Jojo Rabbit (2019)
Možda ovom filmu mogu da se nađu određene mane, ali ono što je sigurno, to je da ovaj film nikoga ne može da ostavi ravnodušnim u pogledu emocija.
U početku, postavlja se pitanje da li je uopšte umesno na ovakav način prići jednoj tako tragičnoj temi i nije li to zapravo blasfemično u određenom smislu.
I upravo je to, koliko sam primetio, i glavni predmet kritike.
Međutim, kada se zagrebe ispod tog prividnog sloja humora, uoče se sve zapravo strahote i besmislenost dešavanja u Hitlerovoj Nemačkoj.
Posebno kada se ima u vidu da su zaista deca na taj način indoktrinirana, da su terana da mrze i da su zaista na kraju rata poslužila kao topovsko meso, jurišajući bezglavo na američke i ruske tenkove kao poslednja linija odbrane.
Srž priče predstavlja odnos jevrejske devojčice i dečaka koji očajnički pokušava da postane deo Hitlerjugenda.
Kroz to njihovo druženje i taj odnos koji vremenom evoluira zapravo se uokviruje osnovna poruka filma, a to je da su najplemenitija osećanja u čoveku u stanju da pobede i najtvrđe ideologije.
Sam lik dečaka u biti podseća na Zokija iz "Tito i ja". Samo što je Zokijev lik bio smešten u komunističku Jugu i govori o toj indoktrinaciji kultom Tita, a ovde je smešten u nacističku Nemačku i govori o kultu Hitlera. E sad, Hitler u ovom filmu je prilično goofy, neki spoj Čaplinovog Hitlera i onog iz filma "Producenti", što se opet može opravdati time da je plod mašte jednog dečaka.
Dečakova majka, koju tumači Skarlet Johanson, takođe ima dodirnih tačaka sa Belinijevim likom iz filma "Život je lep". Bar po meni.
Inače, klinci, a posebno dečak koji tumači glavnu ulogu, zaista su neodoljivi i super su obavili svoje glumačke zadatke.
Estetika filma vuče malo na Vesa Andersona, što je uostalom karakteristično za sve Vaititijeve filmove.
U biti, sve je u tome kako neko doživi ovaj film. Za nekog će ovo biti ruganje i obesmišljavanja žrtava WWII i nacističkih zločinica, a za druge jedna brilijantna satira i antiratni film, koji izaziva jake emocije.
