Fransoa Vijon

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
340.950
francois-villon-38551-1-402.jpg


„Ja sam Fransoa, Časni skupe,
pariske dobro poznam rupe,
znam probisvete i mangupe,
prezirah ljude, zle i glupe,
a kad u omču sa mnom stupe
vrat znaće šta mi teži dupe!”

Fransoa Vijon, pesnik i razbojnik, usamljenik i robijaš, lakrdijaš i tragičar, pričajući o sebi stihotovorio je o smrti, o prolaznosti, gladi, ljubavnom jadu, bolu, javnim kućama, pariskim ulicama, prijateljima, neprijateljima. Stihovima je molio, rugao se, zasmejavao, psovao, igrao se jezikom, svojom bedom i slavom... Njegovi stihovi su među najpotresnijim u svetskoj lirici, a njegovo ime među prvim u francuskoj književnosti.

Fransoa Vijon je živeo u doba kada je javni moral bio pao niže no što se to da zamisliti. Zanat vojskovođe i razbojnika bio je jedan te isti. Beda je bila navikla ceo svet da upotrebljava svako sredstvo da se održi u životu. Crkva, čiji su mnogobrojni članovi živeli gnusnim životom, eksploatisala je narod što je više mogla. Univerzitet je prodavao svoje diplome, doktori teologije takmičili su se u pohlepi sa kraljevim činovnicima, a u grubom razvratu sa svojim studentima. Eksploatisan sa svih strana, narod se branio kako je znao i umeo i smatrao je pravednim svaki način da povrati ono što su mu uzeli. Naravi u užem smislu nisu bile bolje od poštenja.“ Tako je francusku „jesen srednjeg veka“ opisao francuski pisac Gaston Pari. A ona je bila i gora od njegovih rečenica. Svetina je uživala u javnim pogubljenjima, dangubila po krčmama i sastajala se na Groblju nevinih na čijim je zidovima plesala Smrt odvodeći duše umirućih, jednake u prolaznosti. Pod svodovima groblja danas makar živih vodile su lake žene, svodnici i šareni polusvet trgovaca, propovednika, lupeža i zabavljača. Vojnici Stogodišnjeg rata i bande „derikoža“, otpuštenih soldata, pustošili su okolinu Pariza; vladala je glad, naveliko se umiralo od kuge, noža i omče. Bila je godina 1431. i francuska istorija je pamti po dva velika događaja – u Ruanu spaljena je Jovanka Orleanka, a u Parizu rođen je jedan od najvećih pesnika – Fransoa de Monkorbije ili De Lož, kasnije znan kao Vijon.

Pariz je pisca Malog i Velikog zaveštanja upamtio kao lakrdijaša, boema, mangupa, razbojnika i obijača, člana zloglasne razbojničke družine „Školjka“. Ako je verovati Sent-Bevu, čuvenom književnom kritičaru, po Vijonu, gradskom lupežu, francuski jezik dobio je glagol „vijone“, što znači podvaliti, zdipiti. Jezik, istina, pamti duže, ali ni ljudi njegovog doba nisu ga zaboravili ni onda kada se o njemu ništa više nije znalo. Njegove balade, kojima je uveseljavao društvo po krčmama, govorile su se naizust i na dvoru i među običnim svetom
Godine 1463. gubi mu se svaki trag.
 
Smrt učini da drhti, bledi
Nos savije se, breknu vene,
Rat naduje se, koža sledi
ruke i žile izdužene
O tako nežno telo žene
Gizdavo, zdravo, željno plesa
Zar će u takvom zlu da svene?
 
Vijon plastično i šaljivo opisuje kako mi je ljubav izmenila percepciju sveta – nebo velika tučna tava.
Oblak debela koža vola – stvari koje imaju duhovni značaj postaju materijalne. Kraj toga je njegov pad
 
Tako me ljubav bedno slaga,
I dovede me pred dver ovu.
Ali, brzo se ispravlja Vijon u svojoj igri kajanja i oprosta – zar ljubav tako ne čini sa svima ?
Svak daće gaće njoj i lovu
Ako ovako bude tlačen.
 
Balada obešenih

Čujte me braćo, vi sutrašnji ljudi,
Milostivo srce imajte za nas,
Jer praštajuć nama ovaj život hudi,
Bog i duši vašoj podariće spas.

Gledajte, visimo šestorica nas:
Naše gojno meso, avaj, sada gde je?
Trulo i proždrano odavno već sve je,
A prah i pepeo biće naše kosti.

Stoga nek’ zlu našem niko se ne smeje,
Već molite Boga da nam dušu prosti!
Ako vas zovemo, vi se ne gnušajte,
Što nas pravda smače radi dela zlih,

Jer svi ljudi nisu jednaki, to znajte,
I greše jer pamet luda je u njih:
Zato molite se u ovaj čas tih
Skrušeno svi sinu Marijinom sjajnom

Da nas štiti svojom milošću beskrajnom,
A da nas sačuva od paklenih zlosti.
Mrtvi smo, mir dajte našem telu vajnom
I molite Boga da nam grehe prosti!

Ispirala kiša nas je mnoge dane,
I spržio sunca žestokoga plam:
Oči su nam kljunom iskljuvale vrane
Iščupale bradu i obrva pram.

Nikad, nikad vetar mira ne da nam,
Već nas po svom ćefu ljulja na sve strane,
Čas tamo čas amo, kao suve grane,
A ko naprstak ptice će nas izbosti.

Nek se svako našeg života okane
I molite Boga da nam grehe prosti!
Hriste, čija milost celim svetom vlada,
Sačuvaj nas grešne od ognjenog ada:

Nit’ smo mu dužnici niti radi gosti.
Ne smejte se, braćo, radi naših jada
Već molite Boga da nam grehe prosti

(Prepevao Vladeta Košutić)
 

Back
Top