GLAVASIC: kralj Leonida

[Viking]

[Završeno 25. marta 2006. godine, tačno dve nedelje pošto je Slobodan Milošević mučki ubijen u Hagu, svirepo eliminisan od strane podlog i nameštenog tribunala, samo zato što je hrabro i stoički branio Evropu, svoj narod i svoju vlastitu zemlju!]

Posvećeno srpskim i evropskim herojima: Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, koji su se ponosno borili protiv islama da bi na kraju bili proganjani, od strane zlog haškog tribunala, kao da su najveći kriminalci na kugli zemaljskoj.

Pripovetka

Dragan Glavašić
ZAŠTITNICI RELMA


Najmoćniji od svih božanstava i vrhovni bog drevnih Grka, Zevs, imao je puno dece sa mnogim ženama: kako smrtnim tako i nebeskim. Jedna od tih običnih žena bila je prelepa dvanaestogodišnjakinja, princeza koja je rodila Zevsovog voljenog sina. Nazvali su ga Persej i on je postao jedan od najvećih junaka svih vremena... Tokom svog neverovatnog života Persej je prešao preko reke Stiks u podzemni svet, neobično carstvo mrtvih, Had, te bio jedan od samo nekoliko smrtnika [zajedno sa Orfejom, Herkulom i možda Odisejem] koji su uspeli da se vrate u svet živih. Persej je najviše poznat po tome što je ubio Gorgonu Meduzu, nekoliko čudovišta i neopisivo moćnog titana. On je oženio lepu princezu, Andromedu.
Međutim, najveći od svih grčkih heroja bio je jedan drugi Zevsov sin: najjači i najhrabriji čovek ikad, koji će se na kraju uzdići na nivo bogova, kao jedini smrtink koji je, po okončanju svog zemaljskog života, postao besmrtno božansko biće. Njegovo ime je Herkul (Herakles). Zajedno sa Jasonom i Argonautima on se borio protiv zajedničkog neprijatelja kod vatrenih kapija, Termopila, gde je žrtvovao svoj život i hrabro umro zarad ostvarenja zajedničkog cilja... Herkul je imao puno sinova koji su i sami imali dosta naslednika, jedan od kojih je bio neverovatni kralj Leonida.

[Istinite priče.]


PRVI DEO: Srbi pred Gvozdenim Kapijama Hada

Kada su strani osvajaći iz Azije i Afrike nasrnuli na drevnu zemlju Srba (Slovena) i okupirali naše regije, oni su zavadili naš narod i pohapsili vodeće ličnosti te ih poslali u Hag. Ubili su mnoge pokušavajući da ih nateraju da izdaju svoju vlastitu zemlju, svoj narod, ali nebitno šta su sve pogani okupatori pokušavali i nebitno koje je on greške pravio pre toga: Slobodan Milošević je u presudnom trenutku odbio da sa njima sarađuje, uskratio je poslušnost neprijateljima našeg Relma—tim ogavnim okupatorima Evrope—te je umro kao pravi heroj štiteći Evropu i našu civilizaciju, svoju vlastitu zemlju i narod... Njegov plemeniti primer i njegovo zadivljujuće delo samožrtvovanja će, zasigurno, postati jedna od mnogih svetlih varnica koja će zapaliti opšti evropski ustanak protiv sila zla i poganih uljeza.


DRUGI DEO: Spartanci pred Vatrenim Kapijama

Spartanci su sebe videli kao nešto specijalno, superiornu grupu muškaraca te su organizovali društvo kako bi bolje ostvarili i služili svojim idealima... To je bio brutalan, nemilosrdan i ponekad perverzan svet (naročito u slučajevima kolektivnog vlasništva nad decom te usled društvenog prihvatanja ili promocije kriminala, preljube, razvrata, čak i ekstremno nenormalnog bluda kao što je homoseksualnost), no izuzev tih žeščih nedostataka radilo se i o jednom prilično zapanjujućem domenu... Spartanci su bili zaista neverovatni, veoma hrabri, ekstremno obučeni i disciplinovani vojnici čija je armija predstavljala zastrašujući prizor koji je stvarao jezu i terao strah u kosti neprijatelja, primoravajući mnoge u panični beg!

Dete je bilo rođeno kralju ratniku i njegovoj poslušnoj, apsolutno potčinjenoj ženi. Njih dvoje su odneli bebu do senata i veća staraca kako bi ga—u skladu sa drevnim običajem—procenili, zapravo, odlučili da li je prihvatljiva jedinka za suživot u spartanskom društvu; jer Spartanci su bili opsednuti ujednačenošću. Najvažnije od svega, mrzeli su sve drastično različito, što nije samo normalan stav sa njihove strane već i značajana prednost u pitanjima opstanka! Samo oni su datu prednost doveli do ekstrema, što i nije možda toliko dobro: svi su morali da budu maksimalno slični jedan drugom. Morali su izgledati isto, misliti isto i ponašati se isto.
U ovom specifičnom slučaju, dečak-princ, Leonida, prihvaćen je i vraćen kući. U suprotnom, beba bi bila ostavljena izvan gradskih zidina gde bi umrla ili bi je uzeo neki od slučajnih prolaznika, verovatno Helot.
Kad je napunio sedam godina Leonid je napustio svoje roditelje i postao svojina zajednice. To je predstavljalo još jednu neobičnost vojne države. Odveden je u specijalnu akademiju za dečake gde je učio da bude ratnik. Morao je da lovi kako bi imao dovoljno hrane, jer su zvaničnici [gradski oci: senat] namerno izgladnjivali dečake kako bi ih podsticali da love i/ili se sami snalaze. Devojčice, sa druge strane, su učene u specijalnim školama za žensku decu, koje su ih spremale za materinstvo i na njih prenosile vrline adekvatne slabijem polu. Povremeno su bivale namerno ponižavane pa su plesale potpuno nage pred muškarcima, a kada bi došlo vreme za udaju: one bi bile zaključane u tamnoj sobu gde su neženje ulazile, jedan po jedan, i lovili ih. Ona koju muškarac uhvati postala bi njegov lični plen, njegova žena. Na taj način je i Leonida našao sebi suprugu. Samo prvih sedam godina njihovog braka, njemu je bilo tradicionalno zabranjeno da je vidi po dnevnom svetlu. Tim pravilom je sprečavano da bilo šta, na primer, bizarna pojava zvana ljubav, oslabi ili dovede u pitanje lojalnost moćnih muškaraca prema Sparti.
Muškarci u Sparti—kao i celoj antici—imali su svu moć i prava plus najviši status, dok su ženske osobe i deca bili njihovo vlasništvo. Čak su i mladići bili poštovani... No, Leonida nije bio običan mladi čovek, u stvari, njegova sudbina ga je predodredila da postane kralj. Kada je taj trenutak stigao, 490. god. pre naše ere, on je već imao nekoliko sinova; što je značilo da je ispunio njegovu drugu glavnu obavezu, davanja dragocenih muških potomaka zarad dobrobiti Sparte.
Biti kralj predstavljalo je kako čast tako i obavezu koja se nije lako mogla izvršiti. Sparta je imala dva kralja, a tu je bilo i veće staraca koje je nadgledalo ponašanje kraljeva. Jer u Sparti, država je bila iznad svega, zasigurno iznad bilo kog pojedinca.

 

[Viking]

Drevna Grčka je imala najnaprednije društvo u svoje vreme. Oni su bili zadivljujući u mnogo čemu. Dodatno su kolonizovali oblasti po celom Mediteranskom moru, uključujući i obale male Azije. Ali te regije su bile pod neprekidnim napadima Persije, koja je smatrana najvećom imperijom tog doba; pošto je osvojila i vladala teritorijama od istočnih obala Mediterana sve do Indije.
U isto vreme Sparta je bila vojna država i centar moći za helensku oblast, čuvena po svojim vojničkim dostignućima koja su od spartanskih ratnika napravila prve, na svetu, elitne jedinice za specijalna dejstva. Sa druge strane, Atina je bila izrazito drugačija. Pored toga što je bila druga po snazi vojna sila i glavna konkurencija Sparti, predstavljala je vodeći intelektualni centar; gde su živeli Sokrat, Platon, Aristotel, ostvarivši svoja vrhunska dostignuća u sferi razuma.
Kada su se Grci iz kolonija u Maloj Aziji pobunili protiv Persijskog carstva, oni su ne samo proterali persijske trupe već su u naletu spalili nekoliko persijskih gradova. Zato je Persija odlučila da Grcima da lekciju koju ovi nikad neće zaboraviti. Okupili su veliku vojsku i krenuli u napad na grčke gradove koji su, u stvari, predstavljali mala zasebna kraljevstva. Persijski napad je došao u najgorem mogućem trenutku, kada je Sparta slavila veoma važan religiozni praznik [uzevši u obzir činjenicu da su oni bili najreligiozniji od svih Grka]. Tako da su Spartanci prekasno stigli na bojište. Atinjani su već izvojevali veliku pobedu protiv znatno brojnijih Persijanaca, na polju Maraton, blizu Atine.
To je bilo veliko razočarenje za kralja Leonida iz drevne porodice Herkula. Osetio je sramotnu gorčinu i veliku ljutnju da su spartanski glavni konkurenti Atinjani uzeli svu slavu pobede nad stranim zavojevačima. Za to isto vreme, u Persiji [današnjem Iraku], kralj Darije postao je ogorčen te naredio skupljanje najvećeg broja vojnika u istoriji čovečanstva. Trebalo im je četiri godine da sve organizuju i okupe vojsku širom celog carstva [današnjeg Irana, Turske, Sirije, Pakistana, Avganistana]. Kada je armija napokon okupljena, kralj je umro pa je njegov sin preuzeo vođstvo, planiranje invazije i osvajanje Grčke kao i cele Evrope. Preko 750.000 persijskih vojnika je učestvovalo u osvajačkom pohodu. Oni su povezali brodove jedan do drugog kako bi premostili moreuz između Azije i Evrope sa ciljem da njihova invazija što pre započne. Ali tek što su završili taj ogroman posao, došla je oluja i potopila sve njihove brodove: kao da su morski bog Posejdon i njegov moćni brat Zevs poslali važnu poruku Persijancima, upozorivši ih da ne nasrću na Evropu i da se ne kače sa njihovim ljudima. Međutim, persijski kralj nije shvatio poruku. Toliko je postao besan da je pobio sve koji su gradili prelaz.
Ova graditeljska katastrofa je usporila Persijance, ali ih nije zaustavila. Uskoro je armija od tri-četvrt miliona stupila na tlo Evrope. Bio je to zastrašujući prizor. Grčke države su bile male i imale relativno male vojske koje su brojale nekoliko hiljada vojnika u najboljem slučaju; ali persijska vojska je bila masivna, Grci ništa slično do tada nisu mogli videti. Trebalo je Persijancima nekoliko dana samo da prođu kroz jedno mesto. Uskoro se pročulo o kakvoj sili se radi i neke grčke države su bile očajne, mnoge su se predale bez borbe. Svaki otpor je izgledao potpuno beskoristan i sve je već ličilo na izgubljeno.
Međutim, Atina i Sparta nisu bile uplašene, ni blizu toga: za njih je predaja bila nešto o čemu se nije ni razmišljalo, jer spartanski ratnici bi radije umrli nego se predali. Pored toga, oni nisu želeli ponovo da propuste šansu da se bore protiv okupatora koji je imao nameru da osvoji celu Evropu; samo problem je bio u tome što je Sparta već maksimalno iskoristila svoje vojne snage držeći u pokornosti Helote. Oni su imali 250.000 helotskih robova na svom ostrvu. Samim tim, kralj Leonida je odlučio da krene na put u Delfe kako bi tražio savet proroka. Što je, u stvari, bio čest slučaj: Delfe su predstavljale toliko poznat i cenjen centar proročanstva da su mnoga grčka kraljevstva imala svoje ambasade u njima i učestalo su prizivala božansku pomoć pri donošenju važnih odluka.

 

[Viking]

U stvari, Delfsko proročanstvo je bilo najcenjenije antičko mesto za kontakt sa bogovima i/ili saznavanja sudbine. Po predanju, to je predstavljalo sveto mesto gde je bog Apolon ubio ogromnu zmiju (jednog od titana), na kome je izgrađen hram u njegovu čast i gde je on davao nebeske savete smrtnicima. Zapravo, to je zasigurno bila jedna neverovatna geološka tačka gde su se dve tektonske ploče sudarale i stvorile duboku pukotinu iz koje je izlazila vruća para, dižući se iz rascepa na površini zemlje.
Ljudi su dolazili iz daleka da traže savet od Apolona. Naravno, oni su morali doneti skupe poklone—često tronošce napravljene od zlata i dragog kamenja—kako bi odobrovoljili boga, a što je sve na kraju završavalo kod sveštenika jer su oni bili Apolonovi zemaljski zastupnici. Na taj način, to je predstavljalo jedan veliki i veoma unosan biznis. Delfski sveštenici su živeli u blagostanju; dok je njihova država bila među najmoćnijim i najbogatijim u antici.
Ceo taj posao bio je i jedna pažljivo smišljena prevara, gde su brojne sluge i pritajeni radnici neprestano kružili i družili se sa hodočasnicima, koji su morali čekati, na velikoj livadi ispred svetilišta, pre nego što bi ih sveštenici pozvali. Na taj način, radnici su, u stvari, tajno skupljali informacije koje su mogle biti iskorišćene od strane sveštenika, a što je učinilo Delfe čuvenim širom drevnog sveta.
Osim toga, Apolonovi sveštenici su takođe razvili kompleksnu mrežu komunikacija i imali svoje predstavnike po celoj Grčkoj, čak širom Mediterana, te su ujedno bili i najbolje obavešteni ljudi na celom svetu, u to vreme. [Nešto slično današnjim medijima i političarima, ali za razliku od naših medija i političara, sveštenici Apolona su imali dozu poštenja, neke više ideale kojima su se rukovodili pri donošenju ključnih odluka te su pre svega bili zainteresovani kako zaštititi i spasiti helensku kulturu od nasrtaja neevropskih hordi!]

Kada je kralj Leonida stigao u Delfe da kontaktira sa proročanstvom i dobije savet, sveštenici su već znali šta treba da mu kažu. Dolazak spartanskog kralja u nezgodnom trenutku, kada je cela Grčka bila u opasnosti, stvorio je veliku pometnju i uzbuđenje. Ali kralj nije bio poput drugih. On je bio jak i dostojanstven, njegovo ponašanje bilo je smireno i uzdignuto. Njegov stav je izazivao strahopoštovanje kod svih koji su ga sreli. Kada je priložio poklone sveštenicima i kada je zaklao jagnje u slavu boga, gomila je gledala začuđeno i sa neizmernim poštovanjem. Tada je kralj dobio izuzetnu čast da bude primljen u hram Apolona, i to bez ikakvog odugovlačenja, dok su drugi morali dugo da čekaju, mereno danima, nedeljama ili čak mesecima.
Leonida je hodao po svetom hramu, praćen nekolicinom najodanijih vojnika. Osvetljenje je bilo prigušeno, čudna mešavina dnevnog i svetla uljanih lampi; ipak, bilo je dovoljno jasno da se vidi mlada i lepa devojka, koja je sedela kao jedva obučena marioneta, navodno u svojstvu sveštenice, upravo iznad velikog procepa iz koga se uzdizao beli dim. Sveštenik je upitao Leonidu šta to on želi saznati od boga Apolona... Prizor i celo događanje su verovatno bili zadivljujući i zastrašujući drevnim ljudima. Posle nekoliko trenutaka, para je polako preuzela devojku i ona je kao u transu počela proizvoditi čudne i nerazumljive zvuke. Ličilo je na lavež pasa. Sveštenik je tada preuzeo ulogu prevodioca i objasnio svima šta je to bog Apolon rekao.
Njegov glas je bio moćan i veoma uzdignut, ali reči koje je izgovorio zaledile bi svačiju krv, bile su nešto najgore što smrtnik može ikad čuti. Jer on je rekao: „Ili će kralj Sparte, iz porodice Herakla, umreti u borbi protiv omrženog neprijatelja ili će sinovi Persije uništiti, porobiti i vladati Spartom!“
To je upravo bila vrsta tipične zagonetke pri davanju odgovora od strane sveštenika, navodno, pri prevođenju trabunjanja drogirane sveštenice. Ali najvažnije od svega, Leonida je dobio svoj zadatak i znao je šta mu je činiti. Većini ljudi to je bio užasan izbor ali ne i za Spartanca. Jer, Spartanci nisu bili kao većina ljudi, ni blizu toga! On je odrastao i učen da služi državi, časno da ponudi svoj život odbrani svoje zemlje i svog naroda pa je za njega ukazana prilika, zapravo, bila najbolji način da umre. Leonida je znao da će se njegov život okončati tako što će junački braniti ne samo Spartu već celu Grčku takođe, da će njegovo delo biti ulaznica u legendu i istoriju, njegov zapanjujući uspon u besmrtnost.
Kada se Leonida vratio u Spartu, on je ubedio drugog kralja i senat da mu dozvole da povede spartansku vojsku protiv nadolazećih Persijanaca. Ali drugi kralj i senat su se pribojavali velikog broja Helota i njihovog mogućeg ustanka, te su mu dali samo 300 Evropljana da se sa njima suprostavi i zaustavi 750.000 Azijaca.
Spartanci su pažljivo izabrani. To su sve bili stariji muškarci koji su već imali sinove pa su samim tim mogli slobodno umreti u odbrani otadžbine, jer su već ispunili njihovu obavezu davanja puno muške dece: ostalo im je samo da junački daju živote za dobrobit svoje zemlje i tako uđu u istoriju, mit i legendu, kao vrhunski čuvari plamena, zaštitnici svemira i njegove prirodne tendencije...
Leonida je zagrlio svoju odanu ženu, svako od svoje voljene dece, naročito hrabre sinove čije je vreme tek dolazilo... Oni su ga po zadnji put dodirnuli pre nego što se okrenuo—njegovo lice je bilo kao isklesano od kamena—te je započeo svoje zadivljujuće putešestvije ka večnosti. Zajedno sa svojim ljudima, ponosno je marširao glavnom ulicom Sparte, znajući da je nikad više neće videti: da se nikad neće vratiti u voljenu Spartu. Bili su neverovatna grupa muškaraca, ponosna u spoznaji da će njihova plemenita dela sprečiti uljeze da ukaljaju njihov grad.
Dok su vojnici predvođeni Leonidom prolazili: Spartanci, žene i deca, masovno su izašli da ih sa dužnim poštovanjem pozdrave. To je predstavljao svečan trenutak, u stilu najvećeg slavlja; ni blizu nekakve sahrane, što bi se moglo očekivati po „modernim“ shvatanjima. Žene su raspustile svoju kosu dok su ratnici prolazili, govoreći im uobičajenu rečenicu: da dođu sa štitovima ili na njima! Deca i mladići su pozdravljali borce, nadajući se da će i oni takođe, jednog dana, doživeti takvu čast da daju živote za svoju voljenu zemlju.
Muškarci u Sparti nisu imali previše ličnog bogatstva, ali oni su imali nešto mnogo vrednije: svu moć i sva prava, kao i ekstremno poštovanje od svih, najveći status u društvu, dokle god su živi. Samo ovi muškarci su krenuli da produže posedovanje takve časti i u svojoj smrti, sve dok smo mi živi, sve dok postoji naša civilizacija.

 

[Viking]

Za to vreme persijske trupe su zauzele severnu Grčku i bile su na putu ka Atini, kada su stigle do Termopila (uzanog prolaza između strmih planina, sa jedne strane, i mora, sa druge), gde je 300 Spartanaca predvođenih Leonidom čekalo; dok je atinska flota—predvođena spartanskim komandantom—čuvala more kako persijski brodovi ne bi mogli napasti Leonidu.
Spartanci su se osećali prijatno na mestu gde su njihovi čuveni preci—naročito Leonidin predak Herkul—već vojevali i poginuli kao veliki heroji, pre mnogo leta, ali čiji veličanstveni duhovi su se mogli još uvek osetiti kako šetaju obalama. Samo Leonida i njegovi ljudi bili su predodređeni da ih sve nadmaše, da prevaziđu svakog u celoj istoriji i van nje!
U stvari, oni su bili smireni i ponašali su se izuzetno opušteno, bezbrižno, očevidno nisu bili uznemireni dolaskom hordi ogavnih divljaka. Jer niko nije znao snagu i značaj psihološkog rata kao što su to znali Spartanci.
Persijski kralj Kserks nije mogao u tako nešto poverovati. Pomislio je da se radi o grešci, ili da je možda neka neukusna šala pa je sačekao, nadajući se da će Spartanci uvideti beznadežnost cele situacije i svog položaja pa pobeći glavom bez obzira. Ali oni nisu! U stvari, Spartanci su mirno čekali da bitka započne. Posle pet dana iščekivanja, razjareni Kserks je izgubio strpljenje i naredio opšti frontalni napad.
Ogromne persijske trupe su prišle Spartancima, ali Grci su ih i dalje ignorisali. To je još više razljutilo persijskog kralja, koji je sve to gledao sa bezbedne udaljenosti. [Za razliku od njega, spartanski kralj je uvek bio u prvom redu i lično predvodio svoje jedinice!] Azijci su oformili svoju borbenu liniju na šta su Evropljani odgovorili i bitka je bila neizbežna. Samo persijski kralj i 750.000 Persijanaca nisu bili svesni u šta se upuštaju, nisu znali ono što su svi Grci znali, vekovima: spartanske trupe su bile neverovatne i spartanski ratnici su bili, zasigurno, vanserijski neustrašivi, najbolje pripremljeni, ukratko: nisu imali sebi ravne!
Kralj Leonida je podigao svoj mač i ponosno uzviknuo: „Čast u smrti!“
Njegovi vojnici su odgovorili: „Krv i čast!“ pre nego što su uperili svoja ubojita koplja prema ogavnom neprijatelju.
Tada su Persijanci krenuli u napad, a Grci su ih odmah pokosili, jer su imali bolje oružje, neopisivu hrabrost, bolju vojnu obuku i veću disciplinu te su samim tim bili superiorni u svakom pogledu iako znatno manjeg brojčanog stanja.
Persijanci su ubijani u talasima, njihova tela su počela da se gomilaju i zatrpavaju dugačku obalu. Azijska krv je zagadila pesak i more koji su postali crveni. Posle prvog dana, desetine hiljada Persijanaca je ubijeno, a samo nekoliko Spartanaca. Ali Azijci su dolazili u nepreglednom nizu, kao gnusni insekti u masovnim rojevima. Posle drugog dana, Spartanci su postali umorni no oni su i dalje držali svoje položaje, masakrirajući sve nadolazeće Persijance, uključujući tu i dva rođena Kserksova brata. Očajni kralj Persije je postao još više ozlojeđen pa je odsekao glave svim svojim vojnicima koji su se kukavički poneli i bežali sa bojnog polja, što je samo pridodalo opštem pokolju persijske vojske. Neznajući šta više da radi, naredio je svojim elitnim trupama da napadnu Spartance, shvatajući da po prvi put njegova brojna nadmoć nije značila ništa, bila je poništena spartanskim superiornim vojnim planiranjem i njihovom dobro osmišljenom taktikom.
Kada je napad krenuo, Spartanci su počeli da se povlače na veoma specifičan način, jer su bili obučeni da izvode ovaj vojni manevar sa velikom preciznošću. Povlačili su se tako neko vreme ali čim su persijske jedinice postale neujednačene, Spartanci su odmah zaustavili povlačenje i krenuli u žestok protivnapad te pobili sve Persijance, samo ovog puta njihove elitne jedinice. Tako se nastavio opšti masakr osvajačke armije! Spartanci su ubijali sve one koji su se usudili da dođu na bojište, a persijski kralj je ubijao sve one koji nisu smeli izaći na bojno polje.
Posle drugog dana neprestanog ratovanja, Spartanci su bili iscrpljeni, njihova koplja su bila polomljena, pa su se borili samo sa mačevima i štitovima. Kada su ostali i bez mačeva, oni su koristili samo štitove za borbu, a kad su ostali i bez štitova uzimali su svoje noževe, a kad ni noževa više nije bilo oni su ubijali Persijance golim rukama ili bilo čime što su mogli dograbiti, oteti od neprijatelja. [Čak i nenaoružan Spartanac je predstavljao nešto sa čim se Persijanci nisu smeli upustiti u sukob.]
Sve to vreme su se odmarali samo kad bi se povukli u drugi red odbrane, dok ne bi došao ponovo na njih red da se vrate u prvu liniju i ponovo preuzmu frontalni napad ili ako bi morali popuniti mesto nastradalog suborca. Ali Spartancima to nije smetalo, jer oni su učeni da se ne obaziru na bol i patnju te da pobede svaku nevolju sa ponosom i dostojanstvom, pa su bez obzira na sve nastavili nemilosrdno da seku neprijatelje! U talasima bi omrženi zavojevači dolazili samo da bi bili pokošeni i pretvoreni u đubrivo za grčku zemlju.
Neverovatni Spartanci su postali užasno umorni, ali su nastavljali da se bore. Njihova tela su bila u modricama i prekrivena krvlju pa više nisu mogla da istrpe sav napor, ali njihov duh je nastavio bitku: muškarci Sparte su i dalje vršili okrutni pokolj omrženih i gnusnih uljeza. Njihov vid je postao zamagljen posle nekoliko dana neprestanog vojevanja ali oni se nisu žalili, oni su samo nastavili i dalje nemilosrdno da udaraju, ubijaju sve neprijatelje do kojih su došli; jer iza njih su bili njihovi domovi, njihove porodice, njihova deca, naša civilizacija, mošti njihovih obožavanih predaka... [I iza njih su bili naši preci takođe, iza njih je bila Evropa!]
Kada više nije imao dovoljno ljudi da uspešno odbrani prolaz, Leonida je naredio svojim vojnicima da krenu u finalni napad sa ciljem da ubiju što je više moguće Persijanaca, da im nanesu što je to moguće veću štetu. Njegov blistavi mač je sekao kroz prokletu gamad kao da su bili od trule slame. Rezao ih je okrutno i nemilice, probadao, kažnjavao žestoko! Kralj Sparte je gurao divljake i hodao po njima, ostavljajući dugačak trag pun smrti i razaranja, zapravo gomilu užasnog smrada kada ga je iznenada strela, bačena izdaleka, pogodila i zaustavila pre nego što je njegovo umorno telo ponovo pogođeno, ovaj put koplje ga je probolo u leđa od strane azijskih kukavica koje su ga opkolile. Njegov mač je ispao iz ruke i Leonida se ukočio na trenutak. Umorne oči su gledale u nepreglednu daljinu gde su se njegovi veliki preci, predvođeni njegovim roditeljima, već okupili; kada neočekivano dođoše čak i bogovi, drevni filozofi i heroji—Apolon, Had, Ares, Hera, Atlas, Prometej, Kron, Atena, Uran, Hermija, Posejdon, i najmoćniji od svih njih Zevs; zajedno sa Pitagorom, Talesom iz Mileta, Homerom, Agamemnonom, Odisejom, Persejom, Orfejom, Jasonom i Argonautima uključujući i jednog jedinog, neponovljivog Herkula—te hiljadama drugih koji su došli, takođe, u iščekivanju njegovog zadivljujućeg dolaska, u očekivanju najsvečanijeg događaja unutar božanske sfere. Svi su se okupili u njegovu čast, zapravo, da požele dobrodošlicu njegovoj senci, njegovoj brzo dolazećoj besmrtnoj duši, njegovom samom postojanju. Neki su se smeškali, ali svi su odreda pokazivali neizmerni ponos usled Leonidinog dolaska: kao da su hteli da mu poruče da se ne brine, da je njegovo beskrajno putovanje tek započelo i to na najimpresivniji mogući način...
Sve je počelo da se kreće usporeno, od tog trenutka pa na dalje, i zvuci su odzvanjali u kraljevim ušima. Samo on još nije bio gotov i spreman da napusti svet živih. Imao je on još jedan potez u svom arsenalu. Još jedan napad pre finalnog odlaska. U svom zadnjem manevru, upotrebio je preostalu životnu energiju, neočekivano skočivši napred, probadajući dva neprijateljska vojnika sa kopljem čiji vrh je virio iz njegovog stomaka. Na taj način, u zadnjem trenutku zemaljskog boravka on je nekim čudom uspeo dokrajčiti još dva neprijatelja... Zakoračio je preko velike granice u bljesku slave i neopisivo veselje je zvanično počelo! Ponosan i beskrajno impresioniran Zevs je radosno pružio svoje božanske ruke da prigrli svog zadivljujućeg potomka...
Za to vreme na krvavom bojnom polju, čak i kad su ostali bez velikog Leonide, Spartanci su nastavili da se bore do zadnjeg sa tolikog žestinom, tolikom dozom odlučnosti i nemilosrdnosti da su u svakom pogledu mogli parirati, ili prevazići, svog kralja... Leonidin život je ponekad bio gorak, ponekad dobar, ponekad težak, ponekad je predstavljao brutalnu borbu protiv mnogobrojnog nerpijatelja; no njegova smrt se pokazala kao remek delo ljudskog postojanja i zasigurno: najsvetliji trenutak cele istorije čovečanstva pa i šire! On je umro, ušavši u besmrtnost, zajedno sa svojim borcima, kod Termopila u 480. god. p.n.e..
Posle tri dana neprestanih borbi, tri stotine heroja su bili mrtvi ali su pritom uspeli desetkovati persijske osvajače, ubijajući na desetine hiljada ogavnih divljaka. Kada su ostali Grci čuli šta su samo 300 Spartanaca uradili Persijancima, oni su se okupili, predvođeni Atinom, i ponovo, ali ovaj put potpuno, porazili i uništili Persiju, zapravo, završili su ono što je kralj Leonida, sa svojim zapanjujućim ratnicima, prethodno započeo.
U doglednoj budućnosti, Leonida i njegova impresivna borba do zadnjeg kod Vatrenih Kapija su ušli u legendu dok je ovaj najveći od svih događaja u celoj istoriji postao inspiracija brojnim umetnicima koji su prikazivali plemenitu temu kako se brani otadžbina, kako se štiti Evropa od najezde užasnih hordi, čak i kad sve izgleda beznadežno te kada su šanse za naš uspeh manje nego minimalne.

 

[Viking]

Ovih dana, međutim, Evropa ponovo trpi grotesknu najezdu gnusnih ne-Evropljana, ali umesto naših drevnih evropskih bogova mi imamo jednog stranog boga koji je poreklom iz Azije i koji nas uči da budemo potčinjeni i tolerantni, da okrenemo drugi obraz i da volimo neprijatelje, da postanemo samoubilački pacifisti kako bismo se svojevoljno samo-uništili; a umesto Delfskog proročišta i kralja Leonide da nas predvode—naši morbidni mediji i korumpirane vlade su infiltrirane i preuzete od strane destruktivnih perverata, ne-Evropljana i/ili njihovih gnusnih slugu koji perfidno sarađuju, pomažu ljigave osvajače i parazite, omogućuju im da uspešno okončaju bizarnu ofanzivu protiv nas: naše rase, kulture i civilizacije, naše ekonomije, naših domova, naših predaka, naše budućnosti i najvažnije od svega NAŠE VLASTITE DECE!

[Pravi značaj neustrašivih Spartanaca ispostaviće se još veći ako njihov zapanjujući podvig i zadivljujući primer prouzrokuju da se neka druga grupa hrabrih ljudi uspravi na noge te nas spase od totalnog uništenja koje trenutno lebdi nad nama!]


TREĆI DEO: Intelektualna Revolucija

Prvo su oslobođeni i preuzeti svi mediji, celokupna „zabavna industrija“ te su svi političari, ekstremno bogati i prikriveni vladari, uz medijske ličnosti, zabavljače, sportiste, parazite, uljeze i perverte nemilosrdno zbačeni sa vlasti, zauvek proterani iz sfera moći i uticaja... Mnogi su osuđeni i/ili pogubljeni zbog nastranih nasrtaja i veleizdaje našeg Relma, kao najvažnije i najsvetije tvorevine koja trenutno postoji, koja je ikad postojala ili koja će tek da postoji... Potom je istinska intelektualna elita došla na vlast i nova, pre svega zdrava, ideologija zamenila je pogubnu ideologiju koju su prethodno nametali i sprovodili lažni intelektualci—u stvari, gnusni mediokriteti i sumanuti poltroni—što je u potpunosti preokrenulo situaciju te uslovilo da našem sistematskom propadanju i samo-uništenju dođe kraj...
Napokon je svima bilo kristalno jasno da je u toku religiozni, rasni i civilizacijski rat, da se nad nama vrši genocid: no zahvaljujući Platonovoj idealnoj državi; Ničeovim konceptima nadčoveka, ropske i gospodarske moralnosti i voljom za moć; te Glavašićevim učenjima intelektualne revolucije, Relma, nemilosrdnog razračunavanja sa bilo čime što šteti Relmu: dogodio se veliki preokret; superiorna inteligencija, na našoj planeti, je prestala da se svojevoljno samo-uništava, odbila da tiho nestane, te je krenula u nezaustavljivu kontraofanzivu, u epohalno ispunjenje prevashodnog razloga za samo svoje postojanje, odnosno, vratila se poštovanju elementarnih zakona prirode!


www.stvarnost.com

 

[Viking]

Kompletan tekst se moze naci u zadnjem broju elektronskog casopisa "Stvarnost". Postoji i engleska verzija takodje...

Web adresa casopisa je www.stvarnost.com