Nemci i "Velika Srbija" :
"Те битанге би требало натерати да поклекну – (Кајзер Вилхлем Други о Србима 1914. (1,8)
ОТО ФОН БИЗМАРК О СРБИЈИ
Када је на Берлинском конгресу покренута расправа о независности Краљевине Србије, на примедбу енглеског премијера Дизраелија да нема разлога да се Немачка противи тој независности, јер је Србија мала земља, „гвоздени канцелар“ је рекао:
“Србија мала земља? Мала земља која личи на меленог шумског јежа, коме уместо бодљи штрче бајонети. Велика словенска земља на Југоистоку Европе, што се може десити у будућности, никада!“(4,139).
У Бизмарковом духу, кретао се однос Немачке према Србији и даље. Немачка је желела да уништи „словенског јежа“ на Балкану.
ПРВИ И ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Историчар Милан Ристовић у књизи о аустронемачким антисрбским карикатурама с почетка 20. века, “Црни Петар и балкански разбојници“, каже:
.
„Цео Балкан је – ако је судити по аустроугарско-немачкој пропаганди непосредно пред избијање рата и у ратним годинама – насељен народима чије су главне особине: склоност ка мучким убиствима, превртљивост, примитивизам. Они су крадљивци стоке, сиромашних или никаквих склоности ка чистоћи и уредности. ‘Анархичан однос’ према спољашњем изгледу одраз је њиховог схватања политике (тероризам, краљеубиства, кривоклетство, итд.). (…) Србија је мала, безначајна, неприпитомљена држава, која је ‘запалила пожар на целој земаљској кугли, док је њена престоница ‘легло убица’.“
Историчар Мајнеке је писао:
„Ми са ужасом окрећемо главу од призора страхота, које су скривили припадници српског народа; немачки народ није никад упрљао своју националну свест делима у којима је толико животињског насиља и толико бесрамне суровости, као што су учинили ови Јужни Словени.“ (цит. према 1,7-8)
Немачки политичар, Фридрих Науман ( једна фондација његовог имена делује и у Србији), године 1916. објавио је књигу „Средња Европа и Бугарска“, у којој описује каква треба да буде судбина Србије после немачке победе у светском сукобу:
“Средњоевропска војна конвенција својим главним одредбама мора досезати све до Егејског мора, можда чак и до Турске. Већ то је разлог што се српско подручје, као непријатељско утврђење унутар савеза средњоевропских заштитних стрељачких ровова, не може трпети“(5,964).
У тој истој књизи Науману је сумњиво чак и српско дете:
“Може Србија бити згажена, згњечена, тако да буде свршено с њом, ипак ће се још у последњем детету из брда и даље задржати остатак воље да се успостави претходно стање“ (5,965).
У Наумановом духу, и Хитлер је говорио о Србима:
„Ми никад не смемо дозволити да на Балкану један народ постане сувише моћан, народ који има осећај политичке мисије и историјске улоге. Управо Срби су тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, а и велике, амбициозие циљеве који чак иду до Егејског мора. Имам озбиљне примедбе на то да такав народ у њиховим настојањима и амбицијама ја још посебно охрабрим и подржим./…/ Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. Због тога ће они увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда значи опасност.”. ( цит. према 1,10-11)
knezihitlerКОЛИКО НАС ЈЕ КОШТАЛА НЕМАЧКА МРЖЊА?
Када је Хитлер, 27. марта 1941, примио вест да је Београд срушио Владу Цветковић – Мачек која је потписала Тројни пакт, буквално је побеснео. Рекао је:
“Они у Београду су изгубили разум. То разбојничко и завереничко српско легло уништићу једном заувек…Све то потиче од Србије. То је превратничка земља./…/Разбити и уништити Југославију заувек. Разорити Београд“(4,138).
На Нирнбершком процесу, маршал Геринг, на питање судије сер Дејвида Максвела, зашто је Луфтвафе 1941. разарао небрањени Београд, цинично одговара:
“Господине председниче, Београд је био војна тврђава и арсенал више него иједна друга престоница на свету!“ (исто,139).
Хитлерова мржња, којој су Немци углавном одано служили, коштала је Србе у Другом светском рату огромног броја жртава: због његове наредбе да за једног у устанку убијеног немачког војника треба убити сто Срба талаца, а за једног рањеног педесет Срба, само градови Крагујевац и Краљево су октобра 1941. године изгубили око 5000 људских живота.Да и не помињемо Јасеновац, такође плод Хитлерове жеље да се, преко хрватских и муслиманских усташа, освети Србима за побуну против Новог поретка.
НЕМАЧКА И СРБИЈА 1999.
А онда је дошло бомбардовање Србије и Црне Горе 1999, у коме је Немачка, као чланица НАТО-а, здушно учествовала. Немачка чизма је, као окупаторска, крочила на Косово и Метохију. То Немачкој, међутим није било доста. Она, званично,после 5. октобра 2000, тражи да све злочине заборавимо, и да кренемо путем „евроатлантских интеграција“. Амбасадор Волфрам Мас нас је, на скупу “Србија, Западни Балкан и НАТО: ка 2020. години”, одржаномоктобра 2010.у Београду (кога су његови сународници у 20. веку три пута бомбардовали: 1915, 1941. и 1999), поручио:
“Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термин попут “НАТО бомбардовања”. Замислите да шетате улицом Кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: “Тата, ко је ово урадио?” Ви ћете одговорити: “НАТО”. И шта онда очекујете од вашег детета да мисли о НАТО-у? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али ја нисам мрзео онога ко је то учинио, јер је било оних који су могли да ми кажу зашто је то учинио.”(6)
Један од захтева Бундестага упућених Србији 2013, био је и захтев да „променимо свест“. За то су већ спремљени немачки уџбеници историје. Како би требало да „политички коректно“ мислимо, по немачком моделу?
Holm-6НЕМАЧКО ВИЂЕЊЕ СРБСКЕ ИСТОРИЈЕ
То нам је показао Масов земљак, Холм Зундхаузен, својом књигом “Историја Србије од 19. до 21. века” (Клио, Београд, 2008).
Код Зундхаузена смо читали свашта, почев од тога да Срби имају властиту историју само у Србији, док су у Црној Гори, Хабзбуршкој монархији и Османском царству (Стара Србија, БиХ), то неки “други светови”. „Београдски пашалук“је “држава Србија”, а све остало је “ментална Србија“.
Од Зундхаузена се може да сазна и: да турско одвођење мушке деце у јаничаре није било “данак у крви”, него “одбир дечака”, и да је то био “акт милосрђа,а не насиља”; да хајдучија није ништа друго до “социјални бандитизам”; да Карађорђева Србија није имала никакве елементе државности, него је била пука побуњеничка територија; да је у доба кнеза Милоша у Србије “цветала хајдучија” (што није тачно), док се заборавља да је кнез Милош укинуо феудализам; да је Гарашаниново “Начертаније” “великосрпско”, да су Срби, и у 19. веку, гајили “непријатељски однос према техници и страх од глобализације”; да су Вук Караџић и Јован Цвијић представници “југословенски увијене великосрпске идеологије”.
Зундхаузен фаворизује Бугарску у односу на Србију, руга се “златном добу српске демократије” (1903 – 1914.), “Царински рат” назива “свињским ратом”, у складу с “црно-жутом” “бечком” сликом света оптужује “Црну руку” за Сарајевски атентат, тврди како су Срби, после 1912, муслимане Старе Србије на силу преводили у православну веру, побили 20 хиљада Шиптара у Првом балканском рату. У Јасеновцу је страдало “од 50 до 80 хиљада Срба”… И наравно, онда долазе деведесете године 20. века: србски национализам буја, Меморандум САНУ, Милан Недић је Слободан Милошевић, на хиљаде Албанаца је побијено… И данас, каже Зундхаузен, постоји сукоб између “европске” и “националистичке” Србије, а најбољи примери наше затуцаности дати су у књизи “Философија паланке” Радомира Константиновића (видети 7).
ЗА КРАЈ
Србски философ Часлав Копривица то је све ово сажео: “Став англо – германског Запада према нама може се описати као перманентни ултиматум: или нам се уподобите, служите, или ћемо вас уништити“ (8,68)...."...
Vladimir Dimitrijevic sabrao iz niza :
1.Мала књига велике мржње/ Речник србофобије, ЛИо, Гоњи Милановац, 2010.
2.
http://www.novosti.rs/вести/насловн...5790-Вучић-Србија-и-Немачка-сада-су-савезници
3.Никола Врзић: Порука из Немачке, Печат 322/2014.
4.Ђорђе Станковић: Неизвесна прошлост Србије, Прометеј, Нови Сад,2014.
5. Драган Стојановић: Чланство и суседство, Летопис Матице српске, мај 2009.
6.
http://blog.b92.rs/text/16439/Objasnite-deci-da-je-bombardovanje-bilo-ispravno/
7. Радош Љушић: Историографија одбира, србофобије и југофилије, Нова српска политички мисао, 1-2/2009, стр. 303-343.
8. Часлав Д. Копривица: Европеизовање и геноцид у свјетлу српског искуства 20. вијека, Печат, 325/2014.
