Други светски: фалсификује се све!
Андреј КОНУРОВ
У сиромашне мозгове малограђана снажним ударима простаклука имплантирају се клишеа све противуречнија један другом, па се у резултату у главама оне добре половине грађана Русије, а да не говоримо о Американцима и Европљанима, упарложио невероватни дармар у односу на све оно што се односи на датуме, појединости и чињенице, али такав смислени дармар, који се при том укалупљује у повест о томе како су два тиранина, Стаљин и Хитлер, заподенули светски рат у Европи, наосвајали гомилу земаља, а потом дошли Американци, све победиули, све ослободили, и причи је ту - крај. А све остало што су ту и тамо чули – све је то комунистичка пропаганда, и то још од препредењака.
Фалсификује се све, почев од фундаменталних узрока Другог светсог и Великог отаџбинског рата, и завршава епизодама. Технологије су већ одавно одшлифоване. Узмимо, примера ради, подвиг Александра Матросова, који је поставио груди на цев непријатељског митраљеза. Подвиг је у више наврата и на најподробнији начин описан у совјетској литератури, инсцениран и екранизован. А потом одједном почињу причати како је све то само мит. И тај мит почињу раскринкавати.
Истовремено се лансира читава гомила верзија. У једном листу ће написати да никаквог подвига, заправо, ту није ни било, а причу са митраљеском цеви смислио је неки извештач листа „Краснаја звезда“, који се није осмелио да оде на прву борбену линију, па је све време обављања службене дужности преседео у штабу фронта. Смислио како би имао о чему писати. Други ће опет написати да је подвиг, наравно, евидентан, али да је био апсолутно бесмислен, без војног значаја, и да је по ко зна који пут исказао сву апсурдност и нечовечност совјетске војне машинерије. Није се требало бацати на тај митраљез већ једноставно затражити подршку артиљерије или авијације, како су то чинили сви цивилизовани људи, на пример, ти исти Американци. А у нас су, ето, бомбе и муницију жалили, а људе – нису.
Трећи ће рећи да је и подвиг евидентан, и да он смисла није био лишен, али да тај подвиг није учинио никакав Александар Матросов, већ неки Алексеј Солдатов. Јер, Матросов је, као, био позадински миш и умро је због тога што се наждерао меса из америчких конзерви. Али како је његов ујка служио у полиитчкој управи фронта, он је и наредио да се у списак за одликовања унесе презиме Матросова, а Солдатов је незаслужено заборављен.
Четврти ће лансирати такву верзију, како је и подвиг постојао, и како је велику корист донео, па извршио га је и сам Александар Матросов. Али ће при том пришљамчити толико појединости из обичног живота Матросова, да ће се херојски ореол претворити у конструкцију са манама. Написаће, на пример, да Александар Матросов није волео да се купа, па се од њега стално ширио непријатан мирис, због чега су га борци избегавали, па зато и није имао пријатеље међу њима. Или да није био с раскида да здипи нешто што лоше стоји, па је често крао од својих колега личне ствари, зашта је више пута добијао батине. Или да је волео да цугне, зашта су га кажњавали. Све се то зове дискредитација лика народног хероја.
А пети пак, могу казати да је и подвиг постојао и да је у тој борби то одиграло одлучујућу улогу, да се на цев бацио нико други до Матросов, који је ионако био храбар, да се купао двапут дневно, да туђе никада није узео и да алкохол није конзумирао, да га се командири просто-напросто нису могли нагледати. Али такав практично свети човек у таквој верзији обавезно ће постати убеђени антисовјетиста, пореклом из раскулачене и прогнане породице, малтене рођаком генерала Власова или атамана Шкура. Сазнаћемо да је Александар Матросов целог свог живота мрзео Стаљина који је истребио целу његову породицу и, бацајући се на митраљеску цев, у својој машти Русију није видео совјетском, већ демократском земљом по амерички. Главни закључак био би, да су само такви људи и могли вршити подвиге, а комунисти са комсомолцима нису ништа друго ни радили до се крили иза њихових леђа.
И када се такав флукс пропаганде сручи на средњестатистичког човека, који нема времена да седи у историјским архивама, чак ако је он и успео да се подучи у совјетској школи, формирана у тој школи слика света пре или касније почеће да се руинира, а на њено место доћи ће примитивни шаблони попут, рецимо, да је стаљинградски котао био израђен од америчког челика. Ако пак човек због свог узраста није затекао совјетску школу и до тренутка налета непријатељске пропаганде био као чист лист, он се може ако хоћете сместа примити у полицијце будуће окупационе администрације.
Ми се сада налазимо на прагу 70-годишњице почетка Другог светског рата. Сам по себи то је прилично крупан, јубиларни датум, да би се борци идеолошког фронта свих масти и боја по пуном програму изгазили на тему ко је ипак крив за његов почетак. Уз то, пред вратима нам је криза, која већ више личи на катастрофу, сви су једни на друге бесни и само ишчекују кога ће првог појести. У таквим условима верзије догађаја давно прошлих дана постају моћно оружје, које помаже да се поставе идеолошки темељи за деловање у садашњости и будућности. Свa антисовјетска урлања, апели Русији да се „покаје“ и подели одговорност са Хитлером за отпочињање рата, да се спроведе судски процес над стаљинизмом попут оног у Нирнбергу и пожељно под међународном контролом значи само то да нам се припрема дугачки списак материјалних претензија. За стаљинистичку прошлост, за упорност наше привржености патриотском погледу на рат и Победу, Русију желе да приморају да плати суверенитетом и територијалним интегритетом, нуклеарним опружјем, природним добрима, пијаћом водом и свим осталим у шта се загледају „власници историје“. Ако ми допустимо да на себе препишемо све историјске губитке западне цивилизације, нећемо дуго чекати да нам испоставе и материјалне губитке.
Иза свих покушаја да се данас у центар проблема почетка Другог светског рата стави пакт Молотов – Рибентроп, стоји тежња да се скрене пажња поверљиве јавности са оне улоге, коју су одиграле САД и Велика Британија у Хитлеровој политичкој каријери. Западне демократије су од самог почетка виделе у фиреру своје оруђе, које је требало да сломи СССР и у зачетку уништи саму могућност алтернативног уређења живота на планети. У то време, када је у Америци дивљала Велика депресија, Совјетски Савез је успешно спроводио индустријализацију и показивао невиђене за западну економику динамику раста. При том у земљи није било незапослености, ликвидирано је сиромаштво, сви трудбеници имали су чврсте социјалне гаранције. Све је то остварено захваљујући оздрављењу социјалне структуре друштва, искорењивању експлоатације, непостојању класе паразита-рентијера, који ништа не стварају већ само троше. Снага совјетског примера у свету била је огромна и за владајуће кругове земаља Запада стварана је реална опасност од губљења власти. И зато је благонаклоност тих кругова према Хитлеру и његовој агресивној реторици била тим већа што су снажније одјекивале његове антисовјетске пароле.
Сједињене Државе имале су и још једну рачуницу – да наоружавају и ојачавају Хитлера. Америка је била заинтересована за започињање крупнодимензионалног рата у Европи, како би на рачун војних наруџбина од свих зараћених страна извела из кризе своју индустрију и начинила технолошки скок, издвајајући се од конкурената у капиталистичком свету и постала пуновредни лидер Запада. У последње време о томе некако није згодно да се прича, али америчке војне испоруке Немачкој настављене су чак и онда када су Немци хрлили према Москви, у пуном складу са Трумановим принципом по коме Сјдињене Државе треба да прате рат између Немачке и СССР и помажу оне, коме ће у датом тренутку бити теже. Тојест, интересима америчког капитала одговарало је одуговлачење рата што је могуће дуже. Војна помоћ Хитлеру престала је тек 11 децембра 1941. године, и то након што је Немачка сама објавила рат Америци. Но и после тога Америка је ратовала сасвим пасивно. Узмимо макар чињеницу како су Американци са Енглезима две године отварали Други фронт.
Политичку и личну судбину Хитлера предодредио је његов пораз на Источном фронту. Да је Немачка ратовала само против САД и Велике Британије, онда би Хитлер, највероватније, био жив и до дана данашњег. Но исход Стаљинградске, а потом и Курске битке означио је по себи фундаментални прелом у рату, па су Рузвелт и Черчил схватили да треба пожурити, јер се у противном у поратном уређењу света могу и не успети. Тада је и уследило и искрцавање у Нормандији. Међутим, и после тога наши такозвани савезници нису одустајали од покушаја да се договоре са Хитлером или његовим окружењем иза наших леђа, а Черчил је и уопште предлагао да се не разоружавају јединице вемахта, јер оне могу добродоћи у борби против бољшевика.
Низ земаља је за време Другог светског рата иступило из фашистичког блока и придружило се антихитлеровској коалицији. Иран, Ирак, Италија, Румунија, Мађарска, Бугарска, Финска. Фактички том списку треба додати и САД са Великом Британијом, које се сада сматрају малтене главним творцима победе над фашизмом.
http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2326
Sa takvima ne vredi raspravljati. Kakve su price izmisljali, pa to je strasno. Citiraju neke izvore za koje niko nikada nije cuo, nesto sto je neki sarlatan nekad izmislio itd.
