2008. godina. Najružnija godina u mojih ne baš zanemarljivih 43. Celo proleće vodio sam izbornu kampanju. Odlazio rano ujutru na posao, direktno sa posla na teren...Svakog dana minimum 300km. Vraćao se iznuren u praznu kuću. Dobro, ne baš praznu, bila je tu mačka Pliša ali mi to nije bilo dovoljno. Pre odlaska na posao, pre odlaska na teren i pre povratka u praznu kuću odlazio sam u Betaniju, novosadsko porodilište i bolnicu za trudnice. Tamo je moja supruga vodila nepravednu borbu sa užasno teškom trudnoćom. Tako tri meseca. Ja tri meseca bespomoćan da bilo šta pomognem, ona tri meseca u apsolutnom mirovanju, strahu, grčevima, bolovima...
Rešili smo još znatno ranije da ćemo da kupimo psa. Da naše dete, kada ga konačno posle šest godina borbe budemo imali, odrasta uz psa. Ja sam se u enciklopediji pasa a potom preko upoznavanja putem interneta, zaljubio u malinou. Mojoj suprugi je bilo sve jedno, njoj su svi bili divni ali je bila srećna što sam se ja zaljubio u konkretnu rasu. Bili smo oboje srećni i zbog toga a posebno što nismo čekali dete nego dva. Dva dečaka blizanca.
Nekako sam pronašao gde u našoj zemlji ima malinoa, upoznao se sa odgajivačem, dogovorio štene iz sledećeg legla.
Čekali smo, dakle, blizance i štene da uz njega odrastaju.
Supruga je, siguran sam iako o tome nikada nismo ni reč progovorili, svoju neopisivu muku u bolnici ublažavala maštanjem o sreći na dvorištu, dvojici malih đavolčića i razdraganom kučetu, nama dvoma kako gledajući to zaboravljamo sve muke.
Kampanja se završila, moj posao se završio. Supruga se i dalje borila u svojoj bolničkoj sobi. Kuče je stiglo na ovaj svet, divna mala malinoa. Iako je još nismo videli dali smo joj ime Naja.
Situacija u bolničkoj sobi se zakomplikovala. Bebe su se rodile. Dva dečaka, premalena. Jedan je umro posle sat vremena. Drugi je u inkubatoru, sada se on bori. Naja raste.
Supruga je došla kući iz bolnice a naš život liči na pakao. Mesec dana živimo pored inkubatora, izbezumljeni. Povremeno pričamo i o Naji koja uskoro treba da dođe u naš dom.
I drugi dečak umire, umire i ogroman nenadoknadivi deo nas. Baš tih dana, nakon užasa vađenja krštenica i umrlica u istom danu, odlazim po Naju.
Kada sam je ugledao pomislio sam kako će to biti najmaženiji i najvoljeniji pas na svetu. Lepa, pametnog pogleda, drčna i strašljiva istovremeno.
Došla je kući u svom novom malom transporetru nakon dva sata plakanja i dremkanja u kolima.
Čim je ugledala dvorište počela je da skakuće jasno nam dajući do znanja da se i oseća kao kod kuće. Količina nežnosti i ljubavi kojom je bila odmah zasuta se ne može opisati. Ja sam sređivao papire, pravio kod veterinara plan predstojećih vakcinacija koje slede nakon onih koje je dobila još u leglu. Supruga ju je nosala, igrala se sa njom u dvorištu i cmakala je. Sigurno je i mnogo plakala ali ja to nisam video. Niko osim, možda, Naje. Pošto smo mi mnogo ćutali, Najino smešno kevtanje se orilo dvorištem. Bili smo i na Dunavu, vozali se brodićem i oduševljavali kako se superiorno švrćka po njemu, najavljujući da će nam Dunav biti jedno od omiljenih mesta.
Bila su to čudna četiri dana, užasnog bola sa jedne strane i uživanja u maloj svađalici sa druge.
Onda je odjednom počela da kunja, ima proliv, temperaturu, pa sve jači proliv. Veterinari su odmah reagovali pokušavajući da prikriju svoje slutnje. Onda su je odneli u veterinarsku bolnicu gde je još četiri dana prikiopčana na infuzije pokušavala da se izbori.
Nije uspela.
Moja supruga i ja smo...ne znam šta smo. Mislim da smo... ništa.
Ovih dana je navršeno godinu dana od Najinog gubitka životne bitke.
Zbog toga ću postaviti album sa njenim fotografijama.
I zbog toga što je i dalje volim, što je nisam zaboravio iako je život učinio svoje te su se do pre dva sata po dvorištu vitlali moj sin, moja radost koju nismo rodili stomakom nego srcem i moja divna malinoa Tija.
http://forum.krstarica.com/album.php?albumid=4517
Rešili smo još znatno ranije da ćemo da kupimo psa. Da naše dete, kada ga konačno posle šest godina borbe budemo imali, odrasta uz psa. Ja sam se u enciklopediji pasa a potom preko upoznavanja putem interneta, zaljubio u malinou. Mojoj suprugi je bilo sve jedno, njoj su svi bili divni ali je bila srećna što sam se ja zaljubio u konkretnu rasu. Bili smo oboje srećni i zbog toga a posebno što nismo čekali dete nego dva. Dva dečaka blizanca.
Nekako sam pronašao gde u našoj zemlji ima malinoa, upoznao se sa odgajivačem, dogovorio štene iz sledećeg legla.
Čekali smo, dakle, blizance i štene da uz njega odrastaju.
Supruga je, siguran sam iako o tome nikada nismo ni reč progovorili, svoju neopisivu muku u bolnici ublažavala maštanjem o sreći na dvorištu, dvojici malih đavolčića i razdraganom kučetu, nama dvoma kako gledajući to zaboravljamo sve muke.
Kampanja se završila, moj posao se završio. Supruga se i dalje borila u svojoj bolničkoj sobi. Kuče je stiglo na ovaj svet, divna mala malinoa. Iako je još nismo videli dali smo joj ime Naja.
Situacija u bolničkoj sobi se zakomplikovala. Bebe su se rodile. Dva dečaka, premalena. Jedan je umro posle sat vremena. Drugi je u inkubatoru, sada se on bori. Naja raste.
Supruga je došla kući iz bolnice a naš život liči na pakao. Mesec dana živimo pored inkubatora, izbezumljeni. Povremeno pričamo i o Naji koja uskoro treba da dođe u naš dom.
I drugi dečak umire, umire i ogroman nenadoknadivi deo nas. Baš tih dana, nakon užasa vađenja krštenica i umrlica u istom danu, odlazim po Naju.
Kada sam je ugledao pomislio sam kako će to biti najmaženiji i najvoljeniji pas na svetu. Lepa, pametnog pogleda, drčna i strašljiva istovremeno.
Došla je kući u svom novom malom transporetru nakon dva sata plakanja i dremkanja u kolima.
Čim je ugledala dvorište počela je da skakuće jasno nam dajući do znanja da se i oseća kao kod kuće. Količina nežnosti i ljubavi kojom je bila odmah zasuta se ne može opisati. Ja sam sređivao papire, pravio kod veterinara plan predstojećih vakcinacija koje slede nakon onih koje je dobila još u leglu. Supruga ju je nosala, igrala se sa njom u dvorištu i cmakala je. Sigurno je i mnogo plakala ali ja to nisam video. Niko osim, možda, Naje. Pošto smo mi mnogo ćutali, Najino smešno kevtanje se orilo dvorištem. Bili smo i na Dunavu, vozali se brodićem i oduševljavali kako se superiorno švrćka po njemu, najavljujući da će nam Dunav biti jedno od omiljenih mesta.
Bila su to čudna četiri dana, užasnog bola sa jedne strane i uživanja u maloj svađalici sa druge.
Onda je odjednom počela da kunja, ima proliv, temperaturu, pa sve jači proliv. Veterinari su odmah reagovali pokušavajući da prikriju svoje slutnje. Onda su je odneli u veterinarsku bolnicu gde je još četiri dana prikiopčana na infuzije pokušavala da se izbori.
Nije uspela.
Moja supruga i ja smo...ne znam šta smo. Mislim da smo... ništa.
Ovih dana je navršeno godinu dana od Najinog gubitka životne bitke.
Zbog toga ću postaviti album sa njenim fotografijama.
I zbog toga što je i dalje volim, što je nisam zaboravio iako je život učinio svoje te su se do pre dva sata po dvorištu vitlali moj sin, moja radost koju nismo rodili stomakom nego srcem i moja divna malinoa Tija.
http://forum.krstarica.com/album.php?albumid=4517
od svih nas i od MMM 
za sve vas
