Fernando Pesoa

Ovo

Kažu mi da sve što pišem
hinim, lažem. Ne, nikako.
Maštom ćutim, ništa više.
Isključivo njom, dakako.
Ne služim se srcem tako.
Sve što vidim ili sanjam,
što mi manjka il se svrši
ko balkon je nekog zdanja
što nad nečim drugim strši
koje lijepo baš sadrži.
Stoga pišem sred središta
onog što uopće nije.
Oslobođen okoliša,
o stvarnom ozbiljnije.
Osjetit? Osjetit će tko me štije.

Fernando Pesoa
 
Neprestano zamenjujte sebe. Vi niste dovoljni sebi. Uvek budite nepredvidivi, čak i toliko da dopustite da vam se to odvija pred očima. Nek vam senzacije budu slučajni događaji, pustolovine u koje se upuštate.
Jedini način da budete nadmoćni jeste taj da budete nezakoniti univerzum. Živeti nije neophodno; ono što je neophodno jeste osećati. Primećujete da je ova poslednja rečenica potpuno besmislena. Iz petnih žila se posvetite tome da je ne razumete.
To su osnovna načela senzacionizma. Suprotna načela su takođe osnovna načela senzacionizma.

Heteronimi
 
ROĐENDAN

U vrijeme kad se slavio moj rođendan,
bio sam sretan i nitko nije bio mrtav.
U staroj kući proslava mojeg rođendana bijaše nešto poput vjekovne predaje,
i radost sviju, i moja, bila je stanovita kao neka religija.

U vrijeme kad se slavio moj rođendan,
imao sam potpuno zdravlje što se sastojalo u tomu da ništa ne pojmim
da za obiteljski krug budem uman,
i da nemam nada koje su drugi imali za mene.
Kad dođe vrijeme da imam nade, ja ih više ne znadoh imati.
Kad dođe čas da gledam život, bijah izgubio smisao života.

Da, ono što bijah od pretpostavljenoga u pogledu sebe,
ono što bijah po srcu i rodbini,
ono što bijah u polupokrajinskim predvečerjima,
ono što bijah u ljubavi drugih i kao dijete,
ono što bijah - o, dragi Bože, ono što samo danas znam što bijah...

u kojoj je razdaljini!...
(Ne nahodim...)
Vrijeme kad se slavio moj rođendan!

Ono što sam danas poput vlage je u hodniku u dnu kuće,
što rađa plijesan po zidovima...
ono što sam danas
(i kuća onih što me ljubljahu trese se cijela od mojih suza ),
ono što sam danas, to je činjenica da su prodali kuću,
i da su svi mrtvi,
i da sam preživio sebe kao hladna šibica.

U vrijeme kad se slavio moj rođendan...
Kako sam to ljubio, kao osobu, ono vrijeme!
Tjelesna žudnja duše da se opet tamo nađe
u jednom putovanju metafizičkom i ćutilnom,
s dvojnošću mojega ja...
Jesti prošlost kao kruh izgladnjelog, bez okusa maslaca među zubima!

Vidim nekadašnje s jasnoćom što me osljepljuje za sve ono što je ovdje...
Prostrt stol s više stolnjaka, s boljim crtežima na posuđu, s više čaša,
kredenac s mnoštvom stvari - slatkišima, voćem i ostalim u sjeni namještaja-
stare tetke, razni rođaci, i sve to radi mene,
u vrijeme kad se slavio moj rođendan...

Zaustavi se srce!
Ne misli! Pusti glavu da misli!
O, moj Bože, moj Bože, moj Bože.
Danas više nemam rođendana.
Trajem.
Moji se dani zbrajaju.
Bit ću star kad to budem bio.
Ništa više.
Bijes što nisam ponio u džepu ukradenu prošlost!...

Vrijeme kad se slavio moj rođendan!...
 
Želim cvijet što si

Želim cvijet što si, ne onaj što daješ.
Jerbo mi odbijaš ono što ne ištem.
Bit će časa da odbiješ
poslije nego budeš dala.
Cvijete, budi mi cvijet! Ubere li te
kobne sfinge ruka lakoma, vječna ćeš
sjeno, lutati besmislena
tražeć‘ ono što ne dade.
da otvoren Bog ostane.

Fernando Pesoa
 
Svako ima svoj alkohol. Dovoljan mi je alkohol to što postojim. Opijen od osećanja, tumaram i hodam pravo. Ako je vreme, odlazim u kancelariju kao i svi drugi. Ako nije vreme, odlazim do obale da posmatram reku, kao i svi drugi. Isti sam. A iza toga, o, nebo moje, krišom se zbrajam i imam svoj beskraj.

Knjiga nespokoja
 
Svetovi i snovi Fernanda Pesoe

« Ne znam da li mi je života premalo ili previše » (Alvaro de Kampuš/F. Pesoa)
Kliknite za proširenje...
Portugalci su narod koji je među svim romanskim narodima najviše vezan za latinsku tradiciju, što se može primetiti na razne načine, a jedan od njih je poštovanje koje se iskazuje prema poeziji i pesnicima u portugalskoj kulturi i društvu. Za razliku od drugih, «modernijih» naroda, kod kojih su prozaisti, a posebno romanopisci odavno preuzeli prvenstvo ispred pesnika, u Portugalu se, baš kao kod starih Latina, pisanje poezije i dalje visoko vrednuje. Jedan priznat pesnik je daleko ugledniji nego pisac priča, a i svaki obrazovaniji član društvene «elite» (uključujući čak i političare) u slobodno vreme, uz druge hobije, poput golfa, vožnje jedrilicom ili tenisa, privatno piše pesme. Stoga nije ni čudo što je «otac» portugalske literature stvaralac jednog klasičnog epa «Luizijadama» – Luiš de Kamoinš i što je najveći lik portugalske literature u prvoj polovini XX veka jedan pesnik, čija dela su tek nakon smrti autora postala poznata i dobila status jednog od ključnih fenomena u evropskoj i svetskoj poeziji prošloga veka.

216_2310-Fernando-Pessoa


«Između mene i života stoji tanko staklo. Ma koliko da jasno vidim i razumem život, ne mogu da ga dotaknem” (F. Pesoa).
Kliknite za proširenje...
Reč «pesoa» (kao i francuska «personne») u portugalskom istovremeno znači i «ličnost» i “niko”, što sasvim dobro odgovara liku i delu neobičnog, skromnog, skoro anonimnog nižeg činovnika (inokorespodenta) jedne lisabonske banke po imenu Fernando Pesoa, koji je praktično ceo svoj život, nakon detinjstva u Južnoj Africi, proveo u malom gradskom trouglu Lisabona između kancelarije, kafane i iznajmljenog stana, da bi kao okoreli neženja rano preminuo (od ciroze jetre) u 48 godini života (1935. g), ostavivši iza sebe cenjeno ime u uskom krugu prijatelja i poznavalaca modernističke poezije, a uz to, u svome stanu, jedan ogroman i neobičan kovčeg do vrha pun spisa (ukupno 27.543 raznih rukopisa) – originalne poezije, eseja, drama i dr – čije je postepeno objavljivanje, godinama nakon smrti autora, izazvalo senzaciju.

«Od 1942. godine, kada je započelo sistematsko priređivanje i objavljivanje pesnikovih sabranih dela, koja danas broje preko trideset tomova, Pesoa kao da neprestano priređuje nova iznenađenja svojim tumačima i čitaocima. Iz već legendarnog drvenog sanduka, jedne od najdragocenijih relikvija portugalske književnosti, gde je pisac godinama odlagao i čuvao sve svoje rukopise, izlaze, kao iz neke čarobne kutije, novi heteronimi i nova svedočanstva o najrazličitijim vidovima Pesoinog literarnog stvaralaštva.» (prevodilac Jasmina Nešković).
Kliknite za proširenje...
«Knjiga nemira» objavljena je po prvi put tek 47 godina posle autorove smrti (1982). Veliki poet je tako na neki način stalno iznova «rađa» ovaploćen u raznim formama i likovima, još dugo nakon sopstvene smrti.

«Nemirno spavam i u burnim snovima živim, kao neko ko nemirno spava i u polusnu sanja….U sokaku koji samo pronašao ne postoji broj koji su mi dali. Probudio sam se u istom životu u kojem sam i zaspao.
Čak su i vojske iz mojih snova pretrpele poraz. Čak su i moji snovi osećali da su lažni dok sam ih snivao.”
Kliknite za proširenje...
1


U jednom pismu prijatelju par meseci pre svoje smrti 1935. godine, Pesoa je delimično opisao svoju duboku duševnu sklonost da

“oko sebe stvaram neki drugi svet, koji naseljavaju likovi koji niču iz moje mašte…Tako sam stvorio jedan broj prijatelja, koji nikada nisu postojali, ali koje i danas, trideset godina kasnije mogu da čujem, da vidim, da osetim…U momentu sam im izmišljao prošlost, video sam ih pred očima, njihov lik, lice, stas, odeću, pa čas i pokrete”.
Kliknite za proširenje...
Opisao je tako kako se, jednog dana u martu 1914. pred njim pojavio njegov prvi «heteronim» – Alberto Kaejro “moj učitelj koji se stvorio unutar mene” i kako je, u jednoj vrsti ekstaze, u jednom mahu, u ime Kaejera napisao tridesetak poema koje će postati poznate kao zbirka “Čuvar stada”. Treba napomenuti da je Pesoa paralelno nastavio da stvara i poeziju u svoje ime i sa svojim potpisom. Nešto kasnije, Pesoa je stvorio i druge fiktivne pesnike (njegove heteronime) – Kaejrove učenike – koji će imati svako svoju ličnost, prošlost i fiktivni život, i koji će pisati svako drugim rukopisom svoju specifičnu poeziju, poput klasičara Rikarda Rejša, sklonog paganstvu i poemama u latinskom stilu, kao i inženjera Alvaro de Kampuša, neobičnog pesnika, čija je “Trijumfalna oda”, sva u burnom, futurističkom stilu – ocenjena kao najznačajnija Pesoina poema koja je objavljena za njegova života.

“Sva moja krv besomučno čezne za krilima,
Celo moje telo napred srlja!
Izlivam se iz svoje mašte u bujicama !
Posrćem, zavijam, padam u sunovrat !
Sve moje žudnje ključaju od pene
I moje je meso talas koji koji se razbija od stenje !»
(Trijumfalna oda, Alvaro de Kampuš)
Kliknite za proširenje...
U Pesoinim spisima pojavljuje se na desetine heteronima, od kojih su četiri (uz Pesou) najkompletnije ličnosti i zaokruženi autori : Alberto Kaejiro, Alvaro de Kampuš, Rikardo Reiš i Bernardo Soareš (koautor – uz Pesou – Knjige nespokoja).

„Rođen sa organskom i konstantnom težnjom ka depersonalizaciji, prerušavanju i pretvaranju, ovaj pesnik, osećao je sebe kao različita bića i stvorio u svom duhu mnoštvo likova koje je „zadužio“ da umesto njega prožive drugačije živote.» (J. Nešković).
Kliknite za proširenje...
Jedina Pesoina poznata emotivna i po svemu čini se platonska veza, bila je njegova koleginica sa posla po imenu Ofelia Keiroš, sa kojom je razmenjivao zanimljive i odmerene ljubavne poruke, i sa kojom je definitivno prekinuo vezu sa sledećim obrazloženjem “moj život je podvrgnut nekom drugom Zakonu za koji Vi ne znate ni da postoji i nad kojim vladaju Gospodari koji ne pokazuju ni razmevanje niti milost…moj život se vrti oko mog književnog dela”. Zanimljivo je da se u ovu sentimentalnu vezu ponekad “mešao »”heteronim Alvaro de Kampuš (naravno fiktivno – taj lik se kao pojava pominje u Pesoinim pismima Ofeliji, neka pisma za nju su poslata u Kampuševo ime) čije pesme inače ukazuju na homoseksulane sklonisti. Pesoina izvesna sklonost ka homoseksulanost primetna je u njegovoj poemi “Antinoj”.S druge strane, Rikardo Raiš je bey sumnje bio heteroseksualac. Pisao je elegantne ode jednoj Lidiji, čije ime je verovatno uzeto prema uzoru na Horacijevu ljubu.

« Nikada nisam naučio da postojim » (F. Pesoa).
Kliknite za proširenje...
Pesoa je imao «kapacitet mnogih ličnosti i snagu demijurga koji može da kreira mnoga bića u sebi kao što kreira nove svetove u onome što piše» (A. Jerkov).

»Imam više od jedne duše, U meni je više ja od ovog jednog mene… »(Pesoa).
Kliknite za proširenje...
Pesoa je na neki način doveo do krajnjih granica oni što je suština same književnosti : promena i traženje identiteta, ulaženje u tuđi život, proživljavanje i preuzimanje druge egzistencije, prolazak kroz tuđe svesti. Francuski pesnik Rembo je ovako definisao svoju poeziju: «Ja» je neko drugi » . Pesoa je ovu Remboovu opasku sproveo u delo na svoj način, kreativno koristeći ono unutar svoje ličnosti što je sam – vrlo lucidno i analitički- definisao kao psihički poremećaj:

«poreklo mojih heteronima je u sklonosti ka histeriji u meni…muškarci ne ispoljavaju histeriju kao žene, ona kod njih dobija mentalni oblik – ćutljivost i poeziju.»
Kliknite za proširenje...
Može se zaključiti da je često vrlo uska granica između ludila i genijalnosti.

“Ne znam koliko duša imam. Menjam se svakog trena. Stalno me progone. Nikad sebe nisam našao…Čitam ponovo I kažem: Zar sam to bio ja? Zašto sam to napisao, samo Bog zna.”
Kliknite za proširenje...
Fernando_Pessoa_-_imagem


Poznati italijanski pisac Antonio Tabuki, veliki poznavalac Portugala, o Pesoi je zapisao sledeće:

“Pesoina poezija je najsuptilnija, bolna i tragična a isto tako i najlucidnija i najnemilosrdnija analiza čoveka XX veka,: taj progonjeni čovek, sklon samoironiji, sa svojim istinama i svojim otrovom…pisao je jednu od najrevolucionarnijih poezija našeg vremena” (“Kovčeg pun likova”)
Kliknite za proširenje...
Lista heteronima Fernanda Pesoe

Dr Pancracio. Luis Antonio Congo. Eduardo Lança. A. Francisco de Paula Angard. Pedro da Silva Salles. José Rodrigues do Valle. Pip. Dr Caloiro. Morris & Theodor. Diabo Azul. Parry. Gallião Pequeno. Accursio Urbano. Cecilia. José Rasteiro. Tagus. Adolph Moscow. Marvell Kisch. Gabriel Keene. Sableton-Kay. Dr Gaudenão Nabos. Nympha Negra. Professor Trochee. David Merrick. Lucas Merrick. Willyam Links Esk. Charles Robert Anon. Horace James Faber. Navas. Alexander Search. Charles James Search. Herr Prosit. Jean Seul de Méluret. Pantaleão. Torquato Mendes Fonseca da Cunha Rey. Gomes Pipa. Ibis. Joaquim Moura Costa. Faustino Antunes (A. Moreira). Antonio Gomes. Vicente Guedes. Gervasio Guedes. Carlos Otto. Miguel Otto. Frederick Wyatt. Rev. Walter Wyatt. Alfred Wyatt. Bernardo Soares. Antonio Mora. Sher Henay. Ricardo Reis. Alberto Caeiro. Alvaro de Campos. Barão de Teive. Maria José. Abilio Quaresma. Pero Batelho. Efbeedee Pasha. Thomas Crosse. I. I. Crosse. A. A. Crosse. Antonio de Seabra. Frederico Reis. Diniz da Silva. Caelho Pacheco. Raphael Baldaya. Claude Pasteur. João Craveiro. Henry More. Wardour. J. M. Hyslop. Vadooisf [?].

desenho-de-fernando-pessoa-por-almada


Duško Lopandić
 
- Dakle, prijatelju moj, upregnuo sam svu svoju pamet u akciju. Raditi za budućnost - u redu, mislio sam; raditi da bi drugi bili slobodni - tako treba. А šta je sa mnom? Jesam li ja niko? Da sam bio hrišćanin, radio bih, srećan, za dobrobit drugih, jer bi me na nebu čekala nagrada; ali da sam bio hrišćanin, ne bih bio
anarhista, jer bi te nejednakosti bile nebitne u našem kratkotrajnom životu; bile bi samo stanje našeg dokazivanja, koje bismo nadoknadili u potonjem, večnom životu. Аli, ja ne bejah hrišćanin, kao što nisam ni danas, pa sam se pitao: za koga bih se ja to žrtvovao u svemu tome? I pre svega, zašto bih se žrtvovao?

Bankar anarhista
 
Pišem s neobičnim bolom, sluga teskobe uma koju mi donosi savršenstvo poslepodneva. Ovo nebo predivnoplave boje, koje se preliva u bledoružičaste tonove s blagim, jednoličnim povetarcem, u mom biću budi želju da vrisnem. Na kraju krajeva, pišem da pobegnem i umaknem. Izbegavam ideje. Zaboravljam tačne izraze, i oni mi se ukazuju jasno u fizičkom činu pisanja, kao da proizilaze iz samoga pera.
Od onoga o čemu sam razmišljao, od onoga što sam samo osećao, preostaje, nejasna, beskorisna želja da zaplačem.

Knjiga nespokoja
 
Običan čovek, koliko god da teškim životom živi, ima barem tu sreću da ne razmišlja. Od danas do sutra, spolja, kao pas ili mačka, tako ljudi uglavnom žive, i tako čovek i treba da živi kako bi mogao da bude zadovoljan kao pas ili mačka.

Knjiga nespokoja
 
Univerzalni genije i transformator svijeta

Gotovo sve do nedavno, rad portugalskog pjesnika Fernanda Pesoe bio je malo poznat, ali u posljednjih nekoliko godina ponovo ga je otkrilo nekoliko kritičara, većinom kroz snagu raznih prijevoda njegove Livro do Desassossego ili Knjige nemira (nespokoja), zbirke nedovršenih, strahom prožetih tekstova pronađenih u kovčegu nakon Pesoine smrti.

Nepotpunost tih rukopisa, nagomilanih na komadiće papira, stare koverte, pozadine rukopisa i druga čudna mjesta – čine Pesou glavnom postmodernističkom osobnošću, a kovčeg čiji se sadržaj još slaže (sadržavao je oko 25.000 spisa) dobio je ista mistična obilježja poput Valtera Benjamina, koju je on nosio za svojega sudbonosnog bijega iz Višija u Francuskoj.

Pesoina posthumna slava, kao i Benjaminova, zasniva se jednako na njegovom životu, kao i na njegovom radu. U Benjaminovom slučaju, njegov život prikazuje mit o jevrejskom intelektualcu u bijegu pred nacistima. U Pesoinom slučaju priča je manje politička; on prikazuje nesuvisli, slomljeni duh postmoderne, ne samo svojim djelima nego i svojom psihom.


Samotnjak Pesoa

Fernando Pesoa rodio se 1888. u Lisabonu i osim što je svoje djetinjstvo i ranu mladost proveo u Durbanu u sjevernoj Africi, nakon što se 1905. vratio u Lisabon, nikada ga više nije napustio.

Nakon što mu je otac umro od tuberkuloze kada je Fernandu bilo pet godina, majka mu se ubrzo preudala, a njen suprug dobio je mjesto portugalskog konzula u Durbanu. Obrazujući se u engleskoj srednjoj školi, Pesoa se pokazao kao vrlo zrelo dijete i briljantan učenik, a rano školovanje usadilo je u njemu doživotnu ljubav za Englesku i njenu književnost.

Fernando Pesoa


Kasnije se počeo oblačiti i ponašati s britanskom suzdržanošću, i Pikvikovi spisi bili su mu, kako je rekao, stalno društvo. Njegovo vladanje engleskim (i francuskim) jezikom bilo je besprijekorno, ako ne i ekscentrično, a njegova prva objavljena djela bila su zbirke pjesama na engleskom. Kao što prevodilac njegovih djela John Griffin napominje, pjesnički one imaju malu važnost i dobile su pristojne, ali ne preentuzijastične kritike u novinama The Times i Glasgow Herald.

Iako je objavljivao članke i pjesme u nekoliko književnih časopisa, osim pokušaja na engleskom, jedina Pesoina knjiga objavljenja za života pojavit će se 1934., godinu dana prije njegove smrti. Mensagem (Poruka) je rastegnuta ezoterična pjesma koja zagovara povratak Dom Sebastiaoa, portugalskog Kralja Arthura, i za Portugalce prethodnika dolaska Petog Kraljevstva duha.

Podupirući Pessoin prilično mističan patriotizam, knjiga je dobila utješnu nagradu na državnom takmičenju. Bilo je to kasno i pomalo dvosmisleno priznanje Pesoe kao genija, nešto što će, kao što to često biva, postati opštepriznata stvar tek nakon pjesnikove smrti.

Fernando Pesoa


Uzdržavajući se kao nezavisni prevodilac korespondencije na engleskom i francuskom jeziku za nekoliko trgovačkih preduzeća, nakon samačkog, pustinjskog života, provedenog u kućama rođaka ili iznajmljenim sobama, Pessoa, koji je više-manje ostao djevac, umro je 1935. od akutnog hepatitisa dobijenog zbog teškog opijanja.

Univerzalni genije na granici ludila

Pesoina poezija prikladno je opisana kao središnje djelo portugalskog modernizma i već samo zato zaslužuje kasno priznanje. Ali Pesoa nije pisao samo pjesme. Njegov legendarni kovčeg sadržavao je mnoštvo raznovrsnih tekstova iz filozofije, sociologije, istorije, književne kritike, te kratke priče, drame, rasprave o astrologiji i razne autobiografske osvrte.

Ali, uz uobičajena djela koja napiše pisac, Pesoa je jedinstven po tome što je pisao druge pisce i pjesnike. Njih je nazivao heteronimima, stvarajući termin koji bi se razlikovao od uobičajenog pseudonima. Pesoa nije samo pisao pjesme i prozu pod drugim imenom: različiti heteronimi koje je stvorio bili su pojedinci s vlastitom prošlošću, biografijom, ličnim karakteristikama i nezamjenjivim literarnim stilom.

Ne čini se čudno da usamljeni pojedinac, koji živi sam u malim sobicama, povremeno razgovara sam sa sobom. U Pesoinom slučaju, ono što je počelo kao dječja igra razgovora s izmišljenim likovima – nepostojeća poznanstva, kako ih je nazivao – pretvorilo se u kasnijim godinama u opsesiju s depersonalizacijom i razdvajanjem ličnosti.

Zapravo, Pesoina vlast nad samim sobom bila je tako slaba da je u jednom trenutku počeo pisati svojim bivšim učiteljima i školskim kolegama iz Durbana, predstavljajući se kao psihijatar Faustino Antuneš, tražeći njihovo mišljenje o mentalnom stanju svog pacijenta, Fernanda Pesoe, koji je ovisno o pismu, napravio samoubistvo ili bio pod nadzorom na psihijatriji. Kako nije imao pojma ko je, Pesoa se nadao da će saznati nešto o sebi od onih koji su ga poznavali.

Heteronimi Fernanda Pesoe

Pesoa je živio u stalnom strahu od ludila. S dvadeset godina napisao je: Jedan od mojih duševnih problema – toliko užasan da se ne može opisati – jeste strah od ludila, što je samo po sebi ludilo. Taj strah dodatno je otežavala jednako mučna nemogućnost djelovanja. Ja patim – na samoj granici ludila, kunem se – kao da bih mogao sve učiniti, ali sam nemoćan zbog nedostatka volje.

Pessoa je bio jedan od najškrtijih pisaca: njegov neiscrpni kovčeg, pun planova za stotine nedovršenih projekata, svjedoči o tome. Tu potpuno negativnu osobinu, kako ju je nazivao, nadopunjavao je unutrašnji svijet, naizgled bez duhovne ravnoteže. U ličnim bilješkama iz 1910, Pessoa je najavio: Sada posjedujem osnovne zakone književne umjetnosti.

Ni Šekspir ni Milton više ga nisu imali čemu naučiti. Moj je um dosegnuo prilagodljivost i stvaralačku sposobnost koja mi omogućuje da preuzmem svaki osjećaj koji želim i da po želji uđem u bilo koje duševno stanje. Ali to lako upravljanje unutrašnjim stanjima imalo je svoju cijenu. Jer u dosezanju onoga što je uvijek vrijedno patnje i truda, potpunosti, ni jedna knjiga nije od pomoći.

Fernando Pesoa


S obzirom na neravnotežu između nemoći da nešto učini i nestabilnog pojma o sebi, ne začuđuje da je Pessoa to nadoknađivao izmišljanjem – ako je to prava riječ – alter ega koji je sasvim izravan, potpuno jednostavan i bez svijesti o sebi.

U pismu uredniku Adolfu de Kasaisu Monteirou, Pesoa je ispričao kako su nastali njegovi heteronimi. Godine 1912, nakon neuspjelog pokušaja pisanja poganskih pjesama, Pesoi je ostala nejasna ideja o njihovom autoru. To nije bio on, nego Rikardo Reiš, epikurejski klasičar koji je bio urbani, sofisticirani pratilac jednog drugog izmišljenog pjesnika, Alberta Kaeiroa.

Kaeiro je stigao nakon što je Pesoa pokušao, opet bezuspješno, izmisliti neku vrstu pjesnika prirode. Kao što Pesoa piše: Onoga dana kada sam napokon odustao – bilo je to 8. mart, 1914. – otišao sam do visokog stola i, nakon što sam uzeo list papira, počeo sam pisati, stojećki, kako pišem uvijek kada mogu, i napisao sam nešto više od trideset pjesama odjedanput, u nekoj vrsti ekstaze koju ne mogu objasniti. Bio je to pobjednički dan u mom životu, koji se više nikada neće ponoviti. Počeo sam s naslovom – Čuvar stada, i ono što je slijedilo bilo je prikazivanje nekoga u meni, kome sam dao ime Alberto Kaeiro. Oprostite na besmislenosti fraze: Moj se gospodar pojavio u meni. Taj se osjećaj odmah pojavio.”

Astralna projekcija Pesoe

Ubrzo nakon toga došli su drugi heteronimi i pjesme: prethodno spomenuti Rikardo Reiš; futurista Alvaro de Kampoš (obojica, kao i sam Pesoa, pratioci Kaeiroa); Aleksandar Serč, Tomas Kros i Čarles Robert Anon, sve Englezi; Žan Seul, Francuz; astrolog Rafael Baldaja; Barun od Teive (poput Pesoe, nemoćan da bilo šta završi, osim svog života kada napravi samoubistvo); poganin Antonio Mora; Bernardo Soareš, navodni autor beskonačne Knjige nemira, i mnogi drugi.

Iako se novi heteronimi i dalje pojavljuju, u glavnoj su postavi uvijek Kaeiro, Reiš; de Kampoš i Soareš, a sam Pesoa povremeno se javlja. Kaeiro, koji je kao pastoralni pjesnik krajnje jednostavnosti bio potpuna suprotnost Pesoi, prigrlio je filozofiju potpunog nepromišljanja – portugalsku varijantu zen satorija (prosvjetljenja). Moj misticizam nije u tome da pokušam znati / nego da živim i ne razmišljam o tome, napisao je Pesoin gospodar, nešto što sam Pesoa nikako nije mogao učiniti. Ta zen osobina navela je katoličkog redovnika Tomasa Mertona da prevede neke Kaeirine/Pesoine stihove i pokaže ih budističkom učeniku Daisecu Teitaru Suzukiju.

I bez Pesoinog zanimanja za okultizam, koje ćemo uskoro razmotriti, njegov opis pojave Alberta Kaeira dovoljan je da upozori na nešto paranormalno. Ekstaza, utvara, gospodar: sve te riječi navode na nešto kao posjedovanje, posredovanje i duhovne vodiče Madam Blavacku, iako je sam Pesoa kritikovao teozofiju i čak su mu tokom jedne seanse automatskog pisanja savjetovali da više ne čita teozofske knjige. (Njegov heteronim Raphael Baldaja oštro je napao Blavacku u, već očekivano, nedovršenom eseju.)

Iako su u sledećoj desetogodišnjici nadrealisti André Breton, Filip Soupault i Robert Desnos, praktikovali automatsko pisanje – a Breton je čitao i Elifasa Levija i druge okultne pisce – njihovo je zanimanje bilo više političko nego okultno, ili pak pjesničko, tražeći otvoren put do potisnutog nesvjesnog. Pesoa je, ipak, barem za neko vrijeme to praktikovanje shvatao ozbiljno, pod uticajem svoje tete Anice, odane istraživačice okultnog, s kojom je živio od 1912. do 1914.

Nadrealizam i écriture automatique

Između 1916. i 1917., Pesoa se upustio u niz seansi automatskog pisanja, uspostavljajući kontakt s nekoliko umova: Henrijem Morom, platonistom s Kambridža, likom zvanim Vardur i mračnom pojavom zvanom Vuduist. Iako su biografski zanimljivi, Pesoinim automatskim zapisima – nekad postignutima upotrebom spiritualne ploče – nedostaje inspiracija koja se vidi u njegovim heteronimskim pokušajima; u većini zapisa potiče da se izgubi nevinost (nažalost neučinkovito) i njegove masturbacijske navike.

“Uskoro ćeš saznati za šta imaš hrabrosti – naime, za parenje s djevojkom”, obavijestio ga je Henri Mor. “Ti masturbatoru! Ti mazohistu! Ti muškarcu bez muževnosti!… Ti muškarcu bez muškog uda!”, rekao je drugi astralni sagovornik.

U nekim drugim prigodama te seanse proizvele su mnoštvo okultnih znakova i simbola, masonsko i kabalističko znamenje, čije je značenje mučilo Pesou. Uz automatsko pisanje, Pesoa je razvio i druge okultne vještine. U pismu svojoj teta Anici u junu 1916. godine, Pesoa je rekao da je, osim što je postao medij, razvio i druge paranormalne moći. Jedna od njih je bila neka vrsta telepatije.

Kada je njegov veliki prijatelj Mario De Sa-Karneiro bio u Parizu, i prolazio kroz emocionalnu krizu koja je završila samoubistvom u 26. godini – ispijanjem nekoliko bočica strihinina – Pesoa je, kako je rekao svojoj teti, osjetio Sa-Karneirovu patnju tamo, u Lisabonu, svladan iznenadnom depresijom. Ali njegov veliki doseg bio je razvoj eteričnog vida.

Postoje trenuci, rekao je svojoj teti, kada imam iznenadne navale ‘eteričnog vida’ i mogu vidjeti ‘magnetne aure’ nekih ljudi i posebno svoju vlastitu, koja se odražava u ogledalu i zrači iz mojih ruku u mraku. U jednoj od mojih najboljih eteričnih vizija… vidio sam rebra jednog čovjeka kroz njegov kaput i kožu… Moj ‘astralni vid’ još je u razvoju, ali ponekad, u noći, zatvorim oči i vidim brz niz malih i jasnih slika… vidim čudne oblike, crteže, simbole, brojeve...

Kontakti s Kroulijem

Kao i Žerard de Nerval, Pesoa se zanimao za istoriju okultnog i bio je opčinjen tajnim društvima i organizacijama. To se na neki način vidjelo u napadu na prijedlog Salazarove vlade da se zabrani masonstvo; u dnevnim novinama Diario de Lisboa od 4. februar 1935., Pesoa je objavio članak s temom tajna društva, u kojem brani masonstvo i, samim tim, druga okultna društva.

U Pessoinoj okultnoj istoriji svijeta, masonstvo je bilo savremeni prikaz mističnog razdora, koje je počelo u pradavna vremena s gnosticima. Kao doživotni protivnik hrišćanstva, Pesoa je vidio da se gnostička hereza javlja u različitim istorijskim razdobljima: pojavila se kao kabalizam u dvanaestom vijeku u Španiji, kao red malteških vitezova, kao vitezovi templari, rotarijanci, alhemičari i, u najskorija vremena, kao masonstvo. Rotarijanci su ipak možda bili njegov omiljeni ogranak stabla ezoterije.

U pjesmi Na grobu Kristiana Rozenkrojca, Pesoa je napisao:

Bog je Čovjek drugog Boga, većeg:

Boga Adama, i On je takođe imao Svoj Slom;

I On je takođe bio stvoren,

baš kao što je On bio naš Stvoritelj,

i Za njega je umrla Istina…

Ponor, Njegov Duh, protjeruje Ga iz daleka;

Ovdje, u Svijetu Njegovo Tijelo, ne postoji.

Iako nije postojala nikakva vidljiva veza između gnostika i rotarijanca – vremenski ih dijeli nekoliko vjekova – Pesoa je povezao gnostičku ideju posrnulog svijeta i njegovog demijurga, sa pratiocima Kristijana Rozenkrejca iz 17. vijeka.

Iako je Pesoa poznavao neke ljude koji su dijelili njegovo zanimanje za okultno, većinom je s drugim okultistima održavao vezu preko pisama. Od njih najpoznatiji je bio Alister Krouli. U novija vremena, mjera do koje je Pesoa čitao Krouleyja i doslovno oblikovao svoje ideje o tajnim društvima na temelju Kroulijevih skupina, postala je temom istorijskog istraživanja.

Pesoa je prvi put kontaktirao s Krouleyjem kada je pisao Velikom Antihristu, upozoravajući na grešku u natalnom horoskopu objavljenom u Kroulijevim ozloglašenim Ispovijestima (Pesoa je bio strastveni astrolog i u jednom je trenutku razmišljao o tome da se astrologijom počne baviti profesionalno). Krouli mu je odgovorio i dva su pjesnika počela razmjenjivati pisma i rukopise; Pesoa je čak preveo Kroulejevu Himnu panu na portugalski.

U septembru 1930., Crowley je stigao u Lisabon, s tadašnjom bludnicom. Par se posvađao i Kroulijeva djevojka napustila je zemlju i ostavila poniženog Velikog Antihrista. Krouli je zatim nagovorio Pesou da mu pomogne lažirati samoubistvo.

Ostavljajući očajničku ljubavnu poruku na Boca do Infernu (Ušću pakla) – opasnoj skupini stijena na obali zapadno od Lisabona – Krouli je nagovijestio da se ubio, skočivši u more. Pesoa je objasnio lisabonskim novinama značenje raznih magičnih znakova i simbola koji su krasili Kroulijevu samoubilačku poruku i dodao podatak da je on uistinu sljedeći dan vidio Kroulijev duh. Krouli je zapravo otišao iz Portugala preko Španije i uživao u novinskim izvještajima o svojoj smrti; napokon se pojavio nekoliko sedmica poslije na izložbi svojih slika u Berlinu. Pesoina veza s Antihristom bila je kratka, što je s obzirom na Pesoin krhki ego, vrlo vjerovatno bio pravi blagoslov.

Drugi svijet

U šta je Pesoa uistinu vjerovao, teško je reći. U pismu u kojem objašnjava pojavu svojih heteronima, opširno je opisao i svoje okultne ideje. Vjerujem u postojanje svjetova koji su uzvišeniji od našega i u postojanje bića koja nastanjuju te svijetove, napisao je, i nastavio govoreći kako vjeruje da možemo, ovisno o stepenu svoje duhovne usklađenosti, komunicirati s višim bićima.

Ali Bernardu Soarešu stvari nisu bile tako jasne. Proveo sam strašne noći nagnut nad tomovima mistika i kabalista koje nikada nisam imao strpljenja pročitati osim uz prekide… Obredi i tajne rotarijanaca, simbolika kabale i templara… sve me je to mučilo dugo. To je dovelo do gotovo fizičkog prezira prema tajnim stvarima… tajnim društvima, okultnim naukama… prema težnji koju neki muškarci imaju da zahvaljujući svojim razgovorima s Bogovima ili Gospodarima ili Demijurzima, oni, i samo oni posjeduju velike tajne na kojima je svijet nastao.

Ali ono što je uistinu mučilo autora Knjige nemira jest to što su svi ti mistični gospodari bili tako očajni stilisti. Kada oni pišu kako bi prikazali… svoje tajne, rekao je, oni svi pišu, grozno. Moju inteligenciju vrijeđa što neko može savladati Sotonu, a ne može savladati portugalski jezik.

To što je neko dotakao Isusove noge, govori Soareš, nije nikakav izgovor za greške u interpunkciji.

Piše: Nermin Koner Zejnilović
 
Gotovo sam ubedjen da nikad nisam budan. Ne znam da li ne sanjam kad živim ili ne živim dok sanjam, i nisu li san i život u meni dve izmešane, ukrštene stvari čijim se medjusobnim prožimanjem obrazuje moje svesno biće.

Ponekad, usred aktivnog života u kome, kao i svi drugi ljudi, jasno sagledavam sebe, okrzne me neko čudno osećanje sumnje; ne znam da li postojim, osećam da je lako moguće da sam nečiji tudji san, učini mi se, s gotovo telesnom opipljivošću, da bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim talasima pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opštirne pripovesti.

Zapazio sam više puta da pojedini likovi iz romana dobijaju za nas značaj koji nikad ne bi mogli da dostignu naši poznanici i prijatelji, oni koji s nama pričaju i koji nas slušaju u vidljivom i stvarnom životu. I zato mi se javi, kao u snu, pitanje nije li sve u ovom svekolikom svetu samo naizmenični niz snova i romana, poput malih kutija u većim kutijama koje su, opet, umetnute u druge, još veće – nije li sve samo jedna priča sazdana od mnoštva priča, kao u „Hiljadu i jednoj noći“, koja se raspliće i razmotava, lažljiva, u večitoj noći.

Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako osećam, sve mi izgleda čudno; ako želim, ono što želim sakriveno je negde duboko u meni. Uvek kad se nešto pokrene u meni, uvidjam da to nisam ja pokrenuo. Ako sanjam, samom sebi ličim na nešto što drugi pišu. Ako osećam, ličim na platno koje drugi slikaju. Ako želim, imam utisak da su me utovarili u kamion kao nekakvu robu i da se vozim, kao po sopstvenoj volji, prema nekom mestu na kome uopšte ne želim da budem, barem ne pre no što do njega stignem.

Kako je sve zbrkano! Neuporedivo je bolje gledati nego misliti, i bolje čitati nego pisati! Ono što vidim, može da me obmane, ali ga barem ne smatram delom sebe. Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali ne moram da se kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako o tome mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima se odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujući kome znamo da znamo. Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da mislim. Da mislim, ili osećam il nešto treće što se zbiva medju kulisama gurnutim u stranu. Čamotinja sutona i zapuštenosti, sklopljena lepeza, zamor od prinude da se živi...

Fernando Pesoa, Knjiga nespokoja
 
Sve je spavalo, kao da je univerzum greška; a vetar, koji nesigurno lebdi, vijorio se kao bezoblična zastava nad nepostojećom kasarnom. Visoki, siloviti vetar ne kida ništa, a u ramovima prozora stakla se tresu kako bi skrenula pažnju. U dnu svega, mukla noć bila je grobnica Boga (i duša koja sa njim saoseća).
A onda, iznenada – novi poredak univerzalnih stvari razvio se nad gradom – vetar je duvao u smirajima, donoseći usnuli nagoveštaj uzburkanih visina. Zatim se noć zatvorila kao vrata, i zavladao je takav mir da se činilo da je prava šteta ne spavati.

Knjiga nespokoja
 
Politički, društveni i verski apostoli... Ne propovedajte dobro ili zlo, vrline ili poroke, istinu ili zabludu, milost ili okrutnost. Ne propovedajte vrlinu, jer to je ono što propovedaju svi propovednici, i ne propovedajte porok, jer je to ono što svi upražnjavaju. Ne propovedajte istinu, jer niko ne zna šta je to, i ne propovedajte zabludu, jer ćete tako propovedati istinu.

Heteronimi
 
Ova teskoba koju vekovima u sebi nosim

Ova stara teskoba,
Ova teskoba koju vekovima u sebi nosim,
Izlila se iz krčaga,
U suze, u puste maštarije,
U snove nalik na košmare bez strave,
U silna i nagla uzbuđenja lišena svakog smisla.

Izlila se,
Jedva i znam kako treba da se vladam u životu
S ovom mrzovoljom od koje mi se duša mršti!
Kamo sreće da sam zaista sišao s uma!
A umesto toga: ovo ni tamo ni ovamo,
Ovo otprilike,
Ovo i može i ne mora…,
Ovo.

Zatočenik u ludnici je barem neko.
Ja sam zatočen u ludnici bez ludnice.
Ja sam hladnokrvno lud,
Sumanut i oštrouman,
Svemu sam tuđ i jednak svima:
Spavam budan sa snovima koji su ludost
Jer nisu snovi.
Takav sam…

Jadna stara kućo mog izgubljenog detinjstva!
Šta bi rekla kad bi znala kakav sam beskućnik danas!
Šta se to desilo s tvojim mališanom? Poludeo je.
Šta je s onim što je spokojno spavao
Pod tvojim palanačkim krovom?
Poludeo je.
Šta li je s onim što sam bio? Poludeo je.
To sam danas ja.

Kad bih makar mogao da verujem u bilo šta!
Recimo u onaj totem donesen iz Afrike
Koji smo u čuvali u kući.
Bio je grozan, bio je nakaradan,
Al ipak, imao je u sebi nečeg božanskog,
Kao i sve u šta se veruje.
Kad bih barem mogao da verujem u neki totem –
Jupitera, Jehovu, Čovečanstvo –
Svaki bi mi dobro došao,
Jer ništa na svet i ne postoji
Izvan onog što mislim da postoji.

Prsni, srce od bojenog stakla!

(Alvaro de Kampuš)
Fernando Pesoa (1888-1935)

Prevela sa portugalskog Jasmina Nešković
Iz knjige Potpuni stranac, Paideia, Beograd, 1996.

Možda najavangardniji Pesoin heteronim, Alvaro de Kampuš je pisao ode koje „s futurističkim oduševljenjem slave neiscrpnu raznolikost sveta obogaćenog dostignućima moderne civilizacije.“
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top