Rade Šerbedžija je u meni uvek izvlačio najgoreg i najzahtevnijeg gledaoca, bilo da je u pitanju
pozorišna predstava, ili film u kojima igra, pesma koju peva prateći sebe na gitari, ili kada umišljeno
recituje...
Sva je sreća da vreme i stečeno iskustvo pogled izmeni ...pa, tako i meni...
Danas, kada Rade sedi ovako beo, sa šeširom na glavi, prizeman i topao govori o sebi, o glumi,
životu, čini čaroliju, pa tako - sasvim običan - postaje drag i čini da oštrice mog pogleda lovca na
greške sasvim otupljuju...
Iza prebogatog nasleđa koje nam je ostavio, sasvim je normalno da outdoor mediji zapažaju i
doprinose očuvanju umetnosti kakvom nas je Rade Šerbedžja obasipao, kao i očuvanju umetnika
koji su obeležili našu kulturnu scenu...
Kako danas odgovaraš na pitanje ko sam ja?
Nerado odgovaram na pitanje ko sam
i šta sam ja, šta je trebalo da budem, šta
ću raditi. To prepuštam drugima. U svojoj
kući nemam slike iz pozorišta i iz filmo-
va, nemam nijedan svoj film kod kuće,
niti bilo koju svoju snimljenu predstavu.
Živim život punim plućima. Jednostavno.
Sa svojom decom i svojom ženom, kao
da se ne bavim umetnošću.
Ali, baviš se njome toliko godina!
Kada, po tebi, gluma postaje umetnost?
To mogu samo retki. To znači dosegnuti
trenutke božanskog nadahnuća na sceni.
Taj trenutak koji se retko dešava je onaj koji
publika pamti. Glumac u tom trenutku ne-
kom čudnom hipnozom publiku ponese do
nekog božanskog nadahnuća.
To je nešto najlepše u toj vrsti umetnosti
- koja se zove glumačka umetnost.
(Moram priznati da me je ovim odgovorom
- "kupio"... Pamtim da je i najveći Ljuba Tadić
na to pitanje odgovorio:
"Čini mi se da sam jednom bio blizu da domašim
umetnost... Sve drugo je - zanat"...prim. S.)
Biti glumac - to je uvek biti neko drugi...
Šta to znači?
Imate glumce koji sebe stavljaju u fahove.
Ima glumaca koji hoće uvek da budu
drugačiji i moraju biti drugačiji, a onda
imate glumce, kao što je bio Ljuba Tadić,
koji je svašta igrao, ali uvek tako kao da je
on sve te uloge napisao, toliko ih je
veličanstveno glumio.
Isto je i na filmu.
Imate Džona Vejna koji je uvek Džon Vejn,
ali je genijalan, a imate, recimo, Roberta de
Nira koji je uvek nekako drugačiji.
Imate glumce koji mogu i jedno i drugo.
Da li gluma znači i razumeti druge?
To je jedna od najznačajnijih stvari.
Glumac koji ne zna da sluša i koji ne zna
da gleda nikada neće doseći ono što treba
na pozornici, a to je istinitost. Nije samo
govor i govorenje istinitost, ona je i kad
slušaš partnera, kada ga gledaš u oči. Tek
tada dobijate pravu interakciju. Nažalost,
često u pozorištu gledam kako glumci sa-
mo svoju violinu sviraju, a ne čuju druge.
I u životu je to često najvažnije – slušati
druge. Čak i kad misliš da nisu u pravu.
Slušati i pokušati da nađete razlog zašto
misle tako. Tako na neki način učiš, a i
ako si dobronameran, daješ drugom priliku
da koriguje stavove.
Kakav je značaj umetnosti danas?
Umetnost je čovek stvorio da mu pomogne
da razume svet oko sebe, da mu pomogne
da lakše savlada nevolje, da ga učini
srećnim na neki način, da ga oplemeni.
Sve to umetnost daruje čoveku. Nema tog
mračnog vremena koje može zatrti trag
umetnosti. Ali ima vremena u kojima
određene politike svojim katastrofalnim
potezima čine da ljudi budu nesrećni.
To naši umetnici danas žive, jednu
neizvesnost i nesigurnost.
Mislim da nismo to zaslužili.
Šta je za tebe najvažnije u životu?
Sloboda. Rekao bih voda, pa hrana,
pa sloboda. I naravno ljubav.
Šta je za tebe gluma?
Gluma je za mene igra, ali je i život za
mene igra. Uprkos svemu o čemu go-
vorim i razmišljam, ja sam optimista.
Inače ne bih skakao po toj sceni i prene-
magao se kao Kraj Lir ili Džordž u
„Virdžiniji Vulf“ da nisam optimista, da
ne verujem da taj jedan mali trenutak, ta
mrvica umetnosti koju mogu dati svojim
gledaocima, da to ne znači radost, veru
u bolje, u bolje sutra.
Da, ja sam nepopravljivi optimista...
pozorišna predstava, ili film u kojima igra, pesma koju peva prateći sebe na gitari, ili kada umišljeno
recituje...
Sva je sreća da vreme i stečeno iskustvo pogled izmeni ...pa, tako i meni...
Danas, kada Rade sedi ovako beo, sa šeširom na glavi, prizeman i topao govori o sebi, o glumi,
životu, čini čaroliju, pa tako - sasvim običan - postaje drag i čini da oštrice mog pogleda lovca na
greške sasvim otupljuju...
Iza prebogatog nasleđa koje nam je ostavio, sasvim je normalno da outdoor mediji zapažaju i
doprinose očuvanju umetnosti kakvom nas je Rade Šerbedžja obasipao, kao i očuvanju umetnika
koji su obeležili našu kulturnu scenu...
Kako danas odgovaraš na pitanje ko sam ja?
Nerado odgovaram na pitanje ko sam
i šta sam ja, šta je trebalo da budem, šta
ću raditi. To prepuštam drugima. U svojoj
kući nemam slike iz pozorišta i iz filmo-
va, nemam nijedan svoj film kod kuće,
niti bilo koju svoju snimljenu predstavu.
Živim život punim plućima. Jednostavno.
Sa svojom decom i svojom ženom, kao
da se ne bavim umetnošću.
Ali, baviš se njome toliko godina!
Kada, po tebi, gluma postaje umetnost?
To mogu samo retki. To znači dosegnuti
trenutke božanskog nadahnuća na sceni.
Taj trenutak koji se retko dešava je onaj koji
publika pamti. Glumac u tom trenutku ne-
kom čudnom hipnozom publiku ponese do
nekog božanskog nadahnuća.
To je nešto najlepše u toj vrsti umetnosti
- koja se zove glumačka umetnost.
(Moram priznati da me je ovim odgovorom
- "kupio"... Pamtim da je i najveći Ljuba Tadić
na to pitanje odgovorio:
"Čini mi se da sam jednom bio blizu da domašim
umetnost... Sve drugo je - zanat"...prim. S.)
Biti glumac - to je uvek biti neko drugi...
Šta to znači?
Imate glumce koji sebe stavljaju u fahove.
Ima glumaca koji hoće uvek da budu
drugačiji i moraju biti drugačiji, a onda
imate glumce, kao što je bio Ljuba Tadić,
koji je svašta igrao, ali uvek tako kao da je
on sve te uloge napisao, toliko ih je
veličanstveno glumio.
Isto je i na filmu.
Imate Džona Vejna koji je uvek Džon Vejn,
ali je genijalan, a imate, recimo, Roberta de
Nira koji je uvek nekako drugačiji.
Imate glumce koji mogu i jedno i drugo.
Da li gluma znači i razumeti druge?
To je jedna od najznačajnijih stvari.
Glumac koji ne zna da sluša i koji ne zna
da gleda nikada neće doseći ono što treba
na pozornici, a to je istinitost. Nije samo
govor i govorenje istinitost, ona je i kad
slušaš partnera, kada ga gledaš u oči. Tek
tada dobijate pravu interakciju. Nažalost,
često u pozorištu gledam kako glumci sa-
mo svoju violinu sviraju, a ne čuju druge.
I u životu je to često najvažnije – slušati
druge. Čak i kad misliš da nisu u pravu.
Slušati i pokušati da nađete razlog zašto
misle tako. Tako na neki način učiš, a i
ako si dobronameran, daješ drugom priliku
da koriguje stavove.
Kakav je značaj umetnosti danas?
Umetnost je čovek stvorio da mu pomogne
da razume svet oko sebe, da mu pomogne
da lakše savlada nevolje, da ga učini
srećnim na neki način, da ga oplemeni.
Sve to umetnost daruje čoveku. Nema tog
mračnog vremena koje može zatrti trag
umetnosti. Ali ima vremena u kojima
određene politike svojim katastrofalnim
potezima čine da ljudi budu nesrećni.
To naši umetnici danas žive, jednu
neizvesnost i nesigurnost.
Mislim da nismo to zaslužili.
Šta je za tebe najvažnije u životu?
Sloboda. Rekao bih voda, pa hrana,
pa sloboda. I naravno ljubav.
Šta je za tebe gluma?
Gluma je za mene igra, ali je i život za
mene igra. Uprkos svemu o čemu go-
vorim i razmišljam, ja sam optimista.
Inače ne bih skakao po toj sceni i prene-
magao se kao Kraj Lir ili Džordž u
„Virdžiniji Vulf“ da nisam optimista, da
ne verujem da taj jedan mali trenutak, ta
mrvica umetnosti koju mogu dati svojim
gledaocima, da to ne znači radost, veru
u bolje, u bolje sutra.
Da, ja sam nepopravljivi optimista...
