- Poruka
- 252
http://www.vaseljenska.com/misljenja/fedja-dimovic-moje-nesrecno-detinjstvo/
Моје детињство је било тешко и несрећно. То сам тек скоро схватио. Одрастао сам у мрачним временима безакоња, када живот једног овдашњег детета није вредео ни цела три гроша. Ја, наравно, нисам био ни свестан сопствене несреће, јер сам навикаван да не знам за боље. Родитељи су ме држали строго не поштујући моју личност и слободу. То је распршило све моје снове и огромне планове које сам имао за будућност. Још док сам био у колицима, маштао сам да будем неко битан, неко ко ће овај свет променити из корена. Моји родитељи су били сувише кратковиди да препознају тај огроман потенцијал који је просто кипео у мени. Терали су ме да се играм са звечкама и другим дечијим андрмољцима, уместо да су ми одмах дали у ручице дела највећих светских умова. Нису имали слуха да послушају моје бебеће гукање, којим сам вапио за науком, као што су друга одојчад пезила за материном дојком. Било им је битно да ме константно тронтају и кљукају, како бих био румен и здрав.
Највише од свега сам мрзео одласке у парк, од којих нисам видео никакву реалну корист. Чист ваздух и примитивне справе за игру су ми биле потпуно безначајне, крај свих тих формула и једначина које сам могао решавати код куће. Полазак у школу сам дочекао потпуно неук и необразован, а већ тада сам увелико могао бити познат и славан. Уместо новог Тесле, Србија је добила још само једног глупог клинца, који је био потпуно неспреман за живот. Ех, само да сам имао другачије родитеље или барем да је држава могла да ми пружи заштиту. Не би ми било равног.
У основној школи све се преокренуло. За разлику од осталих одељенских бубалица и штребера, ја нисам видео неки претеран значај у учењу и седењу на часовима. Сматрао сам да је школа још само један облик контроле, који систем намеће нама клинцима. Много већи смисао сам видео у глуварењу у школском дворишту и по улицама. Велики одмор је био мој омиљени део дана, а било је прилика када сам фолирао болест, како не бих ишао у школу. Имао сам цаку да поједем пола живог кромпира, од чега сам моментално добијао температуру. Некада би се само преждерао за вечеру, па бих онда нагурао прсте у уста, како бих изазвао повраћање.
Ту су се поново умешали моји дугогодишњи мучитељи. Мама и тата, који су променили назив у ћале и кева, имали су другу визију моје будућности, од оне које је подразумевала ћошкарење, глуварење и пљување у даљ са препонама. Поново нису уважили моју слободну вољу и интегритет. Терали су ме да учим и да идем редовно у школу. Нису ми дозвољавали да гледам телевизију до касно у ноћ, а тако сам горео од жеље да гледам „Династију“. Идол ми је био Блејк Карингтон. Маштао сам да пронађем нафтну бушотину, која ће ме учинити толико богатим, да до краја живота нећу морати ништа да радим. Само ћу седети у луксузној канцеларији и издавати наређења својим слугама. Моји родитељи нису били ни близу богати и моћни да би за мене били ауторитет попут Блејка. Ипак морао сам да их слушам, јер нисам имао начина да им се одупрем.
МАТОРИ ЗЛИКОВЦИ Додуше, размишљао сам да их пријавим Центру за социјални рад, који се налазио у близини моје основне школе. На крају сам одустао од те намере јер ме је био страх од физичког кажњавања. Тада нису постојали демократски закони који би ме штитили од кевине варјаче и ћалетовог шамара. 1) Још увек памтим како ми је матори зликовац почупао зулуф и забранио ми изласке целе две недеље, када му је разредна пријавила да смо нас неколико другара гурнули теткицу низ степенице. Било је то гвоздено доба диктатуре, када су маторци могли да те слободно кажњавају због сваке ситнице.
Средња школа ми је потпуно проширила хоризонте. Свет ми је деловао много лепше када сам пијан и надуван, па сам покушавао да што чешће и што дуже будем у овом блаженом стању. Био сам рођени мистик, езотерик и окултиста. Привлачиле су ме верске књиге алтернативних религија и психоделична музика. Неко ми је рекао да ћу најбоље спознати себе ако пробам хероин, па сам тако послушао савет пријатеља. Јеховини сведоци су ми били баш кул, па сам им помагао у дељењу летака и прикупљању добротворних прилога. Неки злонамерници из школе су ме прозивали да сам секташ, али ја се нисам обазирао на та празна блебетања. Проблем је настао када сам оладио породични штек, јер смо скупљали паре да реновирамо Дворану Краљевства. Био сам срећан јер сам коначно схватио суштину сопственог постојања. И опет су све покварили моји родитељи, који су ме без разлога оптужили да сам на странпутици. Били су одлучни да ме спрече да слободно изражавам своја верска убеђења. 2) Угрозили су моју приватност 3) тако што су ми претурали џепове у потрази за наркотицима и прислушкивали су моје интимне телефонске разговоре са локалним дилером. Нису уважили моју жељу да не идем на лечење 4), него су ме мучки угурали у ауто и одвезли до Драјзерове. На крају сам био принуђен да матурирам и упишем факултет, док се моја бивша екипа слободно башкарила по хаусторима са топлим нектаром у венама. Претходно ми је човек, који се представљао као мој отац, укинуо џепарац и тако ме лишио права на животни стандард који би ми обезбедио достојанствен живот и хармонични развој 5). Када сам му рекао да је дошло време да ми купи кола, или барем неки моторчић од хиљаду кубика, злотвор је само одмахнуо руком.
СРЕЋОМ, ЗАКОН ЈЕ ТУ Данас је мој живот далеко од онога што сам замишљао. Моје жеље су се разбежале попут јата преплашених птица и одлетеле далеко од сурове стварности. Сада живим досадним животом, без авантура и узбуђења, са пуно рутине које је својствена сваком баналном смртнику. У епицентру моје трагедије се наравно налазе моји родитељи, од којих се даље шире концентрични кругови свега лошег што ми се догађа. Њихова подршка је изостала у тренуцима када ми је била најпотребнија. Нису имали обзира да ме финансијски подрже у мојим перспективним пословним плановима, када смо ја и мој ортак Жика Шницла намеравали да покренемо малу фабрику екстазија у Новим Бановцима, или кад сам ономад хтео да поставим веб сајт са најквалитенијим фотографијама дечије порнографије.
Такође нису благословили ни моју намеру да ступим у брак са мојом бившом девојком, само зато што је радила као пословна пратња у једном хотелу ван града. Моја мајка ју је презирала због њене слободе и огромне самоуверености којом је ова дивна девојка зрачила. Нас двоје смо заједно маштали да отворимо ексклузивни ноћни клуб за озбиљну господу, али су се кривицом мојих родитеља сви ти лепи планови претворили у прах. Она је на крају отпутовала у други град са својим менаџером, а ја сам завршио у браку са обичном и досадном женом са којом имам троје несносне деце. Имам и стални посао, аутомобил, телевизор, фрижидер, шпорет и све друго што иде уз једног просечног човека.
Родитељи су чак утицали и на место мог становања, будући да су продали свој велики стан у центру и купили два мања, како бих ја имао где да живим свој бескрвни живот. А толико сам маштао да ћу једног дана становати у неком Харе Кришна храму или барем у некој веселој хипи-комуни. Мислим да ми се цела ова трагедија не би ни догодила, да сам још у раном детињству имао могућности да зауздам своје разуздане маторце.
На моју несрећу, тада није било невладиних организација ни омбудсмана којима сам могао да се пожалим. Где је тада била правна држава која би ми омогућила да већ у четвртом разреду основне школе ангажујем адвоката који би разапео моје зле родитеље и натерао их да поштују моје жеље? 6) Могао бих да их стрпам у затвор и онда би цео свет био само мој. Не би више било употребе физичке силе и телесног ограничавања. Кад би ми ћале рекао: „Кажњен си и не можеш напоље“, ја бих му само средњим прстом показао на члан 14. новог Закона о правима детета.
Међутим, на моју велику жалост, овај закон није донет на време да ме спаси од мог несрећног детињства. Драго ми је да ће барем моја деца имати могућност да се помоћу њега остваре као слободне и независне индивидуе јер ће овај закон бити њихов анђео чувар од сваког облика родитељске тираније. Посебно у ситуацији када сам и ја временом почео да личим на своје родитеље и да своју децу васпитавам онако како су некада мене васпитавали.
__________
Напомене:
1) Чл. 14. нацрта Закона о правима детета (Забрана телесног кажњавања и ограничавања детета)
2) Чл. 30. нацрта Закона о правима детета (Слобода мишљења, савести и вероисповести)
3) Чл. 27. нацрта Закона о правима детета (Право на приватност)
4) Чл. 53, 56 и 57. нацрта Закона о правима детета (Здравље и здравствена заштита)
5) Чл. 59. нацрта Закона о правима детета (Животни стандард детета и породице)
6) Чл .20. нацрта Закона о правима детета (Положај детета у судским и управним поступцима)
Моје детињство је било тешко и несрећно. То сам тек скоро схватио. Одрастао сам у мрачним временима безакоња, када живот једног овдашњег детета није вредео ни цела три гроша. Ја, наравно, нисам био ни свестан сопствене несреће, јер сам навикаван да не знам за боље. Родитељи су ме држали строго не поштујући моју личност и слободу. То је распршило све моје снове и огромне планове које сам имао за будућност. Још док сам био у колицима, маштао сам да будем неко битан, неко ко ће овај свет променити из корена. Моји родитељи су били сувише кратковиди да препознају тај огроман потенцијал који је просто кипео у мени. Терали су ме да се играм са звечкама и другим дечијим андрмољцима, уместо да су ми одмах дали у ручице дела највећих светских умова. Нису имали слуха да послушају моје бебеће гукање, којим сам вапио за науком, као што су друга одојчад пезила за материном дојком. Било им је битно да ме константно тронтају и кљукају, како бих био румен и здрав.
Највише од свега сам мрзео одласке у парк, од којих нисам видео никакву реалну корист. Чист ваздух и примитивне справе за игру су ми биле потпуно безначајне, крај свих тих формула и једначина које сам могао решавати код куће. Полазак у школу сам дочекао потпуно неук и необразован, а већ тада сам увелико могао бити познат и славан. Уместо новог Тесле, Србија је добила још само једног глупог клинца, који је био потпуно неспреман за живот. Ех, само да сам имао другачије родитеље или барем да је држава могла да ми пружи заштиту. Не би ми било равног.
У основној школи све се преокренуло. За разлику од осталих одељенских бубалица и штребера, ја нисам видео неки претеран значај у учењу и седењу на часовима. Сматрао сам да је школа још само један облик контроле, који систем намеће нама клинцима. Много већи смисао сам видео у глуварењу у школском дворишту и по улицама. Велики одмор је био мој омиљени део дана, а било је прилика када сам фолирао болест, како не бих ишао у школу. Имао сам цаку да поједем пола живог кромпира, од чега сам моментално добијао температуру. Некада би се само преждерао за вечеру, па бих онда нагурао прсте у уста, како бих изазвао повраћање.
Ту су се поново умешали моји дугогодишњи мучитељи. Мама и тата, који су променили назив у ћале и кева, имали су другу визију моје будућности, од оне које је подразумевала ћошкарење, глуварење и пљување у даљ са препонама. Поново нису уважили моју слободну вољу и интегритет. Терали су ме да учим и да идем редовно у школу. Нису ми дозвољавали да гледам телевизију до касно у ноћ, а тако сам горео од жеље да гледам „Династију“. Идол ми је био Блејк Карингтон. Маштао сам да пронађем нафтну бушотину, која ће ме учинити толико богатим, да до краја живота нећу морати ништа да радим. Само ћу седети у луксузној канцеларији и издавати наређења својим слугама. Моји родитељи нису били ни близу богати и моћни да би за мене били ауторитет попут Блејка. Ипак морао сам да их слушам, јер нисам имао начина да им се одупрем.
МАТОРИ ЗЛИКОВЦИ Додуше, размишљао сам да их пријавим Центру за социјални рад, који се налазио у близини моје основне школе. На крају сам одустао од те намере јер ме је био страх од физичког кажњавања. Тада нису постојали демократски закони који би ме штитили од кевине варјаче и ћалетовог шамара. 1) Још увек памтим како ми је матори зликовац почупао зулуф и забранио ми изласке целе две недеље, када му је разредна пријавила да смо нас неколико другара гурнули теткицу низ степенице. Било је то гвоздено доба диктатуре, када су маторци могли да те слободно кажњавају због сваке ситнице.
Средња школа ми је потпуно проширила хоризонте. Свет ми је деловао много лепше када сам пијан и надуван, па сам покушавао да што чешће и што дуже будем у овом блаженом стању. Био сам рођени мистик, езотерик и окултиста. Привлачиле су ме верске књиге алтернативних религија и психоделична музика. Неко ми је рекао да ћу најбоље спознати себе ако пробам хероин, па сам тако послушао савет пријатеља. Јеховини сведоци су ми били баш кул, па сам им помагао у дељењу летака и прикупљању добротворних прилога. Неки злонамерници из школе су ме прозивали да сам секташ, али ја се нисам обазирао на та празна блебетања. Проблем је настао када сам оладио породични штек, јер смо скупљали паре да реновирамо Дворану Краљевства. Био сам срећан јер сам коначно схватио суштину сопственог постојања. И опет су све покварили моји родитељи, који су ме без разлога оптужили да сам на странпутици. Били су одлучни да ме спрече да слободно изражавам своја верска убеђења. 2) Угрозили су моју приватност 3) тако што су ми претурали џепове у потрази за наркотицима и прислушкивали су моје интимне телефонске разговоре са локалним дилером. Нису уважили моју жељу да не идем на лечење 4), него су ме мучки угурали у ауто и одвезли до Драјзерове. На крају сам био принуђен да матурирам и упишем факултет, док се моја бивша екипа слободно башкарила по хаусторима са топлим нектаром у венама. Претходно ми је човек, који се представљао као мој отац, укинуо џепарац и тако ме лишио права на животни стандард који би ми обезбедио достојанствен живот и хармонични развој 5). Када сам му рекао да је дошло време да ми купи кола, или барем неки моторчић од хиљаду кубика, злотвор је само одмахнуо руком.
СРЕЋОМ, ЗАКОН ЈЕ ТУ Данас је мој живот далеко од онога што сам замишљао. Моје жеље су се разбежале попут јата преплашених птица и одлетеле далеко од сурове стварности. Сада живим досадним животом, без авантура и узбуђења, са пуно рутине које је својствена сваком баналном смртнику. У епицентру моје трагедије се наравно налазе моји родитељи, од којих се даље шире концентрични кругови свега лошег што ми се догађа. Њихова подршка је изостала у тренуцима када ми је била најпотребнија. Нису имали обзира да ме финансијски подрже у мојим перспективним пословним плановима, када смо ја и мој ортак Жика Шницла намеравали да покренемо малу фабрику екстазија у Новим Бановцима, или кад сам ономад хтео да поставим веб сајт са најквалитенијим фотографијама дечије порнографије.
Такође нису благословили ни моју намеру да ступим у брак са мојом бившом девојком, само зато што је радила као пословна пратња у једном хотелу ван града. Моја мајка ју је презирала због њене слободе и огромне самоуверености којом је ова дивна девојка зрачила. Нас двоје смо заједно маштали да отворимо ексклузивни ноћни клуб за озбиљну господу, али су се кривицом мојих родитеља сви ти лепи планови претворили у прах. Она је на крају отпутовала у други град са својим менаџером, а ја сам завршио у браку са обичном и досадном женом са којом имам троје несносне деце. Имам и стални посао, аутомобил, телевизор, фрижидер, шпорет и све друго што иде уз једног просечног човека.
Родитељи су чак утицали и на место мог становања, будући да су продали свој велики стан у центру и купили два мања, како бих ја имао где да живим свој бескрвни живот. А толико сам маштао да ћу једног дана становати у неком Харе Кришна храму или барем у некој веселој хипи-комуни. Мислим да ми се цела ова трагедија не би ни догодила, да сам још у раном детињству имао могућности да зауздам своје разуздане маторце.
На моју несрећу, тада није било невладиних организација ни омбудсмана којима сам могао да се пожалим. Где је тада била правна држава која би ми омогућила да већ у четвртом разреду основне школе ангажујем адвоката који би разапео моје зле родитеље и натерао их да поштују моје жеље? 6) Могао бих да их стрпам у затвор и онда би цео свет био само мој. Не би више било употребе физичке силе и телесног ограничавања. Кад би ми ћале рекао: „Кажњен си и не можеш напоље“, ја бих му само средњим прстом показао на члан 14. новог Закона о правима детета.
Међутим, на моју велику жалост, овај закон није донет на време да ме спаси од мог несрећног детињства. Драго ми је да ће барем моја деца имати могућност да се помоћу њега остваре као слободне и независне индивидуе јер ће овај закон бити њихов анђео чувар од сваког облика родитељске тираније. Посебно у ситуацији када сам и ја временом почео да личим на своје родитеље и да своју децу васпитавам онако како су некада мене васпитавали.
__________
Напомене:
1) Чл. 14. нацрта Закона о правима детета (Забрана телесног кажњавања и ограничавања детета)
2) Чл. 30. нацрта Закона о правима детета (Слобода мишљења, савести и вероисповести)
3) Чл. 27. нацрта Закона о правима детета (Право на приватност)
4) Чл. 53, 56 и 57. нацрта Закона о правима детета (Здравље и здравствена заштита)
5) Чл. 59. нацрта Закона о правима детета (Животни стандард детета и породице)
6) Чл .20. нацрта Закона о правима детета (Положај детета у судским и управним поступцима)
