Gistav Flober

[Baudrillard]

Biografija ovog nadasve valjanog gospodina otpočinje 12. decembra 1821, u Ruanu, gde je njegov otac radio kao renomirani načelnik hirurgije lokalne bolnice. Ovakav odgoj u samom startu smešta Flobera u buržoasku klasu – što je zabavno, znajući da je upravo taj sloj društva nežno prezirao. Veoma rano odlučio je da napravi zbirku ustaljenih, površnih i mediokritetnih životnih uverenja i navika; blistavo ironičan Rečnik usvojenih ideja objavljen je posthumno 1911., i citiran je u podnaslovima ovog teksta. Legenda kaže da izaziva nelagodu i probavne tegobe, jer većina čitalaca ubrzo prepozna neku svoju predrasudu u društvu banalnosti, klišea i gluposti.

Floberov život, međutim, nije baš rano izašao iz ustaljenog obrasca: školovao se isprva u Ruenu, a 1840. prešao u Pariz, da studira pravo. Nije bio oduševljen niti gradom – što može iznenaditi lakoverne pristalice kulta Pariza, niti izučavanom oblašću – što ne može iznenaditi ama baš nikoga. Nakon šest godina i jednog epileptičnog napada, napokon je napustio i studije, i prestonicu.

Putovao je isprva po Bretanji, i nomadstvo mu se toliko dopalo da se 1849. zaleteo čak do Bliskog istoka, a 1858. se zaputio u daleku Kartaginu, da prikuplja materijala za roman Salambo. Sedamdesetih je počeo rat sa Prusijom, pa je nivo veselja u Floberovom životu naglo opao. Hronološki gledano, to vam je, otprilike, to.

Plavuše: lakše nego brinete (vidi: brinete); Brinete: lakše nego plavuše (vidi: plavuše)

Flober i brak drugovali nisu ni u teoriji, ni u praksi; osim toga, u Rečniku usvojenih ideja stoji:

Deca: pokazivati znake naklonosti kada je neko prisutan

Jedinu ozbiljnu vezu ostvario je sa romantičarskom spisateljicom Luiz Kolet. Njihova ljubav bila je turbulentna, ali je ipak potrajala osam godina i naposletku u krilo zahvalnim teoretičarima književnosti obrušila gomilu visokointelektualne prepiske, u kojoj veliki majstor sa svojom draganom razglaba o finesama kreativnog i spisateljskog postupka. Floberova pisma detaljno opisuju njegov temeljni i često mukotrpni pristup jezičkom izrazu, i odličan su uvid u njegova promišljanja o prirodi i/ili valjanosti književnosti, naročito one koja se podmuklo opisuje kao „realistična“.

Pre nego što pomislite da su mu pisma bila dosadna, napomenućemo da su sadržala i iskaze poput:

Biti glup, sebičan i dobrog zdravlja tri su preduslova za sreću, mada, ako glupost izostaje, ostalo je badava.

Osim Luiz Kolet, Flober je voleo i prostitutke, naročito na putovanjima – o njima takođe znamo iz pisama prijateljima. Na primer, poznanstvu sklopljenom u Istambulu pripisao je svoj prvi šankr na penisu – suvenir, ako ne za to vreme egzotičan, a ono bar originalan.

NB: šankr, iliti šangir, je naočita otvorena rana, vesnik prvog stadijuma sifilisa. Nadamo se da do sada ovo niste morali da znate.

Još jednu stvar valja reći dok smo pri ovom podnaslovu: gospođa Bovari je bila brineta. Sad vam je sve jasno.

Knjiga: uvek preobimna, bez obzira na temu

Izabel Iper kao gospođa Bovari u istoimenom filmu Kloda Šabrola; film je mučno dosledan tekstu romana, te ič ne valja; nemojte ga gledati.
Knjiga je Gistav Flober napisao podosta, ali nijedno njegovo delo nije doseglo slavu Gospođe Bovari, omiljene preljubnice zapadne književnosti.

Iz pisama Luiz Kolet saznajemo da je Flober užasno patio pišući ovaj roman; žalio se da je strahovito dosadno pisati knjigu u kojoj se ama baš ništa ne dešava, ali i da je upravo zbog toga odličan stvaralački izazov.

Dosađuje se, veći deo svog života, i protagonistkinja, Ema Bovari: nesrećna je u braku sa mediokritetnim seoskim lekarom, i ma koliko da pokušava, nikako ne uspeva da u sebi i svojoj okolini pronađe strast, zanos i avanturu o kojima čita u romanima. Sirota Ema žrtva je ironije koja je proslavila njenog stvaraoca: ponesena iluzijama čiju suštinu i prirodu ne može da razume, nesposobna je da sagleda sopstvene zablude i površnost, te srlja iz jedne greške u drugu toliko uporno da se Flober može optužiti i za sadizam prema sopstvenim likovima. Međutim, tragedija Eminog života sastoji se upravo u nedostatku prave tragedije – u jezivo predvidivoj, a neizbežnoj prosečnosti.

Ponekada se dešava da se na dosadu požali i čitalac; međutim, Floberovo umeće teži pretvaranju Gospođe Bovari u roman koji je dosadan na zanimljiv način.

A, ako vas to ne intrigira, pomislite i na kontroverzu koju je izazvao kada je prvi put objavljen!

Romani: kvare narod

Kao i mnogi romani tog doba, Gospođa Bovari bila je isprva objavljivana u nastavcima, u časopisu „La Revue de Paris“. Kao i mnogi romani objavljivani u časopisima, bila je cenzurisana: urednici magazina izmenili su čak 69 pasusa bez Floberovog odobrenja, nepodobnim proglasivši sve od preplitanja Eminih nogu sa plesnim partnerom, do scene gde majka šalje sinu studentu domaću hranu. Jubilarnu sedamdesetu izmenu Flober jeste odobrio: iz teksta je izbačena celodnevna vožnja kočijom Eme Bovari i njenog ljubavnika, tokom koje se njih dvoje jarosno seksaju prepuštaju svojim strastima.

Ne brinite, raspusnici i pohotljivci – škakljiva nogopreplitanja i Još Mnogo Toga vraćeno nam je kada je roman objavljen kao celina. U međuvremenu, protiv Flobera je vođen sudski proces zbog ugrožavanja javnog morala.

Detalji ovog suđenja daju zanimljiv uvid u stavove o književnosti u 19. veku: Floberova krivica sastojala se, po mišljenju optužbe, u „manjku ulepšavanja“, te preterano bledom i beznadežnom predstavljanju stvarnosti; potom, u nedostataku jednoznačno pozitivnog, herojskog lika na koga bi se čitalac mogao ugledati, i naposletku – u neodređenosti pripovedača. Naime, u Gospođi Bovari zaista se najčešće ne zna ni ko pripoveda, a kamoli kakav stav ima prema likovima ili dešavanjima. A, ako autorovo smerno prosvećivačko prisustvo nije tu da usmeri zabludelog čitaoca, kako će siroto čeljade, zaboga, znati šta da misli?!

Floberova odbrana? Pre svega, da Emina sudbina može poslužiti kao upozorenje protiv poroka; međutim, spomenuto je i da je njegov otac ugledan lekar, te da je sam Gistav dugo i predano radio na knjizi, dajući sve od sebe da je učini dobrom. Ironično, upravo pripadnost buržoaziji i ispoljavanje njenih tipičnih vrednosti spasilo Flobera od kazne, a suđenje je proslavilo Gospođu Bovari.

Sahrana: prečesto prerana. Pričati priče o leševima koji su od gladi pojeli sopstvenu ruku.

Gistav Flober je umro, kao što je mnogima običaj. Učinio je to 1880., izgubivši dugogodišnju svađu sa sifilisom, jednom od vodećih prepreka romantizaciji devetnaestovekovnog bivstvovanja.

Buržoazija ga je, kao što je red, sahranila; čitalaštvo mu, međutim, već skoro 150 godina ne da mira.

Milica Naumoska

 

[Baudrillard]

Suđenje Gistavu Floberu

Flober i fatalna „gospođa Bovari“. Godina 1857. je značajna ne samo za francusku literaturu. Te godine objavljena su dva izuzetna književna dela: Floberova „Gospođa Bovari“ i „Cveće zla“ Šarla Bodlera. Književni kritičari i poznavaoci književnosti kažu da su to dva velika književna događaja. Ali umesto pohvala glavni protagonisti Flober i Bodler dobili su sudske pozive. Njihova dela je tužilastvo Drugog carstva proglasilo nemoralnim i autori su morali na sud.

Prvi je optužen Flober za svoje prvo delo koje je po mišljenju carskog tužioca Ernesta Pinara povreda javnog morala i religije. Fatalna „Gospođa Bovari“ čije su uzbudljive doživljaje pratili čitaoci „Pariške revije“, od početka oktobra do sredine decembra 1856. godine, ponovo je zalepršala svojim krinolinama pred pariskim sudom za prestupe.
Zasedanje ovog suda, čiji je predsedavajući bio sudija Dibarl, trajalo je do 31. januara do 7. februara 1857. godine. Advokat optuženog pisca bio je prijatelj njegove porodice Mari-Antoan-Žil Senar, bivši predsednik Narodne skupštine i ministar unutrašnjih poslova. Njemu je optuženi pisac posvetio prvo izdanje svog romana, zahvaljujući mu se za uspešnu odbranu. Floberov roman objavljen je u „Pariškoj reviji“, mada znatno skraćen, ipak je došao pod udar Drugog carstva Napoleona III. Ovo skraćivanje rukopisa pisac je prokomentarisao izjavom objavljenom u istom časopisu: „Razlozi koje ja ne mogu da ocenjujem primorali su „Parišku reviju“ da izostavi jedno mesto u broju od prvog decembra. Budući da je njena bojažljivost ponovo dosla do izražaja povodom ovog broja, ona je smatrala za zgodno da ukloni još nekoliko mesta. Prema tome, ja izjavljujem da otklanjam odgovornost za redove koji slede, pa se čitalac umoljava da u njemu gleda samo odlomke, a ne celinu“.
Ali pariški sud je bio neumoljiv i prema ovim odlomcima koje je „Pariška revija“ iz predostrožnosti želela da učini čednijim. A pisac ne samo da nije uspeo da „otkloni“ odgovornost, već je svaljena i na urednika revije Pisa i štampara Pijea. Njih trojica su bdeli i umorni slušali optužbe tužioca Ernesta Pinara: „Imate pred sobom, gospodo, trojicu okrivljenih: Gospodina Flobera pisca knjige, gospodina Pisa, koji je primio i gospodina Pijea koji ju je štampao. U ovakvom predmetu nema prestupa bez javne upotrebe i svi oni koji su doprineli da se delo objavi moraju biti pogođeni podjednako. Ali glavni optuženi je g. Flober koji, kada ga je redakcija pismeno opomenula, protestuje što je jedan odlomak u delu izostavljen.
Posle njega dolazi i prvi red g. Loran Pisa, od njega ćete tražiti da položi račune o odlomku koji je izostavio, i odlomcima koje je morao ukloniti, i naposletku, dolazi štampar koji je kao isturena strana morao ukloniti. G. Pije je, uostalom, častan čovek protiv koga ja nemam ništa da kažem. Tražim od vas samo da primenite na njega zakon. Štampari moraju čitati: kada nisu čitali, onda štampaju na svoju odgovornost i štetu.
Štampari nisu mašine. Oni imaju izvesnu povlasticu, polažu zakletvu, oni su u naročitom položaju, odgovorni su. Još jednom, oni su kao isturena straža: ako propuste prestup, to je kao da su propustili neprijatelja. Ublažite kaznu g. Pijeu koliko god hoćete, budite milostivi čak i prema uredniku „Revije“ ali sto se tiče g. Flobera, glavnog okrivljenog, za njega treba zadržati svu strogost“.
U sudskoj dvorani neki su aplaudirali, a drugi su glasno negodovali. Flober je upitano gledao advokata Senara. Poznavao ga je od ranog detinjstva, bio je prijatelj njegovog oca slavnog hirurga Flobera. Može li stari Sener odbaciti sve te prljave klevete? Urednik Pis zlovoljno gleda negde u stranu. Stari štampar Pije nemoćno krši ruke. A neumoljiv tužilac Pinar i dalje ptužuje i kao dokaz navodi niz odlomaka iz optuženog dela.
Realizam u književnosti, pre više od jednog stoleća, dovodio je pisce pred sud. Šta li bio se tek dogodilo Henri Mileru da je živeo u to doba? Tužiocu Drugog carstva dozvoljeno je da daje književne ocene i sud o realističkoj književnosti: „Taj moral žigose realističku književnost ne zato što ona slika strasti, mržnju, osvetu, ljubav, svet i od toga živi, to umetnost mora da slika, nego kada ih slika bez uzde i bez mere. Umetnost bez pravila nije previše umetnost: to je kao žena koja se potpuno svukla. Nametnuti umetnosti jedino pravilo javne pristojnosti ne znači njeno podčinjavanje nego poštovanje. Pravilom se čovek jedino i uzdiže. Eto, gospodo, načela koja mi ispovedamo, eto doktrine koju svesno branimo.“
Na scenu sada stupa Floberov advokat Senar. Visok i impozantan samom svojom pojavom uliva postovanje, sve oči su uprte u njega. Publika napeto očekuje da čuje šta će to on da kaže. I Senar počinje svoju briljantnu odbranu: „Gospodo, g. Flober je optužen pred vama da je napisao jednu rđavu knjigu, da je u toj knjizi povredio javni moral i religiju. G. Flober je pored mene, on tvrdi pred vama da je misao, i da kad ona ne bi bila izopačena (a mi smo videli za nekoliko časaka kako veliki talenat može da izopači jednu smisao), ona bi bila (a ona će to postati) za vas ono što je već bila za čitaoce knjige, jedna prevashodno religiozna i moralna misao koja se može izraziti rečima: podsticanje na vrlinu kroz užasavanje nad porokom.

Tužilac Pinar je namrgodjeno slusao odbranu. Znao je da nece biti lako suprotstaviti se tako autoritativnom protivniku.
Urednik Pis je pun nade gledao u cuvenog advokata. A Flober je napeto ocekivao dalji tok sudjenja. Skrenuo je pogled u publiku: sarolika gomila željna senzacija. U publici je bilo bar nekoliko gospodja Bovari. Možda su bas one najžešce aplaudirale Pinaru?
Dvoranom se prelomio sugestivni bariton advokata Senara: „Ona se podala! Pa sta! Zar je svaki opis zabranjen? Ali kada se inkriminise, moralo bi se sve citati, a carski tužilac nije sve citao. Odlomak koji inkriminise ne zaustavlja se tamo gde se on zaustavio. Ima jedno ublaženje, evo ga. U kancelariji se to nije citalo. G. carski tužilac nije na to malocas obratio pažnju. On je video samo ovo: „potom je jednim pokretom zbacila sve svoje odelo“, i uzviknuo je povreda javnog morala. Zaista suvise lako optuživati s obzirom na jedan takav sistem. Ne daj bože da pisci recnika padnu saka g. carskom tužiocu. Kojem bi od njih poslo za rukom da izbegne osudu ako bi mu palo na um da pomocu izrezivanja ne recenica, nego reci, nacini spisak svih reci koje bi mogle vredjati moral ili religiju?“ Dvoranom se razlegao smeh. Tužilac Pinar, crven u licu i trudeci se da nadvice publiku, spremno je odgovorio na repliku odbrane: „Na taj prigovor dva odgovora: pretpostavimo da je delo moralno, to ne znaci da se zbog moralnog zakljucka mogu oprostiti pohotljivije pojedinosti koje se u njemu mogu naci. I opet velim, delo u osnovi nije moralno. Velim, gospodo da se pohotljive pojedinosti ne mogu pokriti moralnim zakljuckom inace bi se mogle ispricati sve orgije koje se mogu zamisliti, opisati sve sramote jedne bludnice, i prikazivati je kako umire na rdjavom krevetu u bolnici.
„A zasto ne?“ - mislio je Flober, muceci se da to ne izusti glasno. Dosta je bilo tih romanticarskih magli kroz koje se nije video covek. Ali na srecu ima i pametnih ljudi koji mu daju podrsku u ovim teskim casovima. Setio se jucerasnje posete slavnom Lamartinu. Njegov roman Lamartin je pratio u „Pariskoj reviji“ u svom letnjikovcu, na selu. Po dolasku u Pariz je pronasao Floberovu adresu i poslao svog sekretara da mu izruci pohvale.
Juce je posetio slavnog pisca. Lamartin mu je rekao : „Vi ste mi dali najbolje delo koje sam procitao za poslednjih dvadeset godina.“ Mladi pisac mu se požalio: „Pa, možete li pojmiti g. Lamartin da je protiv mene podignuta tužba pred sudom za prestupe zbog povrede javnog i verskog morala“, Zacudjeni Lamartin: „Vrlo je žalosno vec i to sto su se grdno prevarili u pogledu vaseg dela i sto su naredili da se ono tuži, ali nije mogucno, s obzirom na cast nase zemlje i epohe, da ce se naci jedan sud koji bi vas osudio“.
Pariski sud za prestupe uveren u svoju neprikosnovenost sudio je i piscu i književnosti i moralu. Na srecu citalaca i literature sud je shvatio svoju zabludu. Flober, urednik Pis i stampar Pije oslobodjeni su optužbe i placanja sudskih troskova.
Gospodja Bovari je objavljena bez skracivanja a za njom slede i druga Floberova dela! „Iskusenje svetog Antonija“, „Sentimentalno vaspitanje“, „Buvar i Pekise“, „Salambo“... Flober je jedan od retkih pisaca koji su na sudu dobro prosli. Bodlerovo „Cvece zla“. Godine 1857. jos jedan francuski pisac umesto da bude slavljen, tužen je i izveden pred sud. Petnaest godina je pesnik Sarl Bodler pisao stihove u koje je utkao „celo svoje srce“, kako je pisao jednom prijatelju. Posle mnogo napora uspeo je da ih objavi pod naslovom „Cvece zla“ u izdanju svog prijatelja Pule-Malasija. U izlazima pariskih knjižara knjiga se pojavila 11. jula 1857. godine i odmah je izazvala nepovoljne komentare. Uskoro, u poznatom francuskom casopisu „Le Figaro“ objavljen je prikaz jednog književnog kriticara koji je samouvereno tvrdio da se u Bodlerovim stihovima „odvratno združuje s podlim, gadno se bratimi s pokvarenim“.
Samo nekoliko meseci posle Floberovog procesa, Pariški sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca: Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao vec dobro znani i proslavljeni „poznavalac“ književnosti carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera. Očigledno da je u njegovoj bogatoj praksi nedostajao jedan „književni“ trofej. A nije ni slutio da će zahvaljujući Floberu i Bodleru uči u istoriju književnosti.
Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe.

 

[Lada]

 

[Lada]

Floberova Pisma – o životu, književnosti, ženama

Nije retkost u književnosti da se privatna pisma velikih pisaca objavljuju kao zbirka, dostupna svima. Floberova Pisma u tom smislu nisu nikakav izuzetak, ali jesu izuzetak u smislu da nam nude šansu da bolje upoznamo ovog pisca lično, jer se on svim silama trudio da u njegovom pisanju nema njega. U svojim delima želeo je da prikaže ono što on nije, da pruži različite perspektive od njegove i da se pripovedačev glas ne vidi ni u jednom trenutku.

Pisao je Lujzi Kole, svojoj ljubavi, ali i Igou, Bodleru, Mopasanu, Turgenjevu, Zoli, sa kojima je raspravljao o važnim književnim pitanjima.

Mnogo se o njegovim poetičkim stavovima može saznati iz ovih pisama. Nije voleo da sagledava književnost kroz epohe i pravce. Ljutio se što ga svrstavaju u realiste i što ga određuju kao jednog od njihovih najvećih predstavnika. Mopasanu, njegovom učeniku, piše: „Ne spominjite mi realizam, naturalizam ili eksperimentalno!“ Nije želeo da ga smatraju realistom jer nije smatrao da je prvi uslov umetnosti da slika verno.

Po njemu, glavno je težiti lepom, jer ružna stvarnost treba da bude samo daska odskočnica za uzdizanje na veću visinu.

Pisac romana nema prava da iznosi svoje mišljenje ni o čemu. Kako Flober smatra da pisac u svom delu treba da bude kao bog u svemiru, nevidljiv a svemoćan, pita da li je bog ikada izrekao svoje mišljenje. Umetnost koja se uzdigla iznad ličnih naklonosti i nervoznih osetljivosti – to je ono što Flober traži. Međutim, odlike realizma vidljive su u njegovom pisanju, posebno u slikanju, kako on kaže, ljudskih tipova, a ne posebnih ličnosti.

Floberovo najznačajnije delo svakako je Gospođa Bovari. „Moja jadna Bovari bez sumnje pati i plače u dvadeset sela u Francuskoj odjednom u ovom istom času“, piše on u jednom pismu. Dugo i naporno je radio na ovom delu, doterivao ga do savršenstva, mesece je provodio na već napisanoj stranici trudeći se da je stilski uobliči na najbolji mogući način.

Flober je jedan od onih pisaca koji smatraju da je naporan rad neophodan za nastajanje remek-dela. Naravno, talenat se mora imati, ali on ništa ne znači ukoliko se konstantno ne radi na njemu. U tom smislu i kaže: „Prepravljam ceo prvi deo Bovari. Kakva je pasja stvar ta proza! Nikad to nije gotovo; uvek ostaje da se nešto preradi.“ Problemi su ga čekali i kad je Gospođa Bovari izašla iz štampe. Sudilo mu se zbog ove knjige, ali je ipak uspeo da izbegne zatvor.

Vidi se kroz Floberova Pisma da je do kraja sumnjao u veličinu Gospođe Bovari i u svoje sposobnosti. Za njega su Homer i Šekspir dva genija književnosti koje je nemoguće dostići, a samo se savršenstvom stila može njima približiti. Dugo se protivio objavljivanju svojih dela, ali je na kraju ipak pristao da ona budu izdata.

Floberova Pisma sadrže i njegovu ljubavnu prepisku sa Lujzom Kole. Izjave ljubavi, nežne reči, ljubavne uspomene i sećanja čine ta pisma: „O, voli me, čuj, uvek, smatraj me za nabusitog, za ludaka, za sve što hoćeš, ali me i dalje voli, ostavi moje misli na miru. Šta ti one čine? Ne čine nikom zla, a možda čine dobra. Zar one, uostalom, kao svaka stvar, nemaju svoj razlog postojanja? Čemu služi korov? Kažu dobri ljudi; zašto raste? Pa zbog sebe samog, pobogu! A vi, zašto vi rastete?“

Floberova Pisma – citati
„Čovek nije ništa, delo je sve!“

„Ali neka da nebo da budem malo spokojan! Malo spokojstva, veliki bože, malo odmora; samo to, ne tražim sreću. Sreća je ogrtač crvene boje kome je postava od poderotina; kad hoćemo da se njome ogrnemo, sve raznese vetar, i mi ostajemo zapleteni u te hladne rite, za koje smo mislili da su tako tople.“

„Od cele politike samo jednu stvar razumem, a to je pobuna.“

„Ništa nije ozbiljno na svetu osim smeha.“

„Ako čovek hoće mirno da živi, treba da živi sam i da dobro zapuši sve svoje prozore, da ne bi vazduh iz sveta dopirao unutra.“

„Moj život, o kom sam mislio da bude tako lep, tako ponosan, tako širok, tako ljubavnički, biće kao i drugi, jednolik, smišljen, glup; svršiću prava, položiću ispite, pa ću posle otići da dostojanstveno završim, da živim u kakvom malom mestu u unutrašnjosti…“

„Moje znanje se ruši pred ženama. To je, istina, poglavlje u kome idući red uvek dokazuje čoveku da ništa nije razumeo od prethodnog.“

„Ne čitajte kao što čitaju deca, da se zabavite, ni kao što čitaju ambiciozni ljudi, da nešto naučite. Ne, čitajte da biste živeli.“

 

[Hidekel]

"Glupost je nesalomljiva: sve što naleti na nju mora se razbiti." - Flober

 

[Baudrillard]

Ja volim jesen, to setno godišnje doba kao stvoreno za sećanja. Kad sa drveća pootpadne lišće, kada u suton na nebu još stoji riđi odsjaj koji zlati uvelu travu, prijatno je gledati kako se gasi sve što je još do maločas gorelo u vama.

Vratio sam se sa šetnje po opustelim poljima, duž hladnih jarkova u kojima se ogledaju vrbe; vetar je zavijao u ogolelom granju, ponekad bi umukao, a onda odjednom ponovo počinjao; tada je sitno lišće koje se zakačilo za žbunje opet podrhtavalo, trava je treperila povijajući se ka zemlji, i reklo bi se da je sve došlo bleđe i ledenije; na vidiku, sunčev kotur gubio se u belini neba, i u svojoj neposrednoj okolini prožimao ga životom koji je već na izdisaju. Bilo mi je hladno i skoro me obuzeo strah.

Zaklonio sam se iza jednog travom obraslog brežuljka, vetar je prestao. Ne znam zbog čega, dok sam tu sedeo na zemlji ne misleći ni o čemu i gledao dim koji se vio sa krovinjara u dolini, čitav moj život iskrsnuo je preda mnom kao priviđenje, a gorak miris minulih dana dopro je do mene sa zapahom sasušene trave i mrtvog drveća; moje jadne godine ponovo su prošle pored mene, i zima kao da ih je odnela sa žalosnim vihorom; nešto strašno odmotavalo ih je u mom sećanju, pomamnije nego što severac goni lišće mirnim stazama; neka čudna ironija ih je doticala i zabave radi vrtela ih preda mnom, a zatim bi sve skupa odletele, nestajući u tmurnom nebu.

Tužno je ovo godišnje doba: čini nam se da će život otići sa suncem, jeza obuzima srce kao što žmarci podilaze kožu, svi šumovi se gase, vidici blede, sve tone u san ili umire.

Posmatrao sam maločas krave kako se vraćaju sa paše, mukale su okrećući se ka sunčevom zalasku, dečak koji ih je pred sobom gonio putićem cvokotao je u platnenim haljinama; spuštajući se niz padinu po blatu, klizale su se i gnječile po koju jabuku zaostalu u travi. Iza brežuljaka koji su se slivali ujedno, sunce je dobacivalo poslednje zbogom, svetiljke su sepalile u kućama u dolu, a mesec, svetiljka rose, svetiljka suza, počeo je da se otkriva između oblaka i pokazuje svoj bledi lik.

Dugo sam sa uživanjem čeprkao po svom promašenom životu; s radošću sam sebi govorio da je moja mladost prošla, jer radost je osetiti da vam se zima uvlači u srce i da, pipkajući ga rukom kao ognjište sa koga se još diže dim, možete reći: ne gori više. Iznova sam polako prelistavao stranice svog života, sve misli, strasti, dane zanosa, dane tuge, treptaje nade, kidanja u duševnim mukama. Sve sam ponovo video, kao čovek koji obilazi katakombe i polako razgleda, sa obe strane, mrtve poređane kraj mrtvih. Ako izbrojim svoje godine, ja se nisam tako davno rodio, ali imam mnoge uspomene koje osećam i koje me pritiskaju kao što starce pritiskaju svi dani koje su proživeli; ponekad mi se čini da sam trajao mnoge vekove i da se u mom biću skrivaju otpaci mnogih minulih postojanja. Otkud to? Jesam li voleo?

Jesam li mrzeo? Jesam li išta tražio? Ja i sada sumnjam u to; živeo sam izvan svih pokreta, izvan svake borbe, ne pašteći se ni oko slave, ni oko zadovoljstava, ni oko nauke, ni oko novca.

Od svega ovog što sledi niko ništa nije znao, i oni koji su me svakog dana viđali nisu znali ništa više od drugih; bili su, u odnosu na mene, kao postelja u kojoj spavam i koja ne zna za moje snove. A uostalom, zar ljudsko srce nije ogromno samovanje u koje niko ne može da prodre? Strasti koje u njemu žive liče na putnike u pustinji Sahari, umiru u njemu ugušene, i njihovi se krici izvan njega uopšte ne čuju.

Još u gimnaziji bio sam tužan; bilo mi je dosadno, želje su me raspinjale, vatrene težnje vukle prema životu besmislenom i burnom, sanjao sam o strastima, o ženama, želeo sam da ih sve imam. Posle dvadesete godine za mene je postojao čitav jedan svet svetlosti, mirisa; život mi se izdaleka činio pun sjaja i pobedničke buke; bilo je kao u bajkama: duge dvorane nižu se jedna za drugom, u njima se dijamanti prelivaju pod varnicama zlatnih lustera, na jednu magičnu reč začarana vrata klize na svojim šarkama, i, ukoliko čovek dalje ide, pogled tone u veličanstvene perspektive čiji sjaj izaziva osmeh i od koga se oči sklapaju.

Nejasna želja vukla me ka nečemu velelepnom, što ne bih umeo da iskažem nijednom reči, niti da ga bilo kako uobličim u mislima, ali za čime sam ipak neprestano žudeo. Uvek sam voleo blistave stvari. Kao dete, progurao bih se kroz gomilu, do vrata mađioničara, da bih video crvene širite njihovih slugu i trake na uzdama njihovih konja; dugo sam stajao pred šatorom lakrdijaša, gledajući nabrane čakšire i vezene kragne. O, kako sam iznad svega voleo igračicu na konopcu, s njenim dugačkim privescima na minđušama, koji su se lelujali okonjene glave, s njenom debelom ogrlicom od merdžana koja ju je tukla po grudima! S kakvom sam je nemirnom požudom posmatrao kad bi poletela do visina svetiljki okačenih između drveća, i kad bi njene haljine, izvezene zlatnim šljokicama, zveckale pri skoku i nadimale se u vazduhu. To su bile prve žene koje sam voleo. Duh mi se mučio sanjareći o tim bedrima neobičnih oblika, tako jako utegnutim u ružičasti triko, o tim vitkim rukama ukrašenim grivnama koje su zveckale na leđima igračice kada bi se zabacila natrag da bi perjem na svom turbanu dodirnula zemlju. Žena koju sam se već trudio da nazrem (ne postoji uzrast u kome ne mislimo na nju: u detinjstvu, mi s naivnim sladostrašćem dodirujemo grlo odraslih devojaka koje nas ljube i drže u naručju; u desetoj godini sanjamo o ljubavi; u petnaestoj ona dođe; a u šezdesetoj, još uvek je zadržavamo; i ako mrtvi sanjare o nečemu u svojim grobovima, to je da se ispod zemlje dočepaju susednog groba, kako bi podigli pokrov preminule i pomešali se sa njenim snom); žena je za mene bila privlačna tajna, koja je pomutila moju jadnu detinju glavu. Po onom što sam doživljavao kad bi se neka od njih zagledala u mene, osećao sam već da ima nečeg kobnog u tom uzbudljivom pogledu od koga se topi ljudska volja, i on me u isti mah očaravao i užasavao.

O čemu sam snatrio tokom dugih časova večernjeg učenja dok sam, laktom se oslanjajući o klupu, posmatrao kako se fitilj u svetiljci izdužuje u plamen i kap ulja pada u sud, dok su moji drugovi škripali perima po hartiji, i dok se, s vremena na vreme, čulo šuštanje knjiga koje su prelistavali ili zatvarali?

Požurio bih da završim zadatke kako bih slobodno mogao da se prepustim ovim dragim mislima. U stvari sam to unapred očekivao, sa svom primamljivošću pravog uživanja, počinjao sam time što bih sebe primorao da mislim na to, kao što pesnik priziva nadahnuće kad hoće nešto da stvori; udubio bih se što je moguće više u svoju misao, okretao je sa svih strana, ponirao u njene dubine, vraćao se i ponovo počinjao; ubrzo je to bila razuzdana trka mašte, čudesan zalet u nerealno, ispredao sam pustolovine, stvarao zaplete, zidao za sebe dvorce, živeo u njima kao neki car, kopao sve rudnike dijamanata i kofama ih bacao na put kojim je trebalo da prođem.

I, kad bi palo veče, kad bismo svi ležali u svojim belim krevetima sa belim zavesama, i kada bi se samo vaspitač šetao gore-dole po našoj spavaonici, kako sam se još više zatvarao u samog sebe, s kakvom sam milinom krio u svojim grudima tu pticu koja je tukla krilima i čiju sam toplinu osećao! Nikada nisam mogao brzo da zaspim, slušao sam časove kako izbijaju; ukoliko su duži bili, utoliko sam bio srećniji! Činilo mi se da me pevajući guraju u svet i pozdravljaju svaki trenutak mog života govoreći mi: Ka drugim! Ka drugim! U budućnost! Zbogom! Zbogom! I kad utrne poslednji treptaj, kad mi u ušima ne buči više odslušanja, govorio sam sebi: „Do sutra; isti će čas otkucati, ali će sutra biti dan manje, dan više ka onamo, ka onom cilju koji blista, ka mojoj budućnosti, ka onom suncu čiji me zraci obasjavaju, i koju ću tada rukama dodirnuti”, i govorio sam sebi kako je dugo ovo čekanje, i skoro plačući tonuo u san.

Neke reči su me uzrujavale, reč žena, a posebno ljubavnica; objašnjenje one prve tražio sam u knjigama, u bakrorezima, slikama, sa kojih sam želeo da poskidam velove kako bih otkrio nešto. Onog dana kada sam najzad sve prozreo, to me prvo zanelo nasladom, kao najviši stupanj harmonije, ali sam se ubrzo smirio i od tada sam živeo sa više radosti; osetio sam kako se ponos pokrenuo u meni dok sam sebi govorio da sam muškarac, biće stvoreno da jednog dana ima ženu koja njemu pripada; reč mi nije bila nepoznata, a to je skoro isto što i ući i već okusiti nešto, želja me nije vukla dalje, i ja sam bio zadovoljan što znam ono što znam. Što se tiče ljubavnice, za mene je to bilo satansko biće; od čarolije samog imena padao sam u duge ekstaze; radi svojih ljubavnica kraljevi su gubili i osvajali čitave zemlje; radi njih su se tkali ćilimi u Indiji, žeglo se zlato, klesao mermer, pomerao svet; ljubavnica ima robove, sa lepezama od perja kojima teraju mušice dok ona spava na sofi od atlasa; slonovi natovareni darovima čekaju da se ona probudi, palankini je nežno nose pored fontana, ona stoluje na prestolima, okružena sjajem i mirisima, daleko od gomile, čije je ona prokletstvo i idol.

Novembar

 

[Baudrillard]

Floberova Madam Bovari​

Vrednost starih klasika je nemerljiva. Ma koliko nastojala da budem u dodiru sa savremenom književnošću, skoro uvek stari klasici iskaču sa polica, sa pultova biblioteka, kličući da ponovo budu pročitani. To ponovno iščitavanje nalikuje otkrivanju neke nove arije, koja vešto migolji spoznaji. Te tako posve iznenada, jedno poslepodne, iznenada, društvo mi je pravila Floberova „Madam Bovari“.

Sa sigurnošću mogu reći da je Gistav Flober, jedan od najznačajnijih francuskih književnika, koji je stvarajući u doba realizma, istkao prvi vez moderne književnosti. Nije poput Balzaka, štancovao svoja dela, naprotiv, pisao je odstranjujući suvišnost. Izuzetan posmatrač društvenih prilika i znalac čoveka, slikao je pejzaže i društvene profile svojih saputnika. Njegova dela nisu komercijalizovana, niti je sebi postavljao ciljeve da napiše 98 književnih dela. Radio je studiozno i posvećeno. Kad bi ga pohodila muza kreativnosti, u momentu bi napuštao sve svoje obaveze, posvećujući se pisanju. Na „Gospođi Bovari“ radio je punih šest godina, a na „Iskušenju Svetog Atonija“, skoro četvrt veka. Te je tako iza sebe ostavio „Gospođu Bovari“, „Sentimentalno vaspitanje“, „Salambo“, „Iskušenje Svetog Antonija“ i „Buvar i Pekiše“, posthumno objavljeno delo, koje je okarakterisano kao farsična enciklopedija ljudske gluposti. Celokupni njegov opus poslužio je poput erupcije iz koje je pokuljala lavina velikog dela svetske narativne proze druge polovine 19. i čitavog 20.veka. Bio je plodno tle inspirativnosti za mnoge potonje pisce, od Emila Zole do Marija Vargasa Ljose.

A „Gospođa Bovari“, njegovo prvo remek delo, ujedno i najkontraverznije, u svojoj biti je egzemplar psiholoških romana. Ponovo na prvim stranicama, kao i onomad, začarala me je pitkost i maštovitost Floberova. I tako se u trenu, u ulozi statiste sa zadatkom, nađoh na slikovito dočaranom platnu, na kome je dominirala silueta Floberove junakinje, Eme Bovari. Tu je prikazana jedna seoska, provincijska Francuska, učmala i monotona, kilometrima udaljena od Pariskih kaldrmisanih puteva. Tost, Berto i Ruan, kao napribližnije znamenje blještavila Pariza. Bićete uvučeni u jedan svet, koji je više od 150 godina udaljen od sadašnjosti. Čućete topot konja i poneku kočiju koja juri, bučnu raspravu usputnih prolaznika u kakvoj krčmi, koja je jedina stecište društvenog života tih francuskih provincija. Polagano ćete kročiti u svet gde se i dalje koristi špiritusna lampa, gde je sam apotekar spravljao razne špecije, koje su potom pakovane u staklenim bocama, u kome je medicina tek bila u povoju, gde biste dete predavali nekoj nepozatoj ženi, dojkinji na dojenje, koja je pored vašeg deteta zbrinjavala još malene odojčadi.

A Pariz, kao buktinja koja je rasplamsavala svoje neutažive draži, sijala je kao svi oreoli bogova sa Olimpa, nedostižna. Vodljivski teatri, pozorišne predstave, balovi, modne prodavnice sa tkaninama od kadife i baršuna, sa postavom od svile najraznovrsnijih nijansi, palacali su svojim jezičcima, nanoseći zaslepljenim žrtvama, opekotine prvog stepena.
U epicentru ove skaske je pomalo sumorna priča o braku dvoje naših protagonista, Šarla Bovaria, provincijskog lekara i Eme Bovari, kćerke gospodina Ruoa, jednog od najbogatijih zemljoposednika. Slučaj je hteo da stari Ruo, polomi nogu, te su poslali po Šarla, koji je u svojstvu putujućeg nomada-lekara lečio bolesne, ponekad pribegavajući puštanju krvi po bespreglednim prerijama Normandije. I upravo taj brak, okosnica je romana, u kome su verodostojno oslikani bračni supružnici i raznoliki usputni ljudski karakteri.

Ko je, ustvari Ema Bovari? Kćerka bogatog zemljoposednika, koja je svirala klavir i čitala ljubiće, zaneseno iščekujući da spozna blaženstvo i romantičarsku ljubav, o kojima je čitala, neprestano maštajući.

A Šarl, putujući lekar, čiji je vrhunac ljubavi bio otelotvoren u Emi, koju je obožavao. Za Šarla, čitav svet se završavao sa svilenim rubom njene podsuknje. Lutajući Jonvilom, izmišljenim malograđanskim seocetom i njegovim udžericama, gde su postojale dve krčme, zgrada opštine i crkva, Ema je odudarala od tog na brzinu sklepanog okoliša. Nalakćena na prozorsko okno, posmatrala je čitavu scenografiju i glumce koji su predstavljali njenu sredinu. Koračajući, uzdignute glave, blatnjavim stazicama, otvorenih očiju sanjala je o vrtoglavim balovima i svetlostima Pariza. Livrejisane sluge, voskom uglančani parket, escajg od čistog srebra, modne haljine, rukavice, pomade, to su bili meridijani na geografskoj karti njenog srca.
U sumornom Jonvilu, svih tih „koještarija“ bilo je gladno Emino srce. No, uprkos vremenu koje je proteklo, žudnje su ostale iste. Samo su danas, u materijalističko-potrošačkom svetu, one podsticane, permanentnim plasiranjem novih roba i proizvoda, kojima se, poput kakvih idola, klanjamo, zaslepljeni. Jedina razlika je što su u ono vreme, pojedinci poput Eme, stremili ka opipljivim obeležjima višeg društvenog statusa. A danas je to čini se, „globalna epidemija“, u kojoj je „jedino pravo“, merilo prestiža imati nabudžene automobile u garažama, dok su njihovi vlasnici zabavljeni razno-raznim estetskim modulacijama.

No, u tom ekspres loncu bračnog suživota, Ema, zapadajući u egzistencijalnu dosadu, optužuje Šarla za nedostatak ambicija. Emu je bolelo odsustvo njegovih „viših“ stremljenja. Nastojeći da se dokopa viših modenskih krugova i ugleda, posavetovala je Šarla da operiše to jest da ispravi uvrnuto stopalo Ipolita, ne mareći ni za tog seoskog momka, ni za Šarla, da li može da se oproba u ulozi operatora izrazito rizično-nepoznatog zahvata. A sve u cilju pribavljana višeg ugleda, koji bi je zapljusnuo bogatstvom svetlucavo-iluzornog sjaja.
Ema je budna sanjala o prestižu i toj zamagljenoj predstavi o ljubavi. I tako skoro niotkuda, pojavio se Rudolf Bulanže de la Išet, gizdav ženskaroš, sa dubokim džepom, vlasnik susednog imanja La Išet. Primetio ju je, skenirao i bacio se u vrlo proračunatu taktiku osvajanja. Na jedan prezrivo-licemeran način prozreo je njenu potrebu za ljubavlju, slabost, Ahilovu petu. Na jedan perfidan i hladan način, Eminu čežnju za ljubavlju upoređivao sa šaranom na kuhinjskim stolom koji vapi za vodom. Sa surovom samouverenošću, paunovski se šepureći, promišljao je kako će ga Ema posle malo prosutih nežnih reči obožavati. Sa reputacijom jednog okorelog zavodnika, Rudolf se upustio u proračunatu strategiju zavodničkih igrarija. U samom startu lik ovog Rudolfa, na koga možemo naići u stvarnosti, bio mi je odbojan, tako manipulativno-prepreden zavodnik, sa srcem hladnim kao stena. U toj krajnje lukavo smišljenoj igri, Rudolf se pitao kako će je skinuti sa vrata?!
I kako to uostalom i biva, pipci tih manipulativnih igrarija, obmotali su se oko Eme, prepustila im se i dalje sanjareći o uzvišenoj ljubavi. Postala je preljubnica, iskradala se, hitajući ka svom ljubavniku. Ničice je padala njemu u zagrljaj, tužeći se na svoj turoban život i na Šarla, koji je strast pokazivao na jedan sasvim drugačiji način. Postala je posesivna, iznenada se pojavljujući na pragu Rudolfovog zamka. I što je više davala oduška svojoj pohotnosti, što je više utažavala svoju potrebu za idealizovanom ljubavlju, to je za viskokodostojanstvenika Don Žuana, postajala sve manje privlačna i više odbojna. Beg je bio planiran, u kakvom zabačenom, tropskom gaju, gde bi se ti potomci Adama i Eve, spajajući gubili u rajskim vrtovima, sladunjavih milovanja. Varate se ako ste pomislili da su se dali u beg, Rudolf nije ni pomišljao na tako nešto. Smislio je jedno koncizno pismo, promišljajući o nekoliko mogućih scenarija, te ga tako umesto suzama, zali vodom. Kukavica koji je nije udostojio odgovora, pribegao je pismu, lakšoj i manje odgovornoj varijanti raskida. Nehajano prebirajući po uspomenama koje mu je Ema sa ljubavlju darivala, pokazao je nemarnost i porcelansku hladnoću zadriglog ženskaroša, koji je praktikovao blasfemične odnose ne zadirući u dubinu. Celokupna ništavnost njegove ličnosti, ogolila se na zadnjim stranicama.

Pored ovog žonglera sa lopticama, koji se poigravao sa Eminim srcem, bio je tu još jedan obožavalac njenog prisustva, u ulozi skromnog pisara Leona iz Jonvila, sa budućom advokaturom u Ruanu. Prvobitno iz prikrajka, stidljivo je uživao u Eminom društvu, čitajući joj poeziju. Iz potaje ju je posmatrao, u Eminim očima očitavajući tiho simpatisanje. Otišavši iz Jonvila u Ruan, nije se pokazao i boljim kandidatom. Opet je Ema, izmišljajući časove klavira, jurila u susret svom svom novom-starom ljubavniku.
A Šarl je ostajao po strani, imuno-nesvestan Eminih obožavaoca i ova dva bespotrebna ljubavnika. Iz tog emotivno-jalovog braka, rodila se devojčica Berta. No, Ema oprhvena učmalošću provincijske sredine, koje je bila nedovoljno široka za njene nezajažljive apetite, podstaknuta tim opsesivnim snovima o idelanoj ljubavi, nije mnogo marila o svojoj naslednici. Emina Afrodita tragala je za čistom i istinskom ljubavlju, dok je Demetra, boginja useva, rađanja i plodnosti, boginja Majka, bila uspavana.

Jureći za lepim ćilimima, zavesama, za odevnim predmetima, gospođa Bovari se zadužila preko mogućnosti. I jednog dana sudski izvršitelji stajali su poput harpija, popisujući pokretnu imovinu. Tražeći pomoć u materijalnom obliku, od tri hiljade franaka, obratila se svojim bivšim ljubavnicima. Iza tih strasnih milovanja, protkanih nežnošću, iza tih kategorično-ljubavnih izjava, stajalo je jedno ništa. Kad su trebali delom da potvrde ta nežno-treperava osećanja, ustuknuli su, povlačeći se. Persefona-Afrodita, ta dvostruka boginja, otelotvorena u gospođi Bovari, ostavljena je poput kučeta na kiši, promrzla i ponižena. Oduzevši joj nedosanjan san o ustreptelo-uzvišenoj ljubavi, sa harpijama za vratom, sa Šarlom, koji je plutao u izmaglici neznanja, sa lažima na usnama, u tom rastrojstvu, Ema poseže za arsenikom, kao jedinim spasom. Dvojica ljubavnika nisu primetila njen nestanak.
Jedino je za Emom, kroz čitavu večnost, skoro poludeo, žalio i voleo jedino njen, Šarl. I sami lokalci, sugrađani, poput apotekara Ome-a, koji je bio redovan posetilac kuće Bovari, nisu više u nju zalazili, povlačeći se u špilju ličnih interesa. Gospodin Ome, kao i većina, sklapao je prijateljstva iz ličnih interesa i praktičnih pobuda, galopirajući na tom putu egoizma.

Možda je pak Niče bio u pravu kada je rekao da bismo ostali bez prijatelja ako bismo govorili istinu jedni drugima?!
A Ema Bovari tragala je za tim uzvišenim idealom, nesebično se davajući. Da li je bila usamljena duša, koja je jurila, posrćući za treperavim plejadama neuhvatljive predstave ljubavi ili je samo tražila način da sa nekim podeli tu vrcavu, iskričavu energiju ili ju je možda trebala preusmeriti, stvarajući?! U toj trci, tinjala je, sagorevajući.

Dok je posmatram kako trčeći napušta taj zloslutni zamak u La Išetu, provejava mi rečenica, Heseovog „Zavodnika“ :

“Oklevajući ruku k’ novom cvetu pružam, da novom uhu svoju pesmu šapnem…Brani se, lepotice moja, zakopčaj haljinu svoju! Opčini me, muči me-nikad ne reci DA“.

No i dalje u vidi opsene levitira neuhvatljiv, misteriozni identitet Eme Bovari.
Međutim, jedna Floberova rečenica: „Gospođa Bovari, to sam ja“, odjekuje razodevajući tu levitirajuću opsenu. Tu nastupa saltomortale i jedna nova silueta animusa Eminog lika. U tom kopernikanskom obrtu, Gistav Flober razotkriva sebe i svoju intimu, ispisujući svoje ljubavne brodolome na postelji od kostreti. A likove i te milosrdne bezdušnike možemo samo da naslutimo.
I tako, nakon skandala koje je izazvala, Gospođa Bovari i posle 150 godina od objavljivanja, svojom čulnom provokativnošću uzburkava građanski moral čitalačke publike. Pored toga što je i dalje rado viđen gost kod knjigoholičara, Gospođa Bovari, a u vidu simptoma pojavila se i u psihologiji i psihijatriji.

Sindrom Madam Bovari je prvi put u psihopatologiji opisao filozof Žil de Gotje, 1892.godine. Emin lik je savršen stereotip o osobi s onim što on naziva „hroničnim afektivnim nezadovoljstvom“. Oni koji pate od ovog sindroma mogu se prepoznati po sledećim karakteristikama: ispoljavaju zavisnost od romantike, u velikom broju slučajeva okreću se nemogućim ljubavima, često su nezadovoljni, jer projektuju idelizovanu sliku i kad uvide njenu iluzornost, odnosno da je njihov partner ljudsko biće, sledi frustracija. Takođe, oni koji boluju od ovog sindroma Madam Bovari često pribegavaju kopiranju voljenje osobe, te će tako početi da kopiraju njihove želje, hobije, pa čak o način razmišljanja. A uzrok ovog sindroma je nedostatak ljubavi u detinjstvu, što se, negde, da i naslutiti. Al’ sindrom Madam Bovari nije usamljeni primer preuzet iz književnosti. Pored sindroma Madam Bovari imamo i sindrom Otela, kao znak patološke ljubomore.
No, uprkos sindromu, Gospođa Bovari je, bez sumnje, biser moderne svetske književnosti. I dalje svojom narativnošću golica savremenu sredinu, dok na obroncima Normandije i dalje vijore plamene buktinje Pariza.

Aleksandra Čolić