Carnage (2011)
http://www.imdb.com/title/tt1692486/
Simpatičan i klaustrofobičan i zanimljiv film Romana Polanskog sa solidnim glumačkim imenima. Roditelji čije je dete udarilo štapom po glavi svog vršnjaka, dolaze kod roditelja tog vršnjaka kako bi se dogovorili oko akcija koje će preduzeti povodom ovog incidenta.
Film ima lep dijapazon tema kojima se bavi na gotovo karikaturalan način. Neke od tema su više, neke manje razrađene i nijansirane, tako da generalno gledano, film ne možemo nazvati remek delom, ali daleko od toga da je loš. Nije lako snimiti film koji će držati pažnju, a da se cela radnja odvija u jednom stanu. Majku ,,žrtve“ glumi, meni ne baš simpatična i po mom sudu precenjena, ali solidna, Džodi Foster, a majku ,,nasilinika“ Kejt Vinslet i utiska sam da su one jači deo postave u odnosu na muške karaktere. Inače, očeve glume Kristof Volc i Džon Rajli.
Polanski koristi ovaj nasilni događaj, kako bi nas postepeno uveo u svet nesavršenosti, laži i ispraznosti života koji vode sredovečni bračni parovi iz različitih američkih staleža. Neiskrenost, površnost, manipulacija i odsustvo empatije prema bračnom partneru karakterišu sve aktere ovog filma i njihove međusobne odnose. Posle uvodne našminkane konverzacije, maske polako počinju da padaju, kako u odnosu prema ,,suprotnoj“ strani, tako i prema sopstvenim partnerima. Ono što je meni, kao maliciozno-cinično-paranoičnom čoveku koji se hrani osiromašenim uranijumom, bilo posebno simpatično, jeste aluzija na model ponašanja američkog čoveka zasnovan na liku i delu Džona Vejna, na koji se poziva muški deo glumačke ekipe. Taj model jenkiji su uspešno izvezli u ceo svet i evo, sada, imamo prave armije stanovnika banana država, koje u Džonu Vejnu vide ne samo istinsku umetnost, nego i vrhunac željenog društveno-političkog diskursa.
Vrlo bitnu ulogu Polanski daje Volcu i poslu kojim se on bavi jer predstavlja paradigmu bahatosti, laži, licemerja i beskrupuloznosti društva u kome živimo. Naime, on je advokat jedne farmaceutske kompanije i tokom celog filma, zvoni mu mobilni telefon, koji iritira ostale protagoniste, ali i gledaoce. Iz razgovora koji vodi, vidimo da je u pitanju neko žestoko zataškavanje nuspojava na jedan novi lek. Volc uporno ponavlja svom sagovorniku da umesto odbrane, sazove konferenciju za medije na kojoj će upravo, suprotno, krenuti u napad poznatim manipulatornim metodama,koje su poznate svakom ko prati svetsku političku scenu, i time prikriti, očigledno neki žešći zajeb farmakoindustrije. Ovo mi je bilo posebno interesantno imajući u vidu čisto diktatorske zakone, koji se, opet primenjuju samo u banana državama, na banana stanovništvu, a to su zakoni o prisilnoj, obaveznoj vakcinaciji. No, da se ne zadržavam na tom pitanju, jer me hvata napad mučnine.
Kako se film približava kraju, uz malu pomoć alkohola, žene postaju sve histeričnije, a muškarci sve iskreniji. Maske totalno padaju i na kraju dobijemo jednu sliku koja nije baš najprijatnija za gledanje. Ali, to je realnost. Ma koliko je vešto šminkamo, jednog dana, šminka će nestati, a mi ćemo ostati goli i nenaoružani. U tome je prednost onih koji su uvek iskreni kako prema drugima, tako i prema sebi. Ali, takvih ljudi ima samo u bajkama...
Dobar film.
.....
) 
blago tebi
