Остров (2006)
http://www.imdb.com/title/tt0851577/
Немам обичај да исти филм, свесно гледам 2 пута, али у овом случају сам направио изузетак. Неколико фактора је утицало на ову одлуку, а највише, осећај отуђења од Христа, који примећујем не само у својим, него и у поступцима већине људи са којима сам у комуникацији. Христ у овом контексту није само Исус из Назарета, само библијски лик, који чини отеловљење божије, него Христ као симбиоза свих људских врлина-свега оног што човека чини човеком. Свет се искварио, питање је да ли је икад и био исправан, али наставак овако трасираног пута, неминовно води у апокалипсу. Грех се таложи и постаје превелик баласт за ову планету. Зато ми је требао један чисти, исконски православни филм. Недавно сам имао задовољство да разговарам са једним младим духовником који ми је вратио веру у неке ствари. Доказао ми је да још постоји истински поштених и верујућих људи и свештеника, који не пристају на унијатске агитације, као ни на деградирање Цркве као историјског чувара српске државности...
Централни мотив овог ремек дела, јесте покајање због почињене издаје. Отац Анатолиј, на усамљеном острву, где борави са још неколико монаха, у малој манастирској, православној заједници, тражи искупљење за крупне грехе који му раздиру душу. Када је почео рат, Анатолиј је учинио ужасан злочин и издају. Прво је, на наговор Немаца, открио скровиште свог друга, а затим и пуцао у њега јер су му Немци тако наредили и обећали му живот ако убије друга. Од тога дана, Анатолиј свој живот проводи у даноноћној молитви, не би ли се Бог смиловао на његову грешну душу. Он живи аскетски, једним строго монашким животом. Осталим оцима на острву он прави мале, невине смицалице и кроз игру симбола указује им на њихове погрешне изборе и одлуке. Такође, у току свог аскетског живота, Анатолиј је развио и неке моћи за које се прочуло, па народ из свих крајева Русије долази код њега у потрази за чудом. Режисер ове ствари не истиче у први план, већ их оставља помало недоречене, како не би скренуо у једну крајност која би уништила мистику и магију овог филма. Пјотр Мамонов, тумачи ову улогу на непоновљив, готово библијски начин. Негде сам прочитао да га је Лунгин дуго чекао и да није желео ни да размишља о другом глумцу. То се испоставило као пун погодак, јер, заиста је тешко замислити било ког другог глумца, да на овако убедљив и животан начин, тумачи ову, изразито захтевну улогу.
Филм је препун симболике и поседује неку специфичну моћ, коју одавно нисам осетио на малом екрану(осим када гледам саопштења Вулина

). Завршна деоница представља заокруживање целине коју чине грех, истинско покајање и овоземаљска награда за то покајање. И поред овоземаљског опроста, представити се пред Богом, најтежи је задатак за сваког савесног човека. Отац Анатолиј у једној од завршних сцена констатује: ,,Лако је умрети, али како грешном душом изаћи пред Бога"?
Препорука.