Goran Tadić - poezija i proza

[Mika]

Samo reci ne volim te



Hajde, nije teško ne voleti onog koga ne voliš.
Prevali to preko očiju, da već jednom i tebi svane,
kad shvatim da je naša ljubav samo moja,
kad postiđeno priznam da bih umro za iluziju.
Pogledaj me onako kako zaslužujem,
onako kako gledaš sve drugo do čega ti nije,
da vidim koliko u tvojim očima vredim.


Samo reci da me ne voliš.
Ne prihvatam izgovor da nemaš snage za laž.
Ne tražim nemoguće. Da, ili ne?
Bezuslovan odgovor, kakav bi bio
na jednostavno pitanje “hoćeš li se udati za mene”?



Ne vređaj ni sebe, ni mene sa “imam nekog”,
“moram da razmislim”, “što pitaš, kad znaš”...
Zar je meni lakše da milion puta ponovim
ono što ti meni ni jednom nisi rekla,
nego tebi da kažeš ono
što ni mrtav ne bih prema tebi osetio?



Hajde, valjda se to kaže “ne volim te”.
Olakšaj mi ovu težinu, koja me uzdiže do neba,
pa mislim da umem da letim.
Spusti me na zemlju i niže od toga,
da najzad shvatim da za ljubav nije dovoljno voleti.


“Ne volim te, ne volim te, ne volim te”,
ponavljaj “ne volim te, ne volim te”...
Nadjačaj sebe, ne misli na posledice.
Želim da vidim da me ne voliš.
Želim da budem siguran da osećam da me ne voliš.
To neće značiti da me mrziš što te volim,
već da me jednostavno ne voliš.



Promrsi, ne moraš na sva zvona da me ne voliš.
Ne sklanjaj pogled, ne gledaj me sažaljivo.
Samo reci “ne volim te”.
Razumeću. Nisam ni ja od kamena.​

 

[Waterfall]

Kada te dotaknu moje reči

Kada te dotaknu moje reči,
usne mi zabride
kao da je šapat moje duše
skliznuo sa njih na tvoje nožne prste,
obojio nokte u crveno,
pa se razlio do tvog potiljka,
tražeći tajni prolaz do tvojih tajnih misli,
izazvanih rečima koje su te dotakle
tamo gde možda nisu smele,
jer tamo pre njih niko nije smeo
ni mislima, ni snovima.

Kada te dotaknu moje reči,
zbunim se, zanemim,
jer ne znam koje bi reči dorasle rečima
koje su te, nekim čudom, dotakle,
al’ oči ohrabrene slučajnom slavom mojih usana
ubiraju plodove sa tvoje kose, očiju, ramena…
pa me golicaš tamo gde možda ne bi smela,
jer tamo pre tebe nije smeo niko,
ni mislima, ni snovima.

 

[Waterfall]

Čekam da se probudiš
da jutro postane dobro.
Prvi poljubac uz prvu kafu
daće snagu srcu i duši
da podnesu ono što bez tebe ne bi podneli.
Ne umem bez tebe da započnem dan,
kao što nisam umeo da započnem život
dok se nisi u njemu pojavila.
Hajde, mala, čeka te jutro da bude dobro.
I da nam bude dobro.

 

[Waterfall]

Ne brini, sve bivše je bivše.
Kad žmurim, gledam u našu budućnost.
Ako mi se tada otrgne suza,
to nije žal za prošlim vremenom,
već za tobom u prošlom vremenu
u kom te nije bilo da mi predložiš nešto što bi od mene načinilo, ako ne boljeg, sigurno srećnijeg čoveka.

 

[Waterfall]

Minut i po

Bez tebe mogu minut i po,
merio sam, skoro kao bez vazduha,
sve preko toga povratak je u besmisao
koji je vladao mojim horoskopskim znakom
i mojom težnjom da razumem one
koji nisu imali razumevanje za mene.
Da te je tada bilo bar na minut i po
zvezde i planete postigle bi dogovor
oko toga šta bi korisno od mene moglo ispasti.
Možda bi iz samilosti neka od njih zastala
da propusti srećnu zvezdu pod kojom si rođena,
pa da se skućiš u mojoj petoj kućici u cveću?

Ne razumem se u zvezde,
osim u onaj sanjarski deo,
a ti si, vidim, dobra s njima,
čak mi se čini da više utičeš ti na njih,
nego one na tebe,
jer kad tebe nema, ni njih nema,
pa ne umem da sanjarim,
samo merim koliko mogu bez vazduha,
a koliko bez tebe.

 

[Mika]

149-ti pokušaj da napišem poslednju pesmu o tebi
​

Taman mi se učini da se mirim sa nemanjem tebe,
a onda shvatim da će još mnogo vode obrazima proteći,
dok se ne dogovorimo da treba da živiš u kutijici za sitnice,
zaturenoj na tavanu, prekrivenoj prašnjavim sećanjem.

Još uvek štrčiš, u šumi drugih žena, kao Pančićeva omorika.
Gledam te ponosno, kao da si iz mog dlana iznikla,
kao da je moja zasluga što si stasala u najlepše zelenilo,
u jedini orijentir, meni vidljiv gde god da sam.

Jednom ćeš mi, nadam se,
oprostiti što nisam neko bolji,
kad te već ovoliko volim.
Pokušao sam da te volim manje,
ali to sa tobom nije moguće.

Trudim se da ti ne pripišem
baš svaku nesanicu, ali ne uspevam.
Čim trepnem, sanjam te.

Kako ti napreduješ sa zaboravom?
Znam, teško je i žive zaboraviti.
Ne brini, uspećeš,
samo ne smeš zaboraviti
da moraš da me zaboraviš.
Pomoći će ti ružne uspomene.

Ništa mi tvoje po zakonu ne pripada,
a opet, sve tvoje je moje.
Lopovska posla.
Slažem dragulje uspomena,
prebiram, prebrojavam, ali te ne trošim.
Ne dam da te zaboravim.

Da mogu kroz vreme da se vratim, ne bih se rodio.
Da mogu da me nema, kao da me nije bilo,
da ne moraš da se mučiš da me zaboraviš,
niko srećniji od mene ne bi bio.
Neka me nigde. Neka me nikad.
Neka me, za tvoj spokoj, za tvoju sreću,
da me nikad ne sretneš i ne zavoliš,
da ne ostaneš upamćena kao Tadićeva omorika.

 

[Mika]

Indigo


Kao tanak list indiga zavuku se uspomene pod moj dlan,
pa sve što dotaknem pretvorim u tvoje uplakane oči.
Gledamo se, al’ ne vidiš svoje u mojim očima.
To mi je kazna. Boli što nisam umeo da te ne bolim.
Trebao sam iznenada nestati. I mene bi manje bolelo
od neprekidnog nestajanja, koje nikako da prođe.
Misleći da te ne volim, preko noći bi prestala da me voliš.
Ne bi svoju dušu zbog mene, kao pamuk, čupkala,
ne bi se u neprekidnim slapovima suza otapala,
ne bi te grlo od uzdržanog, bodljikavog vriska bolelo,
tvoji prstići ne bi se tresli zbog osećaja krivice što me voliš.
“Gde nestade? Do maločas je bio tu. Sigurno sam sanjala...”
I sve bi bilo kao da ničeg nije bilo.

Sve sam pokvario. Sve, osim tebe.
Želeo sam da znaš da ću te i danas voleti.
Želela si da znaš kako je moguće da to znam
i nisi mi dala da odem dok to ne objasnim
rečima, nežnijim od moje duše.
One najnežnije i najvažnije ostale su mi u grlu.
Da sam ih izgovorio, mislila bi da lažem,
pa bi me pre vremena mrzela.

Kao tanak list indiga, zavuku se uspomene
između mene i neke druge žene,
pa svaki njen poljubljeni deo na tvoju kožu liči.
Poželim da nestane, da mi usne još više ne zastrane,
u pokušaju da te nežnijim dodirom na tuđoj koži ožive.
Želim da i ja nestanem, kad ne umem da prestanem
da ljubim ono što nikada ne bih ljubio,
da mi je tvoja koža pod usnama.

Kao tanak list indiga,
zavuku se uspomene između muzike i mene,
pa živim pesmu, a pesma nežno umire mene.
Neopipljivi, negujemo slike na kojima si.
Od ničega pravimo raskoš, koji će te među zvezdama čekati.
Nebo će morati umeti da te raduje, kad nisam umeo ja.
Unapred mu do njega hvala na tome.
Moje je samo da skrenem pažnju na tvoju dušu,
koja me na zemlji dotakla i uzdigla do njega,
kao da vredim, kao da zaslužujem da moja duša
bude obojena indigo plavom bojom satenskog neba.

 

[Mika]

Gde smo?


Gde si ti meni, pitam sebe.
Ni glupljeg pitanja, ni težeg odgovora.
Učinim se sebi od nekud poznat,
pomislim: vid’ mene, kad ono – samo ja.
Gde li se smucam, šta li radim?
Sigurno negde pravim budalu od sebe,
da me ne bi prepoznali.

Nekom se dobrovoljno damo,
pa se čudimo kada ni kusur
od nas ne ostane, ni bakšiš.
Nama je potrebnije da se damo,
nego nekome da nas uzme.

Dajemo se onima kojima ništa ne treba,
u nadi da će i od nas postati
nešto što će od nas ostati.
Zašto nas ne vrate kad im ne trebamo?
Možda i ne znaju da smo kod njih?
Dobro je, bar nismo na smetnji.
Dobro je, ipak znamo gde smo.

 

[Waterfall]

Nemoj daleko

Nemoj daleko
Nemoj daleko i nemoj do kasno.
Ja više nemam vremena,
nemam ni srca za daljine i za kašnjenja.
Što je bilo daleko, sada je blizu.
Ne smem da te ostavim za kasnije,
kasnije me neće biti.
Nemoj daleko,
sve što je dalje od dodira predaleko je.
Nemoj do kasno,
sve što je kasnije od sada, prekasno je.

 

[Waterfall]

Bez buđenja

Ignoriši jutro.
Sanjali smo da se budiš na meni,
ne smemo dozvoliti buđenju da nam pokvari san,
sada kada je ostvaren.
Ako se ne sećaš detalja,
prati moje usne, prste, pogled
i sve će biti kao da nije svanulo.

Kao hleb mi trebaš,
gladan sam dobrote.
Budi moj doručak i aperitiv za predstojeći dan.
Napij me. Neće biti teško, opijen sam tobom
i ošamućen snom koji mora ostati san i na javi.

Sad kad si tu ima da budeš tu
i da sa mnom sanjaš ono što si bez mene sanjala.
Danas nas nema u danu.
Ignoriši sve što nije ja
i živi ovo što sanjamo.

 

[Waterfall]

Ako može

Ako može, ja bih da vratim vreme koje će da mi te vrati,
da se raskusuram s đavolom i uzmem kredit kod anđela,
pa polako, kao nekad, da umemo ono što smo umeli,
bez učenja na greškama svojih ludih glava i još luđih srca,
da imamo ono što smo imali i dodamo ono što je falilo.

Da mogu, kupio bih ti avion, ili barem kartu za let
da iz aviona vidiš, kad ne vidiš sa zemlje,
koliko mi skačeš po srcu i po živcima,
to može značiti samo jedno,
znaš ti dobro šta, samo se praviš pametna,
da bih ispao malo gluplji nego inače,
a nisam, samo sam mnogo blesaviji nego inače,
to tako valjda mora kad je neko zaljubljen,
u ovom slučaju ja, drugi se stide.

Ako može, ja bih da sam tvoj kao što si moja:
da ne znaš šta bi sa mnom od sreće,
da pričaš koješta, nema veze što ljudi slušaju,
da se raduješ što ćeš sa mnom živeti sto i kusur godina
i da priznaš da ti srce ne radi bez mene.

Ako može, može,
ako ne može – mora!

 

[Waterfall]

Kad odeš na par minuta, ostarim,
jer minut bez tebe je godina.
Star sam čitav sat,
svaka sekunda važna je.

 

[Waterfall]

Nestanak

Nestane da bi proverila
da li će mi nedostajati,
kao da ne zna koliko se glupo osećam
kad izmišljam dijaloge
u kojima pokušavam da budem duhovit,
ne bih li čuo kako kroz smeh kaže
da nije razumela, ali je smešno.
Nestane da bi proverila
da li ću moći mirno da zaspim
ako ne uspem da pobrojim
imena pegica sa njenog lica
i da li gvirim na jedno oko dok sanjam.
Nestane da bih imao vremena
da počnem i završim
pisanje romana o nama,
da upišem i završim medicinu,
sâm da se lečim od nemanja nje,
da pustim korenje,
da sazrim, istrulim
i ponovo da niknem
kada se vrati da proveri
da li mi je nedostajala
i šta je od mene ostalo za nju.

 

[Waterfall]

Govorila je pogledom

Govorila je pogledom...
A ja sam,krišom,
kada joj trepavice prekriju lice,
ljubio obraze,da zenice ne opaze
i ona dva mladeža ne uobraze...
Znala je...Žena je.
Smejala se očima,
izazivala-sanjaj me noćas...
A ja sam je sanjao,već tog trena
i govorio u snu.
Govorila je pogledom...
Ja samo rečima.

 

[Waterfall]

"Dobro sam.,, Nije dobro kako je moglo biti, al’ dobro je... Ne znam, kotrljam se niz život kako znam. Kamenčić na trotoaru izabere me za igru, pa šutiramo jedno drugo, tek da se nešto dešava, tek da ne mislim na to da mi nedostaješ odavde do tebe. Kad mi se učini da posustajem, trgnem se i nastavim da nabrajam
lepote i dobrote, kojih sam i sâm željan, a tebi sam ih prosledio. Probudim se, a ne znam da li sam spavao, zaspim, a ne znam da li sam bio budan. Dobro sam, kasno je za bolje."
Goran Tadic

 

[Waterfall]

Zakasnila si u moju mladost
i poranila u moju starost.
Zaslužuješ više strasti, više mudrosti,
više mene onakvog, manje ovakvog,
više svega čega malo ima,
ali bolje od mene umeš samnom,
pa smo nekako taman,
i nekako je kako je oduvek trebalo biti,
pa ne brinem šta će s nama biti,
jer je i ovoliko dovoljno
da se, kad prođe, kaže - vredelo je.
Niko me, kao ti, neće tako lepo pamtiti
i niko me, kao ti, neće tako lepo zaboraviti.

 

[Nina]

Zaboravio sam te do te mere
da nisam siguran da sam te poznavao,
ali kada mi neko nedostaje znam da si to ti,
prepoznam te po načinu na koji mi stežeš grlo....

Goran Tadic

 

[Nina]

"Dušo, ja sam ozbiljan čovek.
Ne nudim ti kule i gradove.
Izaberi sazvežđe"

Goran Tadic

 

[Mika]

Ti polećeš. Ja slećem.
Na tren su nam se krila dotakla,
u preseku vremena,
zagolicala jedno drugo
i izmamila osmeh.
Leti u svoje visine, ja ću u svoje dubine.
Krišom ću te oslepelim srcem posmatrati,
priželjkujući da naučiš
da se smešiš i kada me ne vidiš.​

 

[Waterfall]

Neće me biti

Neće me biti da te tešim što me nema.
Neće me biti da oživljavamo uspomene
na vreme koje će vremenom postati lepše,
pa će ti naizmenično mamiti radosnice i žalosnice
i terati te da odlučiš koje su prikladnije.

Neće me biti da kažem: ne brini, tu sam,
ko sme tebe tolicnu da rasplače,
videće oni kad se mi narogušimo,
pa im pokažemo na koga su udarili,
samo prvo kaficu da popijemo,
pazi da ne prospemo dok se grlimo.

Neće me biti kada ti budem najpotrebniji,
a biće toga na pretek, jer život tako hoće,
može mu se da te muči,
da vidi koliko možeš izdržati bez moje podrške,
a ti se ne daj, živi kao da me ima.

Neće me biti, jer mora biti da me nema.
Nema u tome moje krivice,
nema ni zasluge u tome što me je bilo.
Ne osuđuj i ne hvali,
budi srećna što smo imali sreću da sreću doživimo.

Neće me biti, osim u tragovima mojih stihova,
koji će ti, umesto molitve za spas moje duše,
milovati usne pred san.
Shvatićeš kad tad da mojoj duši spasa nema,
jer je tako zapisano, jer sam tako zapisao.
Ne truj dušu, predivna moja, pitanjem gde nestade predivni tvoj,
slaba bi ti uteha bila i kada bi znala gde sam, kad nisam s tobom.
Negde te, kakav takav čekam, to je dovoljno.
A ti ne žuri.
Ako ti nešto znači, voleću te i tada,
samo me neće biti da to i dokažem.
Neće me biti, a tebe će biti dok bude ove pesme
na koju si toliko čekala dok me je pored tebe bilo.