Link:
http://www.zokster.net/drupal/node/3417
Pre nego što mi je ovo potresno svedočanstvo došlo u ruke već sam podosta znao o tragediji jugoslavenskih Nemaca, što kao svedok onoga što se dešavalo u Beloj Crkvi u Banatu, mada sam tada bio dečak, a što kroz docnija čitanja retkih istorijskih dela koja su se time bavila, makar i relativno bojažljivo, a i iz razgovora s ovdašnjim ljudima koji su o tome nešto znali, mada fragmentarno.
Dokumentacija u knjizi govori sama za sebe. Zločin je zločin i za njega nema nikakvog opravdanja. Kao što nema nikakvog opravdanja za slična zbivanja u Sudetskoj oblasti, u Poljskoj i Istočnoj Pruskoj.
Nesporno je da su nacisti pod dirigentskom palicom Adolfa Hitlera prethodno učinili neoprostive stvari: milionske nevine žrtve u logorima smrti u ime sumanute ideje o superiornosti germanstva, brutalno vođenje imperijalističkog rata protiv cele Evrope, sem zemalja čije su, takođe totalitarističke, vlade pristale da servisiraju megalomanski plan vođe Rajha, masovna bombardovanja Coventryja, Rotterdama, Varšave i Beograda. Ali jednako surov i zločinački odgovor kolektivne osvete nad velikom većinom nevinim nemačkim življem u srednjoj i jugoistočnoj Evropi time nije dobio na opravdanju. Kao što se time ne mogu pravdati rušenja Dresdena, Hamburga, Berlina i drugih gradova u Nemačkoj.
U zapadnoj Evropi je taj lanac bezumlja zaustavljen i to se slobodno može nazvati najvećom civilizacijskom tekovinom od vremena stvaranja prvih evropskih država na ruševinama Rimskog carstva. Na Balkanu se sledeći talas etnocida dogodio devedesetih godina dvadesetog stoleća i uprkos tome što u Bosni i na Kosovu međunarodne vojne snage manje-više uspešno kontrolišu situaciju, a u Hrvatskoj i Srbiji demokratske opcije sve snažnije dolaze do izražaja u državnoj politici, česti krvavi incidenti signaliziraju da knjiga zločina još nije zatvorena i neće biti sve dok ideje nacionalizma ne izvetre iz glava velikog broja tamošnjih ljudi.
Veoma sam pažljivo pročitao celu knjigu. Užasu činjenica nema se šta dodati. Svedočanstva preživelih su jednako potresna i uverljivo govore o tome u kakve se zveri pretvaraju ljudi kada se u njima razgori mržnja i nagon za slepom osvetom pri čemu objekt osvete nije pojedinac – počinitelj zlodela, već svaki pripadnik naroda kojemu su pripadali nažalost ne malo poverenje, pomirenje, poštenje brojni pojedinci koji su činili zločine. Pri tome je evidentno da je primitivizam osvetnika bio u srazmeri s njihovom surovošću i neselektivnošću.
Autori ove knjige (Radna grupa za dokumentaciju) očito su se trudili da zadrže objektivno stajalište prema svemu što su činile obe zaraćene strane,osuđujući jednako i nacističke pogrome, ustaška, honvedska, balistička i zverstva bugarskih okupacionih jedinica. No neka njihova stajališta u odnosu na karakteristike zbivanja u Drugom svetskom ratu ne čine mi se dovoljno precizna. Ja ću navesti samo neke od mojih dilema. One se ne tiču ocene držanja domicilnog nemačkog stanovništva, koja je uglavnom nesporna. Teško bih se, međutim, mogao složiti s prejako obojenim kvalifikacijama iz Prologa, koje, iako se može razumeti ozlojeđenost autora, ne doprinose utisku objektivnosti. Na primer: definicija na str. 17 “komunisti – žedni krvi, predvođeni Titom” vodi u istu zamku neselektivnosti kojom su se lokalne partizanske grupe obrušile na vojvođanske Nemce 1944. godine. Partizanski pokret kao gerila koja se borila protiv okupacionih snaga, samo je manjim delom bio sastavljen od komunista, a žednih krvi bilo je još i više među ustašama, četnicima (ravnogorcima) i drugim kvislinškim formacijama. Besmisleno je dakako meriti zločin brojem počinilaca.
Pravdanje odmazde zbog akcija gerilaca od strane Vermahta ne može se spajati s tvrdnjom da gerilci “par definitionem” nisu zaštićeni Haškom konvencijom. Gerilci su građani porobljene zemlje koji žele da povrate u svojoj domovini “status quo ante”, te pošto je njihova zemlja osvojena oružjem i oni imaju pravo na upotrebu oružja. Za akcije kao što su ubistva iz zasede ili druge “nevojničke akcije” shvatljiva je odmazda kao čin odvraćanja, ali kada se u Kragujevcu postreljaju hiljade đaka i u Kraljevu takođe hiljade civila, među kojima i brojne izbeglice iz drugih krajeva Jugoslavije, koje su tu potražile spas, onda to, radi etičke ravnoteže, u knjizi mora biti tretirano jednakom terminologijom kakva je i ona na str. 17, koju sam citirao.
Drugo: Kraljevina Jugoslavija se, uprkos unutrašnjoj labilnosti, nije raspala sama od sebe, te države formirane kao kvislinške tvorevine na njenom tlu ili aneksija delova njene teritorije od strane drugih članica Trojnog pakta ne mogu se tretirati kao legalne tvorevine, jer ih niko u međunarodnoj zajednici, sem onih čijim su ratnim dejstvom formirane nije ni priznao.
Treće: Uprkos tvrdnjama dr Sepp Janka u njegovoj knjizi “Weg und Ende” kako je uspostavljanje autonomne samouprave nemačke narodnosne grupe u Banatu imalo da pokaže kako je “mirna koegzistencija različitih etničkih nacionalnosti na istom životnom prostoru potpuno moguća” praktično su prava ostalih stanovnika Banata bila znatno limitirana u odnosu na tamošnje Nemce.
Četvrto: U knjizi se tvrdi kako je plan o eliminaciji nemačkog stanovništva sa teritorije Jugoslavije bio povezan s planom naseljavanja srpskog življa iz pasivnih krajeva Jugoslavije u njihova naselja i domove. To je tačno i danas ta istina sve više dominira u debatama koje se na ovu temu vode. Teško se, međutim, složiti da su sve brutalnosti koje su tom prilikom počinjene, bile deo konkretnih naloga poltičkog vrha. Bliže je istini da je kao i svaka revolucija u kojoj je masama pušteno na volju zakon gurnut u zapećak a rulja puštena da se zasiti kako se ne bi okrenula protiv svojih nalogodavaca, koji u tom trenutku nisu mogli da im pruže ništa osim tuđe imovine i svojih parola.
Ovim, naravno, ne tvrdim da, primera radi, Bleiburg nije smišljeno počinjen, kao što nisu ni Auschwitz ni Jasenovac. (Po broju žrtava i počinjenim zverstvima logori u Bačkoj i Banatu su u ravni Jasenovca). Kao što su to činili totalitarni režimi svugde u svetu i, na žalost, još ih čine. Jednostavno, želim da podvučem kako mi je stalo da ovaj stravični dokument bude oslobođen onih subjektivnosti koje ga ne čine uverljivijim, jer je on toliko uverljiv da emocije iskazane u njemu treba prepustiti svedocima a ne sastavljačima.
Tomislav KETIG
Fenster
)
