Glasanje Glasanje na temu "Senka"

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
priča broj 1


Dugo sam oklevao da li da pročitam. Slova su mi plesala pred očima, zajedno sa svetlošću koja je virila sa prozora i stvarala treperave sjene na suprotnom zidu...

Moj Ti,

Nije mi ovo lako. Dugo sam oklevala da li da sa mnom nestane i sve moje. Na kraju sam odlučila da...mada nisam sigurna jesam li to ja odlučila, ili je ipak to bila ona koja me prati u stopu, ona koja mi se smeje kad stanem ispred ogledala, ona jača, drčnija, koja pleše i lupka potpeticama...
Eto ni s njom se ne slažem najbolje. Jer niko me ne može slagati, osim ako ne izaberem da budem slagana.
Nisam ja za kalupe, prošarane mozaikom raznobojnog cvijeća, jer tamo se peče, a kako mene da ispečeš ovako sirovu, rogušastu po ćoškovima. Ili štrčim, ili nekoga žuljam.
Nije me lako fascinirati ni preveslati.
Ne trudim se da uprostim, ni da se dodvorim.
Nije lako do mene, jer i meni nije lako sa mnom.


Kako god, jedna od nas je odlučila da ova sveska ostane tebi. Sve ono što je duša zapisala, sve ono što sam sanjala, verujući da ga živim.
Ti ćeš najbolje znati da ga sačuvaš i razumeš.


Oprosti što nisam htela da te vidim. Htela sam da te zaštitim od bolne uspomene, i sebe od bolnog rastanka.
Šta da kažem, a da te ne povredim? Reči su za mene izgubile svaki smisao.
Nepodnošljiva tišina se uselila u moju duši. U toj tišini nema više ni tvog glasa, koji je bio moj melem. Oprosti mi.
Nisam ja za kalupe, probala sam, predala se, i ućutalo mi srce.

Dosta mi je tapšanja po ramenu, pa udarca po glavi.
Jbg, svi potenciraju jednostavnost kao jedinu ljepotu. Mi komplicirani se stalno preispitujemo, jel naša senka prati nas, ili mi pratimo nju.


Želim da verujem, da sam samo uzdah, koji će vetar razneti svuda, pa i u tvojoj duši.
Ali misli su mi led od kojeg promrzavam, pa zato zabranjujem sebi da mislim.

Ova sveska je sve što mi je ostalo od sebe, od one koja me prati u stopu, one koja sam nekad bila....a sad idem da je opet pronadjem.
Pogled mi luta u daljini, tamo negde je prerija za nas, divlje mustange.

Ti se jedini nisi bojao da staneš pored mene na ivici provalije, i da vičeš sa mnom.
Moje misli i osećanja će živeti i posle mene, kao eho u planini. Ako ima ko da ih čuje, to si Ti. Iako si trenutno ogluveo.


Ti, moje sunce, a ja jezero. Utiskivali smo žigove jedno drugom, bez da se dodirnemo.
Ni jedan realan dodir, a svaki istinitiji od onog realnog.

Toliko reči, a ništa nedorečeno.
U razmacima ćeš saznati istinu...

Tvoja, Ja
 
priča broj 2

СЕНКА

Светло.
Не заслепљујуће, више онако пригушено,али довољно за нелагоду.
Толико сам дуго живео у сенци, да сам заборавио на светлост.
Увек негде у прикрајку, на рубу клупе, последњи у реду за улазак у аутобус, вишак на сваком плесу где је непаран број момака.
Исмеван јер имам пет килограма више, или неколико центиметара мање, мерила се висина или дужина, свеједно.
Презрен и одбачен јер сам вредно радио и учио целога живота.
Умало да се стопим са сенком, и одем у другу димензију.
Сенка.
Више је не зовем тако, већ тама.
Мој стари друг, који ме толико пута штитио, постао ми је странац.
Правда? Шта је то?
Небеска постоји, сигуран сам...
Кажу да је има и овде, у овој долини плача.
Можда. Сигурно. Негде се сакрила, као тетреб бежећи пред орлом.
И она је отишла у сенку.
А није требало бити скривен испод или иза нечега, да би ушао у ту зону сумрака, у којој постојиш, а нико те не види.
Људи, напола нагонски, а напола свесно, одбацују.
Ако само за милиметар израстеш изнад жабокречине која себи дрско даје за право да се назива цивилизацијом, готово је.
Идеш у сенку.
Тамо можеш да останеш пет минута, цео месец, или пет година.
Има и оних који се привикну на сенку.
Ја нећу, никада.
Увек бирам светло, живот и смех, па макар довека остао на погрешној страни улице.
Јер, она уствари не постоји – само су људи са којима се срећеш трагично несретни и погрешни.
А сенка ми више није друг, шта год шапутало утешне речи из ње.
Више ме никада неће преварити.
Никада.
 
priča broj 3

Vrela avgustovska noć unosi nemir u moje misli.
Izašao sam napolje da udahnem miris noći.
Iznenada, počeo je vetar da duva, oblaci se gomilaju na nebu ali Mesec se prosto ne da.
Prekriven senkom oblaka proviruje i baca bledi sjaj koji pada po meni.

Zapalio sam ko zna koju po redu cigaretu. Ne prija mi ukus ni miris duvana. Osećam gorčinu u ustima.Kolebam se. Ne znam da li da nastavim sa cigaretom zureći u noć, ili da uđem u rashlađenu sobu i slušam muziku?
Čudna je ova noć! Ponoć će uskoro. Vetar se igra granama bacajući senke po suvoj zemlji, sprženoj travi, bočnom zidu naše kuće.

Bacio sam opušak cigarete na zemlju, snažno ga nagazio patikom - za svaki slučaj.
Ulazim u rashlađenu kuću, sa radija se poluglasno čuje:"Davno došao si
sa mirisom i staklom istine
obećanu snagu čuvao si za dan.."

Ona gorčina od malopre, izazvana cigaretama, pojača svoj ukus i poče da se spušta niz moje telo.
Uzeo sam čašu hladne vode, laganim gutljajima pokušavam da sperem ovu gorčinu; iz usta, iz tela, iz života...

Nikada nisam znao da li si me ti pratila ili sam ja tebe tebe pratio? Nikada nisam znao da li si ti bila moja ili ja tvoja senka?

Sada sam saam. Zidna lampa baca senke po zidu.Sasvim sam miran, sedim za kompjuterom, ne pomeram se jer svako pomeranje stvara senke po zidu. Poslednjih godina svoje senke se često uplašim.Duga je noć prepuna senki, sećanja, senki, preispitivanja, senki.
Svanućem nestaju senke ali ostaju sećanja i preispitivanja.



Vetar se umirio, ipak kiše neće biti večeras a tako sam želeo malo promene
.
Završio se još jedan dosadan dan,i pesma je došla do samog kraja "..Tonem polako i zelim da si tu, sačuvaj tajnu jer povratka nema."

Senke po zidu, po radnom stolu, po tastaturi, po mom životu...
 
priča broj 4


Ko smo mi..? Ti, ja, on, ona..šta smo mi zapravo? Senke sopstvenih postojanja ili postojanje sopstvenih senki? Jesmo li stvarniji nego što se čini ili nam se čini da nismo dovoljno stvarni?

Kada sam bila mala, volela sam da se poigravam tom čudnom crnom siluetom. Pokušavala da je shvatim i uhvatim i bila prilično uporna naročito u ovom drugom. Kao što to nikom nije uspelo tako nije ni meni ali su me zabavljali uzaludni pokušaji. Kada si mali i blesav ne miriš se sa tim da nešto nije moguće....ali te vremenom to nemoguće samo uverava u ozbiljnost nepobedivog, što i nije previše zanimljivo.. zato je lepo ostati blesav.
Dok slušalice u ušima ispunjavaju moje biće omiljenom muzikom, koračam ulicom kao da lebdim među oblacima. Ugledam svoju senku pa pomislim: "Uhvatiću te ovaj put!" Nasmejem se.. Sa svakom sledećom pesmom osmeh je sve širi i senka me sve upornije prati. Ne mogu joj ništa, samo se pravim da mogu.. zato što je dosadna i svuda ide za mnom.
Ima i momenata kada mi je naročito simpatična.. oni u zamračenoj sobi, na zidovima odrazi rukama oblikovanih figura...ili dva tela što u svojoj zavodljivoj igri oslikavaju najlepšu magiju na zidu

Naši su oblici svuda oko nas ostavljajući neopipljive tragove u prostoru. Kada ti tragovi budu nevidljivi i postojanje će nam neosetno biti. Igraju se senke i mi plešemo sa njima pa tako zajedno ostajemo stvarni do kraja vremena.
Jednu određenu senu ponekad mi se učini da vidim pored svoje, to mi se sećanja poigravaju sa razumom ali pustim da traje.. sve dok već dovoljno bledi obrisi ne izblede još više da bi na kraju potpuno nestali.. nije ih ni bilo, opet je ovo oko umislilo iako zna da samo sklopljeno može da vidi ono što toliko želi

Upravo ide jedna od najdražih pesama.. U igri senki, ti, glumeći sopstvenu smrt, ne znajući ništa više.. Možda bih i nastavila da pišem ali u ovom trenutku ne znam ništa više..
 
priča broj 5

Senka

Dolazak je bio greska zivota najveci promasaj bio uz price kako je tamo ~ najgori bol koji razdire.Strah od borbe strah od pristanka na taj posao strah od ostanka tamo.Pristanak druge strane je isto bio zivotna greska te posledice te greske su sve sto nam se (ni)je desilo.Vreme je prolazilo odbila sam odbila sam.Dva odbijanja cije senke proslosti mi ne daju mira.Danas,nakon toliko vremena,toliko gubitaka,toliko toga kad vidim da sam nigde.Vidim da nekoga ne mogu da izvucem ni iz depresije ni iz agresije.Vidim da sebe ne mogu da izvucem iz svega sto se (ni)je desilo.Vidim da se nece promeniti nista da je sva odgovornost za njihove odluke prebacena na mene.
Mada sa tim odlukama nikakve veze nemam ja zato sto nisam ni postojala u to vreme.Senke proslosti tudje te promasene odluke dovele su me u situaciju da danas ne mogu ni napred ni nazad zbog tudjih senki proslosti.
Ne mogu ni zbog svojih odluka zato sto sam slusala druge verujuci da ima nade verujuci kako ce se oni postarati da bude dobro.
On sa njom ja kao da me je grom udario svaki put kada ih vidim zato sto od njega nisam dobila ono sto mi treba.
Prolazi kraj mene kao kraj turskog groblja dok ostajem sokirana sa mnostvom pitanja kako se od "zauvek tu za tebe sta god da ti treba" dolazi do potpunog pravljenja da ne postojim.
Niti mi je jasno neko tuzno javljanje dok je bio sam na tren gde sam shvatila kako se uzalud nadam.
Neko od kog dobijam ignorisanje ko je mogao da mi da nekada pre mozda drugaciji prikaz svemu prilaz svemu drugacije sve.
Prati me kao senka osecaj da bih ko zna gde bila sad da tada nisam donela takvu odluku.
Svi peru ruke odricu se odgovornosti za to gde sam sada smatrajuci da "ja to sama trebam" .Znaju da ne mogu zato sto su drugi sa kojima me porede sve to dobili na zlatnoj tacni.
Nema podrske u praksi nema toga kako u praksi napred nema da se objasni nema da se kaze.
Ima beskrajnih prica o proslosti koje se vrte u krug te tudje senke proslosti ponovo se guraju u moj svaki dan.
Pokusaji da se prica o stanju sada su unapred propali zato sto se sve zavrsi napadom recima usmerenim na meni.
"Stidi se proslosti" umesto da shvate kako hocu da pricam o sadasnjosti zato sto se u proslosti ne zivi niti se od nje zivi.
Svaki put kad udjem u ovu prostoriju guse me senke proslosti prikazane u secanjima na ono sto je bilo.
Bacanje fotografija bacanje odece sacuvane za uspomenu cepanje napisanih podsetnika na nesto brise neke nebitne podsetnike na proslost.
Prave senke proslosti su secanja kojih nikako ne mogu da se resim te previse bole da bi se normalno funkcionisalo uz njih.
Tako idem iz sata u sat iz dana u dan iz nedelje u nedelju iz godine u godinu pokusavajuci da ih potisnem sto mi nikako ne uspeva.
Pojave se kada ne ocekujem pokazu koliko sam nemocna da ih odbacim da se ne secam.
Bukvalno su kao senke gde god da sam uz mene gde god da krenem uz mene sta god da radim uz mene.
Trebalo bi da budu iza mene trebalo bi da budu nebitne sto ne znam kako se postize kada isto okruzenje podseca.
Tudje repetativne radnje podsecaju na to sto je bilo asfalt na to gde se desilo kapije dvorista na pricu koja se tu desila.
Ulazna vrata zgrade na ono sto je mozda moglo da se desi sama zgrada na ono sto se moglo desiti unutra.
Ustanem da dobijem podrsku dobijem "ko udje u pogresan voz sve su mu stanice pogresne" poruka da nema nade nada je uzaludna.
Ustanem da pricam o zivotu trazeci nacin da me senke ostave na miru dobijem "koji zivot ovo je zadnji ekser u kovcegu eto tu smo".
Ustanem da dobijem neku lepu rec sto se zavrsi sa "da su mislili na bi nam ovo priredili te se sad ovde ne moze nista".
Tako odem u svet senki gde vidim jasno sve sto nemam te vidim sve nacine na koje sam onemogucena da to imam.
Tako mi postane potpuno nejasno kako da izadjem iz sveta senki ne svetlost.
Kako se nalazi mir stabilnost sigurnost zadovoljstvo ~ sve ono obicno potrebno da se zaista zivi.
Imitacija zivota u svetu senki veoma je naporna iscrpljujuca razarajuca te ostavlja posledice koje druge ne zanimaju.
One koji imaju ocekivanja koja nisu realno objektivno izvodljiva vec su nesto sto bi oni zeleli da imaju zajednicku temu za razgovor sa nekim.
One koji su sve radili kako se ocekuje te se iza toga kriju osudjujuci osobe koje se ne pretvaraju da su na svetloj strani zivota.
One koji su isto takvom svetu senki te poricuci to beze od sebe ne shvatajuci da ce tek tada mnogo jace sve da ih stigne.
Imitacija zivota u svetu senki je beskrajna borba da se ne predje na tamnu stranu nekih zavisnosti od kojih nema nazad.
Gledanje na svetlu stranu sa pitanjem "da li cu ikada biti tamo zadovoljna kao oni koji jesu bez zaljenja za prosloscu".
Umesto da okolina bude zadovoljna sto je to svet senki gde grcas kako bi bilo bolje cuvajuci se koliko mozes navaljuju da se predje na svetlu stranu.
Ne govore kako ~ ne pokazuju nacin ~ ne rade u praksi nista da poniste tremu paniku omoguce zaista prelazak.
Naporno je ekstremno iscrpljujuce ekstremno obeshrabrujuce ici u senci dok se gleda u svetlost sa pitanjem koje su sanse da se tamo ode te ne ostane gomilica pepela od ponistene nade koja je nestala na svetlosti.
 
priča broj 6

Senke
Deda mi je pričao o senkama.
Kako dolaze u sumrak i vladaju do jutra.
Osvajaju,preuzimaju,jedu. Nikoga ne pitaju; ništa ne ostavljaju.

Deda mi je nestao u senkama.
Izašao je oko ponoći,spreman i odlučan. Nije se nikada vratio.

Noć je uvek bila tabu tema u mojoj porodici. O noći se ne priča;noću se ne izlazi iz kuće; zavese su navučene,a roletne spuštene. Mama je radila u gradu,a ja sam živeo sa babom i dedom. Viđao sam je samo vikendom. Baba me je mazila i volela,a deda me je učio "znanje". Sve što muškarac treba da zna: da popravi,da napravi,da zaštiti. Nekako se svaka poduka,na kraju,završavala oko "senki".
Ko su te tajanstvene senke? Gde one žive? Šta rade? Imao sam mnogo pitanja,ali nikada ne bih dobio konkretan odgovor.
Gde senke žive? -pitao bih ja
Čuvaj se sumraka i senovitih mesta. Čuvaj se jaruga čak i danju -odgovarao bi deda.
Šta će senke da mi urade?
Uvek imaj kod sebe zapis i "drvo"-govorio bi deda. Zapis mi je dao jednog dana,urolani komad papira, i rekao da ga čuvam u kožnoj kesici ,oko vrata,kao medaljon. Kasnije mi je napravio i moje "drvo",izrezbarena grančica u obliku mršavog čovekolikog stvora,ne veće od palca. I to sam morao stalno da čuvam uz sebe. U rana jutra smo šetali poljima,a deda bi zastajkivao i učio me pesmice od dva,tri stiha koje nisam razumeo.
Jel to vlaški?-pitao sam
To je jezik šume-odgovarao bi mi.

Rastao sam,krenuo u školu i sve manje vremena sam provodio sa babom i dedom. Sada sam živeo sa mamom u velikom gradu,a vikendom išao na selo. Deda me je uporno i neumorno učio,terao me da ponavljam pesmice,da pravim masti i meleme od bilja kojima su se lečili ljudi i životinje. I,da izbegavam senke dok ne ojačam. I dalje je povremeno izlazio oko ponoći i vraćao se ujutru,nekad umoran i iscrpljen da je jedva stajao na nogama. Ali,ni on ni baba a ni mama nisu pričali o tome niti su meni dozvoljavali da išta pitam. O noći se ne priča..

Nekoliko meseci nisam išao u selo. Mama je uvek imala nešto važno da završi u gradu baš u subotu ili nedelju,rako da smo ostajali kući. Konačno sam shvatio da nešto nije u redu.
Deda je nestao-rekla mi je mama,posle mog upornog ispitivanja-nije se vratio jedno jutro,išao je da bere travke. Baba je dobro,ali želi da bude sama,neko vreme je nećemo viđati.
Naravno,želeo sam da znam šta se dešava,ali mama je bila uporna. Ništa mi nije rekla. U ponedeljak je otišla na posao,a ja sam krenuo u školu. Produžio sam do autobuske stanice,seo na bus i otišao u selo. Baba se iznenadila kad me je videla samog. Rasplakala se i ispričala mi kako se deda nije vratio. Insistirala je da odem kući i da će ona da bude dobro. I,da se čuvam mraka.
Čuvaj se mraka i..i.. senki-rekla mi je i poslala me nazad.

Život mi se promenio. Izbegavam noć,čuvam se senki. Postao sam paranoičan. Izgubio sam i onih par drugova koje sam imao. Mama me čudno gleda i plače kad misli da je ne vidim. Vodila me je kod doktora,prvo u Dom zdravlja,a zatim u neku bolnicu gde su me svi gledali i blago se smeškali. Pijem tablete. Roze,bele i zelene, svaki dan. Bežim od mraka,zaklanjam se od senki,ali svaki put kad ugasim svetlo vidim kako idu prema meni. Kako me love. Čekaju. Ne smem da ih pustim da napadnu,moram da napadnem prvi.
Jednostavno je. Spaliću ih,vatra će da ih uništi. Ogromni oganj,kao Sunce,obasjaće ceo grad i neće imati gde da se sakriju. Nestaće u svetlu,zauvek. Glasno recitujem dok palim šibicu i bacam je na gomilu knjiga i novina na mom krevetu. Umrite senke-vrištim u ekstazi i bacam palidrvce.
 
shakespeare GIF

this is it

glasanje počinje! :aha2:
 
1. Pravo glasa imaju svi učesnici foruma, uključujući i autore koji ne smeju glasati za svoj rad,
2. Glasanje autora nije obavezno ali je poželjno,
3. Moderator koji organizuje konkurs nema pravo glasa,
4. Glasanje je javno,
5. Svako ima na raspolaganju 5 poena, koje možete podeliti ili dati jednom radu,
6. Komentarisanje radova je poželjno (autori žele, pa ispoštujmo),
7. Po isteku roka određenog za glasanje moderator proglašava rezultate i pobednika,
7. Nepravilno, neozbiljno glasanje neće se računati
8. Simbolična nagrada za pobednika konkursa je zadavanje teme za naredno takmičenje i promena generičkog natpisa po želji pobednika ;)
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

vlada131
  • Zatvorena
Glasanje Glasanje za prozni konkurs na temu "Poslednje sutra"
2
Odgovora
25
Pregleda
618
lahor
L
vlada131
  • Zatvorena
Rezultati Rezultati glasanja za konkurs na temu "Poslednje sutra"
Odgovora
10
Pregleda
458
Sonatica72
Sonatica72
Mika
Rezultati Rezultati glasanja vanrednog poetskog konkursa na temu PISMO
Odgovora
11
Pregleda
396
Waterfall
Waterfall

Back
Top