- Poruka
- 381.060
Može da se kaže da su misterije i smrti pod nerazjašnjenim okolnostima sinonim za srednji vek.
Jedna takva priča je i ona o nestanku mladih engleskih prinčeva.
Tokom čuvenih Ratova ruža, isprekidnog građanskog rata koji se vodio od 1455. i 1485. godine,
na tronu Engleske smenjivali su se vladari dinstija Jork i Lankaster.Međutim, ni unutar tih porodica ruže nisu cvetale.
Prvi vladar iz dinastije Jork koji je stupio na engleski tron, 1461. godine, bio je Edvard IV. Edvarova vladavina bila je nestalna, baš kao i njegovo zdravlje. Umro je 9. aprila 1483. godine, kada je imao četrdeset, a za njim je ostalo petoro dece, od kojih dva sina: Edvard V, u to vreme dvanaestogodišnjak, koji je bio legitimni naslednik trona; i nešto mlađi Ričard, grof od Šruzberija.
Briga o dečacima, pripala je Ričardu, rođenom bratu Edvarda IV, i stricu dečaka. Za dečake se ta odluka ispostavila kobnom.
Krunisanje mladog Edvarda V već je bilo zakazano za 22. jun 1483. godine, a dečak je tim povodom u Londonsku Kulu stigao iz zamka Ladlou, de je bio na školovanju. Ubrzo mu se pridružio i mlađi brat.
Ričard je imao malo vremena da se domogne prestola i nije gubio vreme. Pred Parlamentom je pokrenuo postupak kojim je želeo da dokaže da njegov nećak nema legitimitet da nasledi englesku krunu. On je dokazao da je njegov pokojni brat Edvard IV, pre nego što se oženio sa Elizabetom Vudvil, majkom dečaka, već bio oženjen (nasuprot tome što ne postoje dokazi da je ta veza bila ozvaničena) sa Ledi Eleonor Batler, pa je stoga brak sa Elizabet bio nevaljan, a deca iz tog braka - nezakonita.
Ričard je 6. jula 1483. godine krunisan za kralja i postao Ričard III od Jorka.
Međutim, to mu nije bilo dovoljno.
Neposredno nakon njegovog krunisanja njihovog strica, dečacima se gubi svaki trag. Oni su, navodno, zbog sosptvene bezbednosti
bili su zatvoreni u Londosnku Kulu, i ne postoji dokaz da su je ikada napustili, ali, sa druge strane, ne postoji dokaz ni da su u njoj zauvek ostali.
Godine traženja odgovora
Italijanski kaluđer Dominik Manćini, bio je u poseti Engleskoj u vreme stupanja Ričarda III na tron. On je zapisao da su dečaci odmah nakon stričevog krunusanja preseljeni u unutrašnje odaje kule, a kako su prolazili letnji meseci, tako su se njih dvojica sve manje i manje pojavljivala.
Vremenom su počele da se širile razne glasine u vezi sa naglim nestankom Edvarda V i Ričarda od Šruzberija.
Negde je zabeleženo da je jedan lekar izveštavao o Edvardovom zdravstvenom stanju koje se naglo pogoršalo,
dok je Manćini pisao da je Ričard svakodnevno molio za oprost grehova jer je verovao da mu se bliži smrt.
Ipak, najšire prihvaćen odgovor na ovu zagonetku je da je za njihovu smrt odgovoran Ričard III kako bi bio siguran da dečaci neće osporiti
njegovo mesto na tronu. Ovu teoriju propagirao je i Tomas Mor, engleski državnik iz 16. veka.
Neki prsti bili su upereni i u Henrija VII Tjudora koji je na engleski tron došao nakon pogibije Ričarda III 1485. godine.
Iako ne postoje dokazi da je on umešan u smrt dečaka, mnogi smatraju da je imao motiv.
Kada je verni vitez Ričarda III, Ser Džejms Terel, nakon njegove smrti, bio uhapšen za veleizdaju, a potom i mučen, priznao je da je on lično ubio dečake na zahtev njihovog strica. Njegovo svedočenje povećava sumnju u Ričarda III, ali ne daje konačan odgovor zbog okolnosti pod kojima je dao priznanje.
Kada su 1674. godine počele pripreme za obnovu dela Londonske Kule, radnici su, čisteći šut, došli do neverovatnog otkrića. Dva kostura, dovoljno mala da odgovaraju godinama Edvarda V i njegovog brata, ležala su ispod stepenica. U to vreme nije postojala praksa forenzičkog ispitivanja i analiza DNK, pa su mnogi odgovori zauvek izgubljeni.
Skeleti, za koje se veruje da pripadaju dečacima, preneti su u Vestminstersku opatiju gde su sahranjeni. Od tada je više puta zatražena dozvola za ekshumaciju ostataka u cilju dobijanja konačnog odgovora na viševekovno pitanje, ali Crkva Engleske odbija da izda dozvolu za forenzička ispitivanja.
Reputacija deformisanog intriganta Ričarda III zapečaćena je Šekspirovim komadom Ričard III.
