Послате су позивнице за два припремна сабора, која ће бити одржана у јуну и децембру. Десет тема за дискусију. Васељенска Патријаршија је још од 1901. године покушавала да одржи сабор Православних Цркава
Истанбул(Азија-вести) - Слањем позивница свим поглаварима Православних Цркава за два припремна састанка за велики Свеправославни Сабор, одређена за јун и децембар ове године, Вартоломеј је покренуо одлуке са недавног свеправославног састанка одржаног у Цариграду у октобру прошле године, којем је, као последњи чин за живота, присуствовао и покојни Патријарх московски Алексије.
Вартоломеј је убрзао кораке ка сазивању Великог Сабора, који има за циљ да одговори на све проблеме који су се јавили током векова и који настављају да нарушавају односе међу Православним Црквама, а такође се одражавају и на дијалог између православних и римокатолика.
Раскол из 1054. године, са свим својим озбиљним последицама по јединствену Цркву, такође је лишио Православну Цркву неопходних покретачких снага и способности да буде увек присутна у токовима историје.
У скорој прошлости, патријарх Јоаким III је био први који је 1901. године покренуо сазивање Свеправославног Сабора. Он је желео да смањи напетост која је постојала међу аутокефалним Православним Цркавама, верујући да само Православна Црква која је у непрекидном и конструктивном унутрашњем дијалогу, може да се одупре изазовима савременог света и да дела једним срцем и мишљу. Овај покушај није успео, делом и због тога што су Православне Цркве, које тек што су се ослободиле отоманске владавине, трагале за својим идентитетом тако што су се пренаглашено поистовећивале са народом, па пуноћа хришћанске поруке није успела да се усади у њихово свештенство.
Након различитих несрећних околности, а под јаким притиском патријарха Атинагоре, на Родосу је 1961. године била одржана свеправославна конференција са циљем да се припреми Православни Сабор. И ову конференцију је пратио велики број препрека јер, како теолог Јоргос Тецетис примећује, помесне Цркве нису имале јасну идеју шта заправо желе од Сабора.
Сада, позивнице за две припремне седнице које ће се одржати, прва у јуну на Кипру, а друга у децембру на месту које ће тек бити одређено, доноси следеће теме:
1.Православна дијаспора, где ће бити одређена јурисдикција над православном паством ван националних граница;
2.Начин признавања статуса аутокефалних Цркава;
3.Начин признавања статуса црквене аутономије;
4. Диптиси, заправо правила узајамног канонског признавања међу Православним Црквама;
5. Установљење општег календара за пост. Примера ради, неке цркве Христово рођење, празнују 25. децембра док друге то чине 10 дана касније;
6. Недостаци и каноничност свете тајне брака;
7. Питање поста у савременом свету;
8. Односи са другим хришћанским вероисповестима;
9. Екуменски покрет;
10. Д
опринос православља у афирмацији хришћанских идеала мира, братства и слободе.
Прва четири питања су била разлог неслагања са Патријархом московским 1993. и 1999. године, пошто је је у раду учествовала и Естонска црква, коју Москва не признаје.
"Време је", каже отац Тецетис, теолог Цариградске Патријаршије, "да наша Црква коначно схвати да делује лоше као целина. Цркви је потребан отворен и искрен дијалог. Јер само тако, са својом богатом традицијом као компасом, она може бити способна да изађе из те слепе улице и заједно се суочи са егзистенцијалним проблемима, који постају све озбиљнији и компликованији. Само тада се иницијатива Цариградске Патријаршије може разумети". Према мишљењу новинара Ариса Викетоса, позивна писма Вартоломеја су добро прихваћена у православном свету.
Izvor:
http://www.svetosavlje.org/vesti.php?action=fullnews&showcomments=1&id=657