Један интересантан текст,донекле исправан:
Да ли се Други светски рат у Србији икада завршио?
Чињеница је да је србско друштво и даље оштро подељено на четнике, партизане, недићевце, љотићевце,... и да историјског помирења, упркос разним формалним манифестацијама, и даље нема. Још увек Срби не могу да се сложе ни око тога да ли је Други светски рат за нас завршен, камоли ко је у њему победио. Остаје питање, зашто се још само ми натежемо са овим питањем када је оно давно решено и у Берлину и у Лондону и у Москви!?
Основа овог нашег проблема је превиђање чињенице да се у Србији упоредо са Светским водио и Грађански рат, а можда би се могло рећи и да се тај Грађански рат у Србији водио само у исто време када и Светски па је осим домаћих сукоба било и страних утицаја који су само погоршали ситуацију.
Прилике у Југославији, пред сам напад Немачке 1941. нису биле нимало охрабрујуће. Друштво је грцало у проблемима који су се јако дуго развијали а уместо да се на време решавају, годинама су гурани „под тепих“. Још од стварања Краљевине СХС, касније Југославије, покушавало се помирити непомирљиво, Срби и Хрвати. Треба рећи и то да се не ради о некој „билошкој“ неспојивости Срба и Хрвата већ пре свега цивилизацијској.
Разлика између Срба и Хрвата може се поредити са разликом између вука и пса. Иако су биолошки блиски рођаци, вук је онај који је сам господар своје судбине и суверено влада својом територијом а пас за отпатке са стола свог господара служи ловцу како би заједно савладали вука у кога сами појединачно не би смели ни погледати од страха. Тако и Срби више воле слободу од хлеба а Хрвати и не знајући за слободу служе ономе ко им баци боље отпатке са свог стола. Као што вук и пас не могу делити исти дом, тако не могу ни Срби и Хрвати.
Хрвати су у Првом светском рату били на страни србских непријатеља. Пре тога столећима нису имали своју државу нити икакав озбиљан покушај националног ослобођења. Оно мало Хрвата који су желели да се ослободе стране власти гледали су у Србију као у „јужнословенски Пијемонт“. Као једину силу довољно јаку да уједини све балканске Словене у борби за осамостаљење. Они су градили идеју Југословенства.
Србија је на почетку Првог светског рата, како би уздрмала унутрашње прилике у Аустроугарској, донела „Нишку декларацију“ (7.12.1914.) у којој за свој главни ратни циљ поставља „ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца“. Србија је, као што знамо, победила у Великом рату и уместо понуђене јој опције „Велике Србије“ ипак изабрала да ствара Југославију. Била је то прва држава у чијим се границама нашао целовит србски национални корпус. Ипак, осим Срба у тој држави значајну улогу играо је и хрватски народ.
Хрвати, који никада нису већински прихватили идеју Југословенства, видели су нову државу као успутну станицу у програму коначног формирања своје самосталне државе. На томе су радили скоро читав век и крајем XX столећа коначно остварили и тај циљ. За време те борбе починили су незапамћена зверства према Србима, која су кулминирала у току Другог светског рата и коначно у време Отаџбинских ратова када је геноцидом етнички очишћен простор негдашње Војне Крајине који је насилно укључен у данашњу Хрватску.
Осим Хрвата који су једва чекали напад Немаца како би уз њихову заштиту кренули у освајање територија и етничко чишћење, у Југославији је постојала и доста раширена комунистичка организација. Комунисти су желели да промене облик власти, збаце монархију, затру србску нацију као „хегемонистичког тлачитеља“ и уведу диктатуру пролетеријата која ће постати део Интернационале.
У таквим приликама дошао је напад Немаца 1941. и за само неколико дана Југославија се распала. Хрвати и комунисти масовно су дезертирали и саботирали југословенску војску и дочекали окупаторе као „ослободиоце“. Први који су организовали војни отпор Немачкој војсци били су припадници организације пуковника Драгољуба Драже Михаиловића, познати и као Равногорци (устанак су дигли 08.05.1941. на Равној Гори) или Четници, а званично „Југословенска војска у Отаџбини“.
Комунисти су организовали устанак тек када је Немачка напала Совјетски савез, 22.06.1941, и у почетку су на територији Србије сарађивали са Равногорцима. Основа њиховог деловања биле су саботаже немачке ратне инфраструктуре и заседе немачким војницима. Једна од таквих саботажа изазвала је огромна разарања у Смедереву што је посредним путем довело до стварања владе ђенерала Милана Недића, а сличне заседе довеле су и до казнених експедиција у којима су Немци стрељали 100 Срба за 1 погинулог и 50 за 1 рањеног Немца. Ове репресалије важиле су само за територију (тада увелико окрњене) Србије и ускоро су довеле до оштре поделе на оне који су за устанак по сваку цену па и цену биолошког истребљења Срба (комунисте), оне који су за чекање савезничких трупа а онда подизање општег устанка (равногорце) и оне који су за сарадњу са окупатором како би се спречиле одмазде (недићевце и љотићевце).
Недуго затим дошло је и до првих оружаних сукоба између ових група. Недићевци и љотићевци организовали су своје оружане одреде (Српски добровољачки корпус, Српску државну стражу и Српску граничну стражу) који су себи за циљ поставили уништење комунистичких одреда и спречавање заседа и саботажа, како би се спречиле масовне одмазде над Србима. Са оваквим циљем врло успешно обрачунали су се комунистима који су истерани преко Дрине у Босну или сасвим уништени. После обрачуна са комунистима СДК, СДС и СГС повремено су долазили и у ситније сукобе са појединим Равногорским јединицама.
Тек пред крај рата, 1944, Комунисти се уз помоћ Совјета враћају у Србију и преузимају власт. Недићевци и љотићевци удружују се са Равногорцима, и постају званично Шумадијска дивизија Југословенске војске у Отаџбини те покушавају да формирају национални фронт у Словенији где би им се на чело ставио Краљ Петар II Карађорђевић и одатле покушали да поразе Комунисте. Ипак, велике светске силе територију Југославије оставиле су Совјетској интересној зони и помажу Комунистима да савладају преостале националне јединице.
За то време, односно за сво време трајања окупације, Срби преко Дрине, који су се нашли у НДХ, немају изражен међусобни сукоб. Већина комунистичких јединица није уопште идеолошки мотивисана него се бори само за биолошки опстанак Срба под геноцидним усташким режимом и за ослобођење од Хрвата и Немаца. Читав партизански покрет у Босни и Крајини састављен је скоро искључиво од Срба. Многи од њих, укључујући и високе официре, све до 1943. уверени су да се боре за Краљевину Југославију. Истина, душегубност комунизма и те како се осетила у западним србским крајевима након 1945.
До 1945. на тој територији врло успешно војује и четничка Динарска дивизија под вођством Војводе Момчила Ђујића, предратног србског свештеника, као и Личко-кордунашки и Приморски корпус под вођством Војводе Добросава Јевђевића. Ова србска националистичка армија имала је примат и међу свим националним јединицама у Словенији. А и после рата, када су се под комунистичким режимом србске националне снаге изједначавале са окупатором, Срби „с' оне стране Дрине“ никада се нису интимно одрекли борбе Војводе Момчила Ђујића и Добросава Јевђевића.
Иако на крају рата и формално уједињени, не само истим циљем него и истом командом (тада већ ђенерала и четничког надвојводе Драгољуба Драже Михаиловића), ускоро по ступању у изгнанство и емиграцију, националне групе поново долазе у међусобне сукобе. Овај пут ти сукоби се распламсавају и далеко јаче него у време саме оружане борбе. Оптуживали су једни друге за одговорност за пораз националних снага, за сарадњу са окупатором, за сарадњу са комунистима и сл. Ове сукобе нарочито је подгревала и комунистичка власт у Југославији. Врхунац сукоба долази са тзв. „америчким расколом“ у СПЦ када у оквиру површно еклисиолошког сукоба долази до најоштрије идеолошко-политичке поделе међу Србима у емиграцији.
http://www.posmatrac.com/2010/03/blog-post_19.html
