"Kasno proleće", "Rano leto", "Rano proleće", "Kasna jesen", finalni "Jesenje popodne" su neki od
njegovih najpoznatijih filmova i zanimljivo je to povezivanje naslova kroz godišnja doba, ali nisu u
pitanju nastavci, čak su i teme prilično različite.
Dva prvopomenuta i "Tokijska priča" zapravo čine jednu nezvaničnu trilogiju sa glavnom junakinjom
koja se zove Noriko, mada su u pitanju tri različita lika iako je ime isto. "Tokijska priča" je ostala kao
neka vrsta monumenta njegove filmografije i generalno japanske i svetske kinematografije.
Na slici reditelj Jasudžiro Ozu i muza mu, Setsuko Hara, tokom pripreme scene...
Sa njom je najviše voleo da radi, mada je i inače imao stalne saradnike i među glumcima i među
ekipom.
Njegove priče su bile o običnim ljudima, ništa ekstravagantno im se nije dešavalo, niti je on to hteo
da predstavi na taj način. "Tokijska priča" se npr. bavi ostarelim roditeljima koji posećuju decu u
velikom gradu i koji polako shvataju kolika su im smetnja postali i pokušavaju da pronađu svoju
svrhu u svetu u kom su ipak ostali samo jedno drugom.
Poput svih njegovih dela, naročito u posleratnom periodu i u ovome se kamera retko kreće.
Ako se pokrene jednom tokom filma, čak se to može smatrati čestim. Statičnu kameru je
koristio tako što je tačka posmatranja bila otprilike u visini očiju čoveka koji kleči na podu
(odnosno na tatamiju)
Kameru je koristio kao nemog svedoka dešavanja i svu pažnju i fokus dao likovima koje je umeo
da obradi na taj način da ne postoji nikakva sumnja za gledaoca da li su u pitanju stvarni ljudi.
Da, gledamo ih na ekranu, ali to su definitivno stvarni ljudi.
"Tokijska priča" je otprilike neki krem Ozuovog stvaralaštva i poslednjih godina je sve više i više
cenjena, verovatno daleko više nego što je i on sam očekivao...
Čuveni britanski "Sight and sound" koji okuplja velike reditelje i kritičare svakih deset godina da
odaberu najbolje filmove svih vremena je 2002. godine objavio da je po izboru reditelja
"Tokijska priča" najbolji film ikada. I kritičarima je bila u vrhu, ali kada stigne takvo priznanje
od narednih generacija kolega, jasno je koliku je stvar čovek uradio.
Tarkovski, Skorseze, Šreder, Džarmuš, Venders su više puta isticali da im je Jasudžiro Ozu među
najvećim uticajima, dok se u vreme Ozuovog stvaranja, a to su prevashodno '50-e, nisu mnogo ni
distribuirali njegovi filmovi van domovine, smatrali su se "previše japanskim" i računalo se da to
publika van zemlje samuraja neće baš skontati kako valja. Greška prve klase, jer ako su neke priče
univerzalne i istinski ljudske, to su Ozuove, čak bi se moglo reći da je publici van Japana lakše da
shvati njega nego savremenike Kurosavu, Mizogučija itd.
Ozu je rođen 1903. godine, a preminuo je na svoj 60. rođendan sasvim sam...
Gotovo ceo život je proveo s majkom, ona je umrla dve godine pre njega, nije imao ženu, naslednike,
a sahranjen je takođe do majke...
Na njihovom grobu ne pišu imena, već samo jedno japansko slovo koje znači "ništavilo".
The grave site of Japanese film director Yasujiro Ozu, at Engaku-ji, Kamakura, Japan.
Jedan od onih autora čija dela dobijaju sve više i više priznanja kako prolaze godine od njihove smrti,
što valjda najbolje govori koliko je ono što su uradili značajno i koliko služi na čast čovečanstvu, koje
je i izmislilo pojam koji ume da bude i izlizan, ali je neophodan, a to je "umetnost".
Jasudžiro Ozu.
njegovih najpoznatijih filmova i zanimljivo je to povezivanje naslova kroz godišnja doba, ali nisu u
pitanju nastavci, čak su i teme prilično različite.
Dva prvopomenuta i "Tokijska priča" zapravo čine jednu nezvaničnu trilogiju sa glavnom junakinjom
koja se zove Noriko, mada su u pitanju tri različita lika iako je ime isto. "Tokijska priča" je ostala kao
neka vrsta monumenta njegove filmografije i generalno japanske i svetske kinematografije.
Na slici reditelj Jasudžiro Ozu i muza mu, Setsuko Hara, tokom pripreme scene...
Sa njom je najviše voleo da radi, mada je i inače imao stalne saradnike i među glumcima i među
ekipom.
Njegove priče su bile o običnim ljudima, ništa ekstravagantno im se nije dešavalo, niti je on to hteo
da predstavi na taj način. "Tokijska priča" se npr. bavi ostarelim roditeljima koji posećuju decu u
velikom gradu i koji polako shvataju kolika su im smetnja postali i pokušavaju da pronađu svoju
svrhu u svetu u kom su ipak ostali samo jedno drugom.
Poput svih njegovih dela, naročito u posleratnom periodu i u ovome se kamera retko kreće.
Ako se pokrene jednom tokom filma, čak se to može smatrati čestim. Statičnu kameru je
koristio tako što je tačka posmatranja bila otprilike u visini očiju čoveka koji kleči na podu
(odnosno na tatamiju)
Kameru je koristio kao nemog svedoka dešavanja i svu pažnju i fokus dao likovima koje je umeo
da obradi na taj način da ne postoji nikakva sumnja za gledaoca da li su u pitanju stvarni ljudi.
Da, gledamo ih na ekranu, ali to su definitivno stvarni ljudi.
"Tokijska priča" je otprilike neki krem Ozuovog stvaralaštva i poslednjih godina je sve više i više
cenjena, verovatno daleko više nego što je i on sam očekivao...
Čuveni britanski "Sight and sound" koji okuplja velike reditelje i kritičare svakih deset godina da
odaberu najbolje filmove svih vremena je 2002. godine objavio da je po izboru reditelja
"Tokijska priča" najbolji film ikada. I kritičarima je bila u vrhu, ali kada stigne takvo priznanje
od narednih generacija kolega, jasno je koliku je stvar čovek uradio.
Tarkovski, Skorseze, Šreder, Džarmuš, Venders su više puta isticali da im je Jasudžiro Ozu među
najvećim uticajima, dok se u vreme Ozuovog stvaranja, a to su prevashodno '50-e, nisu mnogo ni
distribuirali njegovi filmovi van domovine, smatrali su se "previše japanskim" i računalo se da to
publika van zemlje samuraja neće baš skontati kako valja. Greška prve klase, jer ako su neke priče
univerzalne i istinski ljudske, to su Ozuove, čak bi se moglo reći da je publici van Japana lakše da
shvati njega nego savremenike Kurosavu, Mizogučija itd.
Ozu je rođen 1903. godine, a preminuo je na svoj 60. rođendan sasvim sam...
Gotovo ceo život je proveo s majkom, ona je umrla dve godine pre njega, nije imao ženu, naslednike,
a sahranjen je takođe do majke...
Na njihovom grobu ne pišu imena, već samo jedno japansko slovo koje znači "ništavilo".
The grave site of Japanese film director Yasujiro Ozu, at Engaku-ji, Kamakura, Japan.
Jedan od onih autora čija dela dobijaju sve više i više priznanja kako prolaze godine od njihove smrti,
što valjda najbolje govori koliko je ono što su uradili značajno i koliko služi na čast čovečanstvu, koje
je i izmislilo pojam koji ume da bude i izlizan, ali je neophodan, a to je "umetnost".
Jasudžiro Ozu.
