mora na vreme znati šta ga čeka, da napravi mesta, da se ne pravi gužva odjedared. Državni je pos’o da nas zbrine na zemlji i pod zemljom, pa je u redu da pravi plan, al’ mi nije jasno šta je to Bogu važno, kad duša ne zauzima puno mesta.
Tačan datum rođenja neke duše se ne zna. Nije duša vazduh, da je steknemo prvim plačem. Isto tako, ja mislim da kad neko umre, pa kažemo da je ispustio dušu, to ne mora biti baš tako, jer je neko ost’o brez nje i ranije. Ima toga, još kako. Tak’ima je teže živeti, neg’ onima što ih duša bole. Nevolja je što čovek ne zna tačan datum i priliku kad je ost’o bez duše. Dok on to primeti, bude kasno. Niko ne zna di duša ode, al’ ode. To ti je k’o što je Sima Šandorov im’o kera, pa nije vodio računa o njemu, mučio ga i maltretir’o. Ker k’o ker, vole svoga gazdu, al’ jedared i njemu dozlogrdilo, pa očo i niko ne zna di je očo i šta je sa njim bilo. Sima Šandorov je posle prič’o kako niko nije im’o kera k’o što je njegov bio i nad’o se da će mu se vratiti, al’ badava. Nije ni ker blesav.
Ne znam da l’ duša ima veze s onim kog voleš. Neki put mi se čini da ima, da čovek dušom vole, da mu duša ode kod tog koga vole, da o njemu vodi računa, pa ga bole to mesto di je duša bila. Kako ondak vole, ako duša nije kod njega? Pisalo se o tom dosta, al’ opet niko nije to tačno razjasnio, da se već jedared zna da l’ je dobro, il’ nije kad nekog voleš. Jebešga, kak’e fajde od ljubavi ima taj kog voleš i što si mu dušu dao (doduše, nisi se mnogo ni pit’o)? A opet, još kako bi mi imali fajde od ljubavi, kad bi nas vol’o taj kog volemo. A možda nas vole neko drugi i dao nam je dušu, a da mi to i ne znamo? Kako nas onda vole, ako mi to ne osetimo? Biće da duša ipak nema puno veze sotim.
Ljubav je kad voleš, a ne kad te neko vole. Vi’š ti šta je lepih pesama napisano i navek vole onaj što ih je pis’o, a njega niko ne vole, već se samo pravi važna ta što joj je pesme pis’o, namesto da i ona njega vole, pa da im bude lepo. Ih, ondak ne bi ni bilo pesama, kad bi to tako bilo. Sve se nešto duša s dušom rastaje, pa je ranjena i pokidana, pa bole, pa ode, pa se vrati... I opet niko ne zna di je.
A važan je detalj duša. Neki put mi se čini da čovek i ne zna čemu mu ona služi. Juri za novcima, za karijerom, ‘oće da se dokaže, a dokazuje se samo sebi, jer nikom nije važno šta će on postići, osim njemu. Ko ga vole, voleće ga i ako ostane siroma’. Slušam, ljudi kažu “volem deci da obezbedim lepši život”, a deci nije važno da l’ ih baaba vozi u školu autom, il’ biciklom. I tako baaba juri novce da otplati auto, a deca mu odrastu brez njega, jer nikad nije kod kuće, pa idu u školu peške, il’ aftobusom. Ondak, kad deca odrastu, cela veka im fali to malo duše što nisu dobili, radi auta i njine lepše budućnosti.
Volem tako ponekad da filozofiram. Što bi deda Laza kaz’o, “Tumačenjem duše bave se dokoni. Da je od tog kak’e fajde, već bi neko štogod korisno pronaš’o o duši.” A ja, baš k’o dokon, u’vatim da razmišljam zašto je to tako, sotom dušom. Spopadne me neki andrak, pa nikako misli na drugu stranu da odu. Ondak mislim da me nečija duša posetila, samo ne znam čija i šta me se setila, baš sade, kad najviše posla imam. Ako je to tako, zašto se ne predstavi, nego me drži u neizvesnosti, pa se prosto nekako glupavo osećam što ne umem da je poznam i da se lepo upitamo. Možda se njen vlasnik sekira što mu se ne vraća, možda je otišla od njega, brez njegovog pristanka? Znam, tako i meni bude, pa se pitam gde mi je duša, a ponekad, bogami, samog sebe pitam “gde će ti duša”, k’o danaske, kad mi veterinar kaz’o da keru nema leka i da bi najbolje bilo da ga uspava. Kanda i ker ima dušu, il’ je odn’o deo moje, kad je očo na onaj svet, jer sam se živ pokid’o i čini mi se umreću, a da odem kod doktora kaz’o bi “nije ti ništa”. To je radi toga što ni oni ništa ne znaju o duši, pa im lakše da tako kažu, nego da leče, kad ne znaju kako. Eto, badava im škole, kad ni sa svojom ne umeju, k’o ni mi što smo brez škole.
Kažem ja, duša se ne rađa i ne umire kad i mi. Kanda je mi sami pravimo kako znamo i umemo. Neko nam pokloni svoju, nekom mi poklonimo svoju, neko svoju proda, neko rasproda, neko razdeli, onako brezveze, k’o da njemu neće ni trebati, neko ostane brez duše, a ni ne zna di mu je ostala.
Eto, to mi je želja, kad bi se naš’o neko mudar, tako k’o Ajnštajn, da pronađe za mog života nekak’u formulu, il’ mašinu, kompjuter, šta bilo, samo da se može otkriti to sa dušom, kako nastane i nestane. Vol’o bi’, kad bi moglo, da napravidu nešto da se sve duše, il’ njeni delovi, ako je rasparčana, sastave i okupe na jednom mestu, bar jedared godišnje, da im bar nekad bude po volji i milo, da oprosti ko šta ima, da kažedu jedna drugoj najpre da im je žao zbog tog i zbog tog, a ondak u glas kažedu “Ma, nema veze, nemoj se jediti”. Tako na gomili, mogli bi ih lečiti i sastaviti. Moglo bi to. Sigurno bi o’ma smislili neku pomadu za dušu, ako je samo bolesna, il’ neki lepak, ako je pokidana. Treba samo doći do njih.
Ne vredi mi da o tom mislim, samo mi nešto prazno bude u grudima, tu di srce stoji, pa bole, a ne znam zašto bole kad je prazno. Badava filozofiram Što bi deda Laza kaz’o: “O duši se ne divani, duša se koristi.”
