Imam 45 godina. Razvedena sam. Imam i dvoje dece hvala bogu, pa sam se bivšem mužu nakačila na alimentaciju od pet i po hiljada po detetu. Od tih para sasvim normalno izlazim, kupujem nove čizme i zavodim švalere sa svojim novim čizmama. Ja sam jedna sasvim promiskuitetna i otužna žena. Promiskuitetna sam zato što se sigurno ne bih razvela da nisam. Onih par masnica oko očiju i prevara i nazivanja svakakvim imenima su itekako stvar koja se u svakom braku dešava. Ali ja zatrovana propagandom nisam umela to da shvatim nego sam se pomamila da živim Seks i grad. Znači razvela sam se iz besa i zato što sam ravaku. Otužna sam zato što sam menstruaciju dobila jako rano. Sa 11,5 godina, stoga mojih jajnih ćelija još dugo neće biti. Nisam pogodna za oplodnju.. stara sam, naborana i marginalizovana. I osećam se loše.. jako.. zbog svog života. Zbog svih pogrešnih odluka. Sada se kajem, ali moje kajanje ne vredi ništa. Gresi se oplakuju u mladosti, a ne sad. A grešna sam... svakako. Juče je neki stariji gospodin mojoj mladoj i jedroj komšinici rekao da ona nije takva, da su ovakve kao ja za pljuvanje, ali da je ona ok, jer nije frustrirana zato što je stara. Mala je procvetala. Bila je sva ponosna na sebe. I u pravu je čovek. Zavidim joj. Ne mogu da je gledam kada prolazi pored mene. Ne znam.. jel imate neki savet? Kako dalje? Šta dalje?
, narocito radovci, kao i ti ultraobrzovci i slicno.
...
