Nevidljivi svirač
Hodnik stanice Lanfan plaza bio je zapanjujuće akustičan. Tonovi su se odbijali o zidove, ukrštali negde u vazduhu i vraćali do ušne školjke okrugli i baršunasti, gotovo tečni. Ostali zvukovi uplivavali su u melodiju: škripa koraka u prolazu, brujanje automobilskih motora kroz stalno otvorena vrata, govor, obaveštenja; ali nijedan od tih šumova nije smetao muzici - jer je niko nije ni slusao.
Jedan neugledno obučen čovek, odoka bi mu se moglo dati oko četrdeset godina, očiju sakrivenih pod obodom kačketa, uvijao je telo u skladu sa zamasima gudala preko izguljene stare violine. Ispred nogu mu je ležala otvorena kutija s nekoliko novčića koje je sam ubacio kako bi uspešno počeo dan. Tek povremeno bi uspeo da se otme činima koje je sam za sebe spleo i da baci poneki razočaran pogled unaokolo. Sivi ljudi, sa svojim sivim mislima, promicali su zamagljenih očiju. slobodnih udova, ali umova zarobljenih u sebe. Bilo je nekoliko minuta pre osam sati ujutru i radni dan nosio im je korake.
Posle četrdeset tri minuta sviranja pored "gudlaša" je prošlo nešto više od hiljadu sto ljudi. Hiljadu i sedamdeset ga nije ni pogledalo. Dvadesetak je ubacilo neki novac u kutiju, većina u užurbanom prolasku. Tek nekoliko je nagradilo muziku. Za tri četvrtine sata zaradio je trideset dva dolara i sedamnaest centi. Pre nego što se spakovao i otišao, jedna žena je uspela da ga prepozna. Bio je to Džošua Bel, jedan od najboljih violinista sveta.
Nekoliko kapi lepote
Stvar je počela kao ogled čuvenog dnevnika "Vašington post". Ako se umetnost premesti iz svog svakodnevnog okvira, da li će je lepota pratiti? U tu svrhu Bel je svirao pred svojom nezainteresovanom publikom. Poređenja radi, tri dana pre nastupa u metrou imao je koncert u Bostonu za koji je karta za prosečno mesto koštala sto dolara! Jedna karta! Njegova stara izanđala violina bila je tri i po miliona dolara plaćen "stradivari" iz 1713. godine. Izguljen, jer nikada nije ponovo lakiran.
Taj instrument bio je isti onakav kakvog ga je veliki majstor poslednji put držao u rukama, sa sve čuvenim tajnim lakom za koji se govorka da sadrži med, belanca i arapsku gumu iz akacija. Na sve to, Bel je svirao Bahovu "Čakonu", jedno od najlepših i najtežih muzičkih dela ikada napisanih. Mnogi se u toku karijere usude da se uhvate u koštac s "Čakonom", ali malo ko uspe da je obuzda i pripitomi. Sam Bel je uzdiže van okvira muzike i kaže da je to jedno od najvećih ljudskih dostignuća u istoriji. Ipak, lepota je van koncertnih sala uspela da se prenese samo u malim količinama i da zaseni čula samo nekolicine prolaznika koji su izdvojili po nekoliko minuta da zastanu i poslušaju možda i najveći muzički doživljaj koji će sebi ikada moći da priušte.
Čitav koncert u metrou sniman je skrivenom kamerom. Po njenom svedočenju bilo kakva promena raspoloženja publike dogodila se posle tri minuta. Jedan čovek je okrenuo glavu ka sviraču i gledao ga ljubopitljivo, ne zaustavljajući korak, sve dok mu telo nije odnelo pogled. Pola minuta kasnije dobio je i prvi novac. Dolar.
"Na početku sam se usredsredio samo na muziku. Nisam baš primećivao šta se dešava oko mene", pričao je Bel kasnije o nastupu.
"Bilo je jako čudno, svi ti ljudi su me zapravo...ignorisali", govorio je i dalje ne uspevajući da shvati kako je to moglo da mu se desi.
Bel je bio u središtu pažnje još od četvrte godine kad je svojim izmišljenim instrumentom ubedio roditelje da ga pošalju na časove muzike.
Izmedju drški od fioka razapeo je gumice i na njima po sluhu izvodio melodije koje je čuo u toku dana. Čak je i "štimovao" svoju šklopociju izvlačenjem i uvlačenjem fioka. I kasnije u životu nastavio je da se nameće svojom darovitošću koju je prelio i van saradnje s najbolim svetskim dirigentima i orkestrima. Pojavio se u seriji "Ulica Sezam", a svirao je i muziku za film "Crvena violina". Ipak, kao jedini zahtev za saradnju u ogledu istakao je želju da se uz njegovo ime ne lepi reč "genije".
Lutrijom protiv čarobnjaka
"U koncertnoj dvorani često me uznemiri ako se neko nakašlje ili ako nekome zazvoni telefon.Ali ovde su se moja očekivanja brzo ugasila. Počeo sam da bivam zahvalan za svaki znak pažnje, čak i usputni pogled. Bio sam začuđujuće zahvalan kad sam dobio ceo dolar umesto sitniša", rekao je čovek čiji minut u koncertnoj sali košta preko hiljadu dolara. Trenutak kad je završio prvo delo bio je ispraćen potpunom tišinom. To ga je nečem naučilo.
Namesto se, naštimovao violinu i krenuo dalje. Druga na repertoaru bila je kompozicija "Ave Marija" Franca Šuberta. verom protkana ljubav prema Bogorodici protiv isto tako verom utemeljene ljubavi prema novcu. Ljudi s ciframa u glavi jurili su uz i niz stepenice na čijem vrhu je stajala trafika s novinama. Pored nje je radio čistač cipela. pored njega je nekoliko ljudi čekalo na red za mašinu za loto. Iako su bili veoma blizu Džošue Bela, nijedan od njih nije se okrenuo da pogleda odakle izvire muzika. Njihovo postojanje bilo je čvrsto vezano van okvira duhovnih vrednosti. Sve svoje misli ustremili su prema mehanizmu koji je štampao nove i proveravao stare lozove. Pod nogama im je šuštala hrpa pocepanih listića, zaostavština njihovih prethodnika.
Kad je lift iz svoje utrobe ispustio ženu s trogodišnjim dečakom dogodilo se nešto drugačije. Dete je istog trenutka kad je čulo violinu zastalo i poremetilo dotad nepokolebljivi korak užurbane majke. Ona je pokušala da ga povuče, ali se dečak, verovatno prvi put u životu, usprotivio čvrstoj volji roditelja. Nešto ga je vuklo ka čoveku koji je pravio muziku. Nešto je bilo u pokretima gudalom, nešto magično što je uspevalo da proizvede te tonove koji su detetov duh uspeli da ispune do vrha i da ga obuzmu, da ovladaju njime do te mere da je samo majčina oštra i neobuzdana žurba uspela da ga odvuče dalje. Majka nije ni pogledala svirača. Vukla je mališu za ruku, a ovaj se, dokle god je mogao, uspinjao na prste da bar još koji trenutak pogleda čarobnjaka koji krade misli. Vrata su ih ubrzo progutala ka sledecem liftu.
Po završetku Šubertove himne, Džošua Bel je odsvirao još tri dela pre nego što se ponovo vratio Bahu i "Čakoni". Ljudi su pogled lepili za pod kad bi prolazili pored njega, neki iz nezainteresovanosti, neki iz udubljenosti u brige modernog sveta, a neki jednostavno iz tvrdičluka, jer, ako ga ne primete, imaće opravdanje što nisu priložili novac.
"Iznenađen sam samo brojem ljudi koji uopšte nisu obraćali pažnju, kao da sam nevidljiv", govorio je Bel. "Jer, znate šta? Pravio sam žešću buku!"
I zaista, violinista u metrou nije svakodnevni prizor, pogotovo ne violinista Belovog kalibra.
