Gde su zaista spaljene mošti Svetog Save

  • Začetnik teme Začetnik teme Nina
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Nina

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
388.205
688z387_SvetiSavaMileseva.jpg


O Svetom Savi, najvećem srpskom prosvetitelju postoji mnogo sačuvanih istorijskih činjenica, koje se smatraju univerzalnim istinama. Ipak, ako biste pitali prosečnog građanina da li zna gde su spaljene mošti Svetog Save, praktično svi bi odgovorili da se to desilo na brdu Vračar, na mestu gde se danas nalazi velelepni Hram podignut u njegovu čast. Ova informacija se uči u školama, i prenosi se redovno u medijima, kada se govori o Hramu.

U istoriji zaista jeste ostalo zapisano da je Sinan paša spalio mošti Svetog Save 1594. godine na vrhu brda Vračar, i to nije sporno. Međutim, postoji jedan problem u celoj priči – u to vreme Vračar nije bio tu gde je danas. Jedan od istoričara koji se prvi ozbiljnije bavio ovim istraživanjem je Sreten Popović, koji je u vreme kneza Miloša bio na visokim položajima u državi. U novije vreme, to je uradio i istoričar Vojin Puljević.

U vreme spaljivanja, krajem 16. veka, Beograd je bio mnogo manji nego sada. Prostirao se u jednom pojasu oko Kalemegdanske tvrđave, na mestu današnjeg Dorćola i opštine koja se logično i zove Stari grad. Kraj Beograda bio je na današnjem Trgu Republike, a tu je bila Stambol kapija – ulaz u grad. Odatle je išao glavni put iz Beograda, današnji Bulevar kralja Aleksandra, koji se produžava u Smederevski put. Bila je to glavna saobraćajnica kojom se dolazi u Beograd.

Ovaj put je prolazio pored današnjeg parka Tašmajdan. Na tom proplanku su živeli Cigani kojima je bio zabranjen pristup u grad jer su se neki od njih bavili sumnjivim poslovima. Pored puta, duž celog današnjeg Tašmajdanskog parka, bile su poređane Ciganke koje su putnicima prolaznicima gatale sudbinu, jer je tada odlazak na dug put značio veliku neizvesnost. Zbog ovog „vračanja”, ceo taj prostor bio je nazvan Vračar. Današnji Tašmajdan.
 
Sinan paša je 1594.godine dolazio uBeograd preko Smedereva, noseći sa sobom mošti Svetog Save. Namera mu je bila da zapali veliku lomaču na nekom uzvišenju pored Beograda, kako bi ljudi sa svih strana videli prizor i zaplašili se. Znao je da je kult Svetog Save kod Srba veoma jak i da će ih to pogoditi. Put kojim je išao prolazio je pored ovog proplanka, koji je tada bio brdo Vračar. Tada nije bilo nikakvih građevina u okolini sve do današnjeg Trga Republike, i to je zaista bio najviši vrh u bližoj okolini grada, sa kojeg se nesmetano prostirao pogled na ceo Beograd. Na tom mestu Sinan paša je zapalio lomaču.

Ostalo je zapisano da se to desilo na brdu Vračar, a sa širenjem Beograda ,,Vračar” se pomerao sve dalje i dalje. Krajem 19. veka Odbor za podizanje Hrama Svetog Save greškom je odlučio da se hram podigne na mestu koje je tada bilo vrh Vračara. Ovo mesto je možda istorijski pogrešno, ali je urbanistički ispalo više nego idealno, jer se Hram lepo vidi iz svih delova grada, i najuočljiviji je objekat ljudima koji dolaze autoputem. Sasvim je moguće da su u Odboru za podizanje hrama znali za pravu lokaciju ali su iz praktičnih razloga odlučili da malo ,,koriguju istoriju” pomerivši lokaciju za kilometar dalje.

U vreme Turaka, inače, na današnjem mestu Hrama nalazila se neprohodna močvara. Današnja ,,Slavija” je bila bara na koju su Beograđani dolazili da pecaju.

Početkom devetnaestog veka bilo je više pokušaja da se odgonetne gde je mesto spaljivanja Svetog Save. Jedan od njih je bio istoričar amater Gliša Vozarević, koji je na periferiji Beograda pronašao nepoznati drveni krst. Misleći da je otkrio pravo mesto, podigao je tu veliki krst od crvenog kamena, i taj deo grada se i dan-danas zove Crveni krst.

Inače, tokom celog devetnaestog veka Tašmajdan je bio gradsko groblje, a knez Miloš je nedaleko od mesta na kome je Sveti Sava spaljen napravio crkvu koju nije nazvao po njemu, već po svetom Marku. Postoji više teorija zašto je to tako, a jedna od njih je da nije želeo da razljuti Turke podsećanjem na taj događaj.

U svakom slučaju, mesto na kome je zaista spaljen Sveti Sava najverovatnije nije na mestu današnjeg Hrama, već na najvišoj tački današnjeg Tašmajdana. Danas se na tom svetom srpskom mestu ne nalazi apsolutno nikakvo duhovno obeležje. Nalazi se samo kafana koja se zove ,,Poslednja šansa”. Zanimljiva simbolika.piše Politika
 
Nina:
Sinan paša je 1594.godine dolazio uBeograd preko Smedereva, noseći sa sobom mošti Svetog Save. Namera mu je bila da zapali veliku lomaču na nekom uzvišenju pored Beograda, kako bi ljudi sa svih strana videli prizor i zaplašili se. Znao je da je kult Svetog Save kod Srba veoma jak i da će ih to pogoditi. Put kojim je išao prolazio je pored ovog proplanka, koji je tada bio brdo Vračar. Tada nije bilo nikakvih građevina u okolini sve do današnjeg Trga Republike, i to je zaista bio najviši vrh u bližoj okolini grada, sa kojeg se nesmetano prostirao pogled na ceo Beograd. Na tom mestu Sinan paša je zapalio lomaču.

Ostalo je zapisano da se to desilo na brdu Vračar, a sa širenjem Beograda ,,Vračar” se pomerao sve dalje i dalje. Krajem 19. veka Odbor za podizanje Hrama Svetog Save greškom je odlučio da se hram podigne na mestu koje je tada bilo vrh Vračara. Ovo mesto je možda istorijski pogrešno, ali je urbanistički ispalo više nego idealno, jer se Hram lepo vidi iz svih delova grada, i najuočljiviji je objekat ljudima koji dolaze autoputem. Sasvim je moguće da su u Odboru za podizanje hrama znali za pravu lokaciju ali su iz praktičnih razloga odlučili da malo ,,koriguju istoriju” pomerivši lokaciju za kilometar dalje.

U vreme Turaka, inače, na današnjem mestu Hrama nalazila se neprohodna močvara. Današnja ,,Slavija” je bila bara na koju su Beograđani dolazili da pecaju.

Početkom devetnaestog veka bilo je više pokušaja da se odgonetne gde je mesto spaljivanja Svetog Save. Jedan od njih je bio istoričar amater Gliša Vozarević, koji je na periferiji Beograda pronašao nepoznati drveni krst. Misleći da je otkrio pravo mesto, podigao je tu veliki krst od crvenog kamena, i taj deo grada se i dan-danas zove Crveni krst.

Inače, tokom celog devetnaestog veka Tašmajdan je bio gradsko groblje, a knez Miloš je nedaleko od mesta na kome je Sveti Sava spaljen napravio crkvu koju nije nazvao po njemu, već po svetom Marku. Postoji više teorija zašto je to tako, a jedna od njih je da nije želeo da razljuti Turke podsećanjem na taj događaj.

U svakom slučaju, mesto na kome je zaista spaljen Sveti Sava najverovatnije nije na mestu današnjeg Hrama, već na najvišoj tački današnjeg Tašmajdana. Danas se na tom svetom srpskom mestu ne nalazi apsolutno nikakvo duhovno obeležje. Nalazi se samo kafana koja se zove ,,Poslednja šansa”. Zanimljiva simbolika.piše Politika
Kliknite za proširenje...

Spaljivanje moštiju svetog Save je u vezi sa ustankom banatskih Srba protvi Turaka 1594. godine. Cilj je bio da banatski Srbi mogu da vide lomaču i to je jedan od argumenata u prilog tome da je mesto događaja današnja crkva svetog Marka, što je prostor koji se vidi sa one strane Dunava, za razliku od nekih drugih koji se sa tim povezuju.

Hroničari kažu da je crkva kod Tašmajdana posvećena svetom Marku zato što su na taj prostor u jednom trenutku preseljeni stanovnici koji su živeli na vodoplavnom prostoru ispod Kalemegdana, poznatom kao Mali pijac. Oni su uglavnom imali svetog Marka kao kućnu slavu i zato je crkva posvećena tom svecu.
 
Постоји прича и да мошти светог Саве нису спаљене, него су Турцима потурене неке друге мошти. Рука светог Саве наводно се чува у Милешеви:
https://sveoarheologiji.com/ruka-svetog-save-cuva-se-u-manastiru-mileseva/
А део моштију и у Бугарској.
 
Gedeon:
Постоји прича и да мошти светог Саве нису спаљене, него су Турцима потурене неке друге мошти. Рука светог Саве наводно се чува у Милешеви:
https://sveoarheologiji.com/ruka-svetog-save-cuva-se-u-manastiru-mileseva/
А део моштију и у Бугарској.
Kliknite za proširenje...
To sam i ja cuo i to od pouzdanih ljudi koji su pri manastiru.
Njegove mosti su sklonjene i podmetnuto je drugo telo od nekog monaha.
 
Po predanju, jednu ruku je sačuvao otac Ruđera Boškovića, Nikola, koji ju je kupio od nekog Turčina.
Kasnije je nako završila kod muslimanske porodice Čengić, koja ju je dala Manastiru Svete Trojice. Trebalo bi da je od skoro u Mileševu, ako je ista ruka u pitanju.

A Amfilohije je pričao kako su mošti sačuvane u Ždrebaoniku, a kako na Vračaru nisu spaljene prave mošti.

АнаиванГорд:
U pismu mileševskih monaha s kraja 16 veka koje je upućeno papi Klimentu VIII, monasi Damjan i Pavle navode da su Turci odneli mošti Svetog Save iz Mileševe.
Kliknite za proširenje...
 
Brđanin:
Po predanju, jednu ruku je sačuvao otac Ruđera Boškovića, Nikola, koji ju je kupio od nekog Turčina.
Kasnije je nako završila kod muslimanske porodice Čengić, koja ju je dala Manastiru Svete Trojice. Trebalo bi da je od skoro u Mileševu, ako je ista ruka u pitanju.

A Amfilohije je pričao kako su mošti sačuvane u Ždrebaoniku, a kako na Vračaru nisu spaljene prave mošti.
Kliknite za proširenje...
Da, načuo sam i ja za te priče, ali sada posle više vekova je to jako teško prihvatiti. Jedino što bi po tom pitanju bilo od pomoći bi bila neka istraživanja iz kojih bi krenuli da se pišu neki članci, rasprave i sl. Sad, svašta je moguće. Iz pisma mileševskih monaha izlazi da su nekuda dalje odnete od strane Turaka. Oni ne pominju nikakvo spaljivanje. Sad, to pismo je iz 1597. a Sava bi trebalo da je spaljen 1594. Monasi bi imali dovoljno vremena da do njih stignu vesti o spaljivanju, međutim, oni pominju samo odnošenje. U slučaju da je spaljivanja stvarno bilo 94-e, neobično je to što nisu spomenuli, s obzirom na kontekst pisma papi i molbi za pomoć i hrišćanskog vladara, pominjanje spaljivanja bi samo povećale šanse za pomoć od strane pape.
 
Brđanin:
Po predanju, jednu ruku je sačuvao otac Ruđera Boškovića, Nikola, koji ju je kupio od nekog Turčina.
Kasnije je nako završila kod muslimanske porodice Čengić, koja ju je dala Manastiru Svete Trojice. Trebalo bi da je od skoro u Mileševu, ako je ista ruka u pitanju.

A Amfilohije je pričao kako su mošti sačuvane u Ždrebaoniku, a kako na Vračaru nisu spaljene prave mošti.
Kliknite za proširenje...

Teza Vojina Dabića je bila da nisu spaljene Savine mošti na Vračaru.
 
https://stanjestvari.com/2025/02/21...ja-leontija-pavlovica-o-kultu-svetih-predaka/
1740290146803.jpeg

Рука Светог Саве, Манастир Свете Тројице код Пљеваља (Извор: Леонтије Павловић: Култови лица код Срба и Македонаца, друго издање)


1740290173155.jpeg

Гроб Светог Саве, Велико Трново (Извор: Леонтије Павловић: Култови лица код Срба и Македонаца, друго издање)
 
Ja sam, inače, odavno hteo da otvorim temu o ovome; ali nisam nikada stigao. Plus, uvek je bilo ono, pošto ovde postoji nekolicina koja gotovo psihotično prati skoro svaku moju najmanju reč; tako da se podrazumevalo da će prvih 20 stranica teme biti diskusija o meni i o tome koji su moji motivi da pišem da ima negde ruka Sv. Save i da nisu mošti spaljene na Vračaru. 😆
 
kengurovic:
https://stanjestvari.com/2025/02/21...ja-leontija-pavlovica-o-kultu-svetih-predaka/
Pogledajte prilog 1688551
Рука Светог Саве, Манастир Свете Тројице код Пљеваља (Извор: Леонтије Павловић: Култови лица код Срба и Македонаца, друго издање)


Pogledajte prilog 1688552
Гроб Светог Саве, Велико Трново (Извор: Леонтије Павловић: Култови лица код Срба и Македонаца, друго издање)
Kliknite za proširenje...
Za tu ruku bi trebalo napraviti DNK analizu. Sačuvane su mošti svetog Simeona Mirotočivog tj. Stefana Nemanje, Savinog oca.
 
Pumpaj Pumpanović Pumpanov:
Ja sam, inače, odavno hteo da otvorim temu o ovome; ali nisam nikada stigao. Plus, uvek je bilo ono, pošto ovde postoji nekolicina koja gotovo psihotično prati skoro svaku moju najmanju reč; tako da se podrazumevalo da će prvih 20 stranica teme biti diskusija o meni i o tome koji su moji motivi da pišem da ima negde ruka Sv. Save i da nisu mošti spaljene na Vračaru. 😆
Kliknite za proširenje...
Nikad ništa pročitao o tebi.
 
M. Orbini 1601.godine piše da je Sinan-paša spalio mošti Svetog Save. Ako su nam izvori koje imamo po ovom pitanju korektni, spaljivanje Savinih moštiju bi bilo omeđeno pismom mileševskih monaha (1597.) i prvim Orbinijevim izdanjem (1601.).
Ako uzmemo da bi mileševski monasi za tri godine verovatno saznali za spaljivanje moštiju, moguće je da Orbini pogrešno donosi ime paše, pošto je Sinan-paša umro 1596.
 
АнаиванГорд:
M. Orbini 1601.godine piše da je Sinan-paša spalio mošti Svetog Save. Ako su nam izvori koje imamo po ovom pitanju korektni, spaljivanje Savinih moštiju bi bilo omeđeno pismom mileševskih monaha (1597.) i prvim Orbinijevim izdanjem (1601.).
Ako uzmemo da bi mileševski monasi za tri godine verovatno saznali za spaljivanje moštiju, moguće je da Orbini pogrešno donosi ime paše, pošto je Sinan-paša umro 1596.
Kliknite za proširenje...
A onda otpadaju i razlozi spaljivanja! Već će biti da su odnete iz Mileševe zbog ustanka u Banatu.
Ako 97-e nisu spaljene a 1601 Orbini piše da jesu, izlazi da je spaljivanje moglo biti 98-e ili 99-e, jer je Orbini verovatno 1600. spremao svoju knjigu. Onda bi razlog spaljivanja ležao u pismu mileševskih monaha, odnosno u pripremi ustanka, ovoga puta južno od Dunava.
 
Nina:
Sinan paša je 1594.godine dolazio uBeograd preko Smedereva, noseći sa sobom mošti Svetog Save. Namera mu je bila da zapali veliku lomaču na nekom uzvišenju pored Beograda, kako bi ljudi sa svih strana videli prizor i zaplašili se. Znao je da je kult Svetog Save kod Srba veoma jak i da će ih to pogoditi. Put kojim je išao prolazio je pored ovog proplanka, koji je tada bio brdo Vračar. Tada nije bilo nikakvih građevina u okolini sve do današnjeg Trga Republike, i to je zaista bio najviši vrh u bližoj okolini grada, sa kojeg se nesmetano prostirao pogled na ceo Beograd. Na tom mestu Sinan paša je zapalio lomaču.

Ostalo je zapisano da se to desilo na brdu Vračar, a sa širenjem Beograda ,,Vračar” se pomerao sve dalje i dalje. Krajem 19. veka Odbor za podizanje Hrama Svetog Save greškom je odlučio da se hram podigne na mestu koje je tada bilo vrh Vračara. Ovo mesto je možda istorijski pogrešno, ali je urbanistički ispalo više nego idealno, jer se Hram lepo vidi iz svih delova grada, i najuočljiviji je objekat ljudima koji dolaze autoputem. Sasvim je moguće da su u Odboru za podizanje hrama znali za pravu lokaciju ali su iz praktičnih razloga odlučili da malo ,,koriguju istoriju” pomerivši lokaciju za kilometar dalje.

U vreme Turaka, inače, na današnjem mestu Hrama nalazila se neprohodna močvara. Današnja ,,Slavija” je bila bara na koju su Beograđani dolazili da pecaju.

Početkom devetnaestog veka bilo je više pokušaja da se odgonetne gde je mesto spaljivanja Svetog Save. Jedan od njih je bio istoričar amater Gliša Vozarević, koji je na periferiji Beograda pronašao nepoznati drveni krst. Misleći da je otkrio pravo mesto, podigao je tu veliki krst od crvenog kamena, i taj deo grada se i dan-danas zove Crveni krst.

Inače, tokom celog devetnaestog veka Tašmajdan je bio gradsko groblje, a knez Miloš je nedaleko od mesta na kome je Sveti Sava spaljen napravio crkvu koju nije nazvao po njemu, već po svetom Marku. Postoji više teorija zašto je to tako, a jedna od njih je da nije želeo da razljuti Turke podsećanjem na taj događaj.

U svakom slučaju, mesto na kome je zaista spaljen Sveti Sava najverovatnije nije na mestu današnjeg Hrama, već na najvišoj tački današnjeg Tašmajdana. Danas se na tom svetom srpskom mestu ne nalazi apsolutno nikakvo duhovno obeležje. Nalazi se samo kafana koja se zove ,,Poslednja šansa”. Zanimljiva simbolika.piše Politika
Kliknite za proširenje...
Spaljen je pored crkve Sv.Marka,kod Tasmajdana.
 
@Лекизан @Pumpaj Pumpanović Pumpanov @Brđanin
АнаиванГорд:
M. Orbini 1601.godine piše da je Sinan-paša spalio mošti Svetog Save. Ako su nam izvori koje imamo po ovom pitanju korektni, spaljivanje Savinih moštiju bi bilo omeđeno pismom mileševskih monaha (1597.) i prvim Orbinijevim izdanjem (1601.).
Ako uzmemo da bi mileševski monasi za tri godine verovatno saznali za spaljivanje moštiju, moguće je da Orbini pogrešno donosi ime paše, pošto je Sinan-paša umro 1596.
Kliknite za proširenje...
Biće da je Sava spaljen 1598,1599... a da Sinan paša koji se pominje nije onaj na kojeg mi obično mislimo (Kodži Sinan paša) jer je on umro 3.aprila 1596. već Sofi Sinan paša, onaj što je od kamena Svetih Arhangela napravio Sinan pašinu džamiju u Prizrenu!?
To bi imalo smisla pošto spaljivanje Damjan i Pavle u pismu 1597. ne pominju, a Orbini za njega zna 1601. i pominje 'zlikovca Sinan pašu'.
 
Đorđe Bubalo priliko jednog gostovanja na televiziji Hram kaže da je jedan zapadni putopisac pre 1594 . prolazio kroz Mileševu i da je tom prilikom čuo za ćivot u kojem se nalazi ruka svetog Save. To znači da je pre 1594. Savina ruka bila odvojena od tela.
To je zapravo leva ruka svetog Save koja se do 2007. godine čuvala u Pljevljima a od tog vremena vraćena u Mileševu.
Na levoj ruci nedostaje mali prst.
Bubalo kaže da postoje zapisi da je u 18 veku pravljen ćivot za taj Savin prst i da se nalazio u Pećkoj patrijaršiji. Šta je dalje s tim prstom bilo Bubalu nije poznato.
Sva je prilika da nije spaljeno celo Savino telo i da je u najmanju ruku sačuvana barem Savina leva ruka.
 
Poslednja izmena:
Постоји једна црквена тајна да се мошти крију иза другог имена особе која је дигурно спаљена и о томе постоје црквени записи.
Моштима фали баш једна шака десна.
Зна се да је Патријар Павле знао али се не зна да ли је тајну неком пренео.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

M
Da li su Srbi nezahvalan narod?
5 6 7
Odgovora
159
Pregleda
2.121
ZabranjeniLegenda
ZabranjeniLegenda
RužnaKoLopov
Žene koje su pomerile granice: Emancipacija u srpskoj istoriji
Odgovora
5
Pregleda
271
RužnaKoLopov
RužnaKoLopov
leki1
Да ли су Вук Караџић и Радован Караџић рођаци ?
2 3
Odgovora
57
Pregleda
1.344
leki1
leki1

Back
Top