Dont_Break_The_Oath
Domaćin
- Poruka
- 3.684
Zeleno lisce i iglice stalno su se pokretali, a tamne grane koje su izbijale izmedju njih pravile su cudne, neobicne slike. Nebo se videlo samo kada bi se neki list pokrenuo u stranu, a tamo dalje, medju razmaknutim krunama drveca, licilo je na reku koja se vijugala negde u daljini. To je davalo pravac njegovim mislima i pocne da misli o onom sto vidi. Breza se sa hiljadu ociju osmehivala na jelu, bor je stajao tu razbarusen, i na sve gledao sa prezrenjem, jer otkako je postalo toplije sve se vise bolesnika oporavljalo i sve su vise izdizali svoje sveze lisce uz nos boru.
"Gde ste zimus bili?" pitao je bor, tresao se i znojio smolom na jakoj vrucini. "Ovo je bas neizdrzivo, i to ovako na dalekom severu, pfuj!"
Bio je tu i jedan stari, prastari bor koji se izdizao iznad svih ostalih. Ipak je jos bio u stanju da nekom od svojih jakih grana dohvati nekog od drskih javorova za teme i da ga protrese tako da bi mu i noge zadrhtale. Ovaj debeli bor su ljudi potkresivali sve dok mu to nije dosadilo i dok nije odskocio uvis toliko da se susedna vitka jela toliko uplasila da nije mogla da odoli da ga ne zapita zar je smetnuo sa uma zimske oluje.
"Da li sam smetnuo s uma?" odgovorio je bor i uz pomoc severnog vetra tako isibao jelu oko usiju da umalo nije izgubila svest. Ogromni, tamni bor je zagazio u zemlju tako snaznom nogom da su mu prsti izbijali iz zemlje sest arsina dalje i bili deblji od ive tamo gde je bila najdeblja, kako je sama stidljivo sapnula jedno vece hmelju koji se zaljubljeno privijao uz nju. Bradati bor je bio svestan svoje moci i dovikivao je coveku odozgo sa visine do koje on nije mogao da dopre: "Potkresi me ako mozes!"
"Ne,ne moze on da te potkrese", rece orao, spustivsi se blagonaklono na najvisu granu i, savijajuci krila. poprska ga krvlju neke jadne ovce. "Mislim da cu zamoliti kraljicu da se smesti ovde - imace da polozi nekoliko jaja", dodade tise i pogleda svoje gole noge jer se zastide malo zbog lepih uspomena iz onih ranih proletnjih dana kada se u glavi sve vrvi od prve suncane toplote. Uskoro ponovo podize glavu i pogleda ispod nakostresenih obrva u pravcu tamnih planinskih vrhova ne bi li ugledao kraljicu kako leti, teska i sita. Odlete, i bor ih uskoro ugleda kako lete u cistom plavom vazduhu, u visini najvisih planinskih vrhova i pretresaju svoje domace stvari. Bor je bio malo uznemiren, jer ma kako bio on gord, ipak nije bila mala stvar njihati na sebi orlovsko gnezdo.
Oboje doletese pravo na bor. Nisu nista govorili, ali su poceli zivo da skupljaju grancice. Bor se ponese jos vise, ako je to bilo moguce - a nikog nije bilo ko je mogao u tom da ga spreci.
Medju ostalom sumom, poce jedno pricanje bez kraja kada ugledase kakva je cast zapala boru. Bila je tu i jedna mala, nezna breza koja se ogledala u jednom jezercetu i smatrala da ima sva prava na malo ljubavi jednog kosa koji je imao obicaj da odspava kod nje posle rucka. Ona mu je mirisala, hvatala je i lepila za svoje lisce bubice koje su na taj nacin postajale lak plen, najzad mu je za vreme zege sagradila laku zelenu kucu, pokrivenu svezim liscem, i kos je bio na najboljem putu da se nastani tu preko leta. A umesto toga, evo gde se orao smestio na velikom boru i gde kos mora da ode. Otpevao joj je oprostajnu pesmu, sasvim tiho, da ga orao ne cuje.
Nije bolje proslo ni nekoliko malih vrabaca tamo dalje u zbunju. Ti su tamo vodili tako razuzdan zivot da jedan drozd u susednom jasenu nije nikad mogao da zaspi na vreme i zbog toga se s vremena na vreme ljutio i drao iz sveg glasa. Ozbiljan jedan detlic se toliko jako zbog toga nasmejao da umalo nije skliznuo sa grane. U tom su trenutku ugledali orla na velikom boru i svi, i drozd, i vrapci, i detlic, i sve sto je moglo da leti, svi su bezglavo poleteli ispod grana. Dok je leteo, drozd se kleo u sve na svetu da se nikad vise nece nastaniti u susedstvu vrabaca.
Suma je sada lezala napustena i zamisljena usred veselog suncanog dana. Trebalo je da ima, ali nije imala radosti od bora. Drhteci klanjala se kad god bi severac presao preko nje, dok bi bor razmahivao ogromnim granama, a orao kruzio oko njega, miran i bezbrizan, kao da je to nestasan vetric koji mu donosi pozdrav od sume. Cela porodica borova bila je presrecna, niko od njih nije mislio na to da sam licno nema nikakvo gnezdo da ljulja,vec su svi govorili: "S puta se sklanjajte, mi pripadamo rodbini!"
Ikke bryt eden,Nordland-Norge.
"Gde ste zimus bili?" pitao je bor, tresao se i znojio smolom na jakoj vrucini. "Ovo je bas neizdrzivo, i to ovako na dalekom severu, pfuj!"
Bio je tu i jedan stari, prastari bor koji se izdizao iznad svih ostalih. Ipak je jos bio u stanju da nekom od svojih jakih grana dohvati nekog od drskih javorova za teme i da ga protrese tako da bi mu i noge zadrhtale. Ovaj debeli bor su ljudi potkresivali sve dok mu to nije dosadilo i dok nije odskocio uvis toliko da se susedna vitka jela toliko uplasila da nije mogla da odoli da ga ne zapita zar je smetnuo sa uma zimske oluje.
"Da li sam smetnuo s uma?" odgovorio je bor i uz pomoc severnog vetra tako isibao jelu oko usiju da umalo nije izgubila svest. Ogromni, tamni bor je zagazio u zemlju tako snaznom nogom da su mu prsti izbijali iz zemlje sest arsina dalje i bili deblji od ive tamo gde je bila najdeblja, kako je sama stidljivo sapnula jedno vece hmelju koji se zaljubljeno privijao uz nju. Bradati bor je bio svestan svoje moci i dovikivao je coveku odozgo sa visine do koje on nije mogao da dopre: "Potkresi me ako mozes!"
"Ne,ne moze on da te potkrese", rece orao, spustivsi se blagonaklono na najvisu granu i, savijajuci krila. poprska ga krvlju neke jadne ovce. "Mislim da cu zamoliti kraljicu da se smesti ovde - imace da polozi nekoliko jaja", dodade tise i pogleda svoje gole noge jer se zastide malo zbog lepih uspomena iz onih ranih proletnjih dana kada se u glavi sve vrvi od prve suncane toplote. Uskoro ponovo podize glavu i pogleda ispod nakostresenih obrva u pravcu tamnih planinskih vrhova ne bi li ugledao kraljicu kako leti, teska i sita. Odlete, i bor ih uskoro ugleda kako lete u cistom plavom vazduhu, u visini najvisih planinskih vrhova i pretresaju svoje domace stvari. Bor je bio malo uznemiren, jer ma kako bio on gord, ipak nije bila mala stvar njihati na sebi orlovsko gnezdo.
Oboje doletese pravo na bor. Nisu nista govorili, ali su poceli zivo da skupljaju grancice. Bor se ponese jos vise, ako je to bilo moguce - a nikog nije bilo ko je mogao u tom da ga spreci.
Medju ostalom sumom, poce jedno pricanje bez kraja kada ugledase kakva je cast zapala boru. Bila je tu i jedna mala, nezna breza koja se ogledala u jednom jezercetu i smatrala da ima sva prava na malo ljubavi jednog kosa koji je imao obicaj da odspava kod nje posle rucka. Ona mu je mirisala, hvatala je i lepila za svoje lisce bubice koje su na taj nacin postajale lak plen, najzad mu je za vreme zege sagradila laku zelenu kucu, pokrivenu svezim liscem, i kos je bio na najboljem putu da se nastani tu preko leta. A umesto toga, evo gde se orao smestio na velikom boru i gde kos mora da ode. Otpevao joj je oprostajnu pesmu, sasvim tiho, da ga orao ne cuje.
Nije bolje proslo ni nekoliko malih vrabaca tamo dalje u zbunju. Ti su tamo vodili tako razuzdan zivot da jedan drozd u susednom jasenu nije nikad mogao da zaspi na vreme i zbog toga se s vremena na vreme ljutio i drao iz sveg glasa. Ozbiljan jedan detlic se toliko jako zbog toga nasmejao da umalo nije skliznuo sa grane. U tom su trenutku ugledali orla na velikom boru i svi, i drozd, i vrapci, i detlic, i sve sto je moglo da leti, svi su bezglavo poleteli ispod grana. Dok je leteo, drozd se kleo u sve na svetu da se nikad vise nece nastaniti u susedstvu vrabaca.
Suma je sada lezala napustena i zamisljena usred veselog suncanog dana. Trebalo je da ima, ali nije imala radosti od bora. Drhteci klanjala se kad god bi severac presao preko nje, dok bi bor razmahivao ogromnim granama, a orao kruzio oko njega, miran i bezbrizan, kao da je to nestasan vetric koji mu donosi pozdrav od sume. Cela porodica borova bila je presrecna, niko od njih nije mislio na to da sam licno nema nikakvo gnezdo da ljulja,vec su svi govorili: "S puta se sklanjajte, mi pripadamo rodbini!"
Ikke bryt eden,Nordland-Norge.
:? 
ops: :wink:
