- Poruka
- 386.528
Fransis Bejkon( Dablin 1909 — Madrid, 1992) je bio engleski figurativni slikar.] Po snazi kojom je svom osećanju teskobe davao vizuelnu formu, nijedan od umetnika 20. veka nije se mogao meriti s njim, izuzev Ruoa. Bejkon je često od drugih slikara preuzimao svoj likovni jezik, slobodno kombinujući različite izvore inspiracije, i transformišući ih da bi u njih utisnuo novo značenje.
Glava okružena goveđim polutkama odražava Bejkonovu opsesiju Velaskezovim delom Papom Inokentijem H koja ga je intenzivno zaokupljala nekoliko godina. Ovde, naravno, ne vidimo više Papu Inokentija nego duh koji vrišti (za šta ga je nadahnuo prizor iz filma Sergeja Ejzenštajna „Aleksandar Nevski“) izranjajući iz tame u pratnji dveju svetlećih goveđih polutki preuzetih od Rembranta. Znamo da nam poreklo slike ne pomaže da je razumemo.
Ne pomaže nam ni poređenje sa ranijim delima, kao što je Grinevaldovo Pribijanje uz krst, Fisijev Košmar, Ensorov Hristov ulazak u Brisel 1889. godine ili Munkov Krik, koja su ovoj slici prethodila. Bejkon je bio kockar, čovek koji je rizikovao i u životu i u načinu rada. Tražio je slike koje, prema njegovim rečima, otvaraju dublje mogućnosti čula. Ovde se takmiči sa Velaskezom, ali po svojim pravilima, a to je uspostavljanje gotovo nepodnošljive napetosti između šokantne žestine lične vizije i svetleće lepote sopstvene slikarske četke.
Ne spada direktno u apstraktni ekspresionizam, iako je nesumnjivo povezan i sa njim, već neposredno sa ekspresionističkom tradicijom.
Bejkon je uništio mnoga svoja dela, ali se neka od njih još uvek mogu pronaći u američkim i evropskim muzejima.
Dok je bio na odmoru u Madridu 1992. godine, Bejkon je primljen u privatnu kliniku, gde su o njemu brinule Marijine sluškinje. Njegova hronična astma, koja ga je mučila ceo život, prerasla je u teže respiratorno stanje i nije mogao da priča ili da dobro diše.
Umro je od srčanog udara 28. aprila 1992. Svoju imovinu (tada procenjenu na 11 miliona funti) zaveštao je svom nasledniku i jedinom nasledniku Džonu Edvardsu; 1998. godine, na Edvardsov zahtev, Brajan Klark, prijatelj Bejkona i Edvardsa, postavljen je kao jedini izvršilac imanja od strane Visokog suda, nakon što je sud prekinuo sve veze između Bejkonove bivše galerije, Malboro Fajn Art, i njegovog imanja. Sadržaj njegovog ateljea je pregledan, premešten i rekonstruisan u galeriji.
