Гледала је у њега.Никада га таквог није видела.Ћутала, чекала да нешто каже, одједном уплашена. Слутила је,несто лоше се догодило...
Данило је прикупио сву своју снагу да изговори оно што мора, што је дуго, предуго одлагао. За шта није имао храбрости. Што је време више пролазило, било је све теже. Сада мора. Не може више да одаже. Не више...
"Невена, морам несто да ти кажем. Требало је одавно. Признајем да нисам имао храбрости. Плашио сам се да ћу те изгубити. Само због тога сам прећутао. Молим те да ми верујеш. Не бих могао без тебе да живим ."
Следила се. Слутила је зло. Данило никада није био толико очајан. Трудила се да задржи сузе. Уплашена.
"Реци, Данило. Ма ста да је у питању, решићемо" рекла је .
"Ја сам ожењен и имам осмогодишњу ћерку " рекао је, гледајући у Невенине очи, у којима су се појавиле сузе. Болело га је што њој наноси бол.
Чинило јој се као да је неко свом снагом ударио. Силина тог ударца, умало је није оборила.
"Како ожењен? Шта причаш? Ниста не разумем " питала је, у неверици, збуњена, затечена.
" Где ти је та жена? Каква ћерка? О чему причаш?
Грозничаво је размишљала. Питала се како је могуће. Како је могуће да нико, баш нико није знао да је ожењен. Једино ако та жена и дете нису у Црној Гори. Али, он тамо није ишао годинама. Знала је то. Немогуће је да није, за све те године, отишао да обиђе своје дете и жену. Заједно су више од годину. Никада нигде није ишао без ње. Није знала шта да мисли, шта да каже. Чекала је.
"Синоћ сам свратио у клуб да попијем несто, да скупим снаге да ти ово испричам. Дошла је Сара. Рекла је нешто због чега сам потпуно полудео. Умало је нисам убио. И онда, нисам могао такав да дођем и да ти ово испричам. Напио сам се као никада у животу. Нисам знао за себе. Опрости."
Невена је чула само да је ожењен и да има ћерку.Те речи су се као ехо понављале. Није могла да мисли, да говори. Мисли су јој се сударале. Где је та жена, питала се. Он живи са њом, Невеном, већ дуго. Која би то жена пристала на такав живот? То није могуће. Данило је пијан и прича глупости. А знала је да нису глупости.
"Извини. Требало је давно да ти испричам све. Оженио сам се одмах после матуре, јер је моја тадашња девојка, Оља се зове, била трудна. Био сам принуђен на тај брак. Ћерка ми се зове Миљана, има осам година.Видео сам је само једном, када се родила и никада више. Пре њеног рођења дошао сам у Београд, на одслужење војног рока. Нисам се враћао. После војске, уписао сам факултет, запослио се, упознао тебе. Никада се више нисам вратио у Подгорицу. Побегао сам од Оље, Миљане, оца. Осим Јанка, стрица, никога од својих нисам видео. Ни мајку, ни сестру! Побегао сам и никада се нисам вратио. Ољи сам писао, молио је да се разведемо. Никада ми није одговорила. Четири године је живела са мојим родитељима, а ја никада тамо нисам отишао. Нисам ни мало поносан на себе због свега сто сам урадио, или нисам урадио, а требало је. Али нисам могао другачије. Био сам јако млад и страшно сам желео да постанем глумац. Ниста ми друго није било важно. Ниста!"
Невена га је гледала, занемела. Сузе су јој текле. Није могла да проговори. Данило је наставио да прича...
Са мајком Миленом, оцем Стеваном и млађом сестром Милијаном живео је у Подгорици. Стеван, Данилов отац био је партијархалан, строг и његова реч је била закон. Тиранин и деспот. Мајка је била попустљива, али она се ништа није питала. Све одлуке доносио је отац.
Данило је уписао гимназију. Желео је да студира глуму, али је знао да његов отац никада неће дозволити то. Поготово не, јер је Јанко, Стеванов брат, Данилов стриц, био глумац. Стеван никада није опростио брату ту, по његовом мишљењу, нечасну професију.
Стеван је Данила видео као економисту, свог наследника. Мајка је желела да буде правник. Своју жељу да се бави глумом Данило им није спомињао. Знао је шта о томе мисли отац. Само је Јанку поверио. Он га је разумео, подржавао али и упозоравао. Јанко је био "црна овца", брука за породицу.
У трећем разреду гимназије, Данило се заљубио у Ољу. Била је његова комшиница, школска другарица и прва девојка. Њихови родитељи су се познавали. Када су сазнали за њихову везу, нису имали ништа против. Пред матуру, Оља је рекла Данилу да је трудна. Ускоро су обе породице сазнале. После много свађа, непроспаваних ноћи и суза, пресуда за Данила - он је то доживео као пресуду - била је донета. Ожениће се Ољом, неће он брукати часно име Мартиновића, како је Стеван образложио своју одлуку. Јер, Стеван је донео одлуку о Даниловој женидби. Свадба је заказана одмах после матуре.
Боље да су га убили. Није Данило имао ниста против Оље, чак је и волео, али није желео брак, дете, обавезе. Са непуних двадесет година. Једино што је желео је да постане глумац! Не отац, већ глумац!
Свадба је била велика. У општем весељу, Данилу се плакало. Чинило му се да присуствује сопственом погребу, чинило му се да га тог дана сахрањују. Њега, све његове жеље, снове, све сто је био и желео. Није стигао ни да упише факултет, а већ је био ожењен и требало да постане отац. Чинило му се да сања, да је све то ружан сан из кога ће се пробудити, окупан знојем од ноћне море, али срећан. Срећан што је све то само ружан сан. Али, знао је да није сан. И да се неће пробудити. И да неће никада постати глумац. Остаће заувек заробљен у улози коју није желео. Тада је пожелео да нестане, да умре, да га нема.
Отац га је запослио, а да га није чак ни упитао није да ли он то жели. Ољин стомак је растао, Данило копнио. Када је стигао позив за војску, обрадовао се као никада пре. Побећи ће , бар накратко, од живота какав није планирао, није желео.Од живота који му је наметнула судбина, Оља, отац....
Стеван је направио величанствен испраћај свом јединцу. Уз песму, испратили су га у Београд, где је требало да служи војни рок. Радовао се, толико је био срећан што одлази. Негде, у свом срцу, знао је да то није у реду, да није фер према Ољи, да је и она, као и он, ухваћена у замку.
Два месеца касније, јавили су му да је постао отац. Добио је ћерку. Дали су јој име Миљана. Данило је имао непуних двадесет година и постао је отац....
Оља и Миљана живеле су код његових родитеља. Данило је добио одсусво због рођења детета. Отишао је. Видео своје дете. Осетио је нежност, тугу ...страх..грижу савести. Ништа више од тога. Оља, дете, отац...разлог његове пропасти. Због њих је изгубио своје снове, слободу, право да бира. Изгубио је свој живот. Помислио је, на тренутак само, да није у реду његово себично размишљање, да то недужно дете није тражило да се роди, да није криво....
Није могао себе да натера да је заволи.Јер ако је заволи, заувек ће се одрећи себе и свих својих снова. Знао је то. Било му је жао и Оље. Неправедно је оптуживао да је она један од криваца за његов упропаштен живот, младост. Како се радовао, себично се радовао, када је кренуо у слободу...
Никоме ниста није говорио. Спремао је пријемни испит и одмах по заврешетку војног рока уписао Академију. Био је пресрећан. Радио је ноћу и студирао. У Подгорицу се није враћао. Написао је писма родитељима и Ољи. Написао да се неће враћати, од Оље затражио опроштај и развод.
Одговор од Оље није добио. Ни од родитеља. Али, стигао је Стеван. Тај бес, те речи свога оца никада није заборавио. Није Стеванов бес успео да га поколеба. Упркос претњама да ће га се одрећи, Данило је одлучио да се бори за свој живот, онакав какав је одувек сањао. Једино што је желео, било је да га оставе на миру, да живи свој живот. Да га сви оставе... да се бави послом који воли....глумом...
Факултет је завршио у року, дипломирао и уз помоћ стрица добио убрзо посао. Никога од својих није виђао. Миљана је имала пет година а он није знао ни како изгледа. Она и Оља су живеле код његових родитеља, тако му је стриц рекао. И да мала лици на њега. Стеван , Данилов отац је одлучио да снаха и дете живе код њега.
Данило је био огорчен. Увек је Стеван одлучивао о свему. О томе ста ће се куповати, шта радити, шта јести, где ићи. Чак и о туђим животима. О Даниловом животу, о животу Даниловог детета...
Пар месеци је радио, био пресрећан што је остварио свој сан. Радио је посао који воли, био је млад и жељан да ужива у животу. И уживао је. Дисао пуним плућима. Понекад је мислио на Ољу и Миљану, а онда је ту грижу савести покушавао да спере покојом чашицом више. Све чешће је после представа посезао за пићем и већ после пар чашица заборављао и Миљану и Ољу. Све чешће и чешће је видео лице прелепе девојчице, његове ћерке, које га је прогањало. Алкохолом је покушавао да спере горчину и опере савест. Проклињао је Јанка што му је послао Миљанину слику. И био му бескрајно захвалан, што коначно може да види лик свог детета, детета кога се одрекао, тако себично. Због својих амбиција одбацио је властито дете. Недужно дете, које није тражило да буде рођено. Сада је то знао! Сада је о томе другачије размишљао.
Од Јанка је сазнао и да се Оља са Миљаном преселила у Бар, да се тамо запослила. Јанку му је послао адресу и замолио га да оде и види своје дете. Данило није скупио храбрости да оде. Писао је Ољи , молио да га разуме, тражио развод...
Није добио одговор. Никакав, никада. Писао је Миљани, али одговора није било. Да олакша себи, писао је писма Миљани, али није их слао. Писао је свакога дана, писао је писма као дневник, за своју малу девојчицу. Покушавао да својој девојчици објасни шта се догодило. Писао је и надао се да ће једнога дана Миљана то прочитати и разумети га. Када довољно одрасте. И надао се, молио Бога, да га неће мрзети...
Данило је прикупио сву своју снагу да изговори оно што мора, што је дуго, предуго одлагао. За шта није имао храбрости. Што је време више пролазило, било је све теже. Сада мора. Не може више да одаже. Не више...
"Невена, морам несто да ти кажем. Требало је одавно. Признајем да нисам имао храбрости. Плашио сам се да ћу те изгубити. Само због тога сам прећутао. Молим те да ми верујеш. Не бих могао без тебе да живим ."
Следила се. Слутила је зло. Данило никада није био толико очајан. Трудила се да задржи сузе. Уплашена.
"Реци, Данило. Ма ста да је у питању, решићемо" рекла је .
"Ја сам ожењен и имам осмогодишњу ћерку " рекао је, гледајући у Невенине очи, у којима су се појавиле сузе. Болело га је што њој наноси бол.
Чинило јој се као да је неко свом снагом ударио. Силина тог ударца, умало је није оборила.
"Како ожењен? Шта причаш? Ниста не разумем " питала је, у неверици, збуњена, затечена.
" Где ти је та жена? Каква ћерка? О чему причаш?
Грозничаво је размишљала. Питала се како је могуће. Како је могуће да нико, баш нико није знао да је ожењен. Једино ако та жена и дете нису у Црној Гори. Али, он тамо није ишао годинама. Знала је то. Немогуће је да није, за све те године, отишао да обиђе своје дете и жену. Заједно су више од годину. Никада нигде није ишао без ње. Није знала шта да мисли, шта да каже. Чекала је.
"Синоћ сам свратио у клуб да попијем несто, да скупим снаге да ти ово испричам. Дошла је Сара. Рекла је нешто због чега сам потпуно полудео. Умало је нисам убио. И онда, нисам могао такав да дођем и да ти ово испричам. Напио сам се као никада у животу. Нисам знао за себе. Опрости."
Невена је чула само да је ожењен и да има ћерку.Те речи су се као ехо понављале. Није могла да мисли, да говори. Мисли су јој се сударале. Где је та жена, питала се. Он живи са њом, Невеном, већ дуго. Која би то жена пристала на такав живот? То није могуће. Данило је пијан и прича глупости. А знала је да нису глупости.
"Извини. Требало је давно да ти испричам све. Оженио сам се одмах после матуре, јер је моја тадашња девојка, Оља се зове, била трудна. Био сам принуђен на тај брак. Ћерка ми се зове Миљана, има осам година.Видео сам је само једном, када се родила и никада више. Пре њеног рођења дошао сам у Београд, на одслужење војног рока. Нисам се враћао. После војске, уписао сам факултет, запослио се, упознао тебе. Никада се више нисам вратио у Подгорицу. Побегао сам од Оље, Миљане, оца. Осим Јанка, стрица, никога од својих нисам видео. Ни мајку, ни сестру! Побегао сам и никада се нисам вратио. Ољи сам писао, молио је да се разведемо. Никада ми није одговорила. Четири године је живела са мојим родитељима, а ја никада тамо нисам отишао. Нисам ни мало поносан на себе због свега сто сам урадио, или нисам урадио, а требало је. Али нисам могао другачије. Био сам јако млад и страшно сам желео да постанем глумац. Ниста ми друго није било важно. Ниста!"
Невена га је гледала, занемела. Сузе су јој текле. Није могла да проговори. Данило је наставио да прича...
Са мајком Миленом, оцем Стеваном и млађом сестром Милијаном живео је у Подгорици. Стеван, Данилов отац био је партијархалан, строг и његова реч је била закон. Тиранин и деспот. Мајка је била попустљива, али она се ништа није питала. Све одлуке доносио је отац.
Данило је уписао гимназију. Желео је да студира глуму, али је знао да његов отац никада неће дозволити то. Поготово не, јер је Јанко, Стеванов брат, Данилов стриц, био глумац. Стеван никада није опростио брату ту, по његовом мишљењу, нечасну професију.
Стеван је Данила видео као економисту, свог наследника. Мајка је желела да буде правник. Своју жељу да се бави глумом Данило им није спомињао. Знао је шта о томе мисли отац. Само је Јанку поверио. Он га је разумео, подржавао али и упозоравао. Јанко је био "црна овца", брука за породицу.
У трећем разреду гимназије, Данило се заљубио у Ољу. Била је његова комшиница, школска другарица и прва девојка. Њихови родитељи су се познавали. Када су сазнали за њихову везу, нису имали ништа против. Пред матуру, Оља је рекла Данилу да је трудна. Ускоро су обе породице сазнале. После много свађа, непроспаваних ноћи и суза, пресуда за Данила - он је то доживео као пресуду - била је донета. Ожениће се Ољом, неће он брукати часно име Мартиновића, како је Стеван образложио своју одлуку. Јер, Стеван је донео одлуку о Даниловој женидби. Свадба је заказана одмах после матуре.
Боље да су га убили. Није Данило имао ниста против Оље, чак је и волео, али није желео брак, дете, обавезе. Са непуних двадесет година. Једино што је желео је да постане глумац! Не отац, већ глумац!
Свадба је била велика. У општем весељу, Данилу се плакало. Чинило му се да присуствује сопственом погребу, чинило му се да га тог дана сахрањују. Њега, све његове жеље, снове, све сто је био и желео. Није стигао ни да упише факултет, а већ је био ожењен и требало да постане отац. Чинило му се да сања, да је све то ружан сан из кога ће се пробудити, окупан знојем од ноћне море, али срећан. Срећан што је све то само ружан сан. Али, знао је да није сан. И да се неће пробудити. И да неће никада постати глумац. Остаће заувек заробљен у улози коју није желео. Тада је пожелео да нестане, да умре, да га нема.
Отац га је запослио, а да га није чак ни упитао није да ли он то жели. Ољин стомак је растао, Данило копнио. Када је стигао позив за војску, обрадовао се као никада пре. Побећи ће , бар накратко, од живота какав није планирао, није желео.Од живота који му је наметнула судбина, Оља, отац....
Стеван је направио величанствен испраћај свом јединцу. Уз песму, испратили су га у Београд, где је требало да служи војни рок. Радовао се, толико је био срећан што одлази. Негде, у свом срцу, знао је да то није у реду, да није фер према Ољи, да је и она, као и он, ухваћена у замку.
Два месеца касније, јавили су му да је постао отац. Добио је ћерку. Дали су јој име Миљана. Данило је имао непуних двадесет година и постао је отац....
Оља и Миљана живеле су код његових родитеља. Данило је добио одсусво због рођења детета. Отишао је. Видео своје дете. Осетио је нежност, тугу ...страх..грижу савести. Ништа више од тога. Оља, дете, отац...разлог његове пропасти. Због њих је изгубио своје снове, слободу, право да бира. Изгубио је свој живот. Помислио је, на тренутак само, да није у реду његово себично размишљање, да то недужно дете није тражило да се роди, да није криво....
Није могао себе да натера да је заволи.Јер ако је заволи, заувек ће се одрећи себе и свих својих снова. Знао је то. Било му је жао и Оље. Неправедно је оптуживао да је она један од криваца за његов упропаштен живот, младост. Како се радовао, себично се радовао, када је кренуо у слободу...
Никоме ниста није говорио. Спремао је пријемни испит и одмах по заврешетку војног рока уписао Академију. Био је пресрећан. Радио је ноћу и студирао. У Подгорицу се није враћао. Написао је писма родитељима и Ољи. Написао да се неће враћати, од Оље затражио опроштај и развод.
Одговор од Оље није добио. Ни од родитеља. Али, стигао је Стеван. Тај бес, те речи свога оца никада није заборавио. Није Стеванов бес успео да га поколеба. Упркос претњама да ће га се одрећи, Данило је одлучио да се бори за свој живот, онакав какав је одувек сањао. Једино што је желео, било је да га оставе на миру, да живи свој живот. Да га сви оставе... да се бави послом који воли....глумом...
Факултет је завршио у року, дипломирао и уз помоћ стрица добио убрзо посао. Никога од својих није виђао. Миљана је имала пет година а он није знао ни како изгледа. Она и Оља су живеле код његових родитеља, тако му је стриц рекао. И да мала лици на њега. Стеван , Данилов отац је одлучио да снаха и дете живе код њега.
Данило је био огорчен. Увек је Стеван одлучивао о свему. О томе ста ће се куповати, шта радити, шта јести, где ићи. Чак и о туђим животима. О Даниловом животу, о животу Даниловог детета...
Пар месеци је радио, био пресрећан што је остварио свој сан. Радио је посао који воли, био је млад и жељан да ужива у животу. И уживао је. Дисао пуним плућима. Понекад је мислио на Ољу и Миљану, а онда је ту грижу савести покушавао да спере покојом чашицом више. Све чешће је после представа посезао за пићем и већ после пар чашица заборављао и Миљану и Ољу. Све чешће и чешће је видео лице прелепе девојчице, његове ћерке, које га је прогањало. Алкохолом је покушавао да спере горчину и опере савест. Проклињао је Јанка што му је послао Миљанину слику. И био му бескрајно захвалан, што коначно може да види лик свог детета, детета кога се одрекао, тако себично. Због својих амбиција одбацио је властито дете. Недужно дете, које није тражило да буде рођено. Сада је то знао! Сада је о томе другачије размишљао.
Од Јанка је сазнао и да се Оља са Миљаном преселила у Бар, да се тамо запослила. Јанку му је послао адресу и замолио га да оде и види своје дете. Данило није скупио храбрости да оде. Писао је Ољи , молио да га разуме, тражио развод...
Није добио одговор. Никакав, никада. Писао је Миљани, али одговора није било. Да олакша себи, писао је писма Миљани, али није их слао. Писао је свакога дана, писао је писма као дневник, за своју малу девојчицу. Покушавао да својој девојчици објасни шта се догодило. Писао је и надао се да ће једнога дана Миљана то прочитати и разумети га. Када довољно одрасте. И надао се, молио Бога, да га неће мрзети...
наставља се
Луна
Луна
