Форумаш
Q. in perpetuum hibernum је на другој теми кроз своју објаву
отворио по мени једно врло важно питање, која тражи осврт. А то питање је однос њемачког војног врха према Хитлеру и нацистичкој идеологији.
Тачно јесте да је личност и дјело Ромела (зло)употребљено у послијератној западњачкој пропаганди, који се показао добрим избором кјкод моделирања интерпретације и доживљаја ближе прошлости. И у сврху, како је примијетио форумаш, рехабилкитације њемачке нације (ма добри су Њемци, 99% њих се ужасавало нациста, али она шачица луђака се отела контроли) и у сврху пропаганде током хладног рата када је требало потиснути чињеницу да се једина права борба током другог свјетског рата водила на истопчном фронту и да су остале фронту у поређењу са том кланицом ипак били спорадични окршаји.
И ту се Ромел, који јесте био изузетно способан војсковођа, глорификује и велича при чему се занемарују нека важна питања кроз која се отвара однос војног кадра према тој ван сваке сумње зла идеологији и како објаснити ту опчињеност Хитлером. А Ромел јесте (не само он, него ако не са, оно многи у војном врху Њемачке) крајем 1930их био опчињен Хитлером, постоје свједочења да је Хитлерову националистичку реторику пропратио изјавом "он је позван од Бога и говори као пророк". Разумијем да војници готиве политичког лидера који нагиње милитаризму, то је једноставно природно стање ствари, но опет када симпатије прерасту у опчињеност, онда ту има и нешто више. Питање је. Шта?
Ромел је напредовао и у војној хијерархији и по питању статуса јер бјеше ипак одабраним кадром који је фаворизован у времену јачања те идеологије у Њемачкој, посебно након издања његове књиге, војног приручника "Infanterie greift an" (напади пјешадије) 1937-е која је и у Њемачкој и код нацистичкој врхушци одлично примљена, једна од првих копија је разумљиво уручена оном Адолфу.
Јесте у неколико наврата у првој половини 1930их долазио у сукоб са припадницима СА (јуришних одреда) који сз вршили терор над Јеврејима но у сукобу са јуришним одредима су били и Хајнрих Химлер и Рајнхард Хахдрих не зато што се нису слагали са политиком антијудаизма и терора него зато што су сматрали да раде погрешно (оно "пустите нас да видите како се ради", а када су они преузели та идеологија зла је досегла непојмљиве висине). И ту око Ромеловог односа према антијудаизму и тој идеологији зла постоје дилеме, да ли је сматрао ту идеологију смећем али се препустио плими, тако неки амбивалентан однос или је ипак пригрлио ту идеологију. Равнајући се према тој опчињености Хитлером више покрића има ово друго.
Према свједочењу његовог сина Манфреда, Ромел би само окренуо главу када би се суочио са антијеврејским насиљем на улицама, такође је тражио доказ о "аријевском поријеклу" од италијанског момка његове ванбрачне кћерке, мада је то у тим временима посебно ако теджите напредовању у политичкој или војној хијерархији било за очекивати.
Ако изузмемо пропаганду засновану на измишљеним тврдњама, немамо потврда да су током читавог Ромеловог живота, постојала битнија размимоилажења или отворени сукоби са Хитлером. Сасмим извјесно јесте било размимилажења поводом мишљења везаних за војне операције, Ромел је разумљиво више уважавао реалност за разлику од "вође" који бјеше опчињен властитом мисијом, но различита мишљења су ако нисте окружени полтронима и улизицама, код људи од интегритета. а ромел јесте био, су неизбјежна. Тешко да би то могло прерасти у неки отворени сукоб који би имао епилог у Ромеловом учешћу у завјери и покупају атентата на Хитле 20. јула 1944.године. И ту остају дилеме, Ромелова наводна улога у тој завјери је базирана на свједочењима оних који су познавали Ромела и ипак тенденциозним свједочењима.
