- Poruka
- 388.420
Slikar Fadil Vejzović bio je svestrani umetnik koji je delovao iz logičkog paradoksa: stvorio je obiman i raznovrstan opus posvećen uvek istoj ženi.
To je Galateja, uskrsla iz dva antička mita, koju autorova poetika u našem podneblju pretvara u Jelenu, ženu koje nema.
Fadil Vejzović je rođen 1943. u Sarajevu.U ranim šezdesetim godinama je Vejzović studirao slikarstvo na zagrebačkoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi Raula Goldonija; između 1970. i 1975. na Likovnoj akademiji u Nirnbergu kod Klemensa Fišera. Iz Nirnberga se, a ko bi im odoleo, vratio s Direrovim citatima, ali ih nije primenjivao odmah. Najpre je punih deset godina, sve do sredine osamdesetih radio kao umetnički direktor kultnog hrvatsko-jugoslovenskog časopisa Start - ilustracije, dizajn, naslovnice, sve što se vidi a ne čita.
Posle toga, kako je polako stizao rat, Fadilu je dolazila Galateja iz mitoloških naplavina i renesansnih ikonografskih niša. Galatejina lođa u rimskoj Vili Farnezini čije su svodove i zidove pre pet vekova oslikavali Baldasare Peruci, Rafael i Sebastiano del Piombo, prekoračila je granice rata i dobila simbolički depandans u Zagrebu.
Poslednju izložbu imao je marta 2022.
Preminuo je u Zagrebu, poslednjeg dana septembra 2022 g.
Galateja, žena koje nema
U antičkoj mitologiji postoji nekoliko Galateja, od kojih su za umetničke aproprijacije i repeticijske cikluse najvažnije dve.
Prva je morska nimfa Galateja, jedna od Nereida, Posejdonovih vilinskih pratiteljki koje su spasavale putnike i brodolomce: lepe i dobre, antipod sirenama. Homer, ili arhaični kolektivni pesnik koji se pokriva tim imenom, u Odiseji spominje Galateju kao ženu jedookog kiklopa Polifema. Zgrožena muževljevom vanjštinom, Galateja ulazi u ljubavnu vezu sa lepim pastirom Akisom. Kada ljubomorni Polifem ubije Akisa, krv koja iz njega teče očajna Galateja pretvara u izvor.
Čitav niz antičkih autora je kasnije varirao tu liniju iz Odiseje, nekad tragično, nekad komično. Rafaelova Galateja u Vili Farnezini dolazi iz te tradicije, ali spaja i kasnije, dok u školjki, opremljena atributima Venere, klizi morskom površinom. Ne samo u likovnoj umetnosti smestio se motiv o Galateji i Akisu. Oni koji vole filmove švedskog reditelja Bergmana setiće se scene iz Devičanskog izvora, kada iz kose silovane i ubijene devojke poteče izvor, citat Akis
Druga Galateja dolazi iz mita o vajaru i statui. Umetnik, možda kralj Pigmalion, iskleše zanosni ženski akt od svetlucavog λύχνος mermera i tako se zaljubi u vlastito delo da moli bogove da ožive kamen.Ni ta Galateja nema jednoznačni hod kroz istoriju. Priču spominje Ovidije u Metamorfozama, ali i on se poziva na starije izvore. Nukleus tog mita je tako neosetljiv na protok vremena, da se bez velikih gubitaka uklapao u svaku kulturnu epohu do sada: autor zaljubljen u vlastito delo. U modernoj kulturi, recimo Pigmalion Bernarda Šoa.
U mitu, Pigmalionove molbe na kraju usliši Venus Verticordia, Venera u jednoj od svojih transformacija, kao božanstvo koje mekša i greje ženska srca,
otvara ih za ljubav pema muškarcu. Kada se jednom vrati svojoj ženi od kamena, Pigmalion je nađe oživelu.
Oba mita i ikonografski i ikonološki preklapaju lik Galateje sa Afroditom/Venerom. Ona je jednostavno savršena žena, besmrtna lepota,
univerzalni estetski ideal svakog istorijskog društva. Ivo Andrić ju je prepoznao u viziji Jelene, žene koje nema.
Galateje u obe metamorfoze naseljavaju prostor Fadilovih slika. Samo je iz konteksta jasno da li se misli na nimfu ili na kamen.
Svaki lelujavi veo, svaka asocijacija vode, predstavlja prvu, svaka figura u tektonskom, konstruktivistički naglašenom volumenu uglavnom drugu.
https://www.rts.rs/page/oko/sr/story/3223/kultura/4490396/fadil-vejzovic.html
To je Galateja, uskrsla iz dva antička mita, koju autorova poetika u našem podneblju pretvara u Jelenu, ženu koje nema.
Fadil Vejzović je rođen 1943. u Sarajevu.U ranim šezdesetim godinama je Vejzović studirao slikarstvo na zagrebačkoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi Raula Goldonija; između 1970. i 1975. na Likovnoj akademiji u Nirnbergu kod Klemensa Fišera. Iz Nirnberga se, a ko bi im odoleo, vratio s Direrovim citatima, ali ih nije primenjivao odmah. Najpre je punih deset godina, sve do sredine osamdesetih radio kao umetnički direktor kultnog hrvatsko-jugoslovenskog časopisa Start - ilustracije, dizajn, naslovnice, sve što se vidi a ne čita.
Posle toga, kako je polako stizao rat, Fadilu je dolazila Galateja iz mitoloških naplavina i renesansnih ikonografskih niša. Galatejina lođa u rimskoj Vili Farnezini čije su svodove i zidove pre pet vekova oslikavali Baldasare Peruci, Rafael i Sebastiano del Piombo, prekoračila je granice rata i dobila simbolički depandans u Zagrebu.
Poslednju izložbu imao je marta 2022.
Preminuo je u Zagrebu, poslednjeg dana septembra 2022 g.
Galateja, žena koje nema
U antičkoj mitologiji postoji nekoliko Galateja, od kojih su za umetničke aproprijacije i repeticijske cikluse najvažnije dve.
Prva je morska nimfa Galateja, jedna od Nereida, Posejdonovih vilinskih pratiteljki koje su spasavale putnike i brodolomce: lepe i dobre, antipod sirenama. Homer, ili arhaični kolektivni pesnik koji se pokriva tim imenom, u Odiseji spominje Galateju kao ženu jedookog kiklopa Polifema. Zgrožena muževljevom vanjštinom, Galateja ulazi u ljubavnu vezu sa lepim pastirom Akisom. Kada ljubomorni Polifem ubije Akisa, krv koja iz njega teče očajna Galateja pretvara u izvor.
Čitav niz antičkih autora je kasnije varirao tu liniju iz Odiseje, nekad tragično, nekad komično. Rafaelova Galateja u Vili Farnezini dolazi iz te tradicije, ali spaja i kasnije, dok u školjki, opremljena atributima Venere, klizi morskom površinom. Ne samo u likovnoj umetnosti smestio se motiv o Galateji i Akisu. Oni koji vole filmove švedskog reditelja Bergmana setiće se scene iz Devičanskog izvora, kada iz kose silovane i ubijene devojke poteče izvor, citat Akis
Druga Galateja dolazi iz mita o vajaru i statui. Umetnik, možda kralj Pigmalion, iskleše zanosni ženski akt od svetlucavog λύχνος mermera i tako se zaljubi u vlastito delo da moli bogove da ožive kamen.Ni ta Galateja nema jednoznačni hod kroz istoriju. Priču spominje Ovidije u Metamorfozama, ali i on se poziva na starije izvore. Nukleus tog mita je tako neosetljiv na protok vremena, da se bez velikih gubitaka uklapao u svaku kulturnu epohu do sada: autor zaljubljen u vlastito delo. U modernoj kulturi, recimo Pigmalion Bernarda Šoa.
U mitu, Pigmalionove molbe na kraju usliši Venus Verticordia, Venera u jednoj od svojih transformacija, kao božanstvo koje mekša i greje ženska srca,
otvara ih za ljubav pema muškarcu. Kada se jednom vrati svojoj ženi od kamena, Pigmalion je nađe oživelu.
Oba mita i ikonografski i ikonološki preklapaju lik Galateje sa Afroditom/Venerom. Ona je jednostavno savršena žena, besmrtna lepota,
univerzalni estetski ideal svakog istorijskog društva. Ivo Andrić ju je prepoznao u viziji Jelene, žene koje nema.
Galateje u obe metamorfoze naseljavaju prostor Fadilovih slika. Samo je iz konteksta jasno da li se misli na nimfu ili na kamen.
Svaki lelujavi veo, svaka asocijacija vode, predstavlja prvu, svaka figura u tektonskom, konstruktivistički naglašenom volumenu uglavnom drugu.
https://www.rts.rs/page/oko/sr/story/3223/kultura/4490396/fadil-vejzovic.html
