Priča br. 7.
Mastilo duše - tragovi unutrašnjih oluja
Kroz susnežicu se probijala veća silueta pomalo oborenog pogleda, na prvi utisak prkoseći vetru i vlažnim pahuljama kroz decembarsku noć. Već nakon nekoliko sledećih koraka bilo je jasno da tu više nema nikakvog prkosa. Ostarelo lice, verovatno i više nego što bi trebalo, je izlagalo sebe vremenskim uticajima, tek skrivajući pogled ispod šešira kako mu pahulje ne bi stale na put kojim je krenuo ove tihe večeri. Ruke, celo telo, kao da su namerno upijali tu hladnoću, vlagu, sve ono što je priroda u tom trenutku imala da ponudi, a koliko god neprijatno bilo ljudskom biću. Nemarno zakopčan kaput i spor, ali siguran, jak, korak, izdvajali su ga od nekoliko drugih pogurenih prolaznika pod kišobranima i kapuljačama.
Prelazeći mostić preko nabujale reke, pedesetogodišnjak se uputio ka parku gde se na par sportskih terena, uprkos lošem vremenu, još videlo poneko dete. Prišao je obližnjoj klupici na nekoliko koraka od nabujale vode, stavio ruku u desni džep kaputa i nešto stezao, pogleda ne skidajući sa te klupice.
Sećanja su preplavila njegov um. Video je sebe, svoju suprugu i njegovu devetogodišnju malu kopiju kako su pre tačno godinu dana sedeli na toj istoj klupi, srećni, posmatrajući tada mirnu reku, okruženu sa bar 20 cm snega. Tada ni slutili nisu šta će sutrašnji dan, tj. tada novogodišnja noć, donet... ne doneti. Oduzeti.
Seo je na isto mesto gde je i pre godinu dana, dok su se u glavi već čuli vrisci kada je auto sletao sa puta i probio ogradu mosta, zabijajući se u tu istu reku nekoliko kilometara dalje. Dugo je želeo da vrati vreme, da bude bolji, pažljiviji, bržih reakcija, a sada želi da sve samo prestane. Dugo nije znao ni kako, samo je znao da reka neće i njega uzeti. Neće joj to priuštiti. On će odabrati kako će pravda biti izvršena.
Konačno je ona rukla izašla iz džepa stežući crni metal. Pištolj. Pogledao ga je, kao da je želeo da se uveri da je njegov spasilac zaista tu. Vratio ga je unutra. Još je čuo glasove nekoliko dečaka iz sebe. Postajalo je kasno, a sutra je već bila ta noć. Morao je večeras. Duguje im. Duguje sebi. Ovo nije život.
Glasovi iza njegovih leđa su postajali tiši i ređi. Ostao je još samo jedan koji se pretvorio u zvuk koraka po vlažnom snegu. Ali koraci se nisu udaljavali. Prilazili su.
"Dobro veče." - reče dečak smrznutog lica. "Ja bih malo seo ovde sa vama, ako je to u redu. Čekam moje da se vrate kući, jer sam zaboravio da ponesem ključ. Brzo će oni."
"Sedi, sedi..." - iznenađeno je odgovorio. Nije večeras očekivao ni sa kim komunikaciju, a sigurno ne sa detetom koje je verovatno uzrasta njegovog sina.
"Hladno je, a vi baš tad često šetate okolo." primeti dečko brišući rukavom nos koji curi i spusti se na drugi kraj klupe. "Sad će mi mama sigurno zabraniti da idem u park neko vreme. Stalno mi govori da ne razmišljam i pravim im probleme. A bio sam siguran da sam uzeo ključ."
"Gde stanuješ? Jesi daleko? Mogu ti dati nešto novca da popiješ čaj tamo?" - pokazivao je dečaku lokal preko reke sa upadljivim svetlima.
"To sam ja, Darko! Zar me ne prepoznajete, čika Ilija? Anin i Petrov."
Ilija bolje pogleda dečaka, koji je malo sklonio kapiljaču sa čela i prepozna dete iz komšiluka koje se družilo sa njegovim Acom. Darko, inteligentno, komunikativno, zrelo dete koje je uvek imalo rečenice odraslog čoveka.
"Komšo, izvini, malo je mračno još i ova zimska odeća..."
"Ne brinite, čika Ilija, razumem. Ja sam Vas prepoznao još kad ste prelazili most. Uvek idete istim putem u skoro isto vreme. Tako je i moj tata nekada šetao puno, dolazio u park da me gleda dok igram, dok je još mogao da hoda. Sad mu je dosta lošije i ne može mnogo toga što je mogao ranije."
Ilija se setio da je Petar, dečakov otac, često bolestan u poslednje vreme. Sramota je što on za tih godinu dana nije ni zastao da ga nekad pita koko je, od čega boluje, da li mu može pomoći... A nekada su svi bili dobri prijatelji. Porodice koje su se stalno družile. Sve dok se ono nije desilo i Ilija se potpuno isključio od sveta. Bilo ga je sramota da bilo koga od starog društva pogleda u oči.
"Kako ti je otac sad? Video sam skoro da je hitna dolazila?"
"Rekli su da nema svrhe zvati hitnu. Neće mu olakšati. Ali mama ipak zove." - odrasle rečenice iz usta deteta su sada postajale dečije, preplavljene brigom za roditelja, emocijama.
"Kako neće?" - iznenađen Ilija bez ikakvog uvijanja upita Darka.
"Rekli su da ima još nekoliko meseci." - Darkove rečenice su postajale sve kraće. Trudio se da kontroliše emocije.
Ilija je nekoliko trenutaka izgubljeno gledao u Dečaka i ćutao.
"Znao sam da je bolestan, ali ne da je toliko ozbiljno." - jedva je promucao Ilija nekako.
"Imate i Vi svojih problema, razumemo Vas. Od kad je Aco... umro, i teta Jelena, mama mi je govorila da se ne igramo ispod vašeg prozora. Da Vam je potreban mir, tišina. Da Vam je teško i dosta Vaših problema i bez preglasne, nemirne komšijske dece."
Ilija je ponovo ostao bez reči. Mislio je da ga komšije krive za onu vožnju, što je on sada tu, a Aco i Jelena nisu. Da ga zbog toga izbegavaju. Mislio je da sklanjaju svoju decu od njega jer nije umeo ni svoje da sačuva. Sve je pogrešno shvatio.
"Ti i Aco ste se baš često družili, zar ne?"
"Bili smo najbolji drugari. On me je naučio kako se igra šah, neke trikove u košarci, zajedno smo vozili rolere... Pogledajte ovo..."
Dečak je uzeo malo snega, napravio grudvu, bacio i pogodio metalni, oštećeni deo starog lampiona. Celo naselje je zvonilo do udarca. Ilija se sećao toga. Izmamilo mu je osmeh na lice. Kad je jurio klince oko zgrade jer su celu noć gađali taj lampion tako na niko nije imao mira. Lepa, srećna vremena.
"Nas dvojica smo to prvi počeli." - nasmejao se sada i dečak. "Hoćete Vi da probate?"
Ilija se nasmeja i odmahnu glavom.
"Nije teško. Drugi, treći pokušaj i morate pogoditi." - dečak je uputio izazivački pogled. "Osim ako Vas je strah od komšija?"
Sad su obojica stezali grudve gledajući metu. Poletele i jedan pogodak i jedan primašaj. Dečak vodi.
"Prići ćemo malo reci, ako Vam je ovo daleko."
Zabavljalo ih je obojicu. Jedva su čekali da neko izleti iz zgrade preteći. Svake zime isto.
Stoje pored reke, Ilija baca i pogađa. Dečak se osmehuje, kao da mu daje do znanja da ipak nema šanse, zamahuje, ali mu pri izbačaju noga prokliza, odmah potom i druga i već nogama u reci. Ilija pruža ruku, ali kasno. Dečak je već skoro ceo u vodi, maše jednom rukom dok se drugom drži za neko rastinje pored obale. Ilija skače u vodu, grabi to malo biće koje toliko podseća na njegovog sina i nekim čudom, uspevaju da se izvuku iz reke.
Mokri, sa gomilom blata i snega na sebi, iznureni, dok se još tresu, što zbog adrenalina, što zbog užasne hladnoće, udaljavaju se nekoliko metara od reke da bi došli do daha.
"Dare, idemo brzo do mene. Smrznućemo se čekajući tvoj ključ. Hajde trči!"
Velika i mala silueta su se trkom udaljavale preko mosta. U snegu su se videli, sada već skoro pokriveni, Ilijini stari, ujednačeni, tromi tragovi, i sveži, novi, puni života i želje za opstankom.
Uletevši u stan, Ilija nalazi nešto sinove odeće za malog komšiju, uvija ga u ćebe celog dok sedaju pored radijatora.
"Jesi li dobro? Kako se osećaš?" - zabrinuto ga je gledao Ilija.
"Ne brinite. Sada ću biti dobro. Hvala što ste me izvukli iz vode. Hvala!"
Nakon pola sata dolaze i Darkovi roditelji. Ilija im pažljivo objašnjava šta se desilo, kriveći sebe što su bili preblizu reke. Darkova majka mu govori da ne krivi sebe, jer je Darka već jednom i njegov otac vadio iz reke prethodnih godina. Grleći ga zahvaljuje mu.
Ilija se konačno grli i sa svojim starim prijateljem, Petrom, dečakovim ocem, koji je ovih godinu dana bio svoju bitku života, a da Ilija, nekada njegov dobar prijatelj, to nije ni znao. Govori mu kako mu je žao zbog svega, ali ga Petar samo ućutkuje ponavljajući "Sve je to život, druže. Sve je to život."
Ilija ostaje ponovo sam u svom stanu, ali sada sa malo drugačijim pogledom. Držeći u rukama odelo svog sina, oseća reči supruge koja ponavlja "U redu je" i on zna da mora biti tu. Zbog sebe, zbog onih kojih više nema, zbog onih čije vreme tek dolazi.
