Драги Сизифе,
Са тобом је тешко и сложити се. Никако ти се не може удовољити. Тако је можда и боље.
Казаћу ти само да је до пре појаве комунизма (ти то вероватно боље знаш од мене, јер ја сам се родио онда кад је он почео да ишчезава) било нормално да се деца васпитавају (нарочито у племенитим породицама) под окриљем хришћанства (нећу да мешам и друге религије). Сада ћу ти казати како то бива да од једне лоше догме дечак постане велики филозоф или књижевник.
Узећеш неку књигу која пише биографију Сјерена Кјеркегора, видећеш ту како је мали Сјерен био не само под хришћанским васпитањем, већ и под строгом очевом руком, тако да је био третиран као у време инквизиције.
Међутим, баш то га је подстакло да пожели да постане неко. А мени не би било драго, нити би своме детету (кад га будем имао) пожелео да буде обично улично дете, већ да стреми ка врху, у свакој области живота за коју буде имало интересовања и талента. Слична је прича и са Кафком. Он је чак изабрао и да студира некаква Права, иако је то мрзео више од свега (али строга очева рука!), да би задовољио породицу, али и да би себе подстакао на још већу љубав према ономе што је Правима добрим делом супротно: према књижевношћу.
Има доста таквих прича. Погледај биографије великих људи, видећеш доста тога.
А што се тиче баналних десет заповести... То сам рекао баш зато што су безвредне, лабаве, просте, претпостављене и сл. Дакле, деци је баш потребно оно што она могу разумети, а за њихов узраст (кажем, негде при првом разреду па у наредних пет, шест година) није пожељно говорити им како да развијају саморасуђивање и нова морална начела, учења о превредновању свих вредности и сл.
Изнео сам ти овде два разлога за хришћанско (добром мером декадентно за зреле људе) васпитање. Што се тиче грађанског, то је највећа глупост од учења. Не знам шта се ту подразумева, али претпостављам да се изучавају основе државног морала, другим речима основи друштвене културе и закони. Нећу рећи да је то нарочито лоше, јер једнако је непотребно као религија, али има две слабости више, и то је оно по чему се разликују: 1) Грађ. васпитање даје сасвим догматички приступ, упућује на правила, а то не захтева баш никакав расуђивалачки напор у детету. Хришћанско васпитање је продуктивније у том смислу што дете наводи на машту, размишља о ономе што не види, о богу, кога ће касније, кад сазри, одбацити и бити одлучнија особа коју гради атеистички однос према религији. 2) Грађ. васпитање подстиче конформистичко осећање у детету, без икаквих сукоба са представљеном догмом, и без простора, могућности, и у самом детету, за њену појаву. Хришћанско васпитање пружа детету онај први услов за филозофирање (наравно, колико је то детету доступно, не у правом смислу филозофирати), за неслагање, за искакање из јаслице, а та побуна (било вањска или сукоб у детету) услов је за продуктиван развој.
Поздрав,
:shock: