FILMOVI KOJE MORATE VIDETI PRE SMRTI ; Film i sve o filmu uopšte ;

[Детуш]

„Vaša sam“ najbolji na FEST-u

Najbolje ostvarenje programa „Evropa van Evrope“ 42. FEST-a film „Vaša sam“ rediteljke Iram Hak. Kubanskoj „Melasi“ nagrada kritike. Beogradsku smotru zatvara večeras ostvarenje „Plavo je najtoplija boja“. U ponedeljak i utorak „FEST na bis“.

Veličanstvena završnica FEST-a i zbog filmova i zbog svetskih imena u Beogradu. Kada se na jednom mestu nađu Rejf Fajns, Franko Nero, Stiven Frirs, stvara se onaj dobar osećaj koji je pratio beogradski festival tokom najboljih izdanja.

Pobednik festivala u Kanu, film Plavo je najtoplija boja, francuskog autora Abdelatifa Kešiša, večeras će u Centru „Sava“ biti prikazan kao poslednji u glavnom programu 42. izdanja smotre.

Taj film važi za jedan od najkontroverznijih, ali i najboljih filmova prošle godine. Za ponedeljak i utorak najavljen je „FEST na bis“, tokom kojeg će biti reprizirano nekoliko ostvarenja prikazanih na ovogodišnjem filmskom festivalu.

Norveški film Vaša sam rediteljke Iram Hak proglašen je za najbolje ostvarenje u programu 42. Festa Evropa van Evrope.

Predsednik žirija i generalni sekretar Fiprescija Klaus Eder rekao je na konferenciji za novinare da je nagrada dodeljena ostvarenju koje daje duboki uvid u pakistansku porodicu emigranata u Norveškoj.

Prema oceni žirija, film Iram Hak izdvojio se po senzibilnosti i iskrenosti u prikazivanju usamljene žene i izuzetnoj interpretaciji glumice i veoma svežoj režiji.

U konkurenciji za nagradu, naglašava Eder, izdvojio se i gruzijski film U cvatu, jer su oba ostvarenja snimile mlade žene, debitantkinje, sa veoma svežim rediteljskim pristupom.

„Melasi“ nagrada kritike
Film kubanskog reditelja Karlosa Lečuge Melasa dobitnik je nagrade „Dinko Tucaković“, srpske sekcije Međunarodne federacije filmskih kritičara Fipresci, kao najbolji film 42. FEST-a.
Predsednik žirija Milan Vlajčić rekao je da je nagrada dodeljena kubanskom filmu za izvanredan kritički odnos prema bitnim egzistencijalnim dilemama i za duhovit slobodarski duh koji deluje lekovito.
„Žiri je imao težak zadatak, jer je ove godine na FEST-u bilo mnogo dobrih ostvarenja. Melasa je gorak film kome se sve vreme smeješ i gledaocu ostavlja osećaj da je doživeo nešto neverovatno“, zaključio je Vlajčić.
„Oba filma zasulžila su da pobede, ali prema propozicijama samo je jedan mogao da dobije nagradu i izdvojili su se dodatni argumenti u korist nagrađenog filma“, objasnio je Eder.

Član žirija reditelj Goran Marković rekao je da je u analizi šest filmova u programu Evropa van Evrope utvrdio da su se „vremena promenila, jer kvalitetom dominiraju filmovi o ženama koje su snimile žene“.

„Kroz oba filma i sudbine njihovih junakinja, shvatamo mnogo o tom mentalitetu i tim zemljama. Oba filma dala su veliki kulturološki i antropološki doprinos“, objasnio je Marković.

Član žirija Tomislav Kurelec ocenio je da nagrađeno ostvarenje, kao i u film U cvatu, nude gledaocu uverljive glumačke interpretacije uz pomoć rediteljki i čvrtstih scenarija.

Autorka nagrađenog filma Iram Hak objasnila je da je njen film ženska priča o ženi koja balansira između različitih kultura i očekivanja.

„Nagrada je za mene veliko iznenađenje, jer sam došla da uživam u festivalu i u Beogradu, a pobeda je veliki plus i mnogo mi znači“, istakla je mlada umetnica.

Rediteljki će večeras na zatvaranju glavnog programa FEST-a biće uručena diploma i novčana nagrada u iznosu 2.000 evra, najavili su organizatori.

Od 28. februara do 9. marta FEST je pratilo više od 95.000 gledalaca, a ovogodišnji program jedan je od najboljih u poslednje dve decenije, ocenili su organizatori.

Selektor FEST-a Ivan Karl potvrdio je da je ovogodišnji festival verovatno najuspešniji od 1992. godine kada su gosti bili Nikita Mihalkov, Džim Džarmuš i Džoni Dep, i jedan od pet najboljih u istoriji te filmske smotre.

Не могу да тврдим да је програм обиловао најбољим избором филмова, јер сам одгледао тек мали постотак програма. На Фесту сам гледао само Велику лепоту, коју су неки црнили, други уздизали, а мени као и остали Сорентинови филмови, ништа посебно. Једноставно - предугачак, има непотребних сцена, претенциозан на моменте, филозофирање које је ипак прежвакано, да не кажем већ виђено. Фотографија можда и најбоља од филмова из прошле/ове године. Лепо је усликан Рим, мада ту не сме бити грешке. Мени је искрено од свег силног филозофирања, уводна сцена, тј., журка, најбољи део филма.

Одгледах и Мајора, свакако феноменална режија, глума, бруталност стварности и јако лепо приказан осећај безнадежности и немоћи појединца када систем хоће да те згази, онда ти остаје или да се предаш и будеш невини кривац, или да заиста постанеш мрља. Засраали су са главним јунаком, који доживљава силне преображаје, те сваљујући кривицу на себе, те на друге, те изигравајући моралну громаду (ми нисмо људи), те својим поступцима газећи сав свој имагинарни идеал поштења. Да је Биков мање сррао са силним трансформацијама протагонисте, те да је понудио једну крајње трагичну личност било би далеко успешније остварење. Он се изгубио у тој унутрашњој игри мајора, и понудио је један просечан филм, а могао је заиста да буде ремек дело. То тврдим из више разлога: филм је могао да развије ширу причу подижући питање морала, човечности, правдољубивости...даље, још опширније да понуди корумпираност и бескруполозност људи који се налазе у ситуацији да закон држе у својим рукама, једноставно да поклони више пажње оном главном баји.

Фест је сигурно имао богат и разнолик програм, штета што се увек нешто испречи.

 

[Emihs]

Не могу да тврдим да је програм обиловао најбољим избором филмова, јер сам одгледао тек мали постотак програма. На Фесту сам гледао само Велику лепоту, коју су неки црнили, други уздизали, а мени као и остали Сорентинови филмови, ништа посебно. Једноставно - предугачак, има непотребних сцена, претенциозан на моменте, филозофирање које је ипак прежвакано, да не кажем већ виђено. Фотографија можда и најбоља од филмова из прошле/ове године. Лепо је усликан Рим, мада ту не сме бити грешке. Мени је искрено од свег силног филозофирања, уводна сцена, тј., журка, најбољи део филма.

Одгледах и Мајора, свакако феноменална режија, глума, бруталност стварности и јако лепо приказан осећај безнадежности и немоћи појединца када систем хоће да те згази, онда ти остаје или да се предаш и будеш невини кривац, или да заиста постанеш мрља. Засраали су са главним јунаком, који доживљава силне преображаје, те сваљујући кривицу на себе, те на друге, те изигравајући моралну громаду (ми нисмо људи), те својим поступцима газећи сав свој имагинарни идеал поштења. Да је Биков мање сррао са силним трансформацијама протагонисте, те да је понудио једну крајње трагичну личност било би далеко успешније остварење. Он се изгубио у тој унутрашњој игри мајора, и понудио је један просечан филм, а могао је заиста да буде ремек дело. То тврдим из више разлога: филм је могао да развије ширу причу подижући питање морала, човечности, правдољубивости...даље, још опширније да понуди корумпираност и бескруполозност људи који се налазе у ситуацији да закон држе у својим рукама, једноставно да поклони више пажње оном главном баји.

Фест је сигурно имао богат и разнолик програм, штета што се увек нешто испречи.

Majora sam skinuo ali nikako da odgledam,kao da mi je ostalo u malom mozgu da si rekao da ćeš gledati THE GRAND BUDAPEST HOTEL,šta bi?Nažalost nisam stigao na Fest a imao sam želju i volju...meni je Velika ljepota sjela,možda na momente malo spor ali ipak tehnički odlično urađen film,bila mi je zanimljiva konverzacija a i onaj dilkan je odglumio odlično...

 

[Детуш]

Majora sam skinuo ali nikako da odgledam,kao da mi je ostalo u malom mozgu da si rekao da ćeš gledati THE GRAND BUDAPEST HOTEL,šta bi?Nažalost nisam stigao na Fest a imao sam želju i volju...meni je Velika ljepota sjela,možda na momente malo spor ali ipak tehnički odlično urađen film,bila mi je zanimljiva konverzacija a i onaj dilkan je odglumio odlično...

Да, да, спомињао са Андерсона, али пошто слабо стижем шта било да урадим на време, тако је било и са Гранд хотелом, он је распродат још пре почетка Феста, тако да није било шансе да га гледам. Али чекаће се блу реј. Хтео сам и онај филм о роботима Хер, али пошто се синоћ приказивао, а ја сам карту стигао да потражим око среде, од тог посла није било ништа, распродат.

Има добрих дијалога у Лепоти, али заиста је тешко данас направити нешто оригинално, заправо све је већ виђено. Глума Тонија Сервила је заиста квалитетна, и уме да одигра старог лисца. Што кажеш технички је одличан посао направљен. Мени је чак и музичка подлога била јако пријемчива за ухо. Има ту и старијих хитова.

 

[Emihs]

Filmovi koji su izostavljeni napravedno a vredni su gledanja:

EKSTASE (1933)
DAS TESTAMENT DER DR. MABUSE (1933)
FURY (1936)
A DAY AT THE RACES (1937)
WAY OUT WEST (1937)
LOST HORIZON (1937)
THE LADY VANISHES (1938)
ALEKSANDR NEVSKIY (1938)
ZHE HOUND OF THE BASKERVILLES (1939)
GOODBYE, MR. CHIPS (1939)

 

[Emihs]

Filmovi na prostorima bivših jugoslovenskih država krajem XIX i u prvoj polovini XX veka

Prva javna projekcija filmova na prostorima bivših jugoslovenskih država održana je u Beogradu 6. juna 1896. u kafani „Zlatni krst“ na Terazijama. Tada je publika videla filmove sa prve javne projekcije na svetu koja je održana 28. decembra 1895. u Parizu. Program je bio sačinjen od devet filmova, među kojima su bili i „Ulazak voza u stanicu“, „Rušenje zida“ i „Kupanje u moru“.

Te 1896. projekcije su održane i u Novom Sadu, Zagrebu i Ljubljani. Već sledeće godine lionski fotograf Andre Kar je organizovao drugu značajnu projekciju koja je važna zbog toga što su tada prikazani prvi filmovi snimljeni na našim prostorima: „Tramvajska stanica na Terazijama“, „Izlaženje radnika iz fabrike duvana“, „Kraljev povratak iz Sofije“, „Šetnja na Kalemegdanu“ i „Polazak njegovog veličanstva iz dvora u sabornu crkvu“. Najstariji do danas sačuvani film urađen na teritoriji Srbije „Krunisanje Kralja Petra I“ snimio je 1904. britanski snimatelj Frenk Storm Moteršo.

Bitoljski fotograf Milton Manaki 1907. snimio je kamerom žene koje predu vunu i film nazvao „Prelje“. Pored toga snimio je još i filmove: „Panađur“, „Folklorni motivi“, „Seoski običaji“, „Mladoturske manifestacije u Bitolju“, „Vešanje Makedonaca“ i „Ulazak srpske vojske u Bitolj“, dok mu je najznačajniji i najpotpuniji film „Poseta sultana Rešada Solunu i Bitolju“ iz 1911.

Filmski entuzijasta i vlasnik bioskopa u Somboru Ernest Bošnjak je 1909. kupio kameru i snimio film „U državi Terpsihore“. Pokušao je da proizvede i igrane filmove: „Laži radi mene“ (1923), „Faun“ (1924.) i „Moja draga kolevka“ (1924.).

Veoma zanimljiva pojava je i novosadski maturant Vladimir Totović koji je srednju školu pohađao u Budimpešti. Tamo je glumio u nekoliko mađarskih filmova, a po povratku u Novi Sad, Totović je režirao i napisao scenario za film „Detektiv kao lopov“, u kome je i glumio. Nakon toga je u Beču ostvario nekoliko uloga, da bi mu karijera bila prekinuta pozivom u vojsku. 1917. poginuo je na italijanskom frontu.

Veoma značajan autor iz tog vremena je i glumac Ilija Stanojević Čiča koji je režirao 1911. naš prvi igrani film „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“. Snimatelj filma bio je Francuz Luj de Beri, a producent Svetozar Botorić.

U Beogradu su u to vreme delovali i braća Savić. Boža, Pera i Svetolik Savić su proizveli dosta dokumentarih i jedan igrani film koji se zvao „Jadna majka“. Premijera ovog filma je održana aprila 1912.

Slavko Jovanović je 1912. počeo samostalno da snima dokumentarne materijale o događanjima u Beogradu. Zanat snimatelja je naučio od tada već iskusnih filmadžija iz inostranstva.

Pionir hrvatske kinematografije Josip Karaman kupio je filmsku kameru 1910. godine i snimio te iste godine dokumentarne filmove: „Sokolski slet u Splitu“ i „Procesija svetog Duje“. 1911. snimio je još i dokumentarac „Sprovod splitskog načelnika Vicka Mihaljevića“ i prestao da snima iz nepoznatih razloga. Te 1911. Josip Hala snimio je dva dokumentarca: „Plitvička jezera“ i „Sinjska alka“ i nastavio da se bavi filmom. Još dugo je delovao kao filmski snimatelj.

U Hrvatskoj su veoma aktivni bili i Hamilkar Bošković i Teodor Milić. Oni su osnovali i vodili preduzeće za snimanje filmova koje će snimiti čak pet igranih filmova: „Tko“, „Vragoljanka“, „Mokra pustolovina“, „Dvije sirotice“ i „Dama u crnoj krinki“. Preduzeće se na žalost ugasilo 1923, tako da nije postojala kontinuirana proizvodnja filmova i postojali su mnogobrojni pokušaji usamljenih pojedinaca ali bez zapaženijih rezultata.

Još jedno poznato ime hrvatske kinematografije koje ne treba izostaviti je Oktavijan Miletić koji je pre svega bio snimatelj ali je i režirao filmove, te je i autor prvog hrvatskog igranog filma „Lisinski“ iz 1944. Još neki od naslova koje je režirao su: „Na žalost samo san“ iz 1932, „Poslovi konzula Dorgena“ iz 1933, „Šešir“ iz 1937. i druge. Po njegovom imenu 1991. nazvana je stručna filmska nagrada „Oktavijan“, te je tako ovaj filmski stvaraoc otrgnut od zaborava.

U Srbiji je Petar Dobrinović 1922. po scenariju Lazara Markovića režirao kratku dramu „Tragedija naše dece“ koji se bavio problemom alkoholizma koji je snimljen po zadatku Državne radionice za izradu filmova pri Ministarstvu narodnog zdravlja. Za tu Državnu radionicu Milutin Bata Nikolić i Mihailo Mihailović su 1923. snimili poučna ostvarenja: „Greh alkohola“ i „Doktor Tokerama“.

U Beogradu je Kosta Novaković, inače rodom iz Čačka, apotekar i vlasnik bioskopa „Kasina“, snimio 1927. kratki igrani film „Kralj Čarlstona“, a iste te godine i dugometražni „Grešnica bez greha“ u kome između ostalih glumi čuvena Žanka Stokić. To je bio i jedini njen film u kome je igrala.

Kosta Novaković režirao je 1939. i dokumentarni film „Proslava 550-godišnjice Kosovske bitke“. Zanimljivo je spomenuti da je Novaković tokom rada na filmu „Grešnica bez greha“ snimio i slobodnije scene koje nisu ušle u finalnu verziju, tako da pripada grupi prvih srpskih reditelja koji su se bavili temom erotike, dok su u Srbiji prvi erotski i pornografski filmovi strane produkcije stigli početkom XX veka.

Najveća međuratna erotska zvezda sa naših prostora bila je slovenačka glumica Ida Kravanja, poznatija kao Ita Rina. Nju je proslavio film češkog reditelja Gustava Mahatija „Erotikon“ iz 1929. Pre Drugog svetskog rata snimljen je i naš prvi etno pornić „Bugarin“.

Svakako treba spomenuti i Belu, suprugu Miroslava Krleže koja se pojavljuje u filmu pornografskog sadržaja. Zbog tog filma nastala je velika gužva jer je Krleža bio Titov prijatelj. 1928. filmski kritičar Boško Tokin snimio je film „Kačaci u Topčideru“. Sledeće godine profesor književnosti Ranko Jovanović snimio je film „Kroz buru i oganj“. Te godine još jedan značajan autor Josip Novak snimio je igrani film o rudarskom životu pod nazivom „Rudareva sreća“. 1931. snimio je međunarodno nagrađivan dokumentarac „Simfonija vode“.

Dok je već 1930. zvuk preplavio bioskope na Zapadu, kod nas je još uvek dominirao nemi film. Za najbolje ostvarenje tih tridesetih godina XX veka smatra se „Sa verom u Boga“ čiji je pisac scenarija, reditelj i snimatelj bio Mihajlo Popović koji je i u drugoj polovini XX veka snimio još dosta značajnih jugoslovenskih filmova.

Naslov „Sa verom u Boga“ je u doba posle Drugog svetkog rata bio neprihvatljiv, te se o ovom filmu dugo ćutalo, a i autor ga se odrekao jer nije bilo boljeg rešenja koje je moglo da spase sudbinu daljeg života Mihajla Popovića. Film je ipak doživeo ponovo svoju premijeru ali tek 25. oktobra 1991, na otvaranju obnovljene dvorane Kinoteke.

Za film „Sa verom u Boga“ vezuje se slična priča kao ona sa „Grešnicom bez greha“. Snimljene „golišave“ scene nisu se našle u finalnoj verziji. U drugoj polovini tridesetih Vladeta Limić i Dragiša Stojadino vić načinili su prve pokušaje snimanja u boji.

U Bosni i Hercegovini Nikola Drakulić 1937. stvara kratki igrani film „Ljubav u Sarajevu“ sa popularnim pevačem sevdalinki Edom Ljubićem u glavnoj ulozi.

Producentska kuća „Artistik film“ Andre Glišića i Zarije Đokića 1938. stvara izvrstan sportski film o biciklističkoj trci kroz Srbiju „Put džinova“, a u sam osvit rata dokumentarno-igrani film „Priča jednog dana“ reditelja Maksa Kalmića koji je stradao kao jedna od prvih žrtava nacističkog terora u Beogradu. Ipak, najznačajnije delo „Artistik filma“ bio je dokumetarac „Golgota Srbije“ reditelja Stanislav Krakova iz 1940.

 

[Emihs]

U Sloveniji je 1931. snimljen film: „U kraljevstvu Zlatoroga“, a 1932. „Triglavske strmine“. Za vreme Drugog svetskog rata većina filmskih autora nije stvarala.
Najpoznatiji filmski autor tog doba bio je Dragoljub Aleksić, poznati jugoslovenki atleta i autor prvog pravog zvučnog igranog filma „Nevinost bez zaštite“ koji je zbog ovog ostvarenja bio optužen na gubitak nacionalne časti. Oslobođen je optužbe 1946. U tehničkoj realizaciji filma Aleksiću je pomogao Stevan Mišković. Mišković je učestvovao i u proizvodnji kratkih animiranih žurnala „Nedeljni pregled“, koji su izlazili svake nedelje od proleća 1943. do leta 1944. godine.
„Nevinost bez zaštite“ je snimljen 1942, za vreme nemačke okupacije i tada je bio na drugom mestu po gledanosti u Srbiji. Dušan Makavejev je 1968. izvukao iz zaborava ovaj film tako što je napravio novo ostvarenje pod istim naslovom, te je u njemu kombinovao postojeći igrani materijal iz 1942. i dokumentarni sa prvobitnom ekipom filma koji govore o teškoj situaciji u tadašnjoj srpskoj kinematografiji. Bilo je to formalno novo obogaćeno izdanje starog filma.

Koliki je uticaj ostavio Dragoljub Aleksić na našu kinematografiju, dovoljno govori činjenica da u igranom filmu „Čarlston za Ognjenku“ iz 2008. Nenad Jezdić glumi akrobatu Aleksića. To je još jedna potvrda da je ova zanimljiva ličnost i dalje aktuelna.

Ostvarenje Vjekoslava Afrića „Slavica“ iz 1947. nosi titulu našeg prvog posleratnog dugometražnog igranog filma. U leto 1946. započeto je snimanje „Slavice“. Snimatelj Žorž Skrigin snimao je malom žurnalskom kamerom. U februaru 1947. film je bio gotov, a svoju premijeru doživeo je 12. maja iste te godine. Interesantan je podatak da reditelj nije bio prisutan na premijeri i da je prvi put, nakon završetka rada na filmu, „Slavicu“ video tek kada je prikazana povodom desetogodišnjice našeg prvog posleratnog igranog filma. 1949. Afrić je snimio i film „Barba Žvane“.

Vjekoslav Afrić je pored toga što se bavio režijom, bio još i glumac i profesor na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. 1947. snimljen je i film „Živjeće ovaj narod“ u režiji Nikole Popovića, a po scenariju našeg čuvenog književnika Branka Ćopića. 1948. godine snimljena su četiri dugome tražna igrana filma: „Na svoji zemlji“ u režiji France Štiglica, „Besmrtna mladost“ u režiji Vojislava Nanovića, „Život je naš“ u režiji Gustava Gavrina i „Sofka“ u režiji Radoša Novakovića, a po istoimenom romanu Bore Stankovića. Pored već pomenutog filma „Barba Žvane“ 1949. snimljeni su još i filmovi: „Zastava“ u režiji Branka Marjanovića i „Priča o fabrici“ u režiji Vladimira Pogačića.

Većina filmova snimljenih u periodu od 1945. do 1950. imali su za glavnu temu Drugi svetski rat, što je i logično, izuzev par naslova koji su razbijali tadašnja pravila. Kasnije će ratne teme biti sve dosadnije za autore koji su želeli da beleže trenutnu situaciju u društvu, izbegavajući tako namerno ustaljenu tematiku iz prošlosti koja je bila nametnuta od totalitarnog režima.

 

[Emihs]

DANAS NEMA PROJEKCIJA - DOĐI JUČE!

BEOGRAD - metropola ili veliko selo? Zli jezici bi rekli da je metropola jer je prestonički metro sagrađen „do pola“, drugi upotrebljavaju turske reči za opis - kasaba, čaršija, mahala. Optimisti misle da je centar sveta, a Zapad, u retkim trenucima dodvoravanja Srbiji i njenim građanima proglašava Beograd „evropskom prestonicom zabave“.

Istina, naravno, nije „negde tamo“, već na sredini. Svaki veliki grad prepun je kontrasta bogatstva i siromaštva, vila i udžerica, „leksusa“ i rikši. Ako se setimo razlike između Vol strita i Harlema, onda ne bi trebalo da se „krstimo sa obe ruke i noge“ na razlike između „Erport sitija“ i Starog sajmišta.

Međutim, da li makar jedan veliki svetski grad ima toliko neiskorišćenog i napuštenog prostora kao Beograd? Naravno da ima, ali da li je taj prostor bilo gde na svetu ostavljen da trune bez ikakve namere da se ikada ponovo iskoristi?

Srbija je zemlja bez bioskopa, a Beograd, nekim čudom povlašćen da ima ovu vrstu „hleba i igara“, vrvi od raznoraznih „Sinepleksa“, niklih uglavnom u prethodnoj deceniji. Današnji klinci nemaju predstavu kako izgleda čekanje u redu za karte među šipkama, pošto se prethodno kupe „zanimacije za zube“, a kamoli kako „majstor“ menja rolnu usred filma, a publika navija. Spisak ugašenih, gotovo zaboravljenih sala je poražavajući za građane i ponižavajući za kulturu ovog naroda i grada.

SKITNICE I KVADRAT OD 1.500 EVRA

Davno zaboravljenu robnu kuću „Beteks“ na Banovom brdu sada nastanjuju beskućnici, koji su izgleda u ovom slučaju dobitnici, jer u blizini njihovog „prebivališta“ kvadrat košta u proseku oko 1.500 evra. Izgleda da nikome ne pada na pamet upotrebna vrednost ovakvog objekta, pa makar ga renovirali iz čisto ličnih interesa.

„20 oktobar“, „Kosmaj“, „Odeon“, „Slavica“, „Jadran“, „Jugoslavija“, „Zvezda“, pa na kraju i „Kozara“, koja ne samo što je ugašena pravno, nego je i izgorela, pa potom bukvalno ugašena. Ova imena polako bi nestala u zaboravu, da nije sablasnih hodnika i katanaca iznad kojih još piše ono obavezno „Danas nema projekcija“. Neko duhovit je svojevremeno ispod tog obaveštenja na bioskopu „20. oktobar“ dodao „Dođi juče“, jasno stavljajući gledaocu namerniku do znanja kada može da pogleda sledeći film...

I tako je kultura u prestonici gotovo ostala bez jedne od umetnosti, filmske, a preti nestanak i - savremenoj. Zgrada Muzeja savremene umetnosti (MSU) na Ušću građena je između 1960. i 1965. godine, a od 2007. je zatvorena za javnost, zbog renoviranja. Tada je predviđeni rok za restauraciju bio godinu dana, a završeni su samo krov, podrum i energetski blok.

Za kulturom možemo da žalimo, ali nije strašno, reći će neki, od toga se ne živi. Šta je onda sa privredom? U skorije vreme kanali kablovskih televizija prepuni su emisija koje prate nekakve "istraživače natprirodnog", koji traže duhove po sablasnim, davno napuštenim zdanjima. Kada bi došli u Beograd, imali bi materijala do kraja karijere. Ko se odvaži da prođe potezom od Pančevačkog mosta ka "25. maju", nekadašnjom ulicom Đure Đakovića, biće zaprepašćen ogromnim halama koje bi zvrjale prazne, da nisu prepune smeća. Dok je ta ulica nosila ime proslavljenog komuniste, preduzeća u njoj su radila punom parom. Otkako nosi ime grčkog političara Venizelosa, situacija u tim preduzećima je kao u Grčkoj, bar što se ekonomije tiče, nikako turizma.

Kultura i privreda na dnu, ali bar nam je ostala tekovina modernog potrošačkog društva - kupovina. Dok se na svakom koraku grade ili renoviraju novi tržni centri, neiskorišćeni prostor i dalje zjapi prazan. "Beteksova" robna kuća na Banovom brdu, na samom početku Požeške, je oličenje javašluka koji se sprovodi nad javnim dobrom već duži niz godina. Ako to stanje potraje, možda će buduće generacije o njoj uz gusle pevati u desetercu kao epskom primeru propasti jednog sistema vrednosti, koji nam nije valjao, pa smo odabrali gori ne bismo li kroz muke postali još veći junaci. Jer, "Beteks" ne samo da propada, već se i bukvalno raspada.

- - - - - - - - - -

NEIZLOŽBA, NEMUZEJ, NEOBNOVA

Od juna ove godine u muzejskog zgradi na Ušću se odvija projekat „Šta se dogodilo sa Muzejom savremene umetnosti?“. Autori su manifestaciju nazvali „neizložba“, a zdanje „nemuzej“. Racionalizacija ovakvog imenovanja glasi da u MSU ne postoje uslovi za rad muzeja. „Neizložba“ traje do 30. septembra, a dokle će trajati „neobnova“ MSU, ne može da se kaže ni okvirno.

Vlasnik ovog objekta je „Hipo Alpe Adria rent“, koja je još 2007. najavila renoviranje, ali i istakla da se čeka saglasnost, i da je „nezahvalno pričati o terminima“. Takođe je nezahvalno traćiti nešto što je neko drugi sagradio.

Sekretarijat za urbanizam je izdao potvrdu o prijavi radova na održavanju poslovnog objekta pre pet godina. To se odnosi samo na unutrašnje radove, ali teško da se ljubaznošću investitora već pomenuti beskućnici brčkaju u đakuzijima.

Na kraju, ako smo već svedoci propadanja kulture, privrede i gotovo svih segmenata modernog života, valjda bi nadležne institucije trebalo da izađu građanima u susret? Samo što neke od tih institucija ne nalaze za shodno da se pozabave zgradama u kojima su bile smeštene, a koje su porušene u NATO bombardovanju 1999. godine.

Mnogi Beograđani imali su dosta problema da svojim prijateljima iz inostranstva objasne zbog čega nekoliko zgrada u strogom centru grada već više od decenije izgledaju kao skladišta građevinskog materijala. Zgrade Generalštaba i Ministarstva unutrašnjih poslova srušene su aprila 1999. godine. Svakako da pokolenjima treba ostaviti u amanet svedočenje o zločinima NATO, ali koja se poruka šalje ovim nedelovanjem, naročito kada se zna da ove ruine okružuju ostale državne institucije i diplomatska predstavništva? Jedno od opravdanja nadležnih zbog čega su ove zgrade nedodirljive, iako su investitori već dali svoja ulaganja, jeste da su one zaštićeni spomenik kulture. Valjda zato što nam je kultura u stanju u kojem su i te zgrade.

PSI, GOLUBOVI I PONEKI ČUVAR

Sa leve i desne strane u nekedašnjoj ulici Đure Đakovića smenjuju se „Sutjeska“, „Duga“, „Kartonka Avala“, Beogradska pekarska industrija, „David Pajić“... Tek poneki čuvar se može videti, ali češće psi, mačke i golubovi. Ali izgleda da ni oni ne mogu da nađu ništa što bih zanimalo u napuštenim, memljivim objektima.

„PLAZA" NA ČEKANjU

Na mestu bivšeg Ministarstva unutrašnjih poslova u Ulici Kneza Miloša još od 2007. se najavljuje izgradnja super modernog hotela „Plaze" sa pet zvezdica i ekskluzivni šoping centar.

Međutim, izraelski investitor, kompanija „Plaza centers" već pet godina čeka na građevinsku dozvolu.

 

[Emihs]

„DESET ZABLUDA O FILMU” – I DEO - JESU LI BRAĆA LIMIJER OČEVI FILMA?

Film kao novi tehički izum pojavio se krajem 19. veka i, slobodno možemo reći, jedna je od pozitivnijih stvari koje su obeležile 20. vek. Film, avion, naizmenična struja, vakcine protiv besnila, tuberkuloze i dečje paralize, čine svetliju listu pronalazaka 20. veka, nasuprot drugim izumima, kao što su svetski ratovi, koncentracioni logori, atomsko naoružanje, mnoštvo drugih sredstava za masovno ubijanje i mučenje ljudi, te materijali i sredstva za globalno zagađivanje prirode. O sebičnosti bogatih, gladi, eksploataciji ljudi i podčinjavanju malih naroda, nekom drugom prilikom.

Zadržimo se sada samo na filmu koji je opčinio i omađijao milijarde ljudi. Iako će, uskoro, proslaviti tek 120 godina od svog rođenja, može se reći da je film doživeo veoma brz razvoj, kao masovni medij i kao umetnički jezik. Mnogo je filmskih jedinica snimljeno, mnogo je različitih teorijskih tekstova napisano, mnogo je knjiga objavljeno, mnogo je novih filmadžija iškolovano. Pa, ipak, ima se utisak da je svemu oko filma previše površno pristupano, da ima puno generalizacija, uopštavnja, favorizovanja, ili pak zanemarivanja pojedinih pitanja u vezi sa filmom i filmskom umetnošću. Danas, kada pitate bilo koga nešto o filmu, dobićete kao odgovor, najčešće, uopštene fraze, da ne kažemo ofucane formulacije, opšta mesta – i to ne samo od strane obične publike (kojoj ne treba mnog zamerati), već i od onih koji sebe smatraju „stručnjacima za film”, „poznavaocoma filma”, „merodavnima da o filmu sude”.

A, upravo ti, „kvazi-stručnjaci”, samozavani „eksperti” i umišljene „sveznalice”, ni svesni nisu koliko se praćakaju i dave u neznanja. I ne samo to, nego i koliko zaluđuju druge, koji nisu toliko u materiji, pa ih slušaju i veruju njihovoj prepotenciji.

Pokušajmo da uđemo i objasnimo bar deset ključnih primera koji otkrivaju to neznanje i površnost umišljenih sveznalica.

„Jesu li Braća Limijer očevi filma?” – Jubilej pogrešnog imena

/Tekst M.B. Petrovića - prvobitno štampan u “Književnim novinama”, br. 919/920 od 15. 12. 1995. – Ceo dvobroj je bio posvećen 100-godišnjici filma/

Kada je reč o proslavi VEKA FILMA postavlja se jedno, čini mi se, opravdano pitanje - pitanje na koje su mnogi istoričari filma već pokušali da daju odgovor. Ali, ili ga nisu dali ili im se samo učinilo da su ga dali. Reč je o delikatnom pitanju istorije filma: „Šta je zapravo promovisano 28. decembra 1895. godine u Grand kafeu?” Gotovo svi istoričari filma horski odgovaraju: „Film!” Ali, odmah se nameće drugo pitanje: „Koji film?” Jer činjenica je da pod tim magičnim imenom ozbiljni teoretičari filma podrazumevaju mnogo šta: dokumentarni film, igrani film, crtani film, eksperimentalni, film-dokument, naučno-istraživački film, obrazovni film - ili -umetnički, neumetnički, namenski, itd... (Dakle, sve ono što nastaje na filmskoj traci a ima različite namene, jezike, estetike, pa i forme).

Da li je ono što su te večeri prikazali Limijeri zaista osnov i čvrst temelj svega onoga što će se kasnije razgranavati i pri tom uvek nazivati filmom? Svakako da nije. Niti je ULAZAK VOZA U STANICU embrion dokumentarnog filma, niti je POLIVENI POLIVAČ, embrion igranog filma, kao što su to neki skloni da tvrde (BEBIN DORUČAK možda jeste embrion porodičnog filma). To su svakako bili haotični komadi filmske trake nasumice snimljeni, bez svesti o karakteru i suštini novog medija.

Jedini smisao koji su Braća Limijer jasno demonstrirali te istorijske večeri, jeste biznis. Dakle, te večeri je promovisano ono što ćemo kasnije nazivati filmskim biznisom; a to podrazumeva dobro izreklamiranu filmsku atrakciju, mračnu salu, radoznalu publiku i mnoštvo prodatih ulaznica.

Imamo li mi danas pravo da sve ono drugo što jeste film a nije biznis svrstavamo pod isti datum rođenja?

Priča o tome kako je suština filma u mračnoj sali i kolektivnom doživljaju, jednostavno je tanka, jer poznajem bar stotinak „manijaka" (poput sebe) koji film više vole da gledaju u praznoj sali nego u punoj, i zbog toga obavezno u bioskop odlaze pre podne, jer tada imaju šansu da sednu u 5. ili 6. red i da ispred sebe i sa strane ne vide nikoga. Ova kategorija gledalaca isto tako intenzivno doživljava film kao i oni koji, prema nekim teoretičarima, to mogu samo u okviru kolektivnog doživljaja. Da i ne pričamo o njihovim maštarijama o privatnim bioskopima za samo jednog gledaoca.

Ona druga priča o tome da li je važnije otkriće sinhronog rada „grajfera" i „sektora" od ideje o prikazivanju pokretnih slika u mračnoj dvorani za veći broj gledalaca nije ista kao ona priča o kokoški i jajetu, bar sa stanovišta fenomena filma. Jer, fenomen filma ne bi bio to što jeste bez „sektora” i „grajfera”, tj. bez njih ne bi bilo pokretne slike; a pokretna slika je ipak suština filma i postojala je i u Edisinovom „kinetoskopu” nekoliko godina pre pojave Braće Limijer. Dakle, ako je reč o roditelju filmske slike, onda je to svakako pre Edison nego Braća Limijer (a da ovom prilikom zanemarimo čak i Edisonove preteče: Platoa, Hornera, Rejnoa, Marea, i sve druge koji su izmišljali raznorazne doboše i vrteške sa pokretnim čičaronima).

U čemu je, zapravo, tajna filmske slike? Tajna je, pre svega, u onom genijalnom otkriću da tromost ljudskog oka nije u stanju da prati i registruje sve stroboskopske promene u jednoj sekundi, a njih je, kada je film u pitanju, tačno 48 (u doba nemog filma nešto manje - 32); i naravno, u tehničkom rešenju da se slika sa filmske trake smenjuje na filmskom platnu uz pomoć sinhronog rada „grajfera” (koji povlači sliku po sliku 24 puta u sekundi) i „sektoru” (koji zaklanja snop svetlosti u trenutku promene slike, da ta promena ne bi izazvala razmazivanje slike, odnosno da bi se stvorila iluzija pokretne slike). A to je sve, ipak, rešio Edison a ne Braća Limijer. „Izum” Braće Limijer jeste važan za nastanak i razvoj bioskopskog biznisa, ali ne i filma. Zar nije više puta dokazano da film može da postoji i van bioskopskih dvorana, da se čak može gledati i u sred bela dana. A da li bi bilo moguće otvarati bioskope bez Edisonovih izuma?

Ako je pak reč o roditeljima filmske umetnosti, dakle o punoj svesti o prirodi, suštini i jeziku novog medija, onda se opet mora zaključiti da očevi nisu Braća Limijer, mada je bioskopski biznis uticao i na tokove filmske umetnosti. Da li su to Melijes, Porter ili još kasniji Grifit, neka ostane otvoreno pitanje za neku drugu priliku, ali ovom prilikom, svakako, moramo da bar delimično ispravljamo nepravdu - Braća Limijer nisu roditelji filmske umetnosti.

Pa šta onda slavimo? Slavimo rođenje bioskopa a ne rođenje Filma. Slavimo datum rođenja jednog velikog biznisa koji je na Zapadu pretpostavljen svim drugim (naročito duhovnim) vrednostima. Ali to za njih i nije čudno; čudno je to kako mi baš uvek nasednemo na tuđe propagandne štosove i kako se epigonski uklapamo u tuđe marketinške programe.

I na kraju još nešto o jubilejima. Potpisnik ovih redova nema ništa protiv praznika, proslava i jubileja - pogotovu ako se dobro jede i pije - ali ipak misli da se stvari, pogotovu istorijske, moraju nazivati svojim pravim imenima.

 

[Emihs]

KONTROVERZNI FILM „******* ZA SPAS SUMA“ U „REX“-U

U martovskom izdanju „Dokumentarnog četvrtka“, beogradska publika će imati priliku da premijerno pogleda provokativni i kontroverzni dokumentarni film „******* za spas šuma“ poljskog reditelja, Mihala Marčaka.

Ostvarenje koje je dobilo nagradu za najbolji dokumentarni film na Varšavskom festivalu, 2012. Godine,biće prikazivano 20. marta u 20 časova, u Kulturnom centru „Rex“, Jevrejska 16.

Mihal Marčak snimio je film o nevladinoj organizaciji, sa vrlo provokativnim imenom – „******* za spas šuma“ (**** for forest), koja predstavlja jednu od najneobičnijih eko - aktivističkih organizacija na svetu. Bazirana na ideji da seks može spasiti svet, grupa se bavi produkcijom i prodajom amaterskih erotskih filmova putem interneta, a prikupljeni novac se usmerava kao donacija borbi za zaštitu životne sredine. Film prati njihovu misiju spasavanja planete, preko ulica Berlina do Amazonskih džungli, u bizarnom pokušaju otkupa malog dela zemljišta Amazonske prašume. Cilj je prezervacija prirode od „bolesnog, bolesnog Zapada“.

Cena ulaznice je 200 dinara, a prodaja karata počinje od danas, 17. marta, radnim danom od 11h – 16h, a na dan projekcije od 11h – 20h u Kulturnom centru Rex.

Mihal Marčak je mladi poljski režiser čije široko obrazovanje obuhvata studije filozofije, režije, fotografije i dokumentarnog filma. Svoj proboj doživeo je 2011. dokumentarcem ,,Na ivici Rusije" koji je višestruko nagrađen na festivalima HotDocs, Jihlava i Vision du reel. Iste godine mu je uručena nagrada ,,Poljskog nacionalnog radio kanala 3" za najboljeg mladog reditelja u kategoriji ispod trideset godina.

 

[Emihs]

„DESET ZABLUDA O FILMU” – II DEO - DA LI POSTOJI JEDNA ISTORIJA FILMA?

Paradoksalna je činjenica da, figurativno rečeno, 99% ljudi na pomenu reči „film” prvo pomisli na bioskop. Nažalost, i mnogi filmski „stručnjaci”, takođe, prvo misle na bioskopski film. Ako bismo napravili preciznu statističku anketu shvatili bi smo da gro publike misle na igrani bioskopski film holivudskog tipa, pre svega, sa lakom i razumljivom pričom (komičnom ili dramatičnom) i poznatim glumačkim zvezdama.

Ako je u pitanju široka publika, ta pojava ne treba da bude čudna, jer široka publika je pasivni konzument, površnog odnosa oprema svemu, pa i prema filmu. Čak, njeno mišljenje je sklono lakom oblikovanju od strane komercijalnih mešetara, putem propagande, smišljenim obrazovnim programima, ili odsustvom ozbiljne edukacije, kroz školski sistem, kao što je to slučaj kod nas.

Mnogo više mora da nas čudi činjenica da su, tokom skoro stodvadestogodišnjeg postojanja i razvoja filma, istoričari filma uglavnom svoje knjige pisali o istoriji bioskopskog filma, sa opskurnim ili nikakvim osvrtima na druge filmske vrste. Evropski autori pisali su, koliko o razvoju evropskog igranog, bioskopskog filma, toliko i o američkom, a američki, gotovo da i ne pomunju evropske autore. Ili veoma malo. Te knjige, gotovo uvek, nose univerzalni naziv „Istorija filma”.

Da li je istorija bioskopskog filma najvažniji segment istorije filmskog medja? Nije! Da li se može napisati univerzalna istorija filma? Ne može! Zašto? Odgovor je jednostavan: korpus filmskog medija je toliko heterogen i svaki njegov segment ima svoj nezavisan razvoj u formalnom i estetskom smislu. Zajednička im je jedino istorija tehničkog razvoja, od koga suštinski zavisi i istorija jezičkog i estetskog razvoja.

Neosporno je da su ključne i zajedničke istorijske promene, na tehološkom planu, bile pojava zvuka na filmu, pojava kolor-filma i prelazak filmskog medija sa filmske trake na video i digitalne nosače. Od manjeg značaja i uticaja na razvoj filmskog jezika, ali ne i na estetiku filmske slike, imala su otkrića i unapređenja izraza filmske slike (4:3, „vistervision”, „widescreen”, sinemaskop), filmskih formata (8, 9,5, 16, 35 i 70mm), te na planu zvuka razna tehnička unapređenja, kao što su optički i magnetski zvuk, stereo, kvatrofonija, „saraund”…

Kada je reč o filmskim vrstama četiri su osnovne: igrani, dokumentarni, animirani i eksperimentalni (alternativni) film, i dve izvedene: namenski i primenjeni film, koji se mogu oslanjati na sve četiri osnovne vrste. I svaka je vrsta imala svoj put razvoja, svoju istoriju. Komparativno gledano, gotovo da nema nikakvih sličnosti između ovih vrsta. Sve moguće sličnosti spadaju u domen mešanja vrsta, a ne u domen „čistih vrsta”. Igrani i dokumentarni filmovi, na planu tehnološkog nastajanja filmskog zapisa, može se reći, imaju donekle sličnosti dok se animirani potpuno, a eksperimentalni (alternativni) potpuno ili uglavnom tehnološki razlikuju. Normalno, i na planu estetike radi se o potpuno različitim fenomenima.

Pa kako onda neko može da pretenduje da napiše univerzalnu istoriju filma ili, pak, da svoju parcijalnu studiju naziva „Istorijom filma”?

Izgovor da je igrani bioskopski film najdominantniji u sveukupnoj filmskoj produkciji, jednostavno nije tačan. To je priča holivudskih producenata i filmskih trgovaca širom sveta. Kada bismo izvršili preciznu statističku analizu videli bismo da se u svetu ništa manje, na godišnjem planu, ne snimi dokumentarnih filmova, i verovatno, nešto manje animiranih i eksperimentalnih, odnosno alternativnih filmova.

Ali, verovatno, tokom prethodnih decenija, a naročito u prve tri, taj paritet nije postojao, pa je fabrikantsko-trgovačka politika nametnula mišljenje da se sve vrti oko bioskopa i da je bioskopski film jedina važna filmska vrsta. Drugim rečima – film sam. Ta zabluda, nažalost, živi i danas.

 

[Emihs]

DESET ZABLUDA O FILMU - III DEO - „DA LI JE FILM UMETNOST?”

Da bi smo odgovorili na ovo pitanje, moramo prvo da odgovorimo na pitanje šta je umetnost uopšte? To nije moguće ukratko i kroz jednu ili više definicija. Postoje stotine i stotine knjiga u kojima su autori od antičke Grčke, pa do naših dana, pokušavali da odgonetnu fenomen umetnoisti i daju odgovor na pitanje „Šta je umetnost?”, pa niko nikada, ni najveću umovi kao što su Aristotel, Kant i Hegel, nisu uspeli svojim studijama ni izbliza da zadovolje suštinu pitanja. Takve pretenzije nema ni potpisnik ovih redova. Zato ćemo pokušati da ukažemo na neke ideje i poređenja koja su se tokom prethodnih vekova najčešće ponavljale u raspravama umnih filozofa i umetnika.

Jedna od najčešće ponavljanih misli je da je umetnost „carstvo apsolutnih sloboda”. Religiozni mislioci su bili skloni da tvrde da je umetnost „dar Bižiji”, ostvarivanje Božije lepote posredstvom „Svetog Duha”. Poznata je i teorija „osmog dana”, po kojoj je Bog šest dana stvarao svet, sedmi odredio za odmor, a osmi prepustio umetnicima da ulepšaju oni što je on stvorio.

„Igra i nagon za igrom izvor su umetničkog stvaralaštva” – primetio je i tvrdio nemački filozof Fridrih Šiler, još krajem 18. veka. „Čovek je potpun čovek”, kaže Šiler, „samo onda kada se igra”. On dodaje, da se na tom principu mora zasnivati cela zgrada estetske umetnosti, kao i „umetnosti života”.

Međutim, Šilera ne treba shvatiti bukvalno kad pominje reč „igra” koja pre svega asocira na detinjstvo. On zapravo kaže da je prava umetnost ostvariva samo onda kada se u stvarnosti uspostavi visok stepen i sklad čednosti, spontanosti i slobode – fenomena imenentih dečijoj igri.

Dakle, kako god okrenete i kojim putem krenete, kljućna reč je – „sloboda”!

Tome u prilog treba dodati i teoriju Umberta Eka o „umetnosti kao otvorenom delu” po kojoj postoji otvorena i dvosmerna komunikacija na relaciji umetnik-delo-konzument, gde je konzument aktivni činilac dovršetka dela, a ne pasivni primalac poruka i ideja sveznajučeg umetnika koji, kao preko nekog plakata, šalje svoje ideje i poruke pasivnim posmatračima.

/Potpisniku ovih redova poznete su i najnovije teorije i estetike, lansirane tokom poslednjih decenija – npr, o ukidanju umetnika, koje su išle u pravcu negacije stava o umetniku kao sili koja oblikuje i kontroliše, koja kroz rad izražava emocije i koncepcije koje imaju određenu univerzalnu vrednost i po kojima se ukida umetnik kao važan činilac umetničkog stvaralaštva, već se shvata samo kao sprovodnik dominantnih ideologija vremena, gotovo anonimna figura koja je zarobljenik jezičkih i umetničkih konvencija vremena i skupa političkih, kulturnih i društvenih kodova, koje hteo-nehteo prikriveno i nesvesno afirmiše, ma koliko svesno nameravao da im uputi izazov ili ih uništi - „knjige su materijalni proizvod, a njihovi autori sluge društvene moći“, itd. itd... Međutim, ovakve teorije ne treba ozbiljno shvatati, već samo kao prolazne i pomodne ideje./

A sada se vratimo opet filmu.

Ako je umetnost „carstvo apsolutnih sloboda“ ravno „dečijoj igri“ u „otvorenoj, dvosmernoj komunikaciji sa gledaocem, čitaocem, slušaocem...“, postavlja se logično pitanje - ima li umetnosti u bioskopskom, komercijalnom filmu? Nema i ne može je biti, zbog toga što su filmovi namenjeni bioskopskom tržištu opterećeni nizom pravila: od okvirne dužine, preko određenih tehničkih standarda, dramskih i žanrovskih šablona i matrica, tipova, likova i načina glume, do obaveznih špica na početki i kraju filma. /O drugim prilagođavanjima filmova tržišno-komercijalnim zahtevima i profitnim efektima, nećemo ovom prilikom/. Dakle, gde ima pravila, matrica i šablona, ne može se govoriti o „carstu apsolutnih sloboda“. Zato umetnost filma treba tražiti, pre svega, u nebioskopskim formama, kratkim formama igranog i dokumentarnog filma, animiranom i eksperimentalnom (alternati-vnom) filmu.

Pa, šta je onda gro bioskopskih filmova?

Pre svega, oni se mogu svrstati u kategoriju namenskih filmvova. Jer, ako je njihova namena laka zabava za milione, koja donosi profit, to je isto kao i namenski filmovi o najnovijim proizvodnim programima Fiata, Opela, Volvoa... I prva vrsta filmova i druga, namenski se prave radi profita. Umetnost u takvim filmovima je privid ili totalna zabluda.

S primenjenim filmom stvar je nešto drugačija. Primenjeni film se ne pravi sa profitom kao ciljem, već je njegova funkcija informativna ili edukativna (filmovi o nauci, istoriji, geografiji, arheologiji, etnologiji, ekologiji, sportu, i sl…).

Svrstavanje bioskopskog filma kao lake zabave, u umetnički film, je zloupotreba pojma umetnosti, kao što je i sam medij filma zlouptrebljen u svrhu interpretacije filmu stranih sadržaja. Jednoslojno beletristički literarni sadržaji (priče), izloženi tehnikom glume i verbalnim, brbljivo-dijaloškim jezikom, potpuno su strani prirodi filma.

Šta je predmet umetničkog filma? – pitanje je koje, takođe, muči teoretičare već skoro sto dvadeset godina i na koje, takođe, nije lako dati odgovor. Ukratko, moglo bi se reći sve, kao i u drugim umetnostima, pa se odmah postavlja novo pitanje – Kako? Umesto opširnije eksplikacije, citiram Andreja Tarkovskog, neospornog i širom sveta priznatog filmskog umetnika, jednog od najvećih svih vremena:

„Cilj celokupne umetnosti – kaže Tarkovski - jeste da objasni samom umetniku i onima oko njega ono za šta čovek živi, šta je značenje njegovog postojanja... Umetnost mora nositi čovekovu žudnju za idealnim, mora biti odraz njegovih čežnji... Umetnost mora čoveku dati novu nadu...“

„…Umetnost služi čoveku da bi se duhovno vinuo, uzdigao iznad sebe, da bi iskoristio i upotrebio ono što zovemo ‘duhovna sloboda’...”

„…Umetnost je apsolutan oblik lepote, vid savršenstva.”

„…Po mom mišljenju film je ne profesionalni, već moralni posao…”

„…Film, to je velika i visoka umetnost, i kad bi me pitali kako ga vrednujem, ja bih ga postavio negde između muzike i poezije, bez obzira na to što ove umetnosti postoje već hiljadama godina...”

 

[Emihs]

Vredni pažnje a nisu na famoznom spisku 1001 film koji morate pogledati prije smrti:
THIS GUN FOR HIRE (1942)
IN WHICH WE SERVE (1942)
LE CORBEAU (1943)
VREDENS DAG (1943)
HETS (1944)
THE WOMAN IN THE WINDOW (1944)
THE MIRACLE OF MORGAN'S CREEK (1944)
SINCE YOU WENT AWAY (1944)
JANE EYRE (1944)
LEAVE HER TO HEAVEN (1945)
NIGHTMARE ALLEY (1947)
CROSSFIRE (1947)
THE FALLEN IDOL (1948)
JOHNNY BELINDA (1948)
FORT APACHE (1948)
THE NAKED CITY (1948)
GERMANIA ANNO ZERO (1948)
THE SET-UP (1949)
A LETTER TO THREE WIVES (1949)
TWELWE O'CLOCK HIGH (1949)

 

[Emihs]

PREMIJERA FILMA SRĐANA DRAGOJEVIĆA 9. APRILA

Film reditelja i scenariste Srđana Dragojevića „Atomski zdesna“ u Srbiji će premijerno biti prikazan 9. aprila u „Sava centru“, a uporedo sa domaćom distribucijom, film će se prikazivati u Crnoj Gori, Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, BIH, najavio je distributer „Filmstar“.

„Atomski zdesna“ prati grupu prodavaca „tajm šering“ apartmana ljudima iz bivše Jugoslavije. Najuspešniji agent Mladen (Srđan Todorović) je u tajnoj vezi sa Sonjom (Tanja Ribič) koja je udata za glavnog menadžera Metoda (Brane Sturbej). Saznavši za ženinu prevaru, on Mladenu dodeljuje najtežeg klijenta Omera (Branko Đurić), ratnog veterana iz Bosne i njegovu suprugu Maju (Nataša Janjić). Situacija se dodatno komplikuje kada u posetu dođe glavni menadžer iz „centrale“, Ditrih Fajzer (Uroš Đurić) koji je nezadovoljan rezultatima prodaje i saznavši da će ostati bez posla, tim prodavaca se baca na svoje „žrtve“ sa žarom očajnika.

„Ovo je film koji će vas nasmejati ako vam je posle dve decenije ostalo želje za smehom, ali i rastužiti, ako vam je ostalo volje da razmišljate o sopstvenim životima”, kaže reditelj i scenarista filma, Srđan Dragojević.

Uloge tumače glumci iz svih krajeva bivše Jugoslavije - Srđan Todorović, Branko Đurić, Tanja Ribič, Nataša Janjić, Uroš Đurić, Bojan Navojec, Mima Karadžić, Ana Kostovska, Miloš Samolov, Hristina Popović, Zoran Cvijanović, Mira Banjac, Goran Navojec, Isidora Simijonovič, Mladen Nelević, Dubravka Vukotić, Brane Sturbej, Božidar Zuber.

„Atomski zdesna” je crnogorsko-srpski film snimljen u produckiji „Delirum films-a", a koproducenti su „SBB", Ministarstvo kulture Crne Gore, Televizija Crne Gore, „Artikulacija"(Podgorica), Radio-televizija Srbije, Filmski centar Srbije, Pokrajinski sekretarijat za kulturu Vojvodine.

 

[Emihs]

SVI IDU U BIOSKOP

Dugoočekivano otvaranje najmodernijeg bioskopa „Cineplexx“ u Tržnom centru Ušće, zakazano je za sredu, 09. april. U kampanji povodom otvaranja novog, najsavremenijeg bioskopa u regionu, koja doprinosi razvoju kulture i povratku publike bioskopima, ušestvovale su mnoge poznate ličnosti, koje su na vrlo duhovit i inspirativan način odgovorile šta za njih predstavlja bioskop.

Glumac koji je poslednjih godina postao sinonim za režiju sinhronizacije animiranih filmova, Dragan Vujić Vujke je na vrlo originalan način objasnio emociju koju mu bioskop stvara: „Ako bi postojao neki kalendar prioriteta i ljubavi, kod mene bi svakako „crveno slovo“ bilo rezervisano za – odlazak u bioskop. Sve ove godine, a nije ih baš malo, uživam u pokretnim slikama, i one čine karneval glumačke mašte, sjajnih kadrova, divne muzike, dobre atmosfere uz dobacivanje, zauvek-pamtećih držanja za ruku i stidljivih prvih poljubaca, uz (u poslednje vreme), neizbežne kokice, a sve to „poboljšano“ dioptrijom 3D. Sve ovo, kad prekinem kadar emocija i podvučem THE END, staje u tri reči – Bioskop JE PRAZNIK!“.

Jelena Gavrilović, glumica u Pozorištu na Terazijama koja je otpevala srpsku verziju pesme nagrađene Oskarom iz crtanog filma „Zaleđeno kraljevstvo“, podelila je svoje mišljenje saopštivši da za nju bioskop predstavlja GLAMUR!

„Bioskop je RADOST!“, uz širok, karakterističan osmeh, rekla je glumica Ljiljana Stjepanović, koristeći ovu asocijaciju kao najadekvatniju kako bi opisala njenu emociju kad se nalazi u bioskopu. „Vrlo rado podržavam sve kampanje koje doprinose razvoju kulture i povratku publike bioskopima, pozorištu i svim drugim kulturnim događajima. Radujem se svakoj inicijativi koja oživljava bioskope, mene lično podsećaju na najromantičnije trenutke moje mladosti!“, izjavila je Ljiljana.

Jedan od glavnih aktera najvećeg filmskog ostvarenja u srpskoj kinematografiji poslednjih decenija, Viktor Savić, smatra da je bioskop VREMEPLOV kroz koji svaki pojedinac može komforno da putuje, dok novinarka B92, Roksanda Babić, i bioskop doživljava kao VEST. Radio voditelji, Gorica Nešović i Dragan Ilić, u bioskopu su prepoznali idealno mesto za DRUGARSTVO i MUVANJE, dok reditelj Kokan Mladenović bioskop posmatrao kao „REVOLUCIJU“.

Baletski igrači u Pozorištu na Terazijama, Milan i Katarina Gromilić, javnosti su poznati i po sjajno osmišljenim i izvedenim koreografijama tokom emitovanja planetarno popularnog TV Show-a „Tvoje lice zvuči poznato“, a sa nama su podelili kakvu emociju bioskop izaziva u njima: „Od trenutka kada smo postali roditelji, gotovo da ne propuštamo priliku da odgledamo filmove namenjene deci. Bioskop je divno mesto za izlazak sa porodicom i deci predstavlja radost i ushićenje, kao i odlazak u pozorište. Želeli smo i čast nam je što smo bili deo ekipe koja je skrenula pažnju na važnost bioskopa kao spone između kulture i razonode. Svakako je lepše film gledati u bioskopu nego iz fotelje“!

Sandra Perović, novinarka i filmski kritičar, bioskop doživljava kao HOLIVUD, kao mesto susreta sa svetskim filmskim zvezdama, dok Goran Jevtić Gondža, jedan od najtalentovanijih mladih glumaca, smatra da je bioskop PUTOVANJE, mesto koje nas može odvesti na najlepše i najudaljenije destinacije sveta.
Pored pomenutih, u kampanji su učestvovale i druge poznate ličnosti, modna kreatorka Valentina Obradović, primadona Dragana del Monaco, reditelj Milorad Milinković Debeli, pop pevač Dušan Svilar, džez pevačica i kantautor Lena Kovačević, čije su asocijacije za bioskop bile „STIL“ „UMETNOST“, „LJUDI“, „ZABAVA“ i „MUZIKA“.

Kampanja „Svi idu u bioskop“, povodom otvaranja novog bioskopa Cineplexx u Ušće Shopping Center-u, jeste zabavnog i kulturnog karaktera. Osim da promoviše otvaranje najmodernijeg bioskopa u regionu, kampanja ima za cilj i da doprinese razvoju kulture, obezbedi povratak publike u bioskop, kao i da razvije svest o filmu kao umetnosti i savršenom doživljaju.

 

[Milan Če]

posto su karte?

 

[Emihs]

posto su karte?

Što,da nećeš doći u Bg. samo zbog bioskopa,siguran sam da u Beču ima masa ovakvih?

 

[Emihs]

DESET ZABLUDA O FILMU - IV DEO - „DA LI JE FILM SINTEZA ŠEST KLASIČNIH UMETNOSTI?”

Prve pokušaje da definiše prirodu filmskog medija, dakle, da ga razgraniči od drugih medija i da ustanovi njegovu supstancionalnu specifičnost, napravio je francusko-italijanski pisac Ričoto Kanudo, 1911. On je shvatao film kao „čudesni instrument novog lirizma”, ali je smatrao da se film zapravo „priključio tradicionalnim umetnostima: arhitekturi, muzici, vajarstvu, poeziji i igri”. Dalje, kaže Kanudo, film predstavlja „istovremni spoj plastičnih i ritmičkih umetnosti, nauke i umetnosti”. I od tada nastaje ideja o filmu kao sintezi šest klasičnih umetnosti, pri čemu, navodno, film preuzima likovnost od slikarstva, narativnost od književnosti, strukturu od arhitektire i skulpture, ritam od muzike i predstavljačku prirodu (glumu i pokret) od pozorišta. Tako je film, kao sintetička umetnost, dobio epitet „sedme umetnosti”.

Naravno da film ima u sebi, kao vizuelni i vremenski medij, elemente koji se nalaze i u drugim umetnostima, ali je teza o sintezi potpuno pogešna. Tačnije, još desetak narednih godina niko neće naslutiti autohtonost filma, a njegovom ontologijom se niko nije bavio sve do pojave francuskog teoretičara Andrea Bazena i njegovog čuvenog eseja “Ontologija fotografske slike” (1945.) - /„... suštinu fotografske slike – koja je osnova filma – određuje način beleženja čulne stvarnosti. Mehaničko, objektivno, nepristrasno beleženje obezbeđuje da se filmsko svedočanstvo asimptotski približava stvarnosti”/. Realističnost počiva na psihološkoj uverljivosti, čime Bazen u domenu filma razrađuje Marloovu distinkciju psihološkog i estetskog realizma.

Na ovom mestu treba skrenuti pažnju na dve stvari. Zaista, kada je film u pitanju, revolucionarna ideja je vezivanje filma za realizam slike, ali je greška što se taj realizam vezivao samo za čulnu stvarnost, socijalno i prirodno okružuje, dakle stvarnost koja se golim okom najlakše uočava, a ne i za realizam „s onu stranu golog pogleda” koji se tiče mikrosvetova, detalja koji nisu lako pristupačni golom oku, a jesu sastavni deo našeg realizma. Zatim, Bazen pod tim „realizmom” nije podrazumevao i razne (realističke) prirodne fenomene čije je sagledavanje moguće samo uz pomoć filma (munje, svetlost, podvodni svetovi), ili pak mogućnost analitičkog ubrzavanja ili usporavanja realnog vremana, što je svojstveno jedino filmskom mediju. Očigledno je da je Bazen previđao da se film može sagledavati i kao produžetak čovekovog čulnog opažanja stvarnosati.

Od Ričota Kanuda pa do danas, mnogim teoretičarima filma, filmskim umetnicima, pa i umetnicima iz drugih medija, jedno od centralnih pitanja bilo je „Šta je film?” ili „Šta je supstanca filma?” - šta ga suštinski razlikuje od drugih umetnosti i medija i čini ga autonomnim? Tako je nastala ideja o „Čistom filmu”, odnosno o oslobađanju filma od elemenata drugih umetnosti i traganju za onom „čistom supstancom”, koju samo film poseduje. U tim traganjima narativnost je bila najviše na udaru, jer je njena priroda definisana kao supstanca literature, a nje se najlakše možemo oterasiti. Mnogo je bilo teže onima koji su želeli film da oslobode likovnosti, jer je film po svojoj prirodi vizuelna umetnost, pa se svaka njegova vizuelna pojava istovremeno može sagledavati i kao likovnost. Isti je problem i sa ritmom, supstancom muzike.

Reklo bi se da je ova ideja utopistička. Ako bi se film očistio od svega što se prepoznaje i u drugim umetnostima, onda više ne bi bilo ni filma. Međutim, veoma je važno to što se u istoriji filma stalno razmišljalo o „čistom filmu” i tragalo za njim. To traganje često je bilo generator inovacija koje su pročišćavale vizuelni jezik filma i spašavale ga od preterane narativnosti, te viška primesa književnosti i pozorišta.

(Iz knjige „Čist film“,M. B. Petrovića)

 

[Emihs]

 

[Emihs]

DESET ZABLUDA O FILMU - V DEO - DA LI JE FILM ISTO ŠTO I „FILMSKA PRIČA”?

Za razliku od trećeg segmenta („Da li je flm umetnost?”) koji smo završili citatima Tarkovskog, ovaj ćemo takođe početi idejama ovog velikog autora: „Film je po svojoj suštini, po svom slikovnom sklopu, prvenstveno poetska umetnost”, kaže Tarkovski. „Zato što može bez bukvalnosti. Bez svakodnevnog sleda događaja. Čak bez onoga što zovemo dramaturgijom. Specifičnost kinematografije je u tome da je film prizvan da fiksira i izrazi vreme. Vreme u filozofskom, pesničkom i doslovnom smislu...”

„...zašto u filmu sve mora biti jasno? Ne želim da se film smatra vulgarnom, jeftinom predstavom. On ima pravo na složenost kao i svaka druga umetnost.”

Tarkovski je takođe je govorio da film ne sme da se koristi simbolima, jer su simboli prevodivi na govorni jezik. Niti sam film, kao umetnička celina, treba da bude alegorija ili metafora, koje su takođe prevodive na govorni jezik: „…simbol je istinit samo onda kada je neiscrpan i neograničen u svojim značenjima (…) što je nesaopštivo rečima.”

Loš film je, po njemu, onaj koji se može lako prepričati. „Film mora da bude slika, jer je slika neprepričljiva, ona se doživljava.” Film je, dakle, slika doživljaja. Nije voleo da se njegovi filmovi intelektualno tumače. Smatrao je da svaki gledalac treba sam da doživi film, neposredno i emocionalno, da ga posmatra kao što se posmatraju zvezde na nebu ili more…

„Apsurdno zvuči (Iz knjige „Čist film“,M. B. Petrovića), ali opšta bolest ’filmske umetnosti’ je nerazumevanje prirode medija, kako od većine autora, tako i od kritike. O široj publici da i ne govorimo, pošto je to rezultat odsustva elementarnog filmskog obrazovanja.

Šta se to ne razume? Ili, drugačije rečeno, gde je nesporazum? Nesporazum je u osnovnom pitanju – ’Šta je to film?’ i po čemu se on suštinski razlikuje od drugih medija, te tako stiče status autohtone i autonomne umetnosti.

Prvi problem u filmskoj produkciji počinje kod shvatanja da je film medij kojim se isključivo pričaju priče; da nema dobrog filma bez dobre priče. Da je „priča” onaj armaturni element koji jedini treba da drži pažnju publike. Pritom, pozivajući se na antičku estetiku, koju je formulisao Aristotel u delu „Poetika”, suprotno prirodi filmskog medija, forsiraju se estetske kategorije koje su najmanje bliske filmu, jer su preuzete iz pozorišta - dramatično, tragično i komično – strah, suze i smeh - (tri antičke pozorišne maske). Takođe, katarza se pretpostavlja kao najviši umetnički cilj, (tj. moralističko poučavanje gledaoca), što je recidiv i najviši cilj soc-realizma, pri čemu se umetniku daje funkcija moralističkog učitelja, a gledaocu uloga pasivnog učenika. Previđa se, naime, da su filmu mnogo bliskije tri estetske kategorije, koje su definisali filozofi umetnosti, tokom minulih vekova – lepo, ljupko i uzvišeno, tj. one kategorije koje se mogu doživljavati i bez psihološke identifikacije, odnosno katarze. Drugim rečima, one estetske kategorije koje gledaoca stavljaju u aktivnu ulogu istraživača i nadgraditelja umetničkog dela.

Otkud to narativno ropstvo na filmu koje datira od Dejvida Grifita pa do danas?

Znameniti sovjetski reditelj i teoretičar, Sergej Mihailovič Ejzenštajn, analizirajući Grifitove filmove, utvrdio je da je Grifit u svom rediteljskom postupku preuzeo od engleskog pisca iz XIX veka, Čarlsa Dikensa, princip montaže i upotrebu krupnog plana. Ejzenštajn, zaključuje: ‘Odatle, od Dickensa, od viktorijanskog romana, vodi svoje poreklo razvojna linija američke filmske estetike, vezana za ime Deivida Warka Griffihta.“

Grifitov model koji je, u početku, za neobrazovanog gledaoca i nepripremljenog za mentalno sklapanje kontinuiteta od rasparčanih „slika stvarnosti”, verovato je bio najbolji način komunikacije između autora i gledaoca. Ali, filmski producenti, gladni profita, u njemu su videli pogodan način za štancovanje novih filmova, njihovu tržišnu eksploataciju, pa su ovaj model filma inaugurisali u najpoželjniju matricu koja se u filmskoj industriji održala do danas. Ali, kao što rekosmo ranije, tu mnogo umetnosti nema.

Ovakvim, pogrešnim shvatanjem filma zapravo se vrši nasilje nad jednim autonomnim medijem koji ima svoj specifičan jezik i svoja specifična estetska sredstva za stvaranje doživljaja kod publike.

„...Ta vrsta opsesivno ’trezvenog’ načina povezivanja događaja obično uključuje njihovo neprirodno uguravanje u sekvence, koje se pokoravaju nekom apstraktnom pojmu reda. A čak i kad nije tako, kada zapletom naizgled upravljaju likovi, primetno je da se veze koje ih drže zajedno temelje na površnom tumačenju stvarne složenosti života.

Ali filmsko gradivo može biti udruženo i na drugi način, koji za cilj nadasve ima napor da pronikne logiku nečije misli... Po mom mišljenju, poetsko zaključivanje je bliže zakonima razvitka misli, i usled toga samom životu, nego što je logika tradicionalne drame. Pa ipak, metod klasične drame je taj koji se smatrao jedinim obrazcem i koji je godinama određivao oblik izražavanja dramskog sukoba...“(Andrej Tarkovski, „Vajanje u vremenu“).

Nametanje dominantne pozicije literarnih sadržaja jednom, pre svega, audio-vizuelnom mediju, nije ništa drugo nego zloupotreba tog medija, tj. korišćenje jednog medija kao sredstva za interpretaciju drugog. Zloupotreba je još veća ako ti literarni sadržaji imaju primese bilo kakve ideološke propagande, što nije retkost u svakoj kinematografiji. A najpogubnija stvar u kulturi je kada se politička ideologija meša u umetnost...

Veliki gruzijski reditelj, Otar Joselijani, kaže: „Na žalost, znamo malo kinematografskih dela, u pravom smislu te reči... Književnost (a u većini slučajeva, prosto, prosečna beletristika) nije krajnje-ugaoni kamen filma... I mada se o mogućnostima filmskog jezika, o filmskom sistemu znakova odavno i mnogo govori, u praksi se sudu gledalaca najčešće predlaže tradicionalno razvijanje fabula. A po pravilu, osnovna ideja takvih filmova postaje građenje sižea, koji ne daje ništa više od onoga što se može ispričati rečima. Nije važno da li ćeš o tome govoriti ili ćeš to prikazati, rezultat je jedan te isti. A kinematografija je zato nazvana desetom muzom, jer je posebna umetnost, jer se jezik njenih visokuumetničkih dela ne može preneti i prevesti na jezik reči...“

Naravno da film može da bude i narativne strukture; „priča”, svakako, može da bude prisutna, ali nikako kao jedini cilj i jedino armaturno sredstvo dela. Stara je istina, koju je moguće i iskustveno dokazivati, da su najbolji oni filmovi koji se teško mogu prepričati.

Drugi problem narativnog filma je preterana brbljivost. Većina autora veruje da filmovi mogu da komuniciraju s publikom, da budu jasni, samo ako svoje „priče”, odnosno literarne sadržaje i idejne poruke, gledaocima saopštavaju kroz dijaloške forme. Tako dobijamo beskrajno statične i raspričane filmove, koji više liče na radio drame nego na kinestetičko-sinematičko-akcioni medij. Jednostavno, kao da pristalice ove vrste filma nemaju svest da je jezik filma, ako ne bogatiji od knjižvnog i govornog, a ono sigurno drugačiji, pa da zato kroz film gledaocima treba da izlože one priče i doživljaje koji ne mogu da se postignu govornim ili književnim jezikom, ili - u blažem slučaju, koje ne mogu da budu dovoljno ubedljivi bez posredstva kinestetičko-sinematičko-akcionih osobenosti filmskog jezika.

I sada se ovde, u nastavku, postavlja novo pitanje: „Da li je film jezik? Umetnički jezik?”

Odgovor, svakako, glasi: JESTE!

 

[Emihs]

Sve što vidimo i sve što čujemo, kažu semiolozi, može biti nosilac značenja. Dakle, znakova kao elemnata komunikacije, tj. jezika. I to ne treba sporiti. Ali odmah treba dodati da filmski-umetnički jezik ima u sebi nečeg specifičnopg i kompleksnog. Dakle, on nije jednoznačni i jedndimenzionalni, on može biti na konotativnom i denotatitvnom palnu višeznačan, asocijativan, paraboličan, konkretan, apstraktan, usmeren ka našem racionalnom ili emocionalnom delu bića i – što je najvažnije - poput muzike, univerzalan, to jest razumljiv ili prijemčljiv svakom čoveku na ovom svetu, bez obira na naciju, govorni jezik, kulturu i tradiciju kojoj pripada. Jedini uslov je, što bi rekao neizbežni „filozof filma“ Andrej Tarkovski – „PRIHVATANJE!“: „...najvažnija nije spremnost, u smislu nekog znanja, niti obrazovanje, nego duhovni nivo. To jest prihvatanje. Ne toliko razumevanje, koliko prihvatanje. Ako prihvatiš, onda ćeš i razumeti!”

Ovde se nameće još jedno pitanje: mora li filmska slika da bude realistična, tj. figuralna? Odgovor je: NE MORA!

Istina je da je Anri Bazen, u svojoj „ontološkoj teoriji filma”, filmsku sliku definisao kao fenomen koji, hteli mi to ili ne, liči na stvarnost i doživljava se kao „slika stvarnosti”, „kinematografski odraz stvarnosti”, „imitacija stvarnosti”, „zabeležena stvarnost” i tako dalje, u svakom slučaju fenomen koji se, iako nije sama stvarnost, doživljava kao stvarnost – stvari ne moraju da budu takve i u vezi sa stvarnošću. Samo dve stvari preuzete iz stvarnosti relevantne su za fenomen filma: „pokret” i „vreme trajanja”. Sve ostalo: može, ali ne mora. Dakle, slika može biti nalik na predmetni svet, na naše realističke predstave, nalik na naša vizuelna iskustva i u vezi sa realnim prizorima oko nas, ali i apstrakcije, kao što su nam to u svojim filmovima pokazivali Rihter, Rutman, Fišinger, Mek Laren...

Filmu nije imanentna stvarnost, to je nametnuta navika koju su nam, s jedne strane, imputirali u svest autori-filmski industrijalnci, s druge strane teoretičari, poput Bazena i, konačo, naša narcisoidna i voajerska sklonost da sebe i druge vidimo na kopijama stvarnosti, kao što su fotografije ili filmski zapisi. Sve to, kada se sabere, dovelo je do opšteg mišljenja da nema filma ako ono što gledamo nije nalik na objektivnu stvarnost, tj. na poznate i realistične ljudske i predmetne forme.

Zamislite samo da danas, u 21. veku, neko kaže da nema slikarstva bez jasnih, realističnih predstava ljudi, životinja, prirode… Da je budalaština ono što su slikali Pikaso, Kandinski, Maljevič, Polak a kod nas: Lubarda, Omčikus, Cvetković… Mada se mora priznati da ima puno onih koji baš tako misle, a slikarstvo shvataju kao zamenu za fotografiju.

Kakva zabluda! Pomislite samo na muziku. Zašto i za film ne bi važilo isto što i za muziku - da se doživljaji mogu stvarati i apstraktnim sredstvima.

 

[Emihs]

15. FSF U ZNAKU SLOBODE I KREATIVNOSTI

Petnaesti Festival studentskog filma održaće se od 27. do 30. marta 2014. godine u Muzeju jugoslovenske kinoteke i Ustanovi kulture „Parobrod“.

Ove godine FSF slavi svoj jubilej, petnaest godina postojanja. U cilju slavljenja raznolikosti tema, žanrova i ideja studenata, festival je oslobođen strogog koncepta. Tema je slobod(n)a, slavimo raznolikost, različite pristupe filmu, kreativnost i ideju koja je održala festival sve ove godine i u trenucima kada je to (bilo) gotovo nemoguće.

U okviru glavnog programa u Muzeju jugoslovenske kinoteke FSF će od 200 prijavljenih prikazati 48 filmova studenata sa poznatih svetskih akademija iz: Kanade, Francuske, Nemačke, Češke, Slovačke, Belgije, Španije, Holandije, Indije i Srbije. Revijalni filmski program činiće retrospektiva animiranih filmova Fakulteta primenjenih umetnosti i „Dunav filma“. Selekcioni tim činili su studentkinja dramaturgije Bojana Babić i student režije Filip Martinović.

Žiri ovogodišnjeg festivala: Milena Predić, glumica, Predrag Velinović, profesor TV režije na FDU i Milan V. Puzić, dramaturg. Ovogodišnji žiri dodeliće Grand Prix FSF-a, nagradu za Najbolji srpski film, Najbolji animirani film, Najbolju fotografiju, Najbolji dokumentarni film i Specijalnu nagradu.

Celokupan edukativni i prateći program održaće se u Ustanovi kulture „Parobrod“. Jednodnevnu radionicu na temu „Gluma na filmu“ vodiće filmski reditelj Srdan Golubović, 30. marta od 14 časova. Predavanje na temu „Kult filmskih krajeva“ održaće Aleksandar Janković, dramaturg i profesor na FDU, 29. marta od 14 časova.

Glavni događaj pratećeg programa biće izložba pod nazivom „Život na traci“ koja će prikazati radove 20 mladih primnjenih, filmskih i likovnih umetnika. Koji su problemi ili simptomi današnjih predstava i vrednosti društva „na traci“ tj.na filmu i na televiziji? Koji je odgovor mladih umetnika na postojeće stanje u društvu i umetnosti? Ideja je da se prikažu i sukobe različiti umetnički izrazi, forme i stavovi u okviru ove multimedijalne izložbe.

Program u produkciji „Parobroda“ biće takođe deo pratećeg programa FSF-a. Pored žurki otvaranja i zatvaranja, prateći program činiće: nastup sastava „Moraitika“, 27.marta u 21:30, predstava „U samoći pamučnih polja“ , 28.mart u 20:30 časova i „Tri(p)bina“ - halucinogeni doživljaj muzike dobitnika Mokranjčeve nagrade u formi audio i video semplinga, 29.marta u 20h.

FSF je tokom prethodnih četrnaest godina prikazao više od 1000 studentskih filmova, ugostio više od 500 mladih autora, veliki broj renomiranih predavača i upriličio je brojne prateće programe uz više od 30 hiljada poseta festivalskim programima.

Petnaesti FSF održaće se pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, uz podršku Sekretarijata za kulturu Grada Beograda i kompanije „Orion telekom“.

 

[Emihs]

 

[Milan Če]

Što,da nećeš doći u Bg. samo zbog bioskopa,siguran sam da u Beču ima masa ovakvih?

ima nego reko da uporedim cene
ali ako je u bg-u jeftinije doci cu

 

[Emihs]

DESET ZABLUDA O FILMU - VI DEO - „DA LI JE FILMSKA KRITIKA ISTO ŠTO I TUMAČENJE FILMSKE PRIČE?”

Kritika je, prema Ivanu Klajnu i Milanu Šipki („Veliki rečnik stranih reči i izraza“) „...umeće kritikovanja, tj. ocenjivanja, analize, prosuđianje o nekom delu ili postupku (...) Stručna i naučna oblast kojoj pripadaju takvi radovi...” Izdvojmo odmah ključne reči ove kratke definicije: ocenjivanje, analiza, prosuđivanje, delo, postupak, stručna, naučna...

Bez pretenzija da donosimo sud o filmskoj kritici u celini, kod nas i u svetu, i uz uvažavanje jednog broja zaista primerenih kritičara, pokušaćemo da ukažemo na neke zablude naših filmskih „sudija“, koji liče na gro inostranih. Bar prema uvidu koji je potpisnik ovih redova do sada imao.

Kao prvo velika je zabluda da je filmski kritičar svako ko piše o filmu u dnevnoj štampi, na radiju, televiziji... A to jeste, bar kod nas, uvreženo mišljenje. Ne, to nisu kritičari, to su dnevni izveštaći, eventualno – komentatori. Površni odabranici kojima je povereno da iznose svoje impresionističke utiske o filmovima, uglavnom, na osnovu samo jednog gledanja. Njihova osnovna mana je što u svojim tekstovima izražavaju svoje subjektivno mišljenje zasnovano na ličnim afinitetima i nivoima obrazovanosti. To mišljenje se obično dokazuje ili potkrepljuje raznim nenaučnim i nestručnim argumentima, kao što su: „autoriteti“ reditelja i glumačkih zvezda, učešće na velikim festivalima, nagrade, „palme“, „lavovi“, „medvedi“, „mimoze“ i drugo cveće, te „Oskari“... U poslednje vreme, od strane novog talasa mlađih kritičara, čak i često je sve važnija i visina ostvarenog prihoda na bioskopskim kasama. Da stvar bude još crnja, nivo njihovih „kritika“ ne dopire dalje od prostog prepričavanja radnje filma sa, eventualnim, površnim izletima u sociološke, psihološke ili ideološke kontekste.

Dakle, reč je o neanalitičkim argumentima koje nameću filmski producenti i trgovci, kojima je, kao što rekosmo, profit jedini cilj. To najčešće zavodi neuke gledaoce na a priorno prihvatanje „autoritativnih sudova uglednih kritičara“. Tako, obični gledaoci, najčešće postaju donatori tuđoj kasi, nesvesni svoje izmanipulisanosti, a s uverenjem da su doživeli „užitak“ u „filmskoj umetnosti“, koja im je nesumnjivo sugerisana, da ne kažemo imputirana u svest.

Ovom prilikom nećemo se baviti onom vrstom „kritičara“ koji za dobre honorare pišu pozitivne kritike, po narudžbinama producenata, autora, distributera ili prikazivača. A ima i takvih.

Šta prava filmska kritika podrazumeva? U najdoslednijem smislu, podrazumeva „dubinsku analizu“ (izraz prof. Dr Vladimira Petrića). Dubinska analiza podrazumeva najdetaljniju analizu filmskog dela, kako na planu sadržaja, tako i na planu forme, te njihovu funkcionalnost i usaglašenost. To od kritičara-analitičara zahteva potpuno poznavanje mnogih elemenata od kojih je satkano svako filmsko delo, pa i ono najgore.

Na planu sadržaja, to su: sociologija, psihologija, istorija (opšta, nacionalne, disciplinarne, umetničke...), dramaturgija, politika (sa svim ideološkim varijacijama), tradicija pojedinih sredina iz kojih potiču posmatrani filmovi, etnologija, pa i pojedini elemenati naučnih disciplina, ako filmovi zadiru u neke od prirodnih naučnih oblasti.

Sadržaj filmske naracije može se analizirati samo oslanjanjem i na temelju nabrojanih znanja, a nikako na osnovi subjektivnih i površnih impresija. Na planu filmske forme moraju se u obzir uzimati svi elementi filmske forme koji imaju uticaja na eksplikaciju i uverljivost naracije, ili nekakvog drugog, alternativnog sadržaja, te njihova međusobna usaglašenost u kinestetičkom i sinematičkom smislu i, konačno, harmonizacija svih sadržajnih i formalnih elemenata u celovitost filmskog dela. Kad pominjemo formalne elemente mislimo na: format filmske slike (4:3, 16:9, sinemaskop...), kompoziciju kadra, vrstu slike (kolor ili crno-belo), pokrete kamere, imidž protagonista, način, tehniku i nivo glume, mizanscen i mizankadar, stil i ritam montaže, uticaj trikova i specijalnih efekata, te brojne izražajne varijante zvuka (realni, nadrealni, sinhorni, asihhroni, direktni, off, asocijativni, simbolični, tihi, bučni, kakofonični... a to, opet, sve u obliku šumova, efekata ili muzike).

Tome svemu treba dodati i temeljno poznavanje istorije filma, u celini, i filmskih opusa autora čiji se filmovi analiziraju, te određivanje mesta analiziranog dela u kontekstu istorije filma, nacionalne kinematografgije i autorskog opusa.

Dakle, da zaključimo. Nije lako i jednostavno biti filmski kritičar.

 

[Emihs]

DESET ZABLUDA O FILMU - VII DEO - „DA LI JE FILM DELO SNIMLJENO ISKLJUČIVO NA FILMSKOJ TRACI?”

Svedoci smo brzog tehnološkog buma u svemu, pa i u filmu. Pojava video tehnologije kao nosača slike u pokretu, a vrlo brzo i digitalne, uticalo je na ubrzano napuštanje filmske trake kao nosača, najpre na nivou negativa, zatim radnih kopija i intermedijata, a danas sve više i na nivou pozitiva. Bisokopi sa projekcijom digitalne slike niču na sve strane i gotovo da su klasični kino-projektori za filmsku traku prisutni još samo u dvoranama kinoteka. I ono malo klasičnih bioskopa, i ono malo festivala koji još uvek primaju ili insistiraju na filmskim trakama, transformisaće se vrlo brzo. To je sasvim normalno hvatanje koraka s vremenom i uklapanje u najnovija tehnološka dostignuća.

Međutim, mnogi koji teško mogu da prate taj „korak s vremenom”, a još manje da usvajaju nova „pravila igre” i nove tehničke izume, neprestano govore kako je gotovo sa filmom, kako „To više nije To!”, kako je sve ranije bilo plodotvornije za umetnost, a da je ovo danas konačna smrt filmske umetnosti.

Reklo bi se ništa novo. Slične „filmove” smo već gledali. Kada se pojavio radio čulo se: „Gotovo je sa dnevnom štampom”. Svedoci smo da su do danas opstali i radio i dnevne novine. Kada se pojavila televizija, graknuli su: „gotovo je sa radijom”. Radio je opstao.

Kada se pojavio zvuk na filmu mnogi su, sa Čaplinom na čelu, govorili isto. Film je opstao i razvijao se dalje. Slično je bilo i sa kolorom…

Tehnološki razvoj je prirodna stvar i tome se ne treba opirati, već se u njega uklapati. Digitalna slika nije samo jeftinija, već i moćnija. Bar za one kojima je stalo da postižu najviši stepen iluzionizma. Istina, drugačija je od klasične slike sa filmske trake, i na planu nastajanja, i na planu doživljaja, ali neosporno je bogatija, sa ogromnim brojem mogućnosti za kreaciju. O mogućnostima digitalne montaže da i ne govorimo. Ne samo što je brža, efikasnija, nego pruža autorima veliki broj novih mogućnosti, naročito na planu vizuelnih efekata i zvuka, koji se pri tom mogu odmah videti i proveriti. A odustajanje od nekih efekata i traganje za novim - ne košta ništa. Ko se nije bavio filmskim stvaralaštvom na klasičnim filmskim trakama ne zna o čemu govorimo. Ali oni drugi znaju kakva je blagodet što filmadžije više nisu vezani za filmske laboratorije, koje su mnogima bile noćna mora – kreativna, vremenska i finansijska.

Verovatno sve svetske kinoteke koriste video i digitalne nosače da na njih telekiniraju svoje raritete, koliko zbog štednje kopija, toliko zbog televizija ili manjih studijskih i informativnih projekcija. Ali mnoge kinoteke, paralelno s tim, odbijaju da sakupljaju i arhiviraju filmove koji su izvorno nastali na videu ili digitalnim nosačima jer, kako kažu, njihova je dužnost da sakupljaju filmove, a to po njima znači samo ono što je na filmskoj traci. Kakva zabluda! Njihov posao je da sakupljaju i arhiviraju filmska dela, bez obzira na vrstu nosaća na kojima su nastala. Poistovećivanje termina „film” sa filmskom trakom je nonsens. Film je filmsko delo, a traka je traka. Upotreba reči „film” kao sinonim za traku je žargonskog tipa, a ne suštinskog. Zato će i oni vrlo brzo morati da koriguju svoje stavove i uklope se u „korak s vremenom”, ali će teško nadoknaditi propuštenih dvadesetak godina.

Suštinsko pitanje je – Šta se promenilo dolaskom novih tehnologija? Odgovor je: Mnogo toga u pozitivnom smislu! Oni koji misle suprotno previđaju da je, umetnost pre svega, pitanje mišljenja, a ne tehnologije. Negativni primeri, vezani za pojavu novih tehnologija, pitanje su talenta i netalenta. Jer, pravi filmadžija, koji film „oseća u krvi”, jednako će razmišljati na planu filmskog jezika i filmske estetike, bilo da u rukama ima kameru 8mm, 16mm, 35 ili digital-HD. Prednosti novih tehnologija samo će mu pomoći da se izrazi potpunije, efektnije i jeftinije.