Glavni problem u društvu je način na koji se percipiraju zanimanja. Roditelji žele da im deca budu filozofi, umetnici, ekonomisti, fizičari, a ne majstori, vozači šlepera ili keramičari. Zbog toga država školuje veliki broj ljudi za koje nema realne potražnje, pa da ne bi završili na birou, moraju da im se izmisle radna mesta u administraciji, prosveti, kulturi i sličnim sektorima. Tako se puni javni sektor, dok privreda ostaje bez radne snage i kapitala za razvoj.
Rešenje nije da se ti ljudi ostave bez posla, jer bi se odmah pobunili. Mnogo bolja opcija bila bi uvođenje pola radnog vremena u javnom sektoru. Na primer,dva, tri dana, gde tri dana radiš kao filozof, umetnik, administrativni radnik ili profesor, jer društveni status je važan,donosi bolje društvene prilike i lepše zvuči u razgovoru. A sledeća tri dana lepiš pločice, voziš kombi, popravljaš instalacije ili čistiš ulice, ali na crno, tako da barem nečim doprinosiš društvu.
Plate bi bile srazmerno manje, jer se radi samo pola radnog vremena. Međutim, to bi nateralo ljude da posle posla u budžetskom sektoru moraju da rade nešto korisno kako bi normalno živeli. Drugim rečima, i dalje bi koristili prednosti budžeta, ali bi makar ostatak vremena obavljali poslove koji su zaista potrebni društvu.
Svaki roditelj bi radije da mu dete bude filozof za petsto evra nego keramičar za dve hiljade evra. Status je bitniji od realne zarade. Da bi se to promenilo, obrazovni sistem bi morao da ponudi nešto konkretnije i korisnije, na primer predmet majstorluk, gde bi svi naučili kako da lepe pločice, popravljaju kvarove, rukuju alatima i rade nešto praktično. Tako bi mogli da obavljaju neki koristan posao nakon svog pola radnog vremena u javnom sektoru. Ali opet bi u društvu imali titulu režiser, umetnik, glumac, samo što bi u realnosti znali i neku praktičnu veštinu. Jovo Bakić bi lepio pločice, kao i mnogi drugi sa sličnim zvanjima. Takođe, uvesti vojsku ponovo, gde bi dobar deo mogao steći vozačku dozvolu C kategorije ili neka druga dodatna znanja koja su potrebna u javnom sektoru.
Na taj način, većina bi imala zvanja i titule zbog roditelja i društvene slike, ali bi u dodatno vreme radila nešto korisno. Time bi se smanjio i društveni pritisak, jer danas mnogi protestuju kada vide birokrate u javnom sektoru, dok su oni sa diplomama primorani da rade u trafikama i sličnim poslovima.
Smanjenjem radnog vremena u javnom sektoru, možda čak i na trideset procenata za većinu, svi bi mogli da kažu da imaju zvanje i ugled, jer je ipak lepše reći da radiš kao sekretarica u biblioteci nego da čistiš. Ali bi u realnosti dva dana radili taj posao, a zatim obavljali zanatske ili pomoćne poslove, bez da iko zna. Tako bi svi bili zadovoljni, a društvo bi ipak imalo neku korist od njih. Kakva su vasa razmisljanja o temi?
Rešenje nije da se ti ljudi ostave bez posla, jer bi se odmah pobunili. Mnogo bolja opcija bila bi uvođenje pola radnog vremena u javnom sektoru. Na primer,dva, tri dana, gde tri dana radiš kao filozof, umetnik, administrativni radnik ili profesor, jer društveni status je važan,donosi bolje društvene prilike i lepše zvuči u razgovoru. A sledeća tri dana lepiš pločice, voziš kombi, popravljaš instalacije ili čistiš ulice, ali na crno, tako da barem nečim doprinosiš društvu.
Plate bi bile srazmerno manje, jer se radi samo pola radnog vremena. Međutim, to bi nateralo ljude da posle posla u budžetskom sektoru moraju da rade nešto korisno kako bi normalno živeli. Drugim rečima, i dalje bi koristili prednosti budžeta, ali bi makar ostatak vremena obavljali poslove koji su zaista potrebni društvu.
Svaki roditelj bi radije da mu dete bude filozof za petsto evra nego keramičar za dve hiljade evra. Status je bitniji od realne zarade. Da bi se to promenilo, obrazovni sistem bi morao da ponudi nešto konkretnije i korisnije, na primer predmet majstorluk, gde bi svi naučili kako da lepe pločice, popravljaju kvarove, rukuju alatima i rade nešto praktično. Tako bi mogli da obavljaju neki koristan posao nakon svog pola radnog vremena u javnom sektoru. Ali opet bi u društvu imali titulu režiser, umetnik, glumac, samo što bi u realnosti znali i neku praktičnu veštinu. Jovo Bakić bi lepio pločice, kao i mnogi drugi sa sličnim zvanjima. Takođe, uvesti vojsku ponovo, gde bi dobar deo mogao steći vozačku dozvolu C kategorije ili neka druga dodatna znanja koja su potrebna u javnom sektoru.
Na taj način, većina bi imala zvanja i titule zbog roditelja i društvene slike, ali bi u dodatno vreme radila nešto korisno. Time bi se smanjio i društveni pritisak, jer danas mnogi protestuju kada vide birokrate u javnom sektoru, dok su oni sa diplomama primorani da rade u trafikama i sličnim poslovima.
Smanjenjem radnog vremena u javnom sektoru, možda čak i na trideset procenata za većinu, svi bi mogli da kažu da imaju zvanje i ugled, jer je ipak lepše reći da radiš kao sekretarica u biblioteci nego da čistiš. Ali bi u realnosti dva dana radili taj posao, a zatim obavljali zanatske ili pomoćne poslove, bez da iko zna. Tako bi svi bili zadovoljni, a društvo bi ipak imalo neku korist od njih. Kakva su vasa razmisljanja o temi?
