Quantcast

Glasanje na temu RASLOJAVANJE

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.101
Dobro veče.

Stiglo je pet priča za koje možete glasati do petka 23.10. do 21h.
Imate 5 poena koje možete podeliti kako želite.


Priča br. 1

Edda Leifa Gunnarsona


On stajaše sam sred polja dimom okovanog. Umoran; od zadaha krvi zauvek pijan a večito usta suvih; stajao je i čekao.
Šta ili koga; nije znao.
Znao je samo da čekati mora.
Kako su zvali polje ovo pre nego ga Smrt svojim nazva? Šta osta od sela u fjordu u koji, sa zmajevom glavom na pramcu; jutros pristaše? Ko će ikada više zaći međ crne kosti kuća popaljenih? Pepeo žareći što umire. On nikoga više ogrijati neće u noćima mrzlim kada od gladi mahniti čopori iz šuma silaze. Ni zle ptičurine što ljudskim mesom svoj porod hrane neće se gnezditi ovde.
Ni jedan čovek nije preostao.

Koja je majka pred spavanje kose splitala onoj bezimenoj bosih peta koju je danas s braćom podelio? Kakvim ga je samo očima pogledala kad joj na pragu ubi ono golobrado muško što ju je spasti pokušalo!.. Očima plavim kao lednička jezera u praskozorje čistog zimskog dana. Nije zaplakala njima.
Još ne silova i ne pogubi ženu a da joj suzu u oku uhvati.
Narod moj, on plakati ne ume.
Ta krv što mi se za stopama cedi; to krv je i Leifa, sina Gunnarovog.
Silovah sestru svoju. Braća mi silovaše sestru našu. Ubih svog oca kad ubih njenog sred polja ovog na kome stojim.
Zmajevog pramca jutros pristadosmo da svoje pljačkamo.

U mač pogleda o koji se oslanjaše. Mač do balčaka u gustu i crnu krv ogrezao. Mač nenapojiv što večito žeđa. Kad li jedno postaše; Čovek i Mač; da li ih ikada bejaše dvoje? Kada si prvi put ožedneo; Leife, Gunnarov sine? Ono kad se prvi put na drakkar svog oca Gunnara pope? Kad prvi put ubi, pa ti braća tvoja rekoše: tek sad si muško? Tek kad se ratnikom uzmogneš zvati, tek onda i muškarcem smeš?
Ili si žeđati počeo uz vatru skalde slušajući još onda kad ni imena svoga pravo znao nisi.
Možda si se žedan rodio; Leife, Gunnarov sine.

Tad glas reče:
-Leife Gunnarsone.
Preko ramena se obazre; ne mareći. Ne pitajući ko bi to progovarati mogao sred polja ovog na kojem još jedino on diše. Ni u parama lešina ljudskih koje se u crveno dizaše nebo njena pojava ne iznenadi njega; umornog ratnika, usta suvih.
Upita tek:
-Tebe li čekah ni ne znajući koga?
Odgovorila mu je:
-Ja kći sam Oca svoga. Po tebe dođoh, da.
On pogleda bolje.
Na belom konju bela žena. Na pastuva vitkih, u dim zgarišta uronjenih nogu uzjahala žena kože kojoj su samo visoki snegovi glečera nalik. Ista rubin-vatra u oku im odsijava; ko da su brat i setra.
Ili jedno.
Ne mogaše razabrati, skoro, posrebreno zlato njene, od grive zveri s kojom se mešala. Niz gola joj bedra do kolena padaše. Na čelu mir i spokoj; na štitu, balčaku i mišici nagoj svete rune; na licu ništa: ni oholosti ni milosrđa; ni podsmeha ni prijateljstva.

Mač je držala.
Kao obećanje. Ne opomenu.
Mač napojen a sjajan kao tek iskovan.
Mač po kojem se krv ne hvata.

Htede joj reći: sestro, kćeri, majko. Nazvati je milosnicom, robinjom i gospodaricom svojom.
Iz plemena dolazeći što plakati ne ume i čije su reči teške i oštre kao i mačevi im za pasom; on nem osta.

-Po tebe dođoh; ponovi ona; po tebe dođoh, Leife Gunnarsone. Braća i otac tvoj čekaju.
Mršteći se, rekao je:
-Otac moj, zar? Davno otpremismo Gunnara u plamtećem njegovom drakkaru niz vodu. U šaku mu stavismo mač njegov; pod noge robove njegove. I moja majka ode s njime tada. Dođe li po mene da me odvedeš mrtvim očevima mojim?
-Sve vas odvodim njima. Svi se ocima svojim vraćate.
-A ti?
-Ja od Svoga nikad ne otidoh.
On okrete glavu i pogleda još jednom: paru lešina, crveno nebo, umiruće tinjanje sela dole u fjordu. Reče:
-Ne mogu s tobom.
-Zašto ne, Leife Gunnarsone?
-Mač mi je u krvi.
-Opraćeš ga.
-Hoću li oprati ruke, sestro? Činjah krivo.
Bela i zlatna; žena se nasmija; a crveno nebo preseče žežena munja.
-Pramac sa zmajevom glavom, selo u fjordu, ona kojoj nikada ime saznati nećeš a čijeg si oca i brata danas ubio... Nikad ne činjaše ni pravo ni krivo; Leife, Gunnarov sine. Ti si tek svojim putem hodio.
-Dokle me dovede?
-Do granice. Ja dođoh da te preko nje prevedem. Ne vidiš li da se smrkava? Ne vide li Sumrak kako nailazi? Nikoga više nema. Sam ostade. Vreme je da pođeš sa mnom, brate.
Samo je na tren pogled skrenuo; ili ga zaslepi štit njen i odsjaj rubina u oku. Mača koji je, neizgovoreno obećanje ispunjavajući; podizala mišicom runama iscrtanom.

Tada se nasmijao; i podižući sopstveni u odgovor; rekao:
-Skaldi mi istinu govoraše. Nema smrti časnije do smrti u boju.
Ona obode konja i odvrati veselo; skoro kao devojčicu da sluša:
-Svi ratnici ginu u boju; Leife Gunnarsone. Ja dolazim samo po najbolje.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.101
Priča br. 2

Spavala sam prekrivena slojevima prašine, koja je u plesu sa vlagom postala gusta i teška. Ovijena bršljanom koji je iz svake pore nicao, lica bez izraza, kao mermerni lik statue na nekom groblju, imala sam dah. Disala sam memlu i hranila se smrvljenim opekama svojih zidina, u tišini. Svaki sloj prašine i mahovine bio je jedna godina, svaka čestica bila je jedna minuta. Senka, ostatak prošlosti, šta li sam bila uopšte?
Tiho su došli da me vode. Odneli su me u podzemnu odaju moga jadnog uma, govoreći da su dobri i da žele da pomognu. Čeprkali su svojim prljavim prstima po mojim mislima, kopali uporno po najtanjim sećanjima. Kamenih lica koja su se kezila, skidali su mi skorele slojeve. I svaki je bio kao stena, težak i tvrd kada je kraj nogu, uz tresak pao. Odjeknuo je kao besna grmljavina i koplje munje zabio u moje ništa. Sabijene strahove vešto su iz mene vadili: Jedan po jedan, kao oblo kamenje iz nekog gabiona. Goli, prazni žičani kavez. Izdrobljeni strahovi na podu. Snaga nije bila potrebna. Reči su bile maljevi. A oni koji su u slojevima pali, pokušali su da pobegnu kao preplašene ptice iz zapaljene šume. Slomljenih krila. Krvavih kljunova. Pokušali samo, uspeli nisu, slojevi su im leđa slomili.
"Čovek nije ostrvo.
Čovek nije ostrvo da ga zapljuskuju talasi tame i ništavila.
Čovek nije ostrvo da se u njega izbezumljeni brodovi zaleću.
Živi. Raduj se. Veruj."

Čovek nije ostrvo. Ali, da li sam ja čovek?

Ogoljenu i uverenu u ono od čega sam godinama bežala, bacili su me u arenu sadašnjosti, stvarnosti, tupe, tupe realnosti da se borim sa svojim poslednjim strahovima i da borbu kao pobednik okončam. Čime? Ja više ništa nisam imala. Samo zvuk tišine.
Reči... Muzika... Seče...
Na sred prašnjave, od krvi umrljane arene stajala sam sa preklanim strahom u rukama i otvorila se.
I rekla sam da ga volim.
"Otvori me... Popij moju krv...
Poljubi me duboko... Bez usana...
Poljubi me duboko i pokopaj me..."
Nežno mi je zario sečivo u leđa. Bez slojeva, tako sam bila meka i ranjiva, ali nije meso zabolelo, nije me ubod ubio... Posle toliko rana i ožiljaka, moje telo je naviklo. Srce mi je iščupao iz grudi, slatko ga uvio u bodljikavu žicu i vratio ga pažljivo u mene.Da krvari lagano pri svakom udisaju, da podseća pri svakom pokretu, da mi pesmom govori koliko sam bila naivna. Oči su mi postale senka. Suze su odavno reka koja neke nezavršene, sluzave priče nosi u nikuda.
Spavam ponovo, dok žica iz mojih grudi stidljivo proviruje. Čekam slojeve da me prekriju i od sveta sakriju. Čekam slojeve da me zatvore kao latice,duboko, u svoju srž. I niču lozice iz mojih noktiju, pružaju se ka novim zidovima.
Vrišti tišino!
Znam da možeš!
Znam da govoriš više od reči!
Vrišti sada, kada onda kada je trebalo, vrištala nisi!
Ćutiš...

Vreme je. Vreme je ono što uradiće sve.
Samo je vreme potrebno.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.101
Priča br. 3

Раслојавање


Тргла се из сна. Звоно је парало њене фине уши. Заменићу га једног дана - милион пута је помислила.
Мајстор на капији, молер кога је чекала већ неколико месеци. Све су одавно договорили,
само већ једном да почне сређивање те проклете куће. Није волела мајсторе, одувек су јој одавали
утисак плитких и вулгарних људи. Дошао је по препоруци али свеједно, што мање контакта са њим то боље.
Посао није ишао онако како су се надали и он и она. Он да што пре заврши и наплати, а она да јој што пре оде из
куће и дворишта. Мучио се око зида у дневној соби, слојеви су набачени на њему непознат начин. Слој по слој.
Тврда површина као мермер, шпартла и мистрија ту ништа нису вределе. Морао је прво да нанесе слој за скидање
премаза и онда да тешком муком саструже исти. Било је касно вече, заинатио се да заврши пак уд пукло да пукло.
Или он или зид, трећег нема. Мучио се, уздисао сваки мишић га је понаособ болео.
Сав знојав, уморан и нервозан, осећао је како му се сваки мишић и свака кост раслојава на ситне атоме.
А раслојавање зида, практично је било на почетку.
Приметила је да пар дана остаје до касно и једном немајући шта да ради јер јој пријатељица није дошла на кафу,
оде код мајстора да провери како иде посао. Упитала га је да ли је толико напорно. Као црна земља гласио је одговор.
Куд нисам Нарцис и Златоусти у једном телу и делу живот би ми био мед и млеко.
Откуд знаш за њих - упита га. Ниче ми је омиљени писац. Мало су причали када му је зазвонио сат и он се културно
извинуо рекавши да мора кући да преузме децу, сестра их је чувала задњих пар дана.
Те ноћи није могла да заспи, копкао ју је мајстор који је читао Ничеа. Да ли је то могуће питала се.
Мајстор који чита нешто друго осим пан еротике и осталих порнографских часописа. Копкало ју је да провери.
Ипак се уздржала који дан да не помисли да наваљује на њега. Тек онда га се неће никада отрести.
Након пар дана је отишла шатро да провери шта ради, треба ли му шта.
Дипломирани је грађевинац, удовац, отац двоје деце, жртва транзиције. Ради све да би деци обезбедио бољу будућност.
Из новчаника извади фотографију на којој су две девојчице. Играо је на карту сажаљења. Знао је да код ове нема шансе,
зато је спремио једну од својих стандардних прича. Девојчице на фотографији су биле сестрине, на грађевинцу је једино
био у бифеу, а од Ничеа је једном давно прочитао Нарциса и Златоустог. Баш та књига јој је била омиљена.
Прво је помислила да је обичан неотесани мајстор али се изгледа овај пут преварила. Након завршених радова је кући
сурфовао по нету, тражећи корисне информације о Ничеу, манирима господе, познавању вина, сирева и свих оних ствари
за које је мислио да ће на госпођу оставити утисак.
По први пут се у животу преварила. Тако диван човек а тако се сурово судбина поиграла са њим.
Ипак дистанцу је морала да држи, да не помисли да је лака. Није ни он журио, посао се свакао отегао,
крај се није назирао. То вече, када је дошла да види шта ради, извадио је боцу француског шампањца и отворио.
Није могла да се начуди његовом добром укусу за вино, причама о брдовитим винским регијама, сиревима и маслиновом уљу.
Већ у следећем тренутку усне су им се спојиле.
Аларм је зазвонио, тргнули су се, она изненађена а он у маниру холивудског глумца.
Извинуо се и рекао да мора да жури кући, деца ће остати сама. Горели су. Она од жеље за тим дивним створењем,
а он од жеље да дода још једну цртицу на свом конту. Руку на срце конто му и није био за хваљење.
Наредно вече је дошла са свеже испеченом питом и боцом коњака. Питу јој је мама испекла надајући се да ће коначно наћи некога.
Причали су, засмејавао ју је неким поучним вицевима, анегдотама из живота. Реч по реч гутљај по гутљај, дугме по дугме, она је
била на фотељи раскопчане кожуље а он ко од мајке рођен. Засмејала се и пролила садржај чаше по себи. Ухватио ју је за руку,
не дозволивши да обрише коњак који се сливао низ њен врат, између венериних брегова преко стомака. Клекнуо је испред ње,
рукама је раширио њене буткице, прислонио своје усне на њену усницу и гурнуо је језик колико је могао. Вриснула је од задовољства.
Коњак се измешао са соком од бресквице а он је наставио све брже да палаца језиком. Били су у трансу. Придигао се,
десном руком јој је чврсто стегао дојку а левом ухватио за косу. Само ју је окренуо и већ је следећег
тренутка био у њој. Левом ју је држао за косу повлачећи јој главу у назад, десном за кук привлачећи је ка себи.
Некад би јој пустио косу и чбрсто стегао дојку и брадавицу. Онако животињски би ју је стегао.
Осетила је да јој подилазе жмарци по целом телу.
Дуго је стискала крпу у зубима коју је једва стигла да загризе да не вришти. Снажно ју је ударио руком по гузи, испустила је крпу,
није више могла да издржи и почела гласно да стење. Ослободила се, почела је да се тресе и вришти.
Доживела је вишеструки оргазам који је трајао, соба јој се померала пред очима, вид јој се маглио, горела је, дрхтала, хватали су је грчеви задовољства.
Лебдела је бескрајним васионским пространством окружена планетама и звездама, необична светлост ју је обасјавала.
Имала је осећај да јој се сваки мишић и свака кост и телу раслојавају на ситне атоме.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.101
Priča br. 4

Jelena je bila devojčica kao sve devojčice toga vremena. Kratka kosa, kolena uvek izgrebana i u modricama. Nije imala mnogo igračaka, nisu ni druga deca, ali je imala mašte na pretek.

Odrastala je u strogoj patrijarhalnoj porodici gde se ženskom detetu baš nije mnogo radovalo.
Jelenina majka,mirna i tiha žena, uvek nasmejana i raspoložena i pored posla koji je, samo Bog zna kako, uspela da završava,

Glava kuće nije bio Jelenin otac, ta titula je pripadala Đedu koji se pitao za sve. Ništa nije urađeno dok Đed ne odobri.
Đed je imao svoje mesto za stolom, đed se pitao šta će se kuvati, đedu je uvek prvo sipan ručak u tanjir.

Rano je ostao bez žene, sam brinuo o mnogočlanoj porodici i nedorasloj deci. Imao je blage plave pči, mudro je zborio ali emocije nije pokazivao. Nikad. Ustvari, kada se rodio Jelenin brat, đed je pokazivao koliko ga voli, često omalažavajući Jelenu .

Otac je radio po ceo dan, Jelena je odlazila na spavanje pre nego što otac dođe sa posla.Mnogo je radio i bio je preumoran.
Nikada svoju decu nije pomazio, nije pričao bajke za laku noć, nije išao na roditeljske sastanke. Sve je to radila majka, jer ona je, Bože moj, bila domaćica i 'ništa nije radila'.

Kada je poodrasla, Jelena je postala pomalo buntovna, svoja.Imala je odbrambeni stav prema svima, da je neko ne povredi, jer, znala je, neće imati podršku ili biti pomažena ako je neko, makar i slučajno, povredi.

I Jelena, kao njena majka, bila je uvek nasmejana.

Kada je maturirala, nekako baš tih dana, srela je Radovana.
Radovan je bio sušta suprotnost njenom muškarcu stovrenom u snovima.
Tih, miran, staložen, nepoznat u društvu, odmeren, poduže smeđe kose, očiju tamnih kao noć.

U modi su bili mangupi, ili barem da su svakodnevno viđani na korzou okruženi drugarima.
Radovan nije viđan u gradu, nije šetao korzoom, nije bio bučan, nije se trudio da bude faca.
Voleo je filmove, išao u bioskop, čitao knjige. Radio je.
Radovan je znao zanimljivo da priča, još bolje je umeo da sluša. I Razume.

Jelena je uz Radovana zavolela filmove, zavolela je bioskop
Osećala je koliko je svaka njena reč za njega važna. Gubila je glavu dok je upijao očima dok mu nešto priča.

Bila je stidljiva, nije znala kako se voli, nije znala kako je biti voljen. Sve je sama shvatila uz Radovana.
Oboje su imali široku dušu i jedna uz drugu postajala je slojevitija, plemenitija.
Radovan je bio Jelenina duša, Jelena Radovanova.

Kada su se venčali Jelena je bila najsrećnija žena na svetu.
Svakim danom sve više su se voleli. Rađanjem dece njihova ljubav je postajala jača!

Prošle su godine, Jelena i Radovan iz borbe za egzistenciju izlazili su uvek kao pobednici. Zajedno u dobru i zlu.
I, kao što život ume da namesti, kada su mislili da im treba još samo jedan korak da ostvare sve o čemu su sanjali, Radovanu je pozlilo. Jelena je u trenu ostala bez Radovana. Srušio se sav njen svet. Duša se raslojila i svakim danom odlazio je po jedan sloj.
Pitala se koliko slojeva ima ostatak njene duše i koliko će dugo trajati bez Radovana?

Sklonila od svih. Neguje sećanje na Radovana. Pogleda uprtog u daljine zna da ako neko samo takne njenu dušu, neće izdržati jer preostali tanani sloj koji je štiti tanak je poput paučine.

Ranjiva je kao kada je bila dete, samo sada zna kako je voleti i biti voljen.

Sklupčana na krevetu, prekrivrena paukovom mrežom, misli na Radovana.
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.101
Priča br. 5

Kad pokojna baba pozove u goste

Ispucala vrata na trošnoj straćari tresla su se i podrhtavala pod naletima hladnog jesenjeg vetra. Koliba je ličila je na kartonsku kutiju koju samo što nije odneo neki jači udar oluje. To bi se verovatno i dogodilo da natkriljena stena nije pružala oslonac u koji je kuća bila delimično uzidana zahvaljujući mudrosti svojih graditelja. Par metara ispred kuće rasla je velika bukva pod čijom teškom senkom se nalazio ogroman panj još sa moćnim korenjem u zemlji izdubljen iznutra poput posude pune raznog trulog voća, ostataka životinja, buba, povrća, polomljenih predmeta, lišća, trave i cveća. Okolo njega u koncentričnim krugovima naređano je bilo majstorski izrezbareno, umetnički oslikano, ofarbano ili samo prosto označeno kamenje veličine dlana. Nije dopirao neki preterano težak miris odatle što ju je začudilo. Ko zna čemu je to moglo da služi. Prišla je vratima i pokucala, a ona su se polako otvorila očigledno zbog loše brave koja je popustila pod udarom šake. Čekala je nekoliko minuta, ponovo pokucala, pokušala nekoga da dozove i napokon je provirila unutra. Nije bilo nikoga i ona uđe i zatvori vrata za sobom rešena da unutra sačeka da se neko pojavi.

Čekala je oko pola sata posmatrajući pretrpanu prostoriju koja je bila kuća za život, kuhinja, kupaonica, biblioteka, radionica, mini priručna laboratorija, molitvena prostorija i ko zna šta još što nije znala da prepozna da se događalo na ostalim stolovima, stalcima i zidovima. Već joj je dosadilo da čeka i počela je da se šeta prostorijom i izbliza razgleda haotičnu gungulu na policama i klinovima na zidovima sa kojih su visile ogrlice, narukvice, lepeze, maske, verski rekviziti, igračke, slatkiši u kesicama, kutlače, varjače, noževi, tiganji i štošta drugo što nije moglo da stane u tesne starinske komode koje su zamenjivale kuhinjske ormariće, češljevi i ostali pribor za kosu, neseseri puni šminke, sušeno bilje, preparirane životinje na uzicama i razne šarene lutke imitirajući ljude različitih vremena. Kad je već nekoliko puta prešla preko svega pogledom i već skoro rešila da ode ugledala je lutkicu stare debele ciganke obučene u prljave šarene šalvare, indijsku još drečaviju tuniku i veliki heklani šal na štrafte sa dugim resama. Bila je prekrivena ogromnom količinom ogrlica, narukvica, prstenja od žutog zlata i perlica različite vrednosti od dragog kamenja, preko plemenitog drveta i kostiju do obične plastike koje su bile nanizane čak i na resama šala. Mora da bi zveckala kao zvečarka čim bi se mrdnula pomisli žena na šta joj se učinilo da se lutka nasmešila velikim trudom se zaustavivši da ne prsne u grohotan smeh dok se samo pretvarala da je nepokretna. Zastala je sa čuđenjem i bolje je pogledala, međutim izgledalo je da je to ipak bila samo obična lutka.

Nastavila je dalje da gleda ukrase na zidu u trenutku sasvim slučajno vrativši pogled na lutku ciganke samo da vidi da je nije bilo i na njenom mestu visila je neka potpuno drugačija lutka. Ovo ju je jako uznemirilo. Prišla je ponovo blizu da vidi da nije pogrešila mesto i kad je pogledala umesto ciganke sa zida ju je posmatrala plavokosa gospođa u godinama ogrnuta dugim kućnim mantilom od golubije sive svile sa okovratnikom i manzetnama od mekog somota iste boje. Bila je sušta suprotnost ciganki, vitka i vižljasta, kose do poslednje dlake zakačene u elegantnu punđu; čista i namirisana, negovane kože i noktiju sa tek ponekim diskretnim, ali skupocenim komadom nakita. Ova lutka joj se veoma dopala za razliku od pređašnje, ali se ježila samovolje ove kolibice koja je kako se činilo stihijski menjala svoje sadržaje.

Samo na tren skrenula je pogled u stranu kad je čula glas koji je mogao biti samo cigankin kako se zaista smeje onako veselo krkljajući i vide da je opet ona visila ispred nje ovog puta potpuno živa, ali ne veća od dlana deteta.

„Nemo se ljutiš lepa moja, ne možem da izdržim aahahhahahahh...“



Kako je to viknula još se glasnije grohotom zasmejala isturivši pogledu krnjave kvarne zube tresući se cela od čega su joj se čupavi kovrdžavi pramenovi kose iskrali iz debele kike ljuljaljući se oko glave. Žena je ustuknula preplašeno i brzim korakom krenula je prema vratima odakle je ponovo bacila pogled ka zidu i videla lutku plavokose gospođe. I dalje gledajući lutku preko ramena u skoro dečjem uverenju da ako je ne ispusti iz vida ona neće moći da nestane, zaletela se da pobegne napolje kroz vrata koja su trenutak pre nekim čudom bila opet širom otvorena i tresnula je iz sve snage u zid. Ležeći na podu šokirano je blenula u površinu starog ispucalog maltera obojenog u tamno crvenu boju toliko davno da se ta boja sad jedva nazirala ispod slojeva gareži od vatre sa ognjišta i prljavšine. Taj zid nije imao nijedna vrata.

„Pazi šta radiš ženo, zamalo da srušiš zid!“, reče gospođa polako i po malo sa visine lepim melodičnim glasom veoma učtivo, ali sa prizvukom prekora i ona okrenu glavu da je vidi. Sedele su sad velike i žive koliko i ona, svaka u svojoj fotelji sa stočićem za ličnu upotrebu sa strane dok ih je povezivao i razdvajao ogroman okrugao sto na kome se poput male žive makete širio ceo jedan živopisan grad sa delovima potpuno različitih zgrada i kućica kako vremenski, tako i po imućnosti ili svrsi korišćenja. Sve te različite delove grada povezivao je veliki crno beli pečat u samoj sredini čiji centar je bio lavirint koji je prekrivala magla. Njih dve su se već raspričale analizirajući šta je sve grad sadržao, čemu je koji deo služio kao i šta bi one mogle učiniti sa tim. Potpuno su zaboravile ženu koja je i dalje sedela na podu. Na kraju je plavokosa gospođa slučajno ugleda tražeći pogledom nešto na zidu iznad nje i viknu joj:

„Aman, ženo, priđi i sedi sa nama!“

Žena poslušno ustade i plašljivo priđe i sede na treću fotelju koja se kao i sve ovde samo odjednom pojavila. Pogled joj se prikucao za grad koji je bio naseljen stanovnicima veličine mrava zaokupljenih svojim poslovima i zabavom sasvim nesvesnih činjenice da ih je neko veći posmatrao.

„Dobro, ’de su ove spodobe male, trebamo da počimamo. Alooo, ’de stee?!“, prodrala se ciganka pljesnuvši dlanom o dlan i iz nekog pravca dotrčali su plavokosa devojčica ošišana na paž frizuru sa kratkim šiškama i velikom mašnom na glavi. Ona je, naravno, stala sa strane gospođe koja joj je brzim pokretima doterala haljinicu i zategla čipkaste bele čarapice koje su se bile zarozale preko crnih lakiranih cipelica. Devojčica je otvoreno piljila u ženu ne umevši da sakrije oholost i nadobudnost sa čijih visina ju je posmatrala omalovažavajući. Ciganki je pritrčao crni kudravi pas, prljav i ulepljen blatom, ali milog i toplog pogleda.

„Dobro, pazite sad. Počinjemo!“, reče gospođa odsečno.

„Izvinite što pitam, ali šta to?“, zabrinuto je prekinu žena.

Gospođa je na trenutak zastala pogledavši je šokirano i kao da toliko neznanje ni ne zaslužuje odgovor nastavila je da pažljivo da prati dešavanja u gradu.

„Podelu mesa, mila“, reče joj ciganka potapšavši je po mišici i utešno joj namignuvši.

Devojčica i pas već su bili spremni i na zvuk udara drvenom gredom o gredu koji je odjeknuo kao gong, oni skočiše u grad smanjivši se i počeše da jure ulicama svako za nekim određenim malim stanovnikom koga su tražili. Devojčica je zgrabila gusenicu koja je živela u staklenoj boci odbijajući da ima ikakvog dodira sa svetom da ne bi isprljala svoje nožice. To preimućstvo platila je time da nikad ne postane leptir što je delovalo da joj nije teško padalo. Čim je devojčica bacila flašu u vis, ona se povećala do veličine jabuke. Gospođa ju je vešto uhvatila u letu i odmah stavila u okruglu posudu nalik na akvarijum za ribe koju su pre početka deljenja mesa postavile na još jedan pomoćni stoćić ispred žene. Pas je izbacio mladića koji je toliko vazda podilazio svojim slabostima i strahovima lažući sve i samog sebe da će jednom ipak izgoreti u vatrama truda da ih prevaziđe i ponovo se roditi kao feniks da su mu se od toga pojavile velike fleke oko očiju nalik užarenim ptičjim krilima. Ciganka ga je uhvatila u letu i ubacila u staklenu posudu. Nakon toga devojčica je izbacila starog čoveka, nekadašnjeg profesora koji je završio kao beskućnik i to sve zbog potrage za neugasivim plamenom koga je našao kako gori ne satirući drvo na suvoj hrastovoj grani odbačenoj na đubrištu. Otad ju je nosio visoko iznad glave iako ga je za kaznu oslepela što mu nije ometalo kretanje ili snalaženje u svetu, štaviše mnogim ljudima osvetlio je put kad su se u silnim nedaćama izgubili u mraku. Pas je nakon toga našao devojčicu od oko dve godine sa očima bezvremene starosti pred kojom se smirila besna slonica i ponudila se da je nosi na leđima dugom stazom kroz savanu ka kući na obodu šume sa druge strane reke.

„Još samo seme pečata. Ovo morate zajedno, sećate se?“, upita oštro gospođa, a devojčica i pas klimnuše glavama i uputiše se jedno pored drugog u duboku maglu sred lavirinta pečata. Napokon izleteli su sa velikim isečkom neke druge stvarnosti u kome se videlo ogromno drvo sastavljeno od prepletenih vretenastih mladica koje su srasle zajedno u jedno stablo iznad koga su se ipak sve razdvojile u krošnju desetina hiljada tankih grana koje su se sve ravne i gole završavale dragim kamenjem. Na horizontu, iznad niskih brda kojima se kao bordurom završavala duga ravnica, tačno u korenu krošnje, zračilo je kao krv crveno ni izlazeće, niti zalazeće sunce od koga su sve boje plamtele u narandžasto – ružičastim odsjajima, a senke zaranjale u purpurnu i modru kojma je bilo išarano teško smeđe zlato trave u ravnici. Pod drvetom su ležali ženka crnog pantera sa jedne i beli lav sa druge strane. Obe žene uhvatiše scenu i pažljivo je spustiše u posudu. Za njom uskočiše i devojčica i pas.

„Eto, dušo, gotovo! A za kojeg andraka ti trebalo?“, upita je ciganka umorno se nasmešivši.

„Pozvala me je pokojna baka da je posetim na onom svetu. Nisu hteli da me puste kroz prolaz i poslali su me kod vas.“

„Aaaa, ako, ako, e pa vala i dobro su uradili!“, nasmeja se ciganka odobravajući klimanjem glave, ali je preseče gospođa koja nije imala živaca dalje da gubi vreme.

„Sve što ti je potrebno je u ovoj staklenoj posudi, i nas dve ćemo ući u nju i ona će se smanjiti do veličine činije. Kad izađeš napolje platićeš uslugu tako što ćeš od svega što se unutra nalazi uzeti ono što ti se najviše sviđa i što bi najradije postala. To ili tu osobu, bacićeš u onaj izdubljeni panj. Posle toga idi do prolaza i pustiće te kroz njega. Da li si sve razumela?“, upita ona ženu netremice je gledavši u oči.

„Da“, odgovori žena tiho na šta se njih dve opet pretvoriše u lutke i uskočiše u činiju. I vrata su zjapila širom otvorena na zidu sa kojih su ranije nestala. Žena zgrabi staklenu posudicu i brzo izađe napolje. Kad je bacila poslednji pogled na kućicu zapanjila se da vidi da u prostoriji nije bilo ničega sem miliona velikih i malih ogledala, a iznad ulaznih vrata u kuću visio je natpis „Raslojavanje“. Stigavši do panja bez velikog razmišljanja izvukla je lutku plavokose gospođe i ubacila ju je u panj. Istog trenutka čuo se vrisak i videla lepa svilena odeća poprskana krvlju i sveže isečeni komadi mesa. Umesto toga ispred panja pojavio se divno oslikan sivo-zlatni kamen koga žena instiktivno uze i stavi na jedno od praznih mesta u nizovima kamenja. U posudi se pojavio isti takav, ali mali kamen. Žena steže posudu i ode dalje brzim hodom ne osvrćući se više za sobom.
 

Sandveil dance

Wild goose feathers
Poruka
4.512
Ovo je moje poslednje slanje priče na konkurs. Više to neću raditi. Pobedniku sve najbolje :)
Ko hoće da me čita, na blogu sam :)
Pa bez veze ti je stav.
Ovo je šala i nije ozbiljan konkurs.
Publika je šarena i ima različit ukus i nikad se ne zna šta će im se dopasti.
Ne pišeš valjda samo zato da se dopadneš?
Ja znam da nije tako.
Polako, pritom glkasanje je tek počelo.
Ja još nisam ni pročitala priče, aman...
 

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.356
Pa bez veze ti je stav.
Ovo je šala i nije ozbiljan konkurs.
Publika je šarena i ima različit ukus i nikad se ne zna šta će im se dopasti.
Ne pišeš valjda samo zato da se dopadneš?
Ja znam da nije tako.
Polako, pritom glkasanje je tek počelo.
Ja još nisam ni pročitala priče, aman...
Draga moja Sand, koja uvek zna šta da mi kaže. Poslaću ti adresu za skajp, dok ne budem u Bg ponovo posle godišnjeg za koji dan pa se možemo videti uživo. Ako želiš, naravno.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.