Fruškogorski manastiri - riznica svetosavlja

  • Začetnik teme Začetnik teme lahor
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
lahor

lahor

Zaslužan član
Poruka
124.035
927118_RavanicaVrdnik.jpg

Fruškogorski manastiri

U sklopu Nacionalnog parka Fruška gora, koji obuhvata prostor jedine vojvođanske planine, koja se pruža duž obale Dunava, nalazi se sedamnaest manastira. Podignuti su kao zadužbine srpskih vladarskih porodica, nakon što je, u kasnom srednjem veku pod pritiskom Turaka, težište srpske duhovne i kulturne baštine pomereno na sever. Oni danas čine jedinstvenu kulturno-istorijsku celinu i kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Fruška gora je ostrvska, stara gromadna planina u Sremu. Godine 1960. proglašena je za nacionalni park i time postala prvi nacionalni park u Srbiji. Najviši vrh je Crveni Čot (539 m), a ostali značajni vrhovi su Stražilovo (321 m), Iriški venac (451 m) i Veliki Gradac (471 m).
Jedna od posebnosti Fruške gore jesu njeni manastiri, jedinstvena kulturno-istorijska celina, kulturno dobro od izuzetnog značaja predloženo za upis na listu Svetske baštine UNESKO-a. Ima ih 17: Beočin, Bešenovo, Velika Remeta, Vrdnik odnosno Ravanica, Grgeteg, Divša, Jazak, Krušedol, Kuveždin, Mala Remeta, Novo Hopovo, Petkovica, Privina Glava, Rakovac, Staro Hopovo, Fenek i Šišatovac. Nastali su pošto je pod pritiskom Turaka u XV veku težište srpske duhovne i kulturne baštine pomereno na sever. Ugarska je tada srpskim plemićima i vlasteli poklanjala posede u Sremu kako bi centralnom delu zemlje obezbedila odbrambeni pojas od Turaka. Đurađ Branković je došao na jedan od ovih poseda koji je nasledio nakon smrti Stefana Lazarevića, svog ujaka i, izgleda, odmah počeo da priprema gradnju manastira s namerom da u ktitorstvu sledi svoje prethodnike, Nemanjiće. Tražio je i dobio odobrenje od pape Nikole V za podizanje "In regno Hungariae" devet manastira namenjenih pravoslavnim kaluđerima. O tome piše u pismu rimokatoličkog misionara, franjevca Jovana Kapistrana, napisanom 1455. godine u Đuru.
Istoričari smatraju da Kapistranovo pismo, dakle prvi sačuvani pisani izvor, ne znači da i prethodnici Đurđa Brankovića nisu zidali svetinje po Fruškoj gori. Smatra se da je kralj Dragutin (1284–1316) svoj politički interes prema Sremu utvrđivao zidanjem manastira, a da su ga u tome sledili Milutin, Stefan Dušan i knez Lazar. Sa ovom tvrdnjom u potpunosti bi se složile narodne legende po kojima je kralj Dragutin osnovao Bešenovo i Veliku i Malu Remetu, a knez Lazar Vrdnik odnosno Ravanicu. Po predanju, prvi manastir, Privinu Glavu, podigao je još u XII veku vlastelin po imenu Priba ili Priva. Đurđevi naslednici su nastavili njegovim stopama, pa je tako Vuk Branković, iako je kao vazal Matije Korvina neprestano ratovao, stigao da 1471. godine sazida Grgeteg i nameni ga svome ocu Grguru Brankoviću, a poslednji sremski despoti – Đorđe, u monaštvu nazvan Maksim, njegov brat Jovan i majka im Angelina, iako skromnijih mogućnosti od svojih prethodnika – odmah po dolasku u Srem pristupili su uređenju crkve Sv. Luke u Kupinovu gde su bile mošti njihovog posvećenog oca i muža Stefana Slepog. Zatim su obnovili Privinu Glavu, izgradili Hopovo povodom Đorđevog monašenja, zatim Jazak i Fenek, a Đorđe je, izgradivši Krušedol, nameravao da od njega napravi novu lavru.
Te manastire i njihova imanja naseljavao je narod iz Srbije koji je dolazio u ove krajeve bežeći pred Turcima i noseći sa sobom crkvene knjige, ikone i druge svetinje iz srpskih manastira. Dejan Medaković u monografiji Sveta gora fruškogorska o tome detaljno piše, a posebno ističe sledeće: "Te velike seobe najvećih dragocenosti iz starog zavičaja najuzbudljivije potvrđuje povest o prenosu moštiju sv. mučenika knjaza Lazara... Za vreme Austro-turskog rata, sa Lazarevim moštima kreću se monasi manastira Ravanice (kod Ćuprije), noseći ih sve do Sent Andreje, gde su počivale četiri godine u drvenoj crkvici blizu Dunava, a na istom mestu sklonjene su iz Krušedola mošti sv. Brankovića. Lazareve mošti obrele su se 1697. u manastiru Ravanici u Fruškoj gori, koja postaje prvi rasadnik njegovog kulta. Za vreme revolucije 1848. godine mošti sv. Kneza Lazara sklonjene su u manastir Fenek, odakle su vraćene u Ravanicu. Godine 1941. arhimandrit Longin prenosi ih u manastir Bešenovo, odakle ih je, po odobrenju nemačkih okupacionih vlasti, prenela posebna komisija u Beograd, na čelu sa prof. Radoslavom M. Grujićem. Ovaj novi translatio sv. moštiju obavljen je 14. aprila 1942. godine. Konačno, rešenjem sv. Sinoda Srpske pravoslavne crkve telo sv. kneza Lazara vraćeno je 1989. godine u njegovu zadužbinu manastir Ravanicu kod Ćuprije."
Brankovići su sledili graditeljstvo Nemanjića i u arhitektonskom smislu: delovi zidani u tursko vreme imali su prepoznatljive osobine moravske škole, a oni iz XVIII veka su baroknog stila. Tada su dozidani visoki zvonici i monumentalni konaci koji najčešće uokviruju crkvu pa manastiri izgledaju kao mala utvrđenja. Na zidovima i ikonama fruškogorskih manastira ostavili su traga svog dara nebrojeni umetnici: Zaharije Orfelin, Jov Vasilijevič, Stefan Tenecki, Stanoje Popović, Teodor Kračun, Arsa Todorović, Dimitrije Avramović, Pavle Simić, Uroš Predić, Stevan Aleksić... Kao i graditeljstvo, i slikarska umetnička dela su vodič kroz stilske mene od Vizantije do baroka: likove na zlatnoj pozadini u vizantijskom stilu smenila su meka modelacija, dobro proporcionisana lica, pokret, uvođenje više prostornih planova i smeštanje likova u pejzaž ili enterijer. Promenjeni su i oltari. Ukus raširen polovinom XVIII veka nalagao je visoke, kitnjaste oltarske pregrade s velikim brojem ikona odvojenih po temama pa su u svim manastirskim crkvama umesto niskih, tradicionalnih ikonostasa, postavljene bogato rezbarene drvene oltarske pregrade.
Fruškogorski manastiri su bili mesta kulture i pismenosti. Tu su bili Dositej Obradović, Lukijan Mušicki, Platon Atanacković, Nikanor Grujić, Ilarion Ruvarac, Laza Kostić, Đura Jakšić i drugi pisci. U Šišatovcu, kod arhimandrita Lukijana Mušickog, Vuku Karadžiću su uz gusle pevali Filip Višnjić i Tešan Podrugović možda najlepše epske narodne pesme, a naučnici Pavle Josif Šafarik i Franja Miklošič su tu uradili važna istraživanja. Ilarion Ruvarac, jedan od naših najvažnijih istoričara, u Grgetegu je napisao svoja najpoznatija dela.
Za vreme Prvog srpskog ustanka, Fenek je bio veza između Vojvodine i Šumadije, a nakon poraza u njemu su boravili Karađorđe i još nekolicina vođa ustanka. U Prvom i Drugom svetskom ratu uništeni su Fenek, Bešenovo je potpuno uništeno i još uvek je ruševina, kao i Kuveždin. Odneti su ikonostasi crkava osam manastira. Riznice i biblioteke su opljačkane. Manastirska imovina je preneta u Zagreb, kao vlasništvo Nezavisne Države Hrvatske. Deo je odmah spasen zahvaljujući istoričarima umetnosti iz Zagreba, dr Vladimiru Tkalčiću i dr Ivanu Bahu, koji su organizovali prenošenje dragocenosti srpske crkve u zagrebački Muzej za umjetnost i obrt, tamo ih čuvali i posle rata vratili Patrijaršiji u Beogradu. U poratnoj Jugoslaviji nemali broj zadruga, zemljoradničkih domova i sličnih mesta sazidan je građevinskim materijalom uzetim iz manastirskih zidova.
Obnova fruškogorskih manastira počela je 1953. godine od crkve i konaka Novog Hopova. Od tada, neprestano se radi i istražuje, ali zbog neredovnog finansiranja u fruškogorskom kompleksu nijedan manastir nije sasvim obnovljen.
autor : Sonja Ćirić

Od zapada prema istoku nalaze se manastiri:
Sveta Petka-Berkasovo
Privina Glava
Divša
Kuveždin
Petkovica
Šišatovac
Svetih Arhangela
Vranjaš
Bešenovo
Beočin
Mala Remeta
Jazak
Rakovac
Vrdnik
Staro Hopovo
Novo Hopovo
Grgeteg
Velika Remeta
Krušedol
Vavedenje Presvete Bogorodice
Neki među njih ubrajaju i Manastir Fenek, muški manastir u sremskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve. Iako geografski ne pripada Fruškoj gori postoji velika istorijska povezanost sa fruškogorskim manastirima.
Tako da sada Fruškoj Gori pripada 21 manastir. U prethodnom tekstu pominje se 17. U međuvremenu, neki su obnovljeni.
 
9449ak.jpg


FRUŠKA GORA

Fruška gora je najdragoceniji ukras ravničarske Vojvodine. Proteže se u pravcu zapad-istok od Slankamena do Iloka, u dužini oko 80 kilometara, a po širini je oko 15 km. Bogata je travnatim poljima, voćnjacima i vinogradima, dok je iznad 300 metara nadmorske visine prekrivena gustim listopadnim šumama. Svojom severnom stranom zaranja u nemirne tokove Dunava, koji upravo ovde pravi niz rukavaca, poluostrva i ostrva. Bogatstvo prirodnih lepota, kao i povoljan geografski položaj i saobraćajne veze omogućili su Fruškoj gori da postane jedan od najznačajnijih turističkih predela Srbije. Posebnu pažnju privlače izletišta Čortanovačka šuma, Stražilovo, Iriški venac, Popovica, Andrevlje, Zmajevac i Glavica. U svojim šumama i dolinama čuva niz istorijskih spomenika iz perioda najstarije pa do najnovije istorije.
Vekovima jedno od najvećih, a u pojedinim razdobljima sigurno i glavno stecište duhovnog života Srba, fruškogorski manastiri jedno vreme su bili žarište srpske pismenosti, književnog stvaralaštva i umetnosti.
Fruška gora nije posebna samo po tome što je jedina planina u Vojvodini – ona ima još mnogo toga da ponudi, ispriča, pruži i dočara. Jedna od tih jedinstvenih priča je i ona o manastirima koji krase beskrajno zelenilo njenih listopadnih šuma.
Do pre 90 miliona godina, Fruška gora bila je ostrvo u Panonskom moru. Danas je prelepa ostrvska planina smeštena u zagrljaju mirnih vojvođanskih ravnica i najstariji nacionalni park u Srbiji. Njene skrivene doline nekada su čuvale čak 35 srpskih pravoslavnih manastira, od kojih je danas, usled osvajanja, ratova i razaranja, sačuvano njih 16.
Istorijski izvori svedoče da su manastiri nastali u prvoj polovini XVI veka, dok legende kažu da su nastali u periodu između XII i XV veka.
Fruškogorske manastire podizala je despotska porodica Brankovića, nastavljajući kult stare Nemanjićke države. Ova grupa sakralnih objekata nekada je predstavljala stub duhovnog i političkog života Srba, a danas reprezentuje verske, istorijske i kulturne objekte od velike vrednosti i značaja.
Izvor: Serbia.com
 
1-oZ-k.jpg


Na prostoru 50 km dužine i 10 km širine, na sremskoj planini Fruška gora, smešteno je 16 srpskih pravoslavnih manastira, podignuti u kasnom srednjem veku, kada se težište srpske kulture pod naletom Turaka premestilo u ondašnju južnu Ugarsku. Ova jedinstvena kulturno-istorijska celina proglašena je za kulturno dobro od izuzetnog značaja za Srbiju.
Većina manastira sagrađena je pod uticajem moravske i raške graditeljske škole, a vremenom su radikalno rekonstruisani. Prilikom obnove, crkve su dobile visoke višespratne zvonike sa baroknim oblicima i plastikom, a u unutrašnjosti – velike i složene barokne ikonostase, koje su oslikali najbolji srpski slikari tog vremena.
Burna istorija, arhitektonska i likovna lepota i naročito uloga duhovnog središta srpskog naroda, doprineli su velikom značaju fruškogorskih manastira u kulturno-istorijskom nasleđu Srbije. Šire područje Fruške gore od davnina je bilo bogato svetilištima, a tokom 16. i 17. veka na ovom prostoru je zabeleženo 35 manastira. Od vremena nastanka ovi manastiri nebrojeno puta su pljačkani, rušeni i napuštani, a najozbiljnije su stradali tokom Drugog svetskog rata. Nekoliko manastira je teško oštećeno i tokom NATO bombardovanja 1999.

Izvor: Turistička organizacija Srbije (www.srbija.travel)
Fotografija: lahor
 
oZ-k.jpg


Fruškogorski manastiri smešteni u Sremu, na padinama Fruške Gore, svojom burnom istorijom, arhitekturom i likovnom lepotom, a pre svega značajnom ulogom duhovnog središta srpskog naroda, zauzimaju značajno mesto u kulturno-istorijskom nasleđu Srbije. Podignuti su u kasnom srednjem veku, u vreme povlačenja pred najezdom Turaka. Najviše manastirskih crkava sagrađeno je pod uticajem moravske i raške graditeljske škole. Tokom vekova crkve su obnavljane i menjane te su u unutrašnjosti izrađeni izvanredni barokni ikonostasi koje su oslikali najbolji srpski slikari tog vremena.
Izvor : istnews.com › 202-fruskogorski-manastiri
Fotografija: lahor
 
lahor:
Na sajtu Eparhije Sremske nađoh ovaj podatak o broju manastira.Sada ih ima 24.

Đipša
Jazak
Beočin
Bešenovo
Velika Remeta
Ravanica - Vrdnik
Grgeteg
Krušedol
Kuveždin
Mala Remeta
Novo Hopovo
Petkovica
Privina Glava
Rakovac
Sveta Petka - Berkasovo
Staro Hopovo
Fenek
Šišatovac
Savinac
Vavedenje
Svetih Arhangela
Svetog Marka
Obed
Vranjaš
Kliknite za proširenje...
Da budem iskren - za pola nisam čuo, a bio sam u 5.
 
Biblioteke u fruškogorskim manastirima: KULTURNO BLAGO DOSTUPNO JAVNOSTI!

a5-3.png

Ušuškani u zelenilo listopadne i četinarske šume, srpski pravoslavni manastiri krase Nacionalni park Fruška gora.
Nekada ih je na ovom području bilo čak 35, ali usled ratovanja, osvajanja i razaranja, danas ih je “samo” dvadesetak, koji reprezentuju istorijske, verske i kulturne objekte od velike vrednosti i značaja.
Sa kojim još kulturnim dobrima raspolažu ovi manastiri, nije se toliko ni znalo sve dok nije došla na ideju Vesna Petrović, bibliotekar savetnik iz Sremske Mitrovice, prilikom pokretanja projekta “Katalog biblioteka fruškogorskih manastira”. Nakon deset godina rada na ovoj misiji, u 15 fruškogorskih manastira otvoreno je isto toliko biblioteka koje trenutno imaju fond od preko 20.000 knjiga, od kojih je 420 kulturno dobro. Najstarija knjiga, odnosno minej, zavedena je u manastiru Privina glava iz 1538. godine, i ona će se naći u digitalnom izdanju.
Posle pada Smedereva u 15. veku, srpski despoti dolaze u Srem, grade manastire i crkve, obnavljaju i čuvaju staru književnost i utiru put jednoj novoj, koja traje i danas. Fruškogorski manastiri postaju mesta duhovnosti i pismenosti u kojima se čuvaju i prepisuju knjige.
Poseban značaj ovog projekta ogleda se u kataloškom opisu rukopisnih i starih štampanih knjiga, koje su prema Zakonu o kulturnim dobrima pokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Prvu manastirsku biblioteku uradili smo uz blagoslov igumana Stefana, starešine manastira Velika Remeta 2010. godine kada je knjižni fond brojao manje od 1.500 neinventarisanih knjiga.
Najstarija knjiga u ovoj biblioteci je Srpsko narodno crkveno pojanje I, Osmoglasnik Stevana Mokranjca iz 1920. godine – govori Vesna Petrović, dodajući da je nekoliko godina kasnije stručno uređena i biblioteka u manastiru Mala Remeta.
U manastiru Beočin danas se čuva 37 starih knjiga štampanih do 1867. godine. Sve su kataloški obrađene i klasifikovane. Šest knjiga štampano je u 17. veku, a među njima je najstarija “Oktoih” iz 1639. godine. Oktoih je štampan u Ljvovu, i ima 353 lista, a korice su drvene obložene kožom.
Tada nevelika brojčano, sa 524 knjige i 12 naslova časopisa, značajna po osam rukopisnih mineja i 45 starih štampanih knjiga bila je smeštena u jednu keliju. Danas se biblioteka nalazi u manastirskom salonu, a 2.123 knjige i 21 naslov časopisa čuvaju se u zatvorenim, namenski pravljenim policama.
Među starim štampanim knjigama najstarije je rusko jevanđelje štampano 1636. godine. Korice su drvene, obložene plišom, na prednjoj korici su pet srebrnih medaljona. U sredini je Isus Hristos, a okolo jevanđelisti Matej, Jovan, Luka i Marko. Najvredniji deo fonda čini osam rukopisnih knjiga koje su pisali monasi iz manastira Rača na Drini – kaže naša sagovornica, koja ne može ni da izostavi Sveto jevanđelje koje je štampano u Moskvi 1759. godine na 323 lista i visoko 72 centimetara, koje je otkriveno u manastiru Krušedol.
a3-560x420.jpg

Biblioteka u manastiru Petkovica

Od 420 starih knjiga štampanih do 1867. godine, koje predstavljaju pokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja, najstarije su iz 16. veka i ima ih šest. Najviše knjiga je iz 18. veka i štampane su najčešće u Rusiji, a iz 19. veka su uglavnom nastale u štamparijama u Sremskim Karlovcima, Novom Sadu, Beogradu, Beču i Veneciji.
Nakon objavljivanja kataloga “Stara štampana knjiga u bibliotekama fruškogorskih manastira“, stručnoj javnosti biće predstavljen najznačajniji deo bibliotečkih fondova biblioteka fruškogorskih manastira.
Biblioteke su otvorene i u manastiru Novo Hopovo, Starom Hopovu, Jasku, Privinoj glavi, Bešenovu, Vrdniku, Petkovici, Kuveždinu, Đipši, Rakovcu.
Biblioteka manastira Grgeteg doživela je svoj vrhunac u vreme Ilariona Ruvarca 1874. godine, koji je čuvao staru biblioteku, nastalu u vreme arhimandrita Josifa Putnika i Pavla Hadžića, i stvarao novu. Ovaj manastir od ostalih fruškogorskih brojčano ima najveću biblioteku od 6.472 knjige. Posebnu vrednost ima 45 tomova enciklopedije pravoslavlja na ruskom jeziku, koja je objavljena u Moskvi – priča Vesna Petrović.
(Smiljka Kostić)
https://mitrovica.info/biblioteke-u-fruskogorskim-manastirima-kulturno-blago-dostupno-javnosti/
 
M_8233v.jpg


Manastiri na Fruškoj gori
VIZANTIJSKI ZOOGRAFI I BAROKNI MOLERI

Piše: Željko Fajfrić

Sremska eparhija _ prvo sa sedištem u Krušedolu, kasnije u Opovu _ osnovana je 1500. godine, kad je sofijski mitropolit Kalevit, zamonašio Đorđa Brankovića, davši mu monaško ime Maksim. Od pada Despotovine, srpska crkva potpada pod Ohridsku arhiepiskopiju, pa je osnivanje Sremske eparhije utoliko značajnije što će prečanski krajevi na sebe morati da preuzmu teško breme očuvanja verskog i nacionalnog srpskog bića,primajući udarce od Turske, pa zatim od Turske i Ugarske, pa od Turske, Ugarske i Austrije. No, srpska prisutnost u ovim krajevima pokazaće se veoma žilavom. Šesnaest fruškogorskih manastira predstavljali su često odbranu srpstva, onu koja nikad nije popustila.
Period intenzivne gradnje fruškogorskih manastira može se ograničiti na vreme boravka članova porodice Branković u Sremu, a to je period između 1465. godine (te godine Vuk Grgurević je dobio na upravu Kupinik i Berkasovo) pa do prvih godina DžVI veka. Čudno da taj period između smrti patrijarha Arsenija II (1463) pa do obnavljanja Pećke partijaršije (1557), za pravoslavnu crkvu u Sremu toliko plodonosan, jeste istovremeno i najteže doba u istoriji Srpske pravoslavne crkve.
Nakon pada Despotovine (1459) najveći deo te-ritorije srpske patrijaršije je dospeo pod neposrednu kontrolu Ohridske arhiepiskopije. To je omogućilo da Srem, sa svojim brojnim pravoslavnim stanovništvom, preuzme versku (a u mnogo čemu i nacionalnu) misiju među srpskim narodom. To nije iznenađujuće budući da je srpska etnička prisutnost u panonskim oblastima bila veoma žilava i zadržaće se u svim razdobljima strane vlasti, ugarske, turske, austrijske koje su se naizmenično smenjivale.
Manastir Krušedol osnovan je 1509. godine, manastir Jazak 1522, manastir Šišatovac 1540, Mala Remeta 1541, Novo Hopovo 1541, Rakovac 1545, Staro Hopovo 1545, Bešenovo 1545, Grgeteg 1545, Manastir Remeta 1562, Fenek 1563, Kuveždin 1566, Petkovica 1566, Vrdnik 1566, Divša 1566, Privina Glava 1566, Beočin 1578. Tačnije rečeno, ovde su navedene - ne godine osnivanja koje se ne mogu pouzdano utvrditi, već godine kad je njihovo postojanje dokumentovano i zabeleženo. Od ovih sedamnaest manastira na Fruškoj gori, samo u osam su sačuvane srednjovekovne crkvene građevine (Krušedol, Jazak, Novo Hopovo, Rakovac, Bešenevo, Velika Remeta, Divša, Petkovica), jer je u većini manastira na "sremskoj Svetoj Gori", tokom 18. i 19. veka, došlo do obnavljanja, obimnih rekonstrukcija i izgradnje novih crkava.
Najtačnije bi bilo reći: tačno vreme postanka "prečanskih" manastira nije poznato. Njihov nastanak treba vezati za kraj 15. i prvu polovinu 16. veka.
Legende i predanja pomeraju datum njihovog postanka u dalju prošlost, pa čak i neki zapisi svedoče o crkvenom životu - svih krajeva još u vreme "kad je Sveti Sava hodio zemljom". Kovilj je, po predanju, osnovao "srpski kralj, gospodar Beograda" - najverovatnije se misli na Dragutina, koji je imao dvor kraj Čortanovaca. Vrdnik se vezuje za Kneza Lazara, kao osnivača, i ta legenda nastala je, verovatno zato što su mošti Lazarove bile prenete iz Ravanice u Vrdnik, prilikom bekstva ravaničkog bratstva.

Izvor: http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/08/article-13.html
 
M_8234v.jpg

Manastiri na Fruškoj gori
VIZANTIJSKI ZOOGRAFI I BAROKNI MOLERI

Piše: Željko Fajfrić

Monašenje Despota Đorđa Brankovića

Pominje se svetogorski kaluđer Arsenije kojeg je Sveti Sava rukopoložio za igumana manastira Mesića, čije se datiranje tako pomera čak u 1225. godinu. Slično je, u manastiru Zlatica, rukopoložen iguman Joanikije, od Svetog Save, čak iste 1225. godine.
No, nije sve išlo lako jer je do organizovanog rada Srpske pravoslavne crkve u Sremu trebalo sačekati do 1500. godine kada je u Srem dolazio sofijski mitropolit Kalevit da zamonaši despota Đorđa Brankovića (Maksim). Tada je osnovana i Sremska eparhija sa sedištem u Krušedolu (kasnije i Hopovu). Nekako od toga doba počinje se i sa intenzivnijom gradnjom pojedinih manastira što ne treba shvatiti apsolutno jer svi datumi i sva periodizacija jesu tek provizorni pošto je sasvim sigurno da su neki od fruškogorskih manastira nastali i prije ovoga vremena, odnosno prije no što su Brankovići stigli u Srem.
76_f2.JPG
Manastir Rakovac, sa oštećenjima iz Drugog svetskog rata: rekonstrukcija završena 1959. godine.
U to vreme Turci nisu nikako bili nepoznanica za Srem jer su oni još od prije upadali i odvodili roblje. Tokom 1439. godine Turci su imali jedan veliki upad u Srem i sa sobom odneli ogroman plen. Mehmed Hasan-beg Ogli-zade o tome govori: "Ugarsku su zemlju tako oplenili da se mogla dobiti robinja za par čizama, a jedan mladić, stasa kao čempres, prodavao se za pedeset aspri. Plen koji je ovoga puta dopao šaka borcima za veru u istorijama je zabeležen da nije dotle nikad toliko bio". U sledećih 100 godina od dolaska Brankovića, Srem će da bude neprelazni bedem za turske upade i gotovo svi njihovi napadi su lomljeni baš tu. Osim toga, Srem će da predstavlja sigurno pribežište za sve one koji su sklanjali iz Srbije pred Turcima. Na neki način postaće sabiralište za sve one koji su ne samo tražili fizičku zaštitu od Turaka, već i zaštitu od duhovnog terora.

Turski most na Savi​

Međutim, 1521. godine puca i ta poslednja prepreka pred turskom plimom. Te godine turski sultan Sulejman Veličanstveni opseda Beograd i Šabac, a započinje gradnju mosta preko Save. Tada je počelo strahovito pustošenje i po Sremu. Taj zadatak je poveren bosanskom sanžak-begu Bali -beg Jahjapašiću koji zauzima Kupinik, Slankamen, Mitrovicu, Berkasovo, Karlovce, Petrovaradin, Kamenicu, Čerević i Ilok. Tvrdi gradovi su rušeni, a kameni materijal je odvežen ne bi li se njime utvrdila Beogradska tvrđava.
Nova, još strašnija plima turskog osvajanja je naišla 1526. godine kada se Turci ne zaustavljaju u Sremu već tuku Mađare na Mohaču. Nakon toga, čitav Srem je postao deo turskog carstva i turske posade su u svim gradovima sve do Iloka, a Srem spada pod vlast smederevskog sandžak-bega, tadašnjeg zapovednika Beograda. U tom momentu u Sremu gotovo i da nije bilo stanovništva, koje je jednim delom izbeglo, a drugim delom isečeno ili odvedeno u ropstvo.
Istovremeno i Sremska eparhija kao vikarna eparhija biva pridružena Beogradskoj mitro-poliji, te su se stoga beogradski mitropoliti tokom XVI i XVII veka nazivali i sremskim.
U to vreme Srpska pravoslavna crkva je igrala možda i svoju najveću ulogu od svoga postojanja. U odsustvu srpske propale srednjovekovne države bila je jedini domaći politički i ideološki činilac integracije srpskog pravoslavnog življa. U tom okviru crkvene vođe su se sa dosta veštine snašle u novoj situaciji i prilagodile novim odnosima koji su vladali usklađujući svoje delovanje novim prilikama tako da je crkva čak i svoj centralni aparat prestrojila, stvorivši crkveno-laički sabor.
Obnavljanje Pećke patrijaršije 1557. godine dovelo je do verskog i nacionalnog ujedinjenja srpskog naroda i tada je ponovo vaskrsla ideja o stvaranju izgubljene države, u to doba u Sremu već pomalo posustalog programa. Bilo je očigledno da dotadanje političke vođe (pa čak ni Brankovići) nisu u stanju da izvrše ujedinjenje zbog suprotnih političkih interesa koji su ih ometali u sprovođenju bilo čega ozbiljnijeg. Stoga je Pećka patrijaršija, odnosno Srpska pravoslavna crkva, preuzela pitanje nacionalnog ujedinjenja i obnavljanje propale države. Da je u tome bila uspešna vidi se iz toga što je uspela da to pitanje nametne u dve protivničke države (Austrija i Turska) u kojima su Srbi u tom momentu boravili.

Hrišćanima je bilo zabranjeno da grade nove crkve, zapaljenoj crkvi nije se smeo graditi krov, nego je bilo dozvoljeno samo da se pokriva trskom, zvonik se nije smeo dizati, a crkve su se mogle otvarati samo uz dozvolu muselima. Poreska politika bila je sve stroža, da bi najzad Turci uvođenjem ogromne poreske takse na crkvena imanja primorali crkvu da sama ponovo otkupljuje vlastita imanja. Mnoge crkve i manastiri bili su zatvoreni jer nisu skupili potrebnu sumu. A proces poturčavanja imao je u Sremu poseban, dodatni ritual. Poturčenjaku bi vešali kesu kamenja oko vrata, i vodili ga pred crkvu. Morao bi gađati crkvu kamenjem i pljuvati po ikonama.

Izvor: http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/08/article-13.html
 
M_8228v.jpg

Manastiri na Fruškoj gori
VIZANTIJSKI ZOOGRAFI I BAROKNI MOLERI

Piše: Željko Fajfrić

Vladike zamenjuju despote​

Time su crkvene starešine na sebe preuzele teret da budu ne samo vrhovne duhovne vođe, već i svetovne starešine (etnarsi), pa su na neki način zamenile stare despote. Bez te i takve crkve ne bi se srpski narod, bez ikakve sumnje, mogao u tim sudbonosnim godinama pojavljivati kao bilo kakav politički faktor, niti bi se u narodnoj ideologiji mogla od turskih nasrtaja zadržati živa svest o nekadašnjoj veličini Nemanjićke države. Time je i proces stapanja pravoslavlja sa srpskom narodnošću, započet još u XV veku, u potpunosti dovršen. Vaskrs Pećke patrijaršije je na neki način shvaćen kao vaskrs izgubljene države, a u patrijarsima je narod video naslednike nestalih vladara i vlastele. Srpska pravoslavna crkva je delimično izgubila svoj dogmatski karakter, dobijajući sve više etnički, usvajajući atribut "srpska crkva".
"Ona je bila sastavni deo narodnog duha, gotovo isto onako kao i folklor", piše Jovan Cvijić.
Osećajući da su srpske političke vođe uglavnom slomljene, ali pravilno uviđajući da je sada njihovu ulogu u potpunosti preuzela Srpska pravoslavna crkva, Turci su pokušali i nju da suzbiju. Oružjem se na crkvu nije moglo i Turci su krenuli suptilnijim metodama protiv nje. Iz tog vremena ima dosta sačuvanih podataka o tome kako su Turci pretvarali crkve u džamije. Glavna na-mera je bila u postepenom potiskivanju hrišćanskih stanovnika iz naselja gradskog tipa. Taj proces je bio naročito primetan u onim momentima kada bi Turci tek osvojili novu teritoriju. U kasnijem periodu oni nisu u tolikoj meri pretvarali hrišćanske objekte u muslimanske, ali su ih raznoraznim drugim merama gušili. Hrišćanima je bilo zabranjeno da grade nove crkve, a ako bi koja slučajem izgorela mogla se samo pokriti trskom, ali se nikako nije smeo podizati zvonik. Osim toga crkva se nije mogla otvarati ni zatvarati bez dozvole muselima.

Pljuvanje po ikonama​

Turci su dosta energije utrošili na prevođenje hrišćana u muhamedance, ali čini se da u Sremu nisu imali onoga uspeha koji su postigli u Bosni. Stoga su koristili i neke "dodatne mere" ne bi li taj proces ubrzali. Poznato je da su "poturčenjacima" vešali torbe sa kamenjem o leđa, odvodili ih do njihove pređašnje crkve gde bi on onda gađao kamenjem crkvu i pljuvao po ikonama.
Proces nestajanja hrišćanskih bogomolja je ubrzan turskom fiskalnom politikom. U samom početku poreski nameti nisu bili veliki, ali vremenom su strahovito povećavani. U vreme sultana Selima II (1566-1574), početak njegove vladavine se smatra i početkom krize Osmanskog carstva, izvršena je "prodaja crkava i manastira".
Ni crkve i manastiri u Sremu nisu uspeli da izbegnu tu pošast. Kako su turski državni rashodi premašili prihode turska blagajna je morala pronaći nove izvore, i u tome je krenula jednim neuobičajenim putem. Tokom 1566/67. godine izvršen je popis kompletne manastirske imovine u Sremu i njena procena. Na osnovu vrednosti popisane imovine određivana je tapijska taksa koja se morala platiti. Radilo se praktično o otkupu sopstvenog imanja.
Iz sremskog deftera za Sremski sanyak vidi se da su Turci uslovili držanje manastirskih imanja plaćanjem tapijske takse carskoj blagajni (1567/8). Manastiri koji to nisu mogli da plate bili su prodani, a kaluđeri su se raselili.
Bilo je slučajeva kada su umesto manastira taksu plaćali neki od bogatih ljudi, a sve u pokušaju da se oni spasu od propasti. Od šesnaest sremskih manastira (koji se nalaze na turskom popisu) samo dva od njih, i to Hopovo i Vrdnik, nisu bili u mogućnosti da plate traženu svotu, ali našla su se dvojica hrišćana (jedan od njih juzbaša) koji su namakli potrebnu svotu. Ipak, sve su se te mere turske politike pokazale kao tek delimično uspešne, a manastiri su se održali.

Svetiteljski kult Brankovića​

Sumarno gledajući, Srem je imao snažnu duhovnu osnovu 1690. godine pred dolazak patrijarha Arsenija III Čarnojevića u vreme Velike seobe. Velika plima izbeglog srpskog stanovništva se slila u Srem, ali tu nisu svi i ostali. Njihov put je bio mnogo duži, preko južnog Banata do Temišvara i Arada. Na tom prostoru niklo je (ili popravljeno) oko 30 manastira, od kojih više od polovine na obroncima Fruške gore. Verovatno da je tome doprineo i izgrađeni svetiteljski kult porodice Branković kao i to što su mošti nekoliko članova njihove porodice počivale u fruškogorskim manastirima.
I pored sve tragedije to su bile velike godine za Srem.
Donete su mošti kneza Lazara u Vrdnik, a 1705. godine u Jazak mošti cara Uroša.
Tada se stvorila jedna čudna situacija. U fruškogorskim manastirima su boravile mošti svih nosilaca državnog legitimiteta, počev od Nemanjića preko Lazarevića pa sve do Brankovića. I ne samo njih. Pojavio se i novi kult Stevana Štiljanovića. No, ni to nije bilo sve.
U Krušedolu su pohranjene mošti sv. Arsenija arhiepiskopa srbskog, u Hopovu su bile mošti sv. velikomučenika Teodora Tirona, čestica "Životvorjaščago dreva", mošti sv. mitropolita Petra Kijevskog, Rakovcu desna ruka sv. velikomučenika Prokopija, Beočinu čestica moštiju velikomučenice Varvare, Vrdniku (pored tela kneza Lazara) desna noga mučenice Anastasije kao i čestica "čestnoga drveta".
U Bešenovu su bile mošti sv. mučenika Kirina i jedan prst od "ruki Predtečev", a u Šišatovcu (pored tela Stevana Štiljanovića) mošti sv. Jevtimija episkopa sardijskog kao i čestica sv. Merkurija, Pantelejmona i Prokopija.
U Grgetegu su bile dve kosti sv. Georgija i novog mučenika Jovana kao i nožno stopalo sv. Tekle, dok je Rakovac imao desnu ruku sv. velikomučenika Prokopija, jedan prst sv. Georgija i česticu moštiju sv. Dimitrija.
Ovoliki broj svetiteljskih moštiju sa čudima koja su se pomoću njih dešavala bio je svemoćna zaštita ne samo od spoljnjeg neprijatelja već i od unutrašnjih pljačkaša. Kao takve one su izvršile veliki uticaj na pravoslavni živalj u Sremu i bile uzrok velikih narodnih okupljanja u svečanim danima. Time se nacionalna homogenost održavala, a verska svest jačala. Tek tada se moglo uvideti da pojedinac može samo kao član celokupnog društva, a ne kao izolovana jedinka, da postigne pravu versku istinu i da se odbrani od stranih nasrtaja, bez obzira da li su oni fizički ili duhovni.
Osim toga počeli su fruškogorski manastiri da održavaju veoma blisku vezu sa Rusijom. Veze manastira Krušedola su počele krajem XVI veka i održavale su se sve do kraja XVIII veka. Monasi iz manastira Beočina su u Rusiju putovali prvi put u decembru 1622. godine, manastira Bešenova avgusta 1638. godine, Hopova u septembru 1638. godine.
S druge strane, Srpska pravoslavna crkva je doživljavala teške trenutke. Stalni pokušaji patrijarha Arsenija III da obezbedi veću autonomiju i slobodu za delovanje Srpske pravoslavne crkve kao duhovne i društvene snage (tada zapravo i jedine) srpskog naroda nisu u Austriji nailazili na razumevanje. Prvi udarac je došao Karlovačkim mirom iz 1699. godine kada je pod vlašću Austro-Ugarske došlo sedam eparhija Pećke patrijaršije dok je pod Turcima ostalo daleko više.
Tada je došao i drugi udarac. Jedinstvo crkve je bilo razbijeno kada je na mesto patrijarha Arsenija III u srpskim zemljama pod turskom upravom imenovan za patrijarha Kalinik. Sada je crkva imala dva patrijarha i to je tako potrajalo sve do smrti Arsenija III (1706).
To je bilo vreme kada su austrougarske vlasti uz pomoć katoličke crkve pokušale da uvedu uniju.
Do tog vremena, sa Odlukom cara Leopolda I iz 1695. godine., Srem i slavonija su sačinjavali patrijaršij-sku ili mitropolitsku eparhiju sa sedištem u manastirima Vrdniku ili Orahovici u Slavoniji. Odlukom narodno-crkvenog sabora u Krušedolu 1708. godine Srem je postao arhidijeceza sa sedištem u manastiru Krušedolu, a od 1713. godine u Karlovcima.
Završni udarac za Srpsku pravo-slavnu crkvu je došao 1766. godine ukidanjem Pećke patrijaršije.
I pored svega fruškogorski manastiri su se uspeli održati. Vizitacija iz 1771. godine (po naređenju mitropolita Jovana Đorđevića) pokazala je koje su se sve srpske svetinje i druge dragocenosti sakupile u manastirima.
Nisu to samo bile mošti svetaca, bilo je tu još i više drugih dragocenosti, ali ne u onom materijalnom smislu. Zapravo, bilo bi sasvim pogrešno smatrati fruškogorske manastire nekim oblikom muzeja i njihove dragocenosti gledati kao umetničke predmete interesantne laicima. Oni jesu i to, ali i mnogo više. Sve ono što se nalazi u manastirima, od arhitekture, ikonostasa, fresaka, moštiju, rizničkih dragocenosti, ima višeslojno značenje i predstavlja deo suštine manastirskog postojanja. Upravo zahvaljujući svetiteljskim kultovima, moštima, rizničkim dragocenostima, fruškogorski manastiri su uspeli da sačuvaju duhovni portret čitave epohe srpskog feudalizma koji je nestajao, ali i da predstave novo vreme gde je vodeću ulogu dobilo građanstvo. Oni su u svojoj suštini predstavljali temelje srpstva u delu koji se odnosi na duhovnu kulturu srpskog naroda. Zato nužno predstavljaju ne samo istoriju srpske umetnosti, već su (što je možda i važnije) osigurali nacionalni identitet koji je u možda najtežim vremenima bila osnova za očuvanje narodnog osećanja.

Izvor: http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/08/article-13.html
 
2971azv1v.jpg


Manastiri na Fruškoj gori
VIZANTIJSKI ZOOGRAFI I BAROKNI MOLERI

Piše: Željko Fajfrić

Učeni mlazi iz manastira Rača​

Fruškogorski manastiri su možda u samom početku imali isključivo nacionalno versku misiju, ali za početak je i to bilo dovoljno. Objektivno nije se ni moglo više. Stvoreni su kultovi majke Angeline (Krušedol), kneza Lazara (Vrdnik), cara Uroša (Jazak), Stevana Štiljanovića (Šišatovac) koji su okupili mnoštvo ljudi ne dozvoljavajući slabljenje nacionalnog duha. Tako razvijen versko nacionalni kult će u sledećim vekovima, bolje od svih oružja, da štiti srpstvo i pravoslavlje od pokušaja koji su dolazili najpre od Turaka, a onda od još žešćih pritisaka iz Austro-Ugarske. To nisu bile lake godine jer naši preci "imali su krvlju da plate zemlju koju su naselili, svoju veru i privilegije".
Vremenom fruškogorski manastiri su svojoj nacionalnoj ulozi dodali i kulturnu. Ta kulturna uloga u današnjim razmišljanjima nepravedno je potisnula onu nacionalnu bez koje zapravo ni kulturna ne bi bila moguća. Kulturna delatnost fruškogorskih manastira je naročiti zamah dobila nakon dolaska patrijarha Arsenija III Čarnojevića (1690), budući da su u toj velikoj nesrećnoj Seobi i Srem došli mnogi pismeni monasi iz Srbije (iz manastira Rača na prvom mestu). Ovi monasi su sa sobom doneli mnoštvo knjiga, crkvenih utvari i drugih dragocenosti, ali ono što je najvažnije, ne samo da su se naselili i obnovili nekoliko porušenih fruškogorskih manastira, već su nastavili sa onom delatnošću kojom su se bavili i u Srbiji. I do tog momenta biblioteke manastira u Fruškoj gori bile su bogate vrednim knjigama, ali se malo ko bavio prepisivačkom delatnošću. Sada je to bilo izmenjeno i počelo je sa prepisivanjem crkvenih knjiga. To svakako nije bila književnost, ali zbog afiniteta prepisivača (rad ornamenata, radovi u boji, minijature), pretvorila se u umetnost. No, nakon XVI i XVII veka, prepisivačka delatnost posustaje, a pisane knjige bivaju postepeno zamenjivane štampanim.
Tek kasnije (XVI i XVII vek) Srem daje svoj originalni doprinos književnom stvaralaštvu kroz pohvalna slova vladici Maksimu despotu Stefanu Brankoviću, Stefanu Štiljanoviću, zatim službe vladici Maksimu, despotu Jovanu, Stefanu i Angelini Branković, i Stefanu Štiljanoviću.

Od Srema, preko Banata, do Temišvara i Arada, niklo je tridesetak srpskih manastira. A u petnaestak fruškogorskih manastira, početkom 18. veka, bile su mošti Nemanjića, Lazarevića, Brankovića - svih onih koji su simbolički značili nosioce srpskog državnog legitimiteta. Stvoreni su kultovi majke Angeline u Krušedolu, Kneza Lazara u Vrdniku
Stevana Štiljanovića u Šišatovcu...

Barok jedinstven za zidanje ​

Naravno, stvorena je i religiozna arhitektura koja se razvila u dva pravca. Jedan je pun srednjovekovnih motiva i predstavlja direktan uticaj manastirske arhitekture sa juga Srbije. Na neki način taj pravac predstavlja tradiciju religiozne arhitekture, danas zvani moravska i raška škola. Drugi pravac koji se pojavio došao je sa Zapada (najviše barok) i biće prisutan prilikom restauracija pojedinih manastira.
Napuštaju se osnove u obliku detelinog lista (trikonhosa), a u korist jednobrodnih sistema.
U crkvama nestaju lukovi i stubišta, a zadržava se oltarska i eventualno pevnička apsida. Razlog za sve ovo je bio više nego praktičan. Barokne crkve su u svojoj suštini bile veoma jednostavni građevinski objekti bez mnogo ukrasa i sa mnogo unutrašnjeg prostora tako da je u njih moglo stati mnogo sveta, što je svakako bilo veoma bitno. S druge strane one su bile jednostavne za zidanje tako da su ih mogli graditi i domaći majstori koji su stajali manje novca nego strani.
Zapravo, barok je izvršio najveći uticaj na oblik zvonika, što će posredno dovesti do toga da se čitav manastirski kompleks (naravno, crkva najviše) usklađuje sa njime. Oni su po pravilu veoma visoki, imaju debele zidove, krstaste svodove sa širokim prostorima, a na svakom uglu ukrašeni su pilastrima.
U restauracijama s kraja XVIII i XIX veka fruškogorski manastiri izlaze sa građevinskim baroknim prizvukom. Taj (za mnoge nepovoljan) uticaj su uspeli najvećim delom da izbegnu Krušedol, Rakovac i Hopovo. Privina Glava i Jazak imaju u sebi nešto specifično pa bi se to moglo nazvati srpskim barokom.
Ikonostasi, kao jedan od najvrednijih delova manastira, takođe su tokom vremena pretrpeli mnogo izmena. Ikonostasi koji danas postoje u manastirima jesu isključivo iz kasnijeg doba (XVIII vek), dok iz najranijeg perioda nema gotovo ništa (izuzev u Krušedolu). Kako su bili rezbareni od drveta vremenom su istrunuli, izgoreli ili bili uništeni na drugi način.
Većina ih je iz XVIII veka sa neizbežnim uticajima baroka, a oni sami za sebe predstavljaju čitavu istoriju i to počev od majstora rezbara koji su ih pravili, pa sve do onih koji su ih oslikavali. On niskih kamenih ili mramornih ograda (gde su posebnu ulogu imale zavese na carskim dverima), a zatim drvenih sa plitkim rezbarijama koje su uokviravale ikone, ikonostas je uzrastao u najdekorativniji deo crkve. Kao završetak ikonostasa redovno se javlja velik krst sa slikanim Raspećem.
"Zavese carskih dveri behu nekada značajna vrsta crkvenih utvari, čijoj je izradi posvećena naročita pažnja, jer stari ikonostasi behu niski i imađahu samo dve prestolne ikone, a carske dveri na ovakvom ikonostasu behu veoma niske, te se tako mogla posvetiti velika pažnja izradi zavese na carskim dverima, pošto se iz hrama videla skoro u celini. Međutim, kada su uvedeni puni visoki ikonostasi i visoke carske dveri, izgubile su zavese sa carske dveri svoje pređašnje značenje." (L. Mirković)
Od kraja XIV veka ikonostas je imao dva reda ikona (do toga momenta samo jedan) ali već krajem XVIII veka pojavljuje se i treći pojas ikona gde su se prikazivali praznici (manastir Bešenovo).
Ikonografski repertoar se takođe vremenom menjao i proširivao (proroci, Srbi svetitelji, geneaološko stablo Hrista, starozavetne scene i Hristove parabole, Hristova stradanja).
Treba još napomenuti da su pojedine ikone na njima bile menjane tako da danas ne postoji ni jedan na kojem su ikone iz istog vremena.

Vizantijski zografi i barokni moleri
​
Prvobitni slikari (početak XVII veka) koji su oslikavali ikonostase bili su nazivani zografima i imali su sasvim skromne mogućnosti oslanjajući se uglavnom na vizantijske tradicije. Verovatno najpoznatiji zograf jeste Stanoje Popović kome se pripisuje rad za manastirske i parohijske crkve u Kuveždinu, Šišatovcu, Vrdniku, Privinoj Glavi, itd.).
Njih nasleđuju mnogo profilisaniji i kvalitetniji slikari (tzv. moleri), ali oni rade pod velikim uticajem baroka. Međutim, oni u svom radu ne preuzimaju barok bez svojih dodatnih zahvata tako da svojim radom stvaraju neku posebnu vrstu srpskog baroka koji kao da je proizašao iz rusko-ukrajinskog crkvenog baroka. To se posebno ogleda u tretiranju likova koji su realistički, prilično individualni, imaju portretski karakter, a sve sa nekim akcentom humanog. Odeća svetaca se prikazuje kako pada u živim naborima, bogato je ukrašena stilizovanim ornamentima, a bojama se veoma vešto daje izraz verskog oduševljenja. Svakako najpoznatiji majstori toga pravca su bili Stefan Tenecki, Dimitrije Bačević, Vasa Ostojić (radio u manastiru Rakovac), itd.
Iza njiz dolaze (druga polovina DžVIII veka) slikari koji se školuju u Evropi i koji sve ređe slikaju na drvetu posnim bojama, a sve više uljem na platnu. Svakako najpoznatiji su Teodor Kračun i Jakov Orfelin. Školovali su se u Beču, a u njihovim radovima se mešaju barok, rokoko, a na kraju i klasicistički momenti. Ova dvojica su izvršila veliki uticaj na kasnije slikare među kojima su naročito bitni Grigorije Davidović Opšić, Jefrem Isajlović, Grigorije Jezdimirović, Kuzman Kolarić (oslikao manastir Privinu Glavu). Grigorije Nikolić (autor ikonostasa crkve u Šidu) i Stefan Gavrilović.
Najslabije očuvana umetnost u manastirima je fresko slikarstvo. Sačuvano je u samo nekoliko manastira i sasvim je različite vrednosti. Najstarije freske su one u Velikoj Remeti, Krušedolu i Hopovu.
Gotovo redovno se neopravdano istiskuje umetnost opreme crkvenih rukopisnih knjiga minija-turama, koja je bila naročito razvijena tokom XVI i XVII veka. Istovetna je situacija i sa graverskim radovima gde se naročito isticao Hristofor Žefarović (1741. godine izdao čuvenu Stematografiju) i Zaharija Stefanović Orfelin (1726-1785).

Izvor: http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/08/article-13.html
 

Fruškogorski manastir čuva mošti svetog kneza Lazara​


1280px-Manastir_Vrdnik_29509113984-1200x854-1-640x455.jpg

Autor: Nick Savchenko

Manastir Vrdnik, poznat i kao Mala Ravanica, jedan je od najznačajnijih manastira na Fruškoj gori. Godine 1811, na Vidovdan, kada je završena manastirska crkva, u nju su prenete mošti svetog kneza Lazara​

Teško je reći kada je manastir stvarno podignut. Sigurno je jedino da je osnovan u vremenu između kraja XV i početka XVI veka. Budući da se ne zna vreme njegove gradnje to se još manje zna ko ga je sagradio. Sačuvane su pored Lazarove darovnice (koja se ne odnosi na taj manastir) i dve hrisovulje, koji se dali 1687. i 1702. godine knezovi Vlaški, Jovan i Šerban. Deo je to stare arhive, koju je ostavio patrijarh Arsenije Čarnojević za vreme velike seobe Srba.

Manastir_ravanica_vrdnik_ais-560x420.jpg

Autor: Mare BG

Na prostoru 50 km dužine i 10 km širine na sremskoj planini Fruška gora, smešteno je *osamnaest srpskih pravoslavnih manastira.​

Šire područje Fruške gore od davnina je bilo bogato svetilištima, a tokom 16. i 17. veka na ovom prostoru je zabeleženo 35 manastira. Od vremena nastanka ovi manastiri nebrojeno puta su pljačkani, rušeni i napuštani, a najozbiljnije su stradali tokom Drugog svetskog rata. Nekoliko manastira je teško oštećeno i tokom NATO bombardovanja 1999.​

Međutim, zahvaljujući veri i ljubavi prema pravoslavlju ovi manastiri žive i živeće za buduća pokolenja.​

Crkva i konaci su bili veoma primitivno građeni — od pletera i drveta koje je oblepljeno blatom. No, to je bilo dovoljno da manastir bude osposobljen za svoju svetu misiju u narednim vekovima. Kako su monasi iz Ravanice sa sobom doneli i sve one dragocenosti koje su uspeli da izvuku iz svoga manastira, posebno mošti kneza Lazara, to se i manastir u Vrdniku od toga doba počeo zvati Mala Ravanica.​

Po popisu fruškogorskih manastira iz 1753. godine vidi se da je crkva od kamena nazidana u znaku krsta, sa svodom od cigle i pokrivena šindrom od hrastovine. Opis fruškogorskih manastira iz 1753. godine pravi dodatnu zabunu navodeći da je „Zdatelj že jego sv. knez Lazar serbski“, odnosno navodi da je osnivač ovog manastira knez Lazar. No, to je netačan podatak, jer se ktitorstvo Lazarevo odnosilo na drugi manastir u Srbiji, kojem je izdata osnivačka hrisovulja 1381. godine.

Manastirski iguman 1840. godine bio je Danil Petrović.​

Ravanička nova crkva od čvrstog materijala građena je za vreme mitropolita Stefana Stratimirovića između 1801. godine (kada su osvećeni temelji) i 1811. godine. Osvećenje je upriličeno o Vidovdanu te 1811. godine za vreme arhimandrita Gedeona Petrovića. Tada su svečano prenete svete mošti „svetog cara Lazara“, iz stare u novu crkvu.

Ikonostas je izrezbario karlovački duborezac Marko Vujatović (1809-14), a pozlatio ga je Petar Čortanović. Najlepše su izrađene Carske Dveri i Bogorodičin tron. Sam ikonostas po svom stilu jeste prelaz od baroka ka klasicizmu.​

U crkvi je dugo sa desne strane oltara, pod samim prestonim ikonama, ležao kivot od kiparisa (izrađen 1826. godine) u kojem su počivale mošti kneza Lazara. Mošti su morale da se u više navrata sklanjaju iz manastira. Tako su 1716. godine zbog opasnosti od Turaka boravile jedno vreme u Futogu. Ponovo 1848. godine vrdnički monasi moraju da sklanjaju mošti, ovaj put u strahu od Mađara i to u Klenak. No, tu su boravili tek tri meseca i onda su ponovo vraćene u Vrdnik. Početkom Drugog svetskog rata ponovo su izmeštene iz Vrdnika, ovog puta u manastir Bešenovo, gde su se nalazile tokom 1941. i 1942. godine i odakle su prenete u Beograd.

U sklopu obeležavanja 600 godina od Kosovske bitke 1989. godine vraćene su u Ravanicu u Srbiju. Ipak, u manastiru postoji jedan komad moštiju (ključna kost) i izložen je u staklenoj posudi ugrađenoj u kivot.
Vrdnički manastir je u svakom pogledu izuzetno vredan i predstavlja jedan od najkapitalnijih na Fruškoj gori. On je dugo bio i među najbogatijim na Fruškoj gori — 1905. godine poseduje 1696 jutara zemlje, a 1941. godine ukupno 1420 jutara. Osim komada moštiju kneza Lazara, manastir poseduje još i mošti svete velikomučenice Anastasije (III vek), svetinje sa Hristovog groba, deo moštiju sv. Teodora Tirona (sve izloženo ispred ikonostasa).

Vrdnički manastir je u svakom pogledu izuzetno vredan i predstavlja jedan od najkapitalnijih na Fruškoj gori. Slava manastira Ravanica je Vidovdan — 28. (15.-po starom kalendaru) juna. U dvorištu manastira, od proleća 1912. godine nalazi se bista Milice Stojadinović Srpkinje, rad vajara Jovana Pešića . Duhovnik manastira je jeromonah Pajsije Budimir.​


Izvor:https://vojvodinainfo.rs/fruskogorski-manastir-cuva-mosti-svetog-kneza-lazara/

​


​

 

Najmlađi manastir u Vojvodini prati tužna priča: Podignut od srca i tuge na izvoru vode žive…​


1280px-Manastir_Vranjas_003-1024x682-1-640x426.jpg

Autor: Vanilica

Manastir Vranjaš pripada sremskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve. U prelepom ambijentu u uvali između sela Grgurevci i Manđelos 2010. godine postavljeni su temelji najmlađem fruškogorskom manastiru koji je posvećen Svetom Vasiliju Ostroškom. Gradnja hrama je trajala do 2014. godine.​

Divna drvena crkva izgrađena od norveškog belog bora i čamovine i svojom arhitekturom odudara od ostalih fruškogorskih manastirskih crkvi, što ga čini posebnim. Crkva je napravljena iznad izvora, a konaci oko manastira su i dalje u izgradnji.

Na izvoru vode žive, Vranjaš, osvećen novi manastir posvećen Svetom Vasiliju Ostroškom​

Raduje se danas Sveti Vasilije Ostroški! Još jedna svetinja na radost i spasenje srpskog naroda, na mestu žive vode izrasla je zahvaljujući molitvama, radu i trudu blagočestvog naroda i ktitora, priložnika ovoj svetinji. Jednostavna crkva, umesto kamenih zidova ima plemenito drvo, pa deluje kao da je oduvek tu bila skrivena u fruškogorskim šumama na njenim obroncima. Pod Crkvom teče neprestano voda oko koje je narod saborovao i svetkovao.
Manastir je osveštao i Svetom Liturgijom načalstvovao Episkop sremski Gospodin Vasilije.

Ktitor ove svetinje g. Milan Milanković iz malenog mesta Brodac (Republika Srpska) odlikovan je na predlog Episkopa sremskog g. Vasilija, a po odluci Svetog Arhijerejskog Sinoda, ordenom Svetog Save.​

Njegova kći, mala Milena u trinaestoj godini zanemoćala je na ovom svetom mestu i na putu do bolnice usnula u Gospodu. Malu Milenu doživljavamo kao ktitora ove svetinje.​


Izvor: https://vojvodinainfo.rs/najmladji-...-podignut-od-srca-i-tuge-na-izvoru-vode-zive/
 

Čak se i nemačka vojska klanjala moštima sveca ovog fruškogorskog manastira!​


jazak-manastir-jazak-7-640x360.jpg

Autor: fruskac.net

Na južnoj padini Fruške Gore, nedaleko od zapustelog i urušenog manastira Stari Jazak, započeta je 1736. godine gradnja manastira Novi Jazak, čiju arhitektonsku celinu čine crkve Sv. Trojice okružena sa tri strane konacima i visoki zid koji zatvara portu.​

Hramu trikonhosne osnove, sa kubetom na desetostranom tamburu, dozidan je početkom XIX veka trospratni masivani zvonik uz zapadno pročelje.​

Slikarsku celinu visoke barokne oltarske pregrade izveo je 1769. Dimitrije Bačević sa saradnicima. Nastala u tradiciji ukrajinskog baroka, neujednačenim stilskim osobenostima ukazuju na uticaje srpskog slikarstva prelaznog perioda XVIII veka. Osim predstava svetaca i jevanđelista u medaljonima na pandatifima, koje je izveo Pavle Čortanović oko 1899, zidnih slika nema.
U manastiru se čuvaju tri raskošno dekorisana barokna trona ukrašena ikonama: tron cara Uroša (1776), Bogorodičin (1779) i arhijerejski tron (1784). Manastir je više puta obnavljan, a poslednji obimniji radovi na arhitekturi izvedeni su 90-tih godina.
Tokom 2003. rekonstruisan je prilazni put manastirskom kompleksu.

Izgrađen je 1736. godine na ravnom završetku male kotline, između dva proplanka, na južnoj padini Fruške gore, na potezu poznatom pod imenom Gradac. Manastirski kompleks se sastoji od crkve sa zvonikom, okruženoj sa tri strane konacima, dok je sa četvrte strane zid i zasvođeni ulaz u manastirsku portu. U sredini porte je manastirska crkva sa trospratne zvonikom.

Neposredno uz manastir, na putu prema selu Jazak, nalazi se manastirski prnjavor, a na udaljenosti oko dva kilometra, severno od manastira, nalaze se ostaci manastira Stari Jazak, koji je prema predanju, osnovao je sv. Despot Jovan Branković, mlađi sin sv. Stefana Slepog i sv. Majke Angeline. Bio je posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice (21. novembar/ 4. decembar).Prvi pisani podatak potiče iz 1522. godine. Pominje se u rukopisnom Triodu koji je prepisivao jazački monah Lavrentije.​

S obzirom da iz 17. veka nisu sačuvana svedočanstva o manastiru, pretpostavlja da je zapusteo sve do Velike seobe Srba 1690. godine. Tako su 1705. prenete mošti cara Uroša iz Nerodimlja, zbog čega je manastir uživao veliki ugled. U vreme mitropolita Vićentija Jovanovića 1736. godine, doneta je odluka o izgradnji nove Crkve Sv. Trojice u baroknom stilu, koju je juna 1758. osveštao mitropolit Pavle Nenadović i u nju je prenet inventar starog manastira. Stari Jazik je zatim pretvoren u ženski manastir, koji je uredbom Marije Terezije 1773 o redukciji manastira raseljen i brzo zatim pretvoren u ruševine, koje i danas stoje na istom mestu. U novoj crkvi od 1759 do 1769 rađen je ikonostas sa 58 ikona, delo Dimitrija Bačevića i njegovih pomoćnika Teodora Kračuna i Dimitrija Popovića. Pošto je unutrašnjost crkve dugo stajala samo okrečena, 1899. godine slikar Pavle Čortanović (1830-1903) je uradio uljane zidne slike s pojedinim likovima iz nacionalnog i opšte hrišćanskog svetiteljskog panteona.

Najveći i najdetaljniji radovi na manastirskom kompleksu urađeni su u periodu od 1926—1930. godine.​

Tokom Drugog svetskog rata manastir je pretrpeo veliku štetu. Tadašnji direktor zagrebačkog Muzeja za umetnost i obrt, Vladimir Tkalčić tada je odneo 79 predmeta. Partizani su ga zapalili u leto 1942, kada je izgoreo deo zgrade, Nemci uzimali građu od ostataka, a službenik NDH Anton Bauer odneo ostatak vrednih predmeta iz manastira. Posle rata manastir je obnovljen. Prilikom poslednje obnove, u zapadnom krilu konaka smeštene su biblioteka, svečana trpezarija i riznica.​

Za vreme Drugog svetskog rata, mošti ovog svetitelja su pred naletom ustaša 1942. bile prenete u Beograd zajedno sa moštima kneza Lazara i Sv. Stefana Štiljanovića. Nemaške okupacione vlasti dozvolile su da se mošti prenesu u prestonicu i za to su komisiji SPC stavila na raspolaganje vozila. Mošti je u Beograd dopremio izaslanik Sinoda Radoslav M. Grujić 13. i 14. aprila 1942. , a navodi se da da im je uz put čak i nemačka okupaciona vojska odavala počast kao vladarima.​

Iz beogradske Saborne crkve mošti cara Uroša, čiji je kult, vekovima snažan na prostoru Karlovačke mitropolije, prodro i do Rusije i Svete Gore, su vraćene u Jazak 22. septembra 2001. ’’ (Prema tekstu Siniše Kovačevića, objavljenog u prilogu ’Dnevnika’ Manastiri Fruške Gore)​

Ženski manastir Jazak i danas je aktivan.​


Izvor: https://vojvodinainfo.rs/cak-se-i-n...a-mostima-sveca-ovog-fruskogorskog-manastira/
 

Fruškogorski manastiri​

Fruškogorski manastiri vekovima su bili centri duhovnog i kulturnog života srpskog naroda i sastavni deo njegove duge i burne istorije. Verovatno je da su na mestima današnjih pojedinih manastira, još u antičkoj rimskoj epohi, postojali lokaliteti koji su produžavali život starijih ljudskih zajednica i kultura.
Locirani na živopisnim terenima, koji su svojom konfiguracijom podsećali na stari kraj i u predelima koji su već tada bili naseljeni srpskim življem, oni su bili spona koja je zajedno sa čitavom crkvenom organizacijom vezivala duhovni život srpskog naroda u izgnanstvu u jednu jedinstvenu religiozno-nacionalnu celinu.
Celokupan umetničko-istorijski materijal fruškogorskih manastira nastao je u dva vremenska perioda graditeljske delatnosti na području južne Ugarske, i to u kasnosrednjovekovnom od sredine XV do kraja XVII veka, i baroknom od početka XVIII veka.
Posle obnove Pećke patrijaršije 1557. godine, za vreme patrijarha Makarija Sokolovića, dolazi do oživljavanja umetnosti na njenom širem području. Nagli polet umetnosti u središtu Patrijaršije, imao je odjeka u stvaralaštvu Srema za vreme srpskih despota. Najbolje rešenje moravskog trikonhosa postignuto je na hramu manastira Novog Hopova. Najstarije fresko slikarstvo u Sremu sačuvano je u crkvi manastira Petkovice iz 1588. godine i u celini se uklapa u tokove umetnosti XVI veka, koja je negovana u manastirskim crkvama na širem području Pećke patrijaršije.
Velika seoba Srba i ostala zbivanja nagovestila su postepeno odumiranje poznovizantijske kulture.
Tim promenama počela je barokna epoha srpske crkvene umetnosti koja se najpre odrazila u arhitekturi fruškogorskih manastira. Oni su preuzeli na sebe važnu ulogu da neguju nacionalna osećanja i poštovanje uspomene na Svetog Savu i Svetog Simeona Nemanju sa lozom Nemanjića i preko obnavljanja kultova srpskih srednjovekovnih vladara-svetitelja (cara Uroša, kneza Lazara, Svetog Stefana Štiljanovića i sremskih svetitelja Brankovića).
U toku XVIII veka izvođeni su obimni građevinski radovi u manastirima. Srušene su poznosrednjovekovne manastirske crkve skromnih dimenzija, podignute u XVI veku i na njihovom mestu sagrađene nove, velike građevine i konaci. U isto vreme stare, prvobitne crkve većih dimenzija u stilu poznosrednjovekovne arhitekture nisu srušene već su dobile visoke, barokne zvonike.
Zografe iz prve polovine XVIII veka smenili su daroviti ikonopisci: Dimitrije Bačević, Jakov Orfelin, Teodor Kračun, Arsenije Teodorović, Dimitrije Avramović, Pavle Simić i drugi akademski obrazovani slikari. U XVIII i početkom XIX veka fruškogorski manastiri su prihvatili uticaje novih stilskih pravaca, pre svih baroka i klasicizma. Fruška gora je u to vreme bila velika umetnička radionica i duhovni stožer srpstva u Podunavlju. Istaknuti duhovnici-obrazovani igumani i arhimandriti su popunjavanjem manastirskih biblioteka i riznica podstakli razvoj novije srpske književnosti i istorijske nauke.
Tokom vremena svoga postojanja pretrpeli su mnoge izmene. Rušeni su i paljeni, podizani i obnavljani.

Izvor: https://zavodsm.rs/fruskogorski-manastiri/?pismo=lat
 
m_8233v-jpg.830288


FRUŠKOGORSKI MANASTIRI​


Na niskoj panonskoj planini, u istoriji poznatoj pod više imena – Mons Pinguis, Mons Almus, Alma Mons ili Fruška gora, koja se prostire između reke Save i Dunava, od tridest pet manastira, izgrađenih u izvanrednom prirodnom okruženju, sačuvano je samo petnaest.To su srpske pravoslavne monaške zajednice u manastirima: Krušedol, Petkovica, Rakovac, Velika Remeta, Divša, Novo Hopovo, Staro Hopovo, Novi Jazak, Mala Remeta, Grgeteg, Beočin, Privina Glava, Šišatovac, Kuveždin i Vrdnik – Ravanica. Prema istorijskim podacima, ove monaške zajednice, postoje od prvih decenija 16. veka, dok se prema legendi njihovo osnivanje vezuje za 12,13,14. i 15. vek. Manastiri su koncentrisani na prostoru dugom 50 i širokom 10 km. Tokom pet vekova postojanja bili su nosioci duhovnog i političkog života srpskog naroda. Osnovani u vreme velikih ratova i seoba, fruškogorski manastiri su postali sedišta, u kojima je, po ugledu na srpsku dinastiju Nemanjića, brižljivo negovan kult poslednjih srpskih despota Brankovića. Za razumevanje duhovnog života fruškogorskih manastira od jednake je važnosti i negovanje kultova pojedinih svetitelja oko čijih moštiju se okupljaju hodočasnici i zadužbinari. Prilozi hodočasnika i razvijeni ktitorski običaji kod Srba bili su u službi uzvišenih osećanja, koja su pokretala gradnju, ukrašavanje i opremanje manastira. U kulturnoj baštini Srbije, jedinstvena celina fruškogorskih manastira, značajna je za versko, političko i kulturno biće srpskog naroda.

Izvor: http://lat.pzzzsk.rs/fruskogorski-manastiri/fruskogorski-manastiri.html
 

​

M-142932.jpg

FRUŠKOGORSKI MANASTIRI: Čuvari naše istorije i kulture​


U beskrajnom moru Panonske ravnice, u neposrednoj blizini Novog Sada izdiže se usko zeleno ostrvo, koje se prostire dužinom od nekih 80 kilometara duž obale Dunava. Vojvođani se ponose svojom “planinom”, bez obzira što se uzvišenje čija visina neznatno prelazi 500 metara jedva može tako nazvati.

Zelena Fruška Gora je naš najstariji nacionalni park. Ona je u vrelim letnjim danima naše utočište, mesto gde možemo da pobegnemo od gradske vreve, da leškarimo u travi na sunčanim proplancima upijajući mirise lekovitog bilja i slušajući cvrkut ptica i zujanje pčela te satima hodamo po dobro obeleženim šumskim pešačkim stazama, napajajući se usput svežom vodom iz mnogobrojnih izvora I potoka.

Ali, najčešći razlog zbog koga mnogobrojni turisti posećuju Frušku Goru je postojanje šesnaest pravoslavnih manastira, koji su se od prvobitnih trideset pet, koliko ih je bilo u 16. i 17. veku, sačuvali do današnjih dana. Zbog njih je Fruška Gora dobila epitet “sveta”, a zovu je još i “srpskim Atosom”. Krećući se od istoka na zapad, nižu se manastiri: Velika Remeta, Krušedol, Grgeteg, Staro Hopovo, Novo Hopovo, Rakovac, Beočin, Vrdnik, Jazak, Mala Remeta, Bešenovo, Šišatovac, Petkovica, Kuveždin, Đipša i Privina Glava.

Pretežno su građeni u periodu od kraja 15. do 18. veka i imaju sličnu strukturu: crkvu u sredini, opkoljenu zidinama i konacima, dok su u 18. veku dodavani i višespratni, vitki zvonici u baroknom stilu. Središnje crkve građene su uglavnom u moravskom stilu, mada se kod nekih, pored baroka I klasicizma, oseća I blagi uticaj islamske arhitekture.

Samo jedan manastir smešten je u naseljenom mestu (Vrdnik), ostali su ušuškani u dolinama, među padinama obraslim gustim šumama, okruženi voćnjacima i vinogradima, a u blizini svakog manastira može se čuti žubor potok ili pronaći izvor pitke vode. U narodu postoji verovanje da neki od tih izvora imaju lekovita svojstva.

Tokom stotina godina naše burne I tragične istorije, ovi manastiri su više puta teško razarani i ponovo obnavljani, prepravljani i dograđivani. Bogate riznice su često pljačkane, arhivi i biblioteke spaljivani, prekrasni ikonostasi uništavani. Zato nije čudno da za mnoge manastire mi ne znamo ni vreme podizanja niti imena osnivača. Ipak, zna se da je za njhivo postojanje najzaslužnija porodica poslednjih srpskih despota, sremskih Brankovića koji su doživeli tragičnu sudbinu. Neki veruju da su osnivači pojedinih manastira srpski kralj Dragutin i drugi srednjovekovni srpski vladari, ali to su samo legende koje nisu potvrđene istorijskim činjenicama. I imena mnogih autora prelepih fresaka i ikona na bogatim ikonostasima nisu poznata. U oslikavanju zidova manastirskih crkava i ikona su kroz vekove učestvovali i nepoznati majstori sa Svete Gore, i ruski umetnici iz Kijeva, i talentovani samouki “moleri”, kao i poznati ikonopisci Dimitrije Bačević, Janko Halkozović, Stefan Tenecki, Teodor Kračun… te slikari Pavle Simić i Uroš Predić.

Manastiri na Fruškoj Gori su čuvari naše istorije i kulture i svedoci brojnih migracija srpskog naroda pred turskom najezdom. Bežeći, sa sobom su donosili ikone, crkvene knjige, mošti svetih vladara i druge svetinje. U manastirskoj tišini provodili su vreme i stvarali mnoge istaknute ličnosti iz naše prošlosti, kao što su Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Lukijan Mušicki, Platon Atanacković, Ilarion Ruvarac, Laza Kostić i drugi. Manastiri su bili ne samo duhovni, nego i prosvetni i kulturni centri u kojima su se prepisivale knjige, učilo čitanju i pisanju, osnivale slikarske škole. U njima počivaju mnoge značajne ličnosti iz naše istorije: vladike, patrijarsi, pa čak i jedan srpski kralj i jedna kneginja.

Iako su Fruškogorski manastiri naizgled slični među sobom, svaki od njih ima nešto posebno što ga izdvaja od drugih: jedinstvenu arhitekturu, skladne proporcije, masivnost i monumentalnost, dobro očuvane prelepe freske iz raznih perioda, raskošni kitnjasti ikonostas, prekrasno uređen park ili interesantne legende iz istorije. Čak i ako nemate mnogo vremena, obavezno obiđite barem dva, za našu kulturu i istoriju najvažnija manastira: Novo Hopovo, verovatno najlepše delo arhitekture 16. veka u Vojvodini i Krušedol, bogatu riznica slikarske umetnosti i svojevrsni mauzolej znamenitih ličnosti iz srpske istorije, među kojima su i prvi srpski kralj u novijoj istoriji, Milan Obrenović i žena osnivača dinastije Obrenović, kneginja Ljubica. Pošto provedete neko vreme u umirujućoj tišini, uživajući u neprolaznoj lepoti likova svetaca koji vas gledaju sa zidova ili sa ikonostasa, izaći ćete duhovno obogaćeni, bez obzira da li ste vernik i u kog Boga (ne) verujete.

IZVOR: https://sremskevesti.rs/fruskogorski-manastiri-cuvari-nase-istorije-i-kulture/
 

Манастир Савинац у Старим Лединцима: Светиња и културно добро​


НОВИ САД: На северном делу Фрушке горе, источно од Старих Лединаца, у насељу Клиса налазе се рушевине средњевековног манастира Савинац, који је страдао сведочећи турским освајањима.
s

Фото: Privatna arhiva
Манастир је био мушки, а одлуком Његовог Преосвештенства Владике Василија откупљен је 2017. године већи део земљишта око саме цркве и тако се ова средњовековна светиња враћа у власништво Српске православне цркве.
Владика Василије те године је и одредио монахињу Теодору Батинић као настојатељицу која неуморно бди над манастирским поседом дуге и неодгонетнуте историје. Да би се омогућила обнова, прво је рашчишћен простор око рушевина манастирског комплекса који је преуређен у манастирски конак, те је поред остатака самог храма направљена црква брвнара од дрвених полуоблика, у којој се зими служи лутургија.

s
Фото: Privatna arhiva
Поједини мештани манастир Савинац ословљавају црквом Светог Ђорђа (Светог Георгија), а разлог томе стоји у дугој и немирној историји. Према записима који постоје из 1954. године, у 20. веку били су видљиви остаци средњовековних фресака, међу којима је била и фреска Светог Ђорђа, а пред самим дверима цркве била је и фреска Светог Симеона Мироточивог, којима више нема ни трага.
– Службе се у манастиру Савинац свакодневно обављају, а поред мештана, све чешће долазе и људи ван Лединаца – рекла је одборница у Скупштини Града Новог Сада са територије Лединаца Мирјана Василић. – Постојале су разне приче око тога да ли је то манастир Савинац или црквица Светог Ђорђа јер се спаљивањем села сви историографски трагови потпуно губе. Оно што је познато је да је црква припадала православној традицији јер је оријентисана у смеру исток-запад, док се са западне стране налазе очувани спољни зидови куле звонаре.
По торњу и остацима црквеног простора, црква је грађена у византијском стилу, а начин зидања додатно указује на то да је он служио православној вери. Црква је била једнобродна грађевина са бачвастим сводом, а зидана је од ломљеног камена. Претпоставља се да изградња овог манастира започета у 12. веку, у периоду између завршетка владавине Стефана Немање и почетка владавине краља Стефана Уроша Другог Милутина Немањића. Манастир Савинац има статус културног добра од великог значаја од 1997. године, а Градски завод за заштиту споменика културе започео је конзервацију и археолошко испитивање манастира. Главни храм женског Манастира Савинац посвећен је преносу моштију Светог Саве, што се обележава и као слава 19. маја, када се служи света литургија на остацима цркве.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top