Glasanje Glasanje na forumskom proznom konkursu " Slobodna tema "

[Džudi S]

Na konkurs za prozni rad na "slobodnu temu" stiglo je šest zanimljivih priča. Glasanje traje deset dana, odnosno do 23.10.2025.

Imate 5 poena na raspolaganju

Pravila

1. Pravo glasa imaju svi učesnici foruma, uključujući i autore koji ne smeju glasati za svoj rad,
2. Glasanje autora nije obavezno ali je poželjno,
3. Moderator koji organizuje konkurs nema pravo glasa,
4. Glasanje je javno.
5. Svako ima na raspolaganju 5 poena, koje možete podeliti ili dati jednom radu,
6. Komentarisanje radova je poželjno (autori žele, pa ispoštujmo),
7. Po isteku roka određenog za glasanje moderator proglašava rezultate i pobednika,
8. Nepravilno, neozbiljno glasanje neće se računati
9. Simbolična nagrada za pobednika konkursa je zadavanje teme za naredno takmičenje.

 

[Džudi S]

Priča br. 1.

Slobodna tema - Nebo nad Marsom



Stariji komsomolac Studoplatović se ispred ogledala mrštio dok je dodirivao rebra – boleli su ga i levi i desni režanj jetre, a i pluća su ga pekla. Mučilo ga je pismo koje je stiglo od Direktorata za Planetarnu Stabilnost.

Pozvan je na informativni razgovor u vezi "nemilih događaja u junu“.

Pod "nemilim događajima u junu“ mislilo se na masovni protest i tuče koje su izbile nakon što je jedan od tehničara agencije Ares Beta na društvenim mrežama objavio vesti i dokaze o cenzuri medija, koji su strogo kontrolisani upravo od ove korporacije sa sedištem na Zemlji – što je dodatno izazvalo gnev.

Protesti među kolonistima na Marsu nisu bili retkost, međutim, ovog puta stvari su izmakle kontroli – probijen je malobrojni kordon sačinjen od nekoliko redara, i protestanti su naprosto protrčali pored zabezeknutog general-lajtnanta Tabašinova i dremljivog člana Centralnog Komiteta Nyarangwea.

Jedino je prisebna reakcija poručnika Džeksona i starijeg vodnika Lija, koji su uspeli da na vreme zatvore stamenita vrata na ulazu u Centralni Komitet, sprečila veće posledice. Vrata su izdržala nalete razjarene mase koja je razbijena tek nakon dolaska jakih snaga Svemirske policije. Sem nekoliko lakše povređenih i slomljenih naočara generala Tabašinova – nije bilo žrtava. Ipak, ovi protesti su odjeknuli u javnosti i narušili ugled Centralnog Komiteta Komunističke Partije Marsa. Starijeg komsomolca Studoplatovića brinula je činjenica da je u protestima učestvovalo i nekoliko omladinaca komsomola- iako on nije bio povezan s tim događajima, mnogi članovi Centralnog Komiteta ga nisu simpatisali, i bojao se da ga je neko od njih ocrnio. Ko zna kakve je zaključke mogla doneti kontrarazvijotka Direktorata za Planetarnu Stabilnost.

Od izlaska iz zgrade, celo vreme je imao osećaj da ga neko prati i sve više ga je hvatala paranoja.Trebalo mu je nekoliko minuta da se pribere i da zaključi da ko zna kad je to nasvrljano na vratima i da sigurno imalo veze s njim. Seo je na klupicu u malom parku između sivih zgrada Komune 9, osmatrao je oko sebe i nije video ništa sumnjivo, paranoju je počela da zamenjuje melanholija,osećao se potpuno sam na Marsu, od preseljenja na Mars je s vremenom izgubio kontakt s malobrojnom rodbinom sa Zemlje, roditelji su davno otišli na večni počinak, a kontakti s poznanicima na Marsu su bili sve ređi,

Studoplatović se s godinama pretvorio u mizantropa koji više nije verovao ni u ljude niti u bogove, a u organizaciju komsomola se prijavio jedino jer je čuo glasine kako članovi komsomola mogu lakše doći do piva s pravim hmeljom, što se pokazalo kao netačno i komsomolci i drugovi iz centralnog komiteta su se morali zadovoljavati pivom s umetnim hmeljom i za svoje bolove u jetri je Studoplatović krivio sintetički hmelj i centralni komitet koji je doneo direktivu o merama za uštedu na luksuznim sredstvima.

Sve mračnije misli je prekinuo prelet hiperdrona iznad njegove glave, ustao se i nastavio da pešači, nakon pola sata pešačenja i nekoliko minuta tumaranja po lavirintu zgrade Direktorata, uz pomoć redara našao je ured operativnog oficira Gonzalesa.

Gonzales: "Stariji komsomolac Studoplatović. Kasnite sedam minuta. Da li je uzrok toga nemarnost?
Studoplatović: "To je posledica nepoznavanja zgrade, put je dug, a i zglobovi su mi klimavi.“
Gonzales uzvrati hladno: "Zglobovi nisu predmet ovog razgovora. Protesti u junu: vaše ime se pojavilo u nekoliko izveštaja: vidim da niste učestvovali, ali ste povezani s nekim od učesnika no vaše ime se u konstantno pojavljuje u algoritmima."

Studoplatović: "Algoritmi su skloni halucinacijama. Kao i ljudi. Pre same objave koja je uzrokovala proteste i za vreme protesta sam bio na rudarskoj postaji Valis Marineris, udaljen hiljadu kilometara od bilo kakve civilizacije, i nisam imao nikakvih kontakata s vanjskim svetom."

Gonzales: "Valis Marineris, rudarska postaja 17, da... Zatim nastavi glasnijim tonom:
"Stariji komsomolac Studoplatoviću… Vi ste pametan čovek. Aljkav, ali pametan. I takvi ljudi su retki na Marsu.“

Studoplatović pomisli : Pamet je precenjena, posebno kad boli jetra. Zatim odgovori:
"Nisam učestvovao u nemilim događajima i ne snosim nikakvu krivicu".

Gonzales: "Na Marsu se krivica ne dokazuje. Ona se dodeljuje".

Studoplatović: "Pretpostavljam da je ovo šala?“
Gonzales: "Jeste, ali u svakoj šali ima i malo istine. Boravak u rudarskoj postaji 17 u vrlo zgodno vreme daje alibi — ili je deo veoma dobro osmišljenog plana, ili neko pokušava da vam smesti. Nisam siguran šta je u pitanju. No, za sada ste slobodni. Još ćemo se čuti povodom ovoga.“

Nakon tog razgovora, Studoplatović je svratio do Komsomola i počeo da istražuje: arhive, komunikacije, izveštaje — sve što mu se učinilo potencijalno korisnim.
Satima je proučavao podatke. Isprva nije uočio ništa interesantno, ali s vremenom je počeo da prepoznaje određene obrasce.

Postalo mu je sve jasnije da je ovaj čitav naizgled spontani protest, zapravo pažljivo osmišljena akcija. Shvatio je da je sa svim vidjenijim učesnicima protesta bio nekako povezan: uglavnom vrlo površno, ali dovoljno da mu se može pripisati uloga organizatora. Njegov boravak u Valis Marinerisu zaista je delovao kao pripremljen alibi — prema svim pravilima on nije trebao da bude poslat tamo. Bilo je jasno se videlo da je neko intervenisao i pomerio njegovo ime na vrh liste- no nije bilo niti tragova niti naznaka ko je to uradio- a sistem je bio povezan sa raznim drugim organizacijama, previše kandidata za smislenu istragu.
Odlučio je da svoju istragu zasad usmeri na učesnike protesta za koje je sumnjao da bi mogli znati nešto- svi su bili iz istog dela grada gde je bilo stecište akademika, bogatih i uticajnih ljudi, a neki su pre bili članovi Centralnog Komiteta, sujeta i osveta su mogli biti motiv.
Zapisao je adrese i zaputio se ka ulici, na izlasku iz kancelarije je sreo Stelu, asistenta.
Stela je bila dete tehnologije: sačinjena od žica, legura i poluprovodnika. Bila je programirana da razume, ali niti je imala mogućnost niti kapacitet da voli.
Njene oči su uvek bile hladne, staklaste, i u njima je Studoplatović danas prepoznao odraz modernog sveta.

Uputio se ka Komuni 7, hodao je brzo, ponekad se osvrćući- no nije uspeo da primeti ništa sumnjivo, prešao je iz ulice Jurija Gagarina u ulicu Nila Armstronga, u jednom trenutku čuo je kako je nešto udarilo u beton negde ispred s njegove desne strane, zatim video blesak i osetio kako ga nešto baca kroz vazduh i prasak od kojega mu je počelo zujati u ušima. Pao je na leđa i počelo je da mu se mrači pred očima. Setio se neba na Zemlji i prelepog plavetnila prošaranog oblacima, misli su ga vratile na pešački put kraj reke, s mnoštvom zelenila s obe strane popločanog puta, i setio se drvene table koja je bila postavljena i na kojoj je pisalo:

"Ne ostavi ništa osim otiska tvog stopala,
Ne ponesi išta osim otisaka i sećanja,
Ne ubij ništa osim vremena."

Barem po nekim standardima njegov život je bio uspešan, pomislio je. Iznad njega, nebo iznad Marsa je bilo uobičajeno crveno, no on ga više nije video.

 

[Džudi S]

Priča br. 2.

Hipster Granny


Izgledala je lepo ta konobarica. Svidela mi se. Ali, kad bih svratio u mali kafić u kojem je radila, nismo skoro ništa pričali. Obazriv sam prema konobaricama. Nešto usputnih reči i to je to. Nismo se ni upoznali. Persirali smo se. Ipak sam stariji čika, bar petnaestak godina.

Sanjao sam je posle nekog vremena i zabeležio taj san, pretvorio ga u priču i rešio da joj dam da pročita. Ništa naročito, sanjao sam kako sam je sreo i kako je to bio jedan prijatan susret.

Svratio sam na kafu. Bio sam uzbuđen, ali ne toliko da bi se primetilo.

“Ponekad pišem… Napisao sam jednu pričicu, da li biste hteli da je pročitate?”

“Hoću”, odgovorila je mirno i uzdržano.

Izgledala je kao da joj svaki dan neko donese neku priču. Kao da radi u izdavačkoj kući, gde je svaki dan opsedaju pisci u pokušaju, a ne kao da radi u kafiću.

“Ali ne mogu sada.”

“Nisam ni mislio sada, nego kad stignete.“

Kada sam posle jedno dve nedelje svratio u taj lokal, gde se služe stvari kao što je, na primer, čaj ‘Hipster Granny’, koji je, lokal, eko friendly i skup, konobarica je sedela za šankom sa dvojicom.

Prvo je, dok sam ispijao svoj čaj od nane jer me je, kao i obično kad doručkujem omlet, mučio stomak, otišao jedan, pa drugi tip.

U lokalu smo ostali samo nas dvoje.

Konobarica je brzo dohvatila telefon i nekome koga je pozvala panično rekla: "Dođi!...Dođi!". Nije dozvolila nikakva pitanja.

Onda je stala da nešto radi za kompjuterom, ili da nešto navodno radi za kompjuterom, i ubrzo je u lokal ušao ogroman tip u maskirnim pantalonama, crnom duksu i cokulama. U međuvremenu je naišao, belim audijem, ispred lokala onaj drugi tip, gazda, kako će se ispostaviti, koji je pre nekoliko minuta bio otišao, i konobarica je izašla da mu nešto odnese, zamolivši grdosiju u maskirnim pantalonama, crnom duksu i cokulama da nikud ne mrda.

Kad se vratila pitala ga je da li hoće kafu.

"Naravno", odgovorio je.

Razgovarali su isprazno, koliko da ne ćute.

Ostavši za stolom, zatražio sam račun.

"Jeste li stigli da pročitate onu pričicu", pitao sam konobaricu dok mi je vraćala kusur.

"Jesam."

"Kako vam se čini?"

"Molim?"

"Je l’ valja", pitao sam osmehujući se.

Konobarica je rekla nešto nerazgovetno.

"Ne vidim poentu", rekla je onda.

Tako mi je jednom jedna žena iz neke izdavačke kuće rekla da ne vidi poentu u mojim pričama pa sam je oterao u tri lepe, ali konobarica me nije iznervirala jer od konobarice se ipak nisam nadao književnoj kritici, nego nečem drugom, pa je nisam oterao u tri lepe. Što je bilo pametno, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog čikice koji joj je pravio društvo.

"Ko će ga znati. Čoveku svašta padne na um", rekao sam joj ne želeći da zvučim preozbiljno, želeći da kažem da ta pričica, taj san, ne predstavlja ništa posebno.

Konobarica se vratila za šank, kod ljudeskare koja je ispijala espreščić.

U stvari, setio sam se onda, u snu, pa i u priči, pojavila se i majka konobarice. Konobarica i majka su šetale i ja sam šetao sa sinom i pozdravili smo se, ili tako nešto.

Možda je konobarica na javi mislila da želim da upoznam njenu majku. A kad je upoznam, kad upoznam tu Hipster Granny, da joj zatražim ruku njene kćeri.

"Doviđenja", rekao sam.

"Doviđenja", rekla je konobarica.

Još dok vrata nisam sasvim ni zatvorio odjeknuo je uzdah konobarice, uzdah olakšanja.

Onda je tipu u maskirnim pantalonama, crnom duksu i cokulama mogla na miru potanko da ispriča moju priču.

 

[Džudi S]

Priča br.3.

JEDNO JUČE


Jedno juče…

Ne tako davno, a kao večnost da je prošla.

Tišina u stanu nagoveštava samoću.

Pogledom tražim pokret, da liči na život.

Ulazim u kupatilo. Na ogledalu me čeka “dobro jutro” ispisano pastom za zube.

Dve maramice kojima sam skidala razmazanu šminku sa podbulog lica od plača.

U ogledalu nije moj lik, to nisam ja. Ogoljena osoba bez osmeha, sa praznim pogledom. Stranac za mene.

U hodniku odzvanjaju tvoje poslednje reči upućene meni. Njihov eho će ostati večito zaglavljen u ovom prostoru.

U ušima tutnji ritam mog srca, sve glasnije i glasnije, dok se ne pretvori u krik koji para tišinu noći.

Svaka prostorija ispunjena nekadašnjim tvojim prisustvom, ne da mislima novi tok.

Noćas plešu senke prošlosti isprepletene na zidu, a to nismo mi.

Terasa, naš mali raj, gde su nam se u dugim noćima smešile zvezde, a mesec obasjavao dve siluete sa obećanjem “zauvek”.

Tornado emocija odnosi sve što je postojalo. Ostavlja pustoš u duši.

Jedna laž i jedan ponos. Dve nemerljive stvari na različitim tasovima vage ljubavi.

Stavila sam poslednji teg .

Zatvaram knjigu , jer sam došla do samog kraja. Knjiga vredna čitanja. Poslednje poglavlje je bilo poučno.

Proći će dosta vremena dok odlučim da sam spremna za novu knjigu.

Da, život piše romane.

Pogled ka horizontu koji hvata prve zrake sunca, vraća me u sadašnjost.

Noć je prošla. Prva bez tebe.

Ulazim u sobu, spuštam roletne, grlim hladan jastuk i sklapam oči uljuljkana odjekom kazaljke sata.

Sve je to bilo – jedno juče…

 

[Džudi S]

Priča br.4.

Kuvana žaba

Većina vas zna za fenomen kuvane žabe. Za one koji ne znaju da objasnimo: Ako bacite žabu u ključalu vodu, ona će odmah iskočiti i pokušati da se spasi. Ali ako je stavite u hladnu vodu i polako je zagrijavate, žaba se prilagođava – sve dok ne bude prekasno.

A ko je naša žaba, u našoj tužnoj priči? Začarani ili razočarani princ kojemu treba samo malo ljubavi i pažnje da bi se vratio u prvobitni oblik. Kako je izgledao prije nego što je začaran ili razočaran? Izuzetno lijep i pametan mladić. Tužne i prelijepe oči, pravilan nos i mekane usne koje zbore i otrov i med. Gipkog tijela i lijenih pokreta. Razigran, duhovit i mahnit. Namjerno zao, nenamjerno dobar. Princ bez konja!

Rano je počeo da voli toplu vodu i djevojku bez imena. Vodu je zagrijavao svakim danom sve više i više. Prijala mu je. Opuštao bi se u njoj, onako toploj i umirujućoj. Jednoga dana maštajući o djevojci bez imena, pregrijao je vodu do ključanja, skočio i opekao se, naglo iskočio iz nje i uspio da se spasi.

Postao je pažljiviji kada je voda u pitanju. I dalje je zagrijavao, ali pazio da bude na temparaturi koja godi tijelu i neće ga opeći. Sa velikim zadovoljstvom je uranjao u toplu vodu, zažmirio bi i puštao da ga mašta vodi na suncem okupanim mjestima, skrivenim, pjeskovitim plažama i djevojci bez imena sa velikim šarenim šeširom. U pozadini je neko svirao džez.

Bio je zaljubljen u djevojku bez imena. Mnogo puta. I svaki put se nadao. I svaki put je patio. I svaki put je volio. Jednoga dana je opet ušao u vodu,. Bila je hladna. Pomislio je, zagrijaću je malo, opustio se i djevojka bez imena se opet ukazala. Gledala ga je krupnim plavim očima ispod oboda šešira.

Tajanstveno se smješkala. Prvi put je uočio rupice na njenim obrazima. Bio je fasciniran ljubavlju koja zrači iz njenog pogleda i ježio se od njenog ovlaš dodira po njegovoj kosi. Pojačavao je temparaturu vode.


Djevojka se sagnula, poljubila ga i prošaputala: ,,Idemo, vrijeme je...,,!

Voda je krenula da ključa, djevojka je pružila bijelu ruku sa dugim i tankim prstima i još jednom ga pozvala. Prihvatio je ruku i ispustio život.

 

[Džudi S]

Priča br.5.

Velika siva sova se sprema za svoj nocni let. Pun Mesec se povremeno sakrije iza nekog oblaka, sasvim dovoljno da joj olaksa lov.
Siri svoja velika sarena krila i polece sa svog visokog drveta.
Njeno meko perje je cini necujnom tokom leta, njene velike oci traze veceru ispod nje, ne bi se bunila da nadje nekog misa ili cak zeca. Zec bi joj najvise prijao jer prosle noci nije uhvatila svoj obrok. Osluskuje svojim usima svaki sum, niko nije tih poput nje i niko ne vii tako dobro. Leti visoko iznad krosnji drveca i trazi pravu priliku da se obrusi na svoju zrtvu ali nije jedina.

Ispod nje, u istoj sumi jos neko lovi svoj plen ali ne necujno. Velika galama i goruce baklje prate grupu seljaka koja trazi nesto ili nekoga u sumi. Ima ih desatak, iz sela koje je nedaleko od sume i lepo smesteno na stenovitoj obali jezera. Proveravaju svaki zbun na koji naidju, neki od njih gledaju u krosnje, uglavnom svi nose drvene stapove kojima udaraju u sumnjiva mesta.
Ispred njih trce dva patuljka u punom oklopu noseci svoje oruzje u rukama.
- Zasto si to uradio Vigzi? - upita jedan trceci dok je u ruci nosio veliki cekic.
- Nisam znao da je udata Strosi, to mi nije rekla - rece drugi sa sekirom u rukama.
- Trebalo je da te udarim ovim maljem u glavu kad smo izasli iz rudnika. Znas da ne mozemo da gubimo vreme na ovakve gluposti.
- Klara nije glupost Strosi.
- Kako bi nazvao bezanje od njenog muza i njegovih prijatelja? A?
- Dobro, tu se slazem, da li bar idemo u dobrom pravcu?
- Jedan od trgovaca mi je rekao je Bela planina na ovu stranu, potom si ti izleteo kroz prozor. Sva sreca pa smo pobegli dok nisu uzbunili garnizon pored. Ne smemo da se borimo sa ljudima sada. Ne posle onoga sto su iskopali u novom oknu. Zato moramo da pozurimo, tamo nam mogu pomoci da resimo taj problem.

Nastavili su da trce sumom izbegavajuci staze dok nisu dosli do reke koja je presecala sumu i lagano tekla ka selu iz koga su bezali.
- Ne mozemo preko, suvise je duboko - rece Strosi osmatrajuci reku.
- Moramo uzvodno da pratimo obalu, nadaj se da vesti o nama nisu stigle do garnizona na Zmajevom mostu inace cu stvarno da te udarim ovim maljem po sred lobanje.

Krenuli su uz reku, sve vreme trceci i noseci svoje oruzje u rukama povremeno se svadjajuci zbog dogadjaja u selu.
Iznad njih, velika siva sova je videla svoj plen, misa na drugoj obali koga su uplasili patuljci. Nije zec ali je bar lagana vecera.

 

[Džudi S]

Priča br.6.

Novembar

Predveče sam se spremala za odlazak do grada da se nađem sa prijateljima. Okupljali smo se u jedinom kafiću gde smo svi zajedno mogli da stanemo. Biće bučno, zadimljeno, pomalo i neprijatno, ali vredno. Otkako smo se razišli, svako na svoju stranu, povremena okupljanja je bilo teško organizovati, ali bila su lekovita. Zato sam i doputovala danas, specijalno za tu priliku.

Jedino mi je stvarno smetalo što je novembar i što sam u novembru morala da se vraćam u svoj mali grad. Osećam potrebu da se u ovom mesecu zaključam u sebe i nikoga ne puštam, dok ne odbolujem svoje brodolome.

Što se više približavao trenutak da krenem, to mi se manje išlo. Volela sam da vidim svoje prijatelje uživo, da čujem kako se smeju, da pogledam fotografije njihovih porodica… Sve mi to nedostaje skoro cele godine. Nekada se ne sretnemo i duže i potrebni su mi. Pa ipak… osećam da sada nisam sposobna izdržati radost niti prikriti svoje ogorčenje.

Izašla sam iz apartmana i, nasuprot svakom zdravorazumskom rezonovanju, poslala poruku da ne dolazim.

Pošla sam u dobro poznatom smeru. Ka svojoj kući. U koju nisam kročila skoro dve godine. Sada nikako nije bio trenutak, plakalo mi se i plakala sam, ali jednostavno nisam mogla više da izbegavam suočavanje sa tom praznom kućom koja je nekada bila dom.

Snalazila sam se u mraku dvorišta, otključala i zaključala kapiju brzo. Da je neko posmatrao kuću svakodnevno, iznenadilo bi ga svetlo koje se sad videlo kroz sve ulične prozore. Unutra je bilo hladno kao i napolju. Sav nameštaj i stvari su stajale kao da neko i dalje živi tu - ovde su naočare, pored kreveta, uz otvorenu knjigu. Ćebe je nehajno bačeno preko fotelje. Neki lekovi su na polici, neki otvoreni stoje na stolu. Drva su spremna za potpalu. U kuhinji je oprano suđe čekalo da se rasporedi u police.

Čitava kuća je bila krajnje inferiorna prema činjenici da jedne njene stanarke, moje majke, već dva novembra nema.

Zvrndao mi je telefon od poziva i poruka. Bilo je glupo što nisam poštovala dogovor, ali tako mi je bilo svejedno. Isključila sam ton i sa neočekivanim mirom sela na mamin krevet. Znala sam da niko od mojih prijatelja neće ni pretpostaviti da se nalazim baš ovde. Toliko sam izbegavala dolazak u kuću da odsedam u privatnim pansionima kada dođem u svoj grad.

Iz ove pozicije imala sam pogled na sve ono što je moja majka svakodnevno gledala ležeći na njemu mesecima. A gledala je u ostatke svog života i mirila se sa svim promašajima. Kuća je stara, nikada nije funkcionisala kako treba. Pogled na utikač na suprotnom zidu je podsetnik na jednofaznu struju, na zimska smrzavanja i akutni bronhitis. Na plafonu ukoso fleka od prokišnjavanja i napuklina podsetnik je na besparicu, ali i činjenicu da ni svom zdravlju nije poklanjala dovoljno pažnje, a kamoli će kući. Na vitrini je položena uramljena fotografija - i ja znam da je na njoj sestra mog oca, koja je odavno otišla u inostranstvo i živela svoj savršeni život. Ta gotografija je takođe podsetnik - da će te najrođeniji prvi izdati i okrenuti leđa. Sa ovog mesta se delićem vidi i druga soba kroz otvorena dvokrilna vrata; pogled pada na veliko zidno ogledalo, deo njenog miraza - podsetnik na njen dom i roditelje koji nikada nisu podržavali njen brak i koji su se zbog toga udaljavali od nje.

Boravak na ovom krevetu je možda potpomogao pravljenje nekog nevidljivog spiska razloga zbog kojih je mogla da odustane i jednostavno se preda. Ne bih joj to zamerila nikada. Ne smatram da sam joj mogla biti razlog da ne razmišlja o tome, iako znam da me je volela koliko i ja nju.

Shvatila sam da joj dugujem upravo ovo suočavanje. Dosta je bilo bežanja od uspomena i od nje. Nije to zaslužila, ne od mene.

Trebalo je da pođem, ali sam odlučila da ću češće obilaziti kuću. Uzela sam njene sveske i beleške, jedan stari sat koji je radio kada sam ga navila (taj zvuk sata me definitivno podseća na nju!), njenu ogrlicu od sunčanog kamena i “srećnu bluzu” koju je nosila u važnim i lepim prilikama. Mirisala je još na njen omiljeni “Mošus”.

Prošla sam još jednom kroz sobe. Šta god da je ona videla u svim tim policama i kakve god da su nju uspomene vrebale preko raznih predmeta, ja sam sada svuda videla nju i priču o njoj. Knjige, slike, gramofon, saksije, nakit, svećice, olovke, satovi, neobične kombinacije čajeva, šoljice i šolje za kafu, ešarpe, ikona… sve je to sada bila ona. Tako je odjednom i sasvim neočekivano ta sumorna kuća postala mesto gde sam se osećala bezbedno. Baš kao dete u majčinom naručju. Takva i jeste bila moja majka - uvek je bila zaklon, kakve god nedaće da su šibale van njenog zagrljaja. Bila je oslonac i sidro. Ne smem to da zaboravim.

Opet sam se kroz dvorišni mrak spretno provukla i zaključala kapiju. Čvrsto sam držala mamine stvari. Nisam znala šta ću sa njima, samo sam znala da su mi potrebne.

Nikada se neću izlečiti od novembra, znam. Možda i ne treba, možda se čovek od toga nikada ne izleči. I posle dve godine, ništa više ni bolje ne razumem sve što se dogodilo ni zašto se dogodilo, baš tako, baš tada.

Samo osećam da bi trebalo češće da dolazim u svoj dom. I da sledeći put konačno otpakujem komplet tirkiznih šoljica koji je mama čuvala za neku nedefinisanu važnu priliku.

 

[lapsi]

Priča br. 2.

Hipster Granny


Izgledala je lepo ta konobarica. Svidela mi se. Ali, kad bih svratio u mali kafić u kojem je radila, nismo skoro ništa pričali. Obazriv sam prema konobaricama. Nešto usputnih reči i to je to. Nismo se ni upoznali. Persirali smo se. Ipak sam stariji čika, bar petnaestak godina.

Sanjao sam je posle nekog vremena i zabeležio taj san, pretvorio ga u priču i rešio da joj dam da pročita. Ništa naročito, sanjao sam kako sam je sreo i kako je to bio jedan prijatan susret.

Svratio sam na kafu. Bio sam uzbuđen, ali ne toliko da bi se primetilo.

“Ponekad pišem… Napisao sam jednu pričicu, da li biste hteli da je pročitate?”

“Hoću”, odgovorila je mirno i uzdržano.

Izgledala je kao da joj svaki dan neko donese neku priču. Kao da radi u izdavačkoj kući, gde je svaki dan opsedaju pisci u pokušaju, a ne kao da radi u kafiću.

“Ali ne mogu sada.”

“Nisam ni mislio sada, nego kad stignete.“

Kada sam posle jedno dve nedelje svratio u taj lokal, gde se služe stvari kao što je, na primer, čaj ‘Hipster Granny’, koji je, lokal, eko friendly i skup, konobarica je sedela za šankom sa dvojicom.

Prvo je, dok sam ispijao svoj čaj od nane jer me je, kao i obično kad doručkujem omlet, mučio stomak, otišao jedan, pa drugi tip.

U lokalu smo ostali samo nas dvoje.

Konobarica je brzo dohvatila telefon i nekome koga je pozvala panično rekla: "Dođi!...Dođi!". Nije dozvolila nikakva pitanja.

Onda je stala da nešto radi za kompjuterom, ili da nešto navodno radi za kompjuterom, i ubrzo je u lokal ušao ogroman tip u maskirnim pantalonama, crnom duksu i cokulama. U međuvremenu je naišao, belim audijem, ispred lokala onaj drugi tip, gazda, kako će se ispostaviti, koji je pre nekoliko minuta bio otišao, i konobarica je izašla da mu nešto odnese, zamolivši grdosiju u maskirnim pantalonama, crnom duksu i cokulama da nikud ne mrda.

Kad se vratila pitala ga je da li hoće kafu.

"Naravno", odgovorio je.

Razgovarali su isprazno, koliko da ne ćute.

Ostavši za stolom, zatražio sam račun.

"Jeste li stigli da pročitate onu pričicu", pitao sam konobaricu dok mi je vraćala kusur.

"Jesam."

"Kako vam se čini?"

"Molim?"

"Je l’ valja", pitao sam osmehujući se.

Konobarica je rekla nešto nerazgovetno.

"Ne vidim poentu", rekla je onda.

Tako mi je jednom jedna žena iz neke izdavačke kuće rekla da ne vidi poentu u mojim pričama pa sam je oterao u tri lepe, ali konobarica me nije iznervirala jer od konobarice se ipak nisam nadao književnoj kritici, nego nečem drugom, pa je nisam oterao u tri lepe. Što je bilo pametno, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog čikice koji joj je pravio društvo.

"Ko će ga znati. Čoveku svašta padne na um", rekao sam joj ne želeći da zvučim preozbiljno, želeći da kažem da ta pričica, taj san, ne predstavlja ništa posebno.

Konobarica se vratila za šank, kod ljudeskare koja je ispijala espreščić.

U stvari, setio sam se onda, u snu, pa i u priči, pojavila se i majka konobarice. Konobarica i majka su šetale i ja sam šetao sa sinom i pozdravili smo se, ili tako nešto.

Možda je konobarica na javi mislila da želim da upoznam njenu majku. A kad je upoznam, kad upoznam tu Hipster Granny, da joj zatražim ruku njene kćeri.

"Doviđenja", rekao sam.

"Doviđenja", rekla je konobarica.

Još dok vrata nisam sasvim ni zatvorio odjeknuo je uzdah konobarice, uzdah olakšanja.

Onda je tipu u maskirnim pantalonama, crnom duksu i cokulama mogla na miru potanko da ispriča moju priču.

5 poena