U jedno kasno popodne poluprazan voz na carinskom prelazu Sežana
čeka da carinici izvrše pregled. Svesni svoje moći bahato
ulaze u svaki kupe,namrgodjeni rovare i preturaju po torbama.
U jednom trenutku medju njima prepoznajem svog druga iz osnovne škole.
Beše mi drago ne što sam očekivao da će me poštedeti
carine jer ništa osim ličnih stvari nisam nosio, nego što na potpuno
neobičnom mestu srećem starog prijatelja.Iznenadjenje je tek usledilo kada
me nije "prepoznao" već me je do gaća pretresao i još zapretio da će mi i njih
skinuti. Imadoho sreće te gaće sačuvah.
Posle šoka pridjem prozoru da me povrati svež vazduh i ugledam mog druga
carinika kako se dugim poljupcem oprašta od devojke.Što ti je sudbina,ta lepotica
u suzama brišući nos udje u moj kupe.Žao mi je,vidim da mnogo pati.
Ne volim kad žene plaču,srce me boli.Nema druge moram da je utešim.
Dodajem joj maramicu i pitam je zašto plače,kaže upravo sam se rastala od verenika,
već sada mi nedostaje,mnogo ga volim....
I tako voz polako broji pragove,već smo duboko zašli u noć...
Nekako se dokotrljasmo do Beograda,rastajem se od moje nesudjene saputnice
dugim poljupcem,plače kaže da nije verovala da može tako brzo da se zaljubi...
Nekoliko godina kasnije sreo sam mog druga carinika u sasvim drugim okolnostima,
bio je u društvu sa suprugom,
mojom saputnicom iz voza.Izvinjavao mi se kaže moraš da me razumeš,
ja savesno obavljam svoj poso.Naravno drugar, nema nikakvih problema,
mislim se jes da si pokušao da mi skineš gaće al' nisi uspeo
zato ja tvoje jesam i pogledah u njegovu ženu koja me podari predivnim osmehom.
jesi siguran da ih još imaš 
žena da ti ih pere, a ti da se okolo švrćkaš po vozovi...ne biva bre to
